Житије св. Царске породице Романов (видео)

Објављено 17 јул 2017
romanovi84. / 17. ЈУЛ, ЖИТИЈЕ СВЕТЕ ЦАРСКЕ ПОРОДИЦЕ РОМАНОВ

ЦАР НИКОЛАЈ АЛЕКСАНДРОВИЧ РОМАНОВ

Овај благоверни родио се 6./19. маја 1868. године, као син цара Александра III и царице Марије Фјодоровне. Васпитан у духу побожности и уздржања, он се свагда сећао да на дан његовог рођења Црква слави Светог Многострадалног Јова старозаветног, који је већ столећима узор и символ смиреног подношења патњи и искушења, уздања у Бога и вере непоколебиве.

У једном разговору са председником владе Столипином, десетак година пре своје мученичке кончине, Цар је изразио уверење да се он није нимало случајно родио на тај дан, и да је то знамење његовог будућег страдалништва. Па ипак, био је свагда спреман да погине за своју веру и свој народ, сматрајући то дужношћу монарха.

1894., након краће болести, упокојио се његов отац, Александар III. Биоје одлучан и храбар човек, искрени Хришћанин. Крај његове постеље све време бдио је Свети Јован Кронштатски који је касније признао да, по неисповедивом Промислу Божјем није могао да испроси живот Царев из руке Свевишњег. Николај је преузео власт са смерном свешћу о својој младалачкој неискусности, па ипак, уздао се у Сина Божијег, Премудрост и Силу Очеву, говорећи: “Чврсто сам уверен да је судбина Русије, као и судбина моја и моје породице, у рукама Бога Који ме је поставио овде где сам. Шта год да ми се деси, ја ћу се покоравати Његовој вољи, свестан да никад нисам мислио ни на шта друго осим на службу земљи коју ми је Он поверио”. Господ му је послао велику утеху – супругу Александру.

krunisanje

 Крунисање Николаја II

Ова племенита жена, унука краљице Викторије, била је кнегиња Хесендармштатска, по рођењу и васпитању Немица – протестанткиња. Она је свим срцем примила Православље и удубила се у живот Цркве – до те мере да је учила црквенословенски, да би могла да чита и пева у храму. Због овакве ревности, руски племићки кругови, поодавно обезбожени и однарођени, подсмевали су јој се, сматрајући је “затуцаном”. Супруг и она редовно су похађали службе Божје и усрдно се молили, а њихов двор је био отворен за духовнике и побожне старце у свако доба. Николај и Александра крунисани су маја 1896, у великој Успенској саборној цркви Московског кремља. Међу служашчимаје био и Свети Јован Кронштатски, кога су последњи Романови веома поштовали. Тада се Цар пред свима присутним помолио Богу да му подари мудрости и снаге да би честито управљао православним народом руским и да би, ревнујући у царском служењу, дао добар одговор на Страшном суду Христовом.

porodica

Цар је владао у тешке дане револуција и побуна. На све стране ратовало се против православне монархије. Па ипак, онје веровао да је излаз из лавиринта савременог безбожја у Светом Православљу. Нарочито је настојао да се у Русију врате канонске форме црквеног живота и уметности. Обнављајући храмове, он је желео да се у њих уносе православне иконе, а не западњачке назовипобожне слике, које су постале “модерне” од времена Петра Великог. За његове владе, у Русији је подигнуто 10000 храмова, и преко 750 манастира. Нарочито се старао овај благоверни и христољубиви господар и самодржац руског престола да учествује у прослављању светих угодника Божијих. Од 1894. до 1916. канонизовани су Свети Теодосије Черниговски, Свети Исидор Јурјевски, Света Ефросинија Полоцка, Света Ана Кашинска, Свети Јоасаф Белгородски, Свети Гермоген Московски, Свети Питирим Тамбовски и Свети Јован Тоболски – више светаца него за два претходна столећа (од Петра Великог до Николаја II канонизована су само четири светитеља, што јасно сведочи о духовном паду Русије, коју је Петар увео у воде западњачког секуларизма). Највеће, пак, усрђе имао је Цар према Светом Серафиму Саровском, новојављеном угоднику Божјем. Пошто је одлуке о канонизацији Свети Синод увек подносио на увид и потпис императору, то је било учињено и када је канонизациона комисија, испитавши и проверивши велики број чуда која су се десила молитвеним заступништвом саровског чудотворца, одлучила да и Серафима Богом знаменованог уведе у месецослов православних Светих. Прочитавши предлог, Цар је ускликнуо: “Прославите га одмах!”

 nikolajnosikivot

 Цар Николај носи кивот са моштима св. Серафима Саровског

            У августу 1903. са супругом и четири кћери – Олгом, Татјаном, Маријом и Анастасијом учествовао је у свенародном слављу. Заједно с осталим члановима царског дома и архијерејима носио је Серафимов ћивот, духовно се радујући, као негда Богоотац Давид, који је играо пред Ковчегом Завета.Ту су му предали и писмо које је Свети Серафим оставио оном Цару који ће учествовати у његовом прослављању. Писмо је било пророчанство о будућности Романова; када га је Николај II прочитао, изгледао је, сведоци веле, “блед, али одлучан”. Такође, сви су памтили обећање дивјејевског горостаса: “Цара који ме прослави – ја ћу прославити”. Одмах после ових дана, царица Александра је зачела и родила престолонаследника, лепо и напредно дете, царевића Алексеја, којије, на жалост, био хемофиличар. Ова страшна болест, коју су Николај II и његова супруга смирено подносили, припремала је малог царевића за потоњу мученичку кончину, као што ће се касније видети.     

            Николај II се свагда сећао Христових речи да је миротворство – пут ка Богосиновству. 18. маја 1899, на његово инсистирање, одржана је прва светска мировна конференција у Хагу. На тој конференцији регулисано је много штошта из међународних односа, већ поодавно замућених ратним претњама великих сила. Наравно, ова Царева заслуга касније је заборављена, и он је препуштен на милост и немилост својим убицама, бољшевицима. Такође, иако су му војни врхови и политичари често предлагали да зарати са ослабљеном и из Европе готово протераном Турском империјом, да би остварио древни циљ руске државе – освајање Цариграда и стављање крста на поџамијану цркву Свете Софије, он је то одбијао, избегавајући светски рат у који би такав поступак неминовно водио. То му, наравно, није сметало да помаже напоре Срба и Бугара који су 1912. водили борбу за коначно ослобођење својих земаља од османлијског ропства.

            После пораза у рату с Јапаном 1904 – 1905. који је, по речима Светог Јована Кронштатског, дошао због отпадања Русије од завета вере, избила је револуција 1905. Многобројне банде које су народу обећавале рај на земљи, али рај без Бога и рај против Бога, насрнуле су на саме темеље Русије, пре свега на установу монархије. Том искушењу се одолело. Русија је ушла у нови период духовног и привредног раста и обнове. Председник владе Петар Столипин, способан и храбар човек, завео је ред у Царству и почео са великом аграрном реформом – поделом земље сељацима. Свуда су ницале школе и болнице, пруге и путеви: Многи страни посматрачи тврдили су да ће Русија ускоро постати водећа привредна и политичка сила света. Међутим, вечити ненавидник добра, ђаво, подстицао је непријатеље руског народа и у иностранству и у самој земљи. Столипин је убијен у кијевској опери 1911. Пре но што је издахнуо, помолио се Богу за Цара. На жалост, после њега није било тако способних политичара. Ближио се сумрак Руског царства. Па ипак, 1913. када је слављена тристагодишњица династије Романова (1613. у Ипатјевском манастиру велики црквено-народни сабор заклео се на верност Михаилу Романову, првом владару ове лозе), Николај II и Александра били су свуда дочекивано са одушевљењем које је Цара, окруженог властољубивим племством и западњачки усмереним политичарима, уверило да је народ уз њега управо као помазаника Божјег и сведока да је Господ, Цар над царевима, Онај Који влада, а да је земаљски монарх, по мери своје вере, само слуга Његов. Русија је ушла у рат 1914. да би заштитила мале православне краљевине, Србију и Црну Гору, које су угрозиле две моћне германске империје Аустро-Угарска и Немачка.

komunisti

              Мада је Цар Николај имао изврсне везе са аустријским и немачким двором, а са кајзером Вилхелмом био лични пријатељ, он је сматрао да је његова дужност заштита мале браће, макар по цену највећих личних губитака. Иако су га многи упозоравали на недовољну спремност руске војске за борбу, он је сматрао да ће Господ помоћи Православнима. Чим су сукоби почели, његова супруга и кћери су, као милосрдне сестре, кренуле да негују рањенике по болницама; пошто су прошле курс и стекле потребну праксу, помагале су и при најтежим операцијама. Иакоје била Немица, царица Александра се свим срцем осећала као православна Рускиња, Матушка читавог многострадалног народа, а њене кћери су у те дане показале велику пожртвованост и молитвеност. Године 1917., искористивши побуну у Петрограду, група издајника – политичара и генерала – убедила је Цара Николаја II да читава Русија тражи од њега абдикацију. Да би се избегао грађански рат, Цар се одрекао престола – прво у корист сина Алексеја, а затим у корист брата Михаила. Међутим, тзв. фебруарским револуционарима, на чијем челу је стајао западни плаћеник Керенски, циљ је био укидање саме установе монархије. Цар, који је говорио да је спреман да се одрекне не само круне, него и живота, за добро свог народа, Новог Израила, ухапшен је с читавом породицом, и привремено смештен у Царско Село.

Державнаја икона Мајке Божије

            На дан његовог одречења од престола, 2./15. марта 1917, у селу Коломенскоје код Москве јавила се чудотворна икона Пресвете Богородице Державне, која је у рукама носила знаке царског достојанства – скиптар (жезал) и державу (куглу која означава царску власт). Руси су схватили да је Небеска Царица сада на престолу њихове земље, погружене у стихију револуционарног ужаса. Касније јој је акатист и молитву сачинио Свјатјејши Тихон Исповедник, Патријарх Московски. Она икона се сачувала до дана данашњег и православни Хришћани верују да је она поуздани знак да ће се Русија обновити под омофором Пречисте Богомајке. У заточењу је почело страдалништво последњих Романова. Керенски је оптужио царицу Александру да је немачки шпијун. Упркос пристрасној истрази, доказано је да је царица потпуно невина и сасвим одана својој новој Отаџбини. То није сметало војницима – чуварима Романова да се изругују Цару, показујући му да је сада “обичан грађанин”, који има “иста права као и други”. Николај II је остао кротак и смирен – на Ускрс 1917., рецимо, позвао је стражаре да заједно с њим и његовом породицом прославе Празник над празницима. Војнике је то веома гануло.

            Док је Цар био у ропству, међу побожним Русима ширила су се пророчанства о његовој скорој мученичкој смрти. Многи су се сећали речи светог старца Авеља, затворника којије још Павлу I Романову прорекао шта ће бити с његовом лозом. Овај Авељ је последњег руског монарха видео као жртву која ће бити принета за очишћење руског народа. Митрополит московски Макарије имао је 1917. виђење Цара Николаја II који од Господа Исуса Христа прима и испија чашу страдања намењену Русији, после чега се чује глас: “Цар је народну кривицу узео на себе, и Русима је опроштено.” Четрнаестогодишња послушница Ржишчевог манастира Олга исте, 1917., четрдесет дана и четрдесет ноћи налазила се у стању обамрлости. За то време Господ ју је удостојио виђења како небеских обитељи, тако и адских мука грешника. Олга је видела гоњења која чекају православне због вере у Христа, такође, имала је прилику да угледа Цара Николаја који је седео за великом трпезом у Царству Божијем, у чијем је челу био сам Спаситељ. Сва ова виђења и откривења сведочила су верујућима да ће се њихов свенародни Баћушка ускоро узети са земље и преселити у небеске обитељи.

 

            Лењин је у Русију стигао у априлу 1917. Послали су га Немци (заправо Енглези по најновијим открићима, прим.прир.), опремивши га новцем и упутствима за рушење руске државе. Овај крвожедни зликовац је, захваљујући издајничком понашању тзв. Привремене владе, у октобру 1917. извршио преврат који је њега и бољшевике устоличио на власти. Керенски је побегао из Русије, оставивши Романове у рукама комунистичких хорди. Царска породица вођена је по забитима Русије, само да не би била ослобођена. У то време, “савезнички” Запад окренуоје леђа Николају II. Кајзер Вилхелм је покушао да код бољшевика изедјствује пуштање Романова на слободу; када је царица Александра чула да Вилхелм то нуди зато што је она – Немица, одлучно је одбила његову помоћ, говорећи да би пре волела да умре, него да пристане на помоћ од непријатеља Русије, њене нове Отаџбине.

            После Тоболска, где су извесно време били смештени, Царски Страстотерпци одведени су у уралски град Јекатиринбург. Њихово тамновање је било сушта светлост: молили су се Богу, читали житија светих, а нарочито мученика, и припремали се за Небеско Царство. Нарочито је царица показала пример величанственог подношења патње: молила се пуно за Русију и руски народ, у писмима храбрила своје маловерне пријатеље и сведочила како у души непрекидно осећа пасхалну радост. Најстарија кћи, Олга, у једном од писама пренела је последњу поруку кроткога и благоверног руског императора: “Отац моли да поручим свима, који су му остали верни, и онима, на које може имати утицаја, да се не свете за њега, јер је он свима опростио и за све се моли, а да се не свете ни због себе, него да памте да ће ово зло, које је сада у свету присутно, бити још силније, али да зло не може бити побеђено злом, него само љубављу”… У бележницама Царевих кћери осталаје записана песма под насловом “Молитва”, у којој су, између осталог, и овакви стихови:

“А кад и гроб већ пред нама зине,

надљудска снага, од Тебе дата,

с усана наших у висине,

молиће кротко за џелата…”

            Нарочиту трпељивост и смиреност показао је малолетни царевић Алексеј, који је својом незлобивошћу и добротом пленио и сурове бољшевике. Једном приликом је рекао мајци: “Мама, волео бих да умрем. Не плашим се смрти, само се бојим шта ће ови да нам ураде”. Ово јагње принето је, у име свих православних Руса, на жртвеник Божији – као жртва за грехе народа, огрезлог у таму и безбожје, народа који скоро ништа није учинио да би заштитио помазаника Господњег и његову породицу. 1./14. јула 1918, по допуштењу Јуровског, команданта бољшевика који су чували Цара, у дом Ипатјева, где су Романови били смештени, дошао је свештеник Јован Сторожев са ђаконом, да би одслужили службу. Пошто је протојереј Сторожев и раније долазио, приметио је неку чудну промену код Царске Породице: они, који су скупа певали у току богослужења, сада су ћутали. А када су, уместо да прочитају молитву “Со свјатими упокој”, свештеник и ђакон, ни сами не знајући зашто, исту запевали, са запрепашћењем су установили да су Цар и његови клекли и да се на коленима, с дубоким умилењем, моле. Тек касније, кад је чуо за убиство, отац Јован је схватио: Романови су знали да се ова молитва пева за њих.

sestre

            По директном наређењу Лењина и Свердлова, у ноћи 4. 17. јула стрељана је Царска Породица: Николај II Романов, његова супруга Александра, царевић Алексеј, царевне: Олга, Татјана, Марија и Анастасија, као и слуге које су остале верне помазанику Господњем до смрти: лекар Боткин, собарица Демидова, лакеј Труп и послужник Харитонов. Стрељање су обавили странци – Јуровски, Јеврејин, још претходно је свим Русима одузео оружје или их послао на друге дужности. Бољшевици су пуцали из револвера, немилосрдно. Велика кнегиња Анастасија била је само рањена. Њу су зверски убили бајонетима (мада по предању светих руских стараца она није убијена, већ је чудеснуим начином преживела и родила будућег руског цара – Михаила, кога православни очекују, прим.прир.).

            Кад се овај крвави пир завршио, тела су спаљена и бачена у Ганинску јаму, а затим је на њих сипан креч, да би се затрли трагови злочина. Убице су новост јавиле Лењину и Свердлову. Бољшевици су касније саопштили да је, због “контрареволуционарне делатности”, убијен само Цар Николај II, али истина се брзо прочула. Кад су трупе белих, које су се бориле против бољшевичких хорди, ушле у Јекатаринбург и ослободиле га, трагови злочина били су још свежи. У приземљу Ипатијевог дома, у соби у којој је убиство извршено, нађени су царском крвљу исписани црномагијски симболи, који су указивали на чињеницу да је убиство имало ритуални карактер – обезглављивања Русије, као православног Царства, последњег у свету. Такође, није било ни мало случајно што су Романови стрељани у кући извесног Ипатјева: 1613. се руски народ, преко својих најбољих црквених и друштвених делатника, заклео на верност лози Романова управо у Ипатјевом манастиру. Што се Јекатеринбурга тиче, он је добио име наредбодавца убиства – Свердловск.

ganina-jama

Ганина јама, где су бачени остаци тела св. Царске породице

            Траг зла нечовештвом смрди и до наших дана. Онај који је срушио кућу у којој је убијен последњи руски Цар, зато што је постала поклоничко место где су се сабирали православни са свих страна Русије, звао се Борис Јељцин. Рушење је обавио као шеф уралског обласног комитета КП СССР 1977. године. Што се убица тиче, они су казну доживели још на земљи. Свердлов је отрован шест месеци после убиства Романова, а Лењин је умро у мукама сифилистичног лудила. Због велике побожности и честитости, као и због хришћански поднете жртве за добро руског народа, Руска Загранична Црква канонизовала је Царске Страстотерпце (Мукотрпце) 1981.године. У самој Русији, они су као месно поштовани свети, канонизовани на територији неких епархија Московске патријаршије, од којих је једна Јекатеринбуршка. У народу је, пак, поштовање Цара Николаја и његове породице изузетно велико, и православни се моле Светим Царским Новомученицима да их заступају пред престолом Божјим.

domipatijevih

Подрум дома Ипатјевих где је стрељана св. Царска породица

            Од чуда која су се тим молитвеним заступништвом збила навешћемо само једно, које се није десило Русу, но Шпанцу (1989). 48-годишњи Шпанац из Барселоне, Матео Гратакос Вендерел, неколико година тешко је патио од болова у пределу бубрега. Сва испитивања су показивала даје “здрав”, и лекари су га убеђивали да умишља. Једне ноћи, кад су болови постали неиздрживи, он је, на граници очајања, почео да се моли Цару -Мученику да би га овај заступао пред Господом. Иако још није био православан, Матео је у свом дому имао Цареву иконицу, знао је његов живот и поштовао га. Те ноћи било му је лакше, а сутрадан је, на новом прегледу, откривено да је заиста болестан, и да има камен у бубрегу, који до тада лекари нису били у стању да нађу. У току наредних месец дана Матео се молио Цару и камен је био излучен без икакве хируршке интервенције. После овог догађаја, Матео је прешао у Православље.

romanoviplava

            Сабравши се, као усрдни мученикољупци око новозасјале звезде Руске Цркве, о ономе који се својом вером и трпљењем уподобио Светима Борису и Глебу, рецимо и следеће:

Велики слуго и угодниче Бога Живога, новомучениче Царе Николаје! Као Цар Сверуски и Самодржац, ти беше скроман и смеран животом својим. Хотећи испунити заповест Христову, ти, први од свију, јавио си се свима слуга, и, дивом духовним будући, срцем се нађе као дете, еда би приобрео Царство Небеско. Стога и ми, дивећи се блаженом смирењу твоме, кличемо ти овако:

Радуј се, кротки и тихи Царе!

Радуј се, пред Господом смерно си ходио!

Радуј се, животом својим гордост демонску победио си!

Радуј се, престо земаљски престолом небеским заменио си!

Радуј се, душо голубија, незлобиви и благи!

Радуј се, јер се земаљског одрече да би небеским живео!

Радуј се, страдалниче све земље руске!

Радуј се, Свети Царе Николаје, верни слуго Бога Живога!

            На крају, одмуцавши ово неколико речи о животу и подвизима благоверног руског цара Николаја II Романова, заблагодаримо Господу, Цару над царевима, Који нас је Крстом Својим научио да се Царство Његово, Царство вечне љубави и правде, задобија жртвом. Амин.

(Преузето из: “Монархија” специјално издање- “Цар-Мученик Николај II Романов – 125 година од рођења и 75 година од смрти”; Општински одбор Српске народне обнове-Котор/”Православна књижара” Богословског факултета СПЦ.; Котор; 1993.; стр.7.-10.)

 

alekszitijeЦАРИЦА АЛЕКСАНДРА ФЈОДОРОВНА РОМАНОВ

Александра рођена је 25. маја/7. јуна 1872. у Дармштату, у Немачкој. Њени родитељи били су Луис IV, велики војвода од Хесе - Дармштата и принцеза Алис, ћерка краљице Викторије. Имала је плаву косу и плаве очи као дијете. Управо због тога имала је надимак "Sunny" али ,касније, њен тен тамни након што јој мајка умире од дифтерије 1878.

Први пут упознаје свог будућег мужа на сестрином венчању када је имала само 12 година. Провели су доста времена заједно причајући и размјењујући цвеће. Међутим, проћи ће још пет година пре него што се поново сретну. Са 17 година Александра одлази у Петербург да посети сестру и зета. Поново се среће са Николајем и рађа се љубав. Николај је проси на свадби његовог брата Ернија и Александра одбија али ускоро прихвата. Венчање је одржано 26. Новембра 1894. Венчање је било још увек праћено успоменом на Николајевог оца, цара Александра. Александра ће рећи да је дан венчања оличавао сахрану гдје је она уместо црне носила белу хаљину. На почетку заједничког живота , младенци бирају Александрову палату за свој дом.

1895. Александра остаје трудна са првом кћерком-Олгом. Касније на свијет долазе још три кћерке: Татјана , Марија и Анастасиа.

Иако је јако много волела своје кћерке Александра је желела сина који би наследио руски трон. 12. Августа 1904. Алексеј је рођен срећан и здрав. Међутим, касније се установила да Алексеј има крвни поремећај- хемофилију. Један удар могао је да проузрокује велику бол и смрт због непрестаног крварења. Болест је пренесена преко мајке и Александру је ова вест сломила.

            Покушала је све да пронађе лек за сина, али сви покушаји су били безуспешни. Када је сибирски монах успио да излечи један Алексејев напад, Александра је мислила да је пронашла спасиоца. Присуство овог младог монаха у ужем кругу Романових довело је до опадања Александрине популарности међу Русима који су вјеровали да Александра проживљава љубавну везу са Распућином. Тврдње су биле неосноване. Међутим, при избијању Првог светског рата царица све више губи на популарности међу руским народом јер је била рођена Немица и сматрана за шпијуна. 1917. Русију је захватила револуција и читава Александрина породица стављена је под кућни затвор. 1918. царска породица стријељана је у Сибиру од стране својих чувара бољшевика. Александра је убијена са 46 година.

 

olgaОЛГА НИКОЛАЈЕВНА РОМАНОВ

 

Олга је на свет дошла 3. новембра 1895. године и била је најстарија кћерка Николаја и Александре. Описивали су је као «дивно дијете», дебељушкасто али лепо са дугом, бајном косом. Била је на оца са плавом косом и плавим очима. Била је најученија међу принцезама и изузетно интелигентна. Ипак, Олга је понекад била тврдоглава па је, с време на време, улазила у конфликт са осталим члановима породице.

Изузетно блиска са својом 18 месеци млађом сестром Татјаном, зато су биле прозване «Велики пар», јер се сестре нису одвајале. Обема је додељен пук војске које су принцезе имале право да контролишу. Када је почео Први свјетски рат , Олга је постала свесна незадовољства који је руски народ осећао према њеној породици. Заједно са мајком прошла је болничку обуку и као медицинска сестра лечила рањене војнике. Након што су Романови стављени у кућни притвор постала је мање весела и тиха. Имала је скоро 23 године када је стрељана.

 

 tatjanaТАТЈАНА НИКОЛАЈЕВНА РОМАНОВ

 

Била је Велика књегиња од Русије, друга кћерка цара Николаја II и његове жене Александре Фјодоровне. Рођена је 11. јула 1897. године, а умрла је са само 21 годином, када су њу и њену породицу стрељали бољшевици. Татјану Романов су често описивали као најлепшу цареву кћерку. Била је омиљена својој мајци, царици Александри. Свог најбољег пријатеља је видела у својој старијој сестри Олги, са којом је делила собу и "титулу" Великог пара. Њима је касније, додељен пук војника Елизаветских девојака и дат ранг пуковника. У време Револуције, Татјана је заједно са мајком и сестром Олгом неговала рањене војнике попут праве болничарке. Свом млађем брату Алексеју била је као друга мајка у Тоболску, селу где је породица Романов била заточена неколико месеци. Бринула је о њему када мајка није била у тој могућности. Након што је добила мале богиње, нагло је смршала и променила се. Када су је стрељали, имала је само двадесет и једну годину.

 

 

marijaМАРИЈА НИКОЛАЈЕВНА РОМАНОВ

 

Марија је рођена 14. јуна 1899. и била је трећа руска принцеза у породици Николаја и Александре. Ова принцеза била је прави анђео породице а уједно и Николајева миљеница. Права лепотица са дугом смеђом косом и великим плавим очима које су у породици биле познате као «Маријине зделице» Изузетно љупка и топла девојка изјавила је да јој је жеља да се уда за руског војника и има 20 деце. Остале сестре нису је сматрале правом сестром, јер је била толико добра да никада није упадала у невоље. Николај је често говорио за Марију де се боји да јој не нарасту крила..

Заједно са Анастасијом делила је собу и ове две сестре биле су познате као «Мали пар». Осјