Православни монархизам: извори и смисао

Објављено 28 јул 2015

saveromubogaВЛАДИМИР ДИМИТРИЈЕВИЋ

СА ВЕРОМ У БОГА, ЗА КРАЉА И ОТАЏБИНУ

Монархизам цени пре свега верност човека. Та верност га одмах повезује с националним духом народа, с државном формом врховног једновлашћа, и с личношћу (а самим тим и родом, династијом) Господара. Монархист је човек који је веран поданик. Могло би се рећи да он живи пре свега срцем, при чему је срце одевено у форму воље, руководи се начелом части (националне, царске и личне) и тражи путеве савести“, каже велики философ Белих, Иван Иљин, у својој књизи „О монархији и републици“. И ове речи сваког православног Србина, који верује да су, по Светом Николају Жичком, три највеће вредности српског народа: Бог, Краљ и Дом, обавезују да буде на висини захтева који монархизам поставља.

savaistefan

               За православне, монархија није обична форма - она је део историје Цркве. Без благоверних царева и царица, не би било ни хришћанства као слободне вере и темеља  Римске империје (цареви Константин и Теодосије), ни наласка Часног крста у Јерусалиму (царица Јелена, Константинова мајка, која је саградила храм у Витлејему и храм на Голготи), ни базилике, царске форме првих храмова, ни Свете Софије и Јустинијановог кодекса, ни сазивања Васеленских сабора, ни спречавања јереси да цепају Тело Христово, ни славне Византије, државе која је, под Покровом Божјим, трајала преко хиљаду година, ни цара Михаила и моравског кнеза Растислава, који су се договорили о доласку Светих Кирила и Методија Словенима. Шта би Руси били без кнеза Владимира, сунца јарког, и Владимира Мономаха, који је учио своје синове да творе Исусову молитву где год да иду? А без Светог Александра Невског, који спасава Русију од папске јереси, и Димитрија Донског, који спасава Москву од Татара? А без Ивана Грозног, у чије име Јермак Тимофејич улази у Сибир? А без Александра И који спасава Русију од Наполеона? А без Александра ИИИ чију епоху је Никита Михалков опевао у „Сибирском берберину“? Шта су Бугари без цара Бориса Михаила? А Срби без Немањића, Лазаревића, Бранковића, Петровића, Обреновића и Карађорђевића? Монархија нас је толико прожела у историји да је наша историја, осим историје ропства и растакања, у ствари историја монархије. Колико је људи гинуло с вером у Бога, за Краља и Отаџбину? Та крв, крв верних синова Круне и Отачаства, обавезује нас да питању монархије не приступамо као новинари жуте штампе, него са свештеним трепетом с којим се приступа иконама и моштима Светих. Јер, и иконе и мошти су нам у великом броју случајева остале од Светих владара наших, миропомазаних слугу Божјих.

loza nemanjica

              Српска средњевековна симфонија не само да је имала два свеца као осниваче, браћу Саву и Стефана, синове Немањине, него је заиста и стремила светости као својој мери и провери. У дечанској представи светородне лозе Немањића дато је стремљење читаве династије ка поистовећењу са узорима свештене библијске историје. Свети Сава је свог оца поистоветио са Јаковом - Израиљем, праоцем изабраног народа - тако сведочи Доментијан, који наводи речи Савине упућене Симеону: „Подобниче боговиднога Јакова, из тебе ће прорасти други Израиљ... и паства твоја Богом узраставши назваће се избрање Божје“. Владари Србије доживљавали су своју земљу и народ као наслеђе Свете Тројице, које треба приводити у Царство Небеско личном храброшћу и врлином, али, на првом месту, побожношћу.

 

Презирање монархије

Уплив нашег лево-либералног времена умногоме се осетио и у животу Цркве, у којој је, ођедном, велики број учених људи почео да говори како савез Цркве и Царства није био успешан, како је све то, ипак, било ропство, како је за Цркву много боље да буде слободна од сваке државотворности, итд. Али, да ли је баш тако? Како каже уводничар за први број часописа „Регнум Аетернум“: „Да би се заиста оценио подвиг царева, довољно је рећи да је у тренутку зацарења Светог равноапостолног Константина, по најоптимистичнијим проценама, Хришћана било највише десетина целокупног становништва Римске империје, а да је крајем 4. века христијанизација била готово свеопшта. Очите су многе предности нове „константиновске“ епохе црквене историје, која је постала и њена најдужа епоха, од 4. века до 1917: догматско учење, Васеленски Сабори, Литургија, целокупно велелепно здање хришћанске културе. Упркос жељама неких „протестантвујућих“ душа, после свега тога не можемо се вратити „простоти апостолског века“. (...)

Садашње судбоносно време нас призива, као минимум одговорности мишљења, пројави нашег историјског памћења, уздизању оних узора које нам историја и савременост нуде као пример, у двојствености између онога што се мора и што се не мора, што је спасоносно и што је погубно, Божанско и сатанско.

Призвани смо да усвојимо Божји Промисао о Цркви: треба ли да Црква буде кружок интелектуалаца, нихилистички слободних од оне прошлости коју је изаткао Божји Промисао, слободних од љубави према Светима који су у тој прошлости заблистали, али слободних и од љубави према човеку који се неизбежно мучи и јауче у савременом безбожном свету, ван граница те малене и комфорне „секте“ у коју постконстаниновски свет неизбежно угони Цркву, или је Она, Црква, од самог почетка била призвана да, у сверадосном приопштењу Христу, у надилажењу људске греховности и ограничености, спрегне све народе и времена, то јест, да буде - Црква царска!

Углавном се чују приче да монарси често нису били на висини свог дуга, да је било одступника и гонитеља Цркве, цезаропапизма, итд. Али, у питању је Богом благословена власт монарха, а не њене конкретне пројаве. Колико је људи крштено, па изгубило душу због непокајаних греха? Колико их се причешћивало себи на осуду? А бракови? Можда више од пола бракова у историји хришћанства нису били успешни, па зар треба укинути Свету тајну Венчања?

Једном речју, начело монархијске власти, послушне Христу, треба државотворно исповедати. А сваки конкретни владар даје одговор Богу за то како је служио Цара над царевима.

Pukovska zastava iz 1911. godine

 

Пад Адамов  и држава

Када су Адам и Ева, не покајавши се пред Оцем небеским, отпали од заједнице с Њим, Бог, по Свом милосрђу, „начини /.../ кожне хаљине и обуче их у њих (Пост. 3, 21)“. Под „кожним хаљинама“ Свети Оци подразумевају последице Пада, које је Господ ублажио, да би човек могао да опстане у свету који је потпао под смрт и трулежност. („Кожне хаљине“ нису тело као такво: тело је Бог створио као добро. Душа без тела је утвара, као што је и тело без душе леш.) „Кожне хаљине“ су стање „живљења у смрти“. Постојање у благодати, после Адамовог греха, претворило се у „борбу за опстанак“ у свету који се противи човеку. Људско биће се уподобљава бесловесним животињама, и потчињава се природном поретку, мада је од Бога створено да влада над њиме (васкрсли Христос пролази кроз закључана врата показујући да за обожено тело природни поредак не важи). По Светом Григорију Нисијском „кожне хаљине“ подразумевају оно за шта изворно нисмо били створени: полно сједињење, зачеће, рађање, дојење, храњење, излучивање, постепени раст до пуне величине, зрело животно доба, старост, болест, смрт. Тело постаје грубо, а душа се предаје чулним задовољствима, иако је саздана за словесну насладу благодаћу Свете Тројице. Док му је одежда у рају била светла и „Богом ткана“, сада је тамна и тешка. „Кожне хаљине“ су, како вели Панајотис Нелас, „преображај живота у преживљавање“.

Међутим, Свечовекољубац Бог хоће и може да и „кожне хаљине“ употреби на добро.

Последице Пада, ако се узведу у благодатно заједничарење са Богом, губе своју оштрину, и, благосиљајући се, освештавају се. Бог је пресаздао човекову смрт у средство да се прекине грех, и отворио их као врата ка вечности („Срб је Христов, радује се смрти“, каже Свети Авакум Београдски управо због тога). Бог допушта смрт да зло не би било обесмрћено. Сједињујући се са земљом, по Неласу, човеково тело додирује дубине творевине (тако ће тело Господње у гробу заувек освештати стихију земље). Полно сједињавање, зачеће и рађање деце благосиља се браком, који постаје чувар целомудрија. Чедородни удови, ако се правилно користе, постају „најсветији удови тела људског“, јер свим осталим удовима човек служи себи а чедородни удови служе продужењу људског рода, па је посао смрти безуспешан. Деца су икона васкрсења (тако учи Свети Григорије Нисијски). Чулна задовољства, ако су умерена и освештана молитвом, допустива су; учење, ако је у страху Божјем, благословено је; рад, наука, уметност, култура - све су то последице Пада, али, ако се узводе Богу, могу бити начини на који човек служи свом спасењу.

Тако је и са државом, као организовањем људске заједнице после Пада. Право и држава нису средство да се земља претвори у рај, него начини да на земљи не завлада пакао.

Када „кожне хаљине“ постају извор човекове пропасти? Када се аутономизују, одвоје од Бога. Полно сједињење које је циљ самом себи постаје разврат, храњење бива прождирање, уметност је саблазан, култура идол, ученост извор надмености, рад - робовање. Држава без Бога је голо насиље у коме моћнији тиранишу слабије.

Каква држава је Богом благословена? Наравно, она чији је циљ да своје поданике приведе Христу, помажући Цркви у делу Господњем. И ту долазимо до суштинског питања - какво је хришћанско учење о власти?

 

Milutinst

Власт је од Бога

Тврдња Светог Павла да је „власт од Бога“ у наше време је често бивала злоупотребљавана од стране оних који су желели да Црква остане пасивна и да не мисли о политичкој будућности народа који јој припада. Редовна је појава да политичари свим силама теже да Цркву сведу на „сервис за обављање религиозних услуга“, тобож чувајући је од „прљавих игара“ страначких. С тим у вези, треба рећи следеће: „Власт је у начелу од Бога (Рим. 13, 1-6) и хијерархија вредности и хијерархија поретка је од Бога... Властима се треба покоравати све док одржавају Божански поредак у свету, док су слуге Божје и као слуге Божје... Али кад се власт одметне од Бога и иступи против Бога, онда се она претвара у насиље и тиме престаје бити од Бога и постаје од ђавола“ (Отац Јустин Поповић). „Како то“, пита Свети Златоуст, „зар је сваки властодржац од Бога? Не говорим да јесте; сада није реч о сваком властодршцу посебно, него о самој власти. Постојање власти, при чему једни владају, а други потчињавају, и та околност, да се ништа не збива случајно ни произвољно, да се народи не би комешали тамо и овамо слично таласима, све то ја и називам делом Премудрости Божје. Зато Апостол није ни рекао да нема властодршца који није постављен од Бога, него расуђујући уопште о суштини власти говори: нема власти да није од Бога, и што су власти, од Бога су постављене...  Свети Исидор Пелусиот понавља ту исту мисао у писму Дионисију: - Павле није рекао: Нема властодршца да није од Бога, него је расудио о самој власти, рекавши: Нема власти која није од Бога. Сама чињеница да код људи постоји власт, да једни владају, а да су други подвлашћени - није просто ни случајно нешто, што би народима омогућавало да се као таласи комешају тамо-амо, него је, по речима Павловим, дело Божје Премудрости. Зато што равноправност обично веома често распаљује сукоб, Бог није допустио народу да влада, него је установио царску власт, а потом, након ње, и многе друге видове власти. Какве?, питаћеш. Начелника и потчињеног, мужа и жене, оца и сина, старца и младића, господара и слугу, учитеља и ученика. Чак се и код бесловесних животиња може видети нешто слично овоме. Пример за то су - пчеле, које се покоравају царској власти, мрави и стада дивљих оваца. (...) Јер је безвлашће увек страшније од свега, и бива узроком хаоса и замешатељства. Зато и у телу, макар да је оно нешто јединствено, једни удови владају, а други су потчињени. Стога имамо право да кажемо да је сама власт, тј. началствовање и власт царска, од Бога установљена, да не би дошло до друштвеног растројства. Али ако неки зликовац безаконо дочепа ову власт, то ми не тврдимо да је он Богом постављен, него говоримо да му је допуштено или да избљује своју злобу као Фараон, и да у том случају прими најстрожу казну од Бога, или да умудри оне којима је потребна и суровост, као што је цар вавилонски уразумио Јудеје“.

Према томе, Свети Оци јаснији бити не могу: ако је на власти зликовац и безбожник, онда је он казна Божја непослушном народу, а не „Божји изабраник“.

Ако је власт безбожничка и богоборачка, Црква јој се мора супротставити. Али како? Пре свега, духовно, мученичким и исповедничким сведочењем Христовог Еванђеља. Кад власт тражи од Цркве да јој се клања уместо да се клања Богу, онда важи начело: „Богу се треба већма покоравати него људима“ (Д. Ап. 5, 29). Православље је гоњено од самог почетка, следећи у страдању свог Распетог Учитеља, Господа Исуса Христа. И оно је увек тријумфовало над својим прогонитељима: римским царевима, јеретицима, папистима, мухамеданцима, комунистима... Тријумфовало је Љубављу Божјом, а не мачем. Црква је, побеђујући, лила своју, а не туђу крв. Никада, пак, није остајала „ван политике“, јер је њен циљ да се сви људи спасу и уђу у Царство Небеско. Ако њеним народом владају безбожници или кривославци, како Црква може да се „не меша“? Њој је стало до, како се у молитви каже, „благоверног и христољубивог“ владара и до власти која за Богом иде.

То, да је власт од Бога, има још једно значење. Власт, наиме, од Бога може да буде на два начина: или по вољи Божјој или по допуштењу Божјем.

По вољи Божјој је онда кад се стара да испуњава заповести Господње и да оне који су јој поданици васпитава као честите Хришћане, пре свега правичним и човечним законима. По вољи Божјој је власт оличена у Монарху који прима Миропомазање од стране Патријарха, а са Миропомазањем благодат Духа Светога која књазу, краљу или цару просветљује ум и срце и учи га да испуњава вољу Свете Тројице. Таква власт, власт по вољи Свевишњег, међу православнима је постојала од Светог Цара Константина до Светог Цара Николаја II Романова, а међу Србима од Светог Симеона Немање до Петра II Карађорђевића...

С друге стране, могуће је да власт буде по допуштењу Божјем. Онда је реч о владавини безбожника и крволока, тлачитеља и мучитеља, пљачкаша и кабадахија. Она је нека врста педагошке казне Божје због народних грехова, због гажења светиња, истине и правде... Кад су се „великаши, проклете им душе“ (Његош) борили око Душановог царства, заборављајући све осим „воље за моћ“, дошли су Турци... Кад су се Срби, стварањем прве Југославије и окретањем секуларизованој Европи која је својим устанком против Христа постала заиста „Бела демонија“ (Владика Николај), огрешили о све завете Христа и Светог Саве, на власт је, после крвавог грађанског рата, дошао Тито, творац србождерске грозоморе. Многи се питају: зашто смо имали и имамо безбожнике на власти? Одговор је јасан: зато што је већина народа обезбожена, од Еванђеља и живота по Еванђељу отпала... Само кад се служи Крсту Часном могућа је слобода златна.

Искрени родољуби и даље маштају о обнови Српске монархије и повратку предачке, јуначке и витешке Србије. При том заборављају да обнова мора почети изнутра, из срца. Многи Срби данас лажу, краду, убијају, пљачкају, блудниче, а српске мајке побачајима убијају двоструко више деце но што роде. Каква је ту обнова могућа? Још је у Старом Завету Бог рекао: „Даћу вам пастире по срцу вашем (Јеремија 3, 1)“.

lenin

С тим у вези, поучан је пример који Свети Анастасије Синаит наводи у свом спису „О недостојним властодршцима“: „Када је Фока Тиранин постао Цар и када је уз помоћ свог првог министра отпочео са крвопролићима, живео је у Цариграду неки монах, човек светога живота и велике храбрости пред Богом. Из једноставности своје душе, он се овако молио Богу: Господе, Господе, зашто си нам дао оваквог цара? Како је у многе дане понављао ово исто питање, удостојио се Божјег одговора: Зато што нисам могао да нађем другог горег од овог.“ „Према томе“, наставља Свети Атанасије, „ако некад видиш некога недостојнога владара или епископа, не чуди се и не осуђуј Божји Промисао. Знај и веруј да смо предани таквим тиранима због нашег сопственог безакоња и рђавих дела.“ Нека сваки читалац горе наведену мисао Светитеља примени на анализу савременог стања духа у свом народу, па ће му бити јасно - откуд нам овакви властодршци.

Извор: Православље, Аутор: Владимир Димитријевић, Број 935, Рубрика Фељтон, опремање Православнаја породица

http://www.pravoslavlje.rs/broj/935/tekst/sa-verom-u-boga-za-kralja-i-otadzbinu/print/cir

Помозимо породици Тркуља!

trkulja

nemanjici 2.knjiga

 nemanjici baner 02

baner200x400pxfb

 

 krstovdan

Тропарь, глас 1.:
Спаси, Господи, люди Твоя и благослови достояние Твое, победы благоверным Царем нашем на сопротивныя даруя и Твое сохраняя Крестом Твоим жительство.
Спаси Господи људи Твоја и благослови достојаније Твоје, побједи благоверним Царем нашем на сопротивнија даруја, и Твоје сохрањаја Крестом Твојим житељство.
Спаси Господе, људе Своје и благослови наслеђе Своје, победу благоверним Царевима нашим дарујући над непријатељима и Крстом Својим чувајући народ Свој.
(Тропар Часном Крсту, какав је био до безбожничке измене када је помен Цара и царске породице избачен из свих богослужбених књига. По речима св. Јована Шангајског, овај тропар увек треба овако читати).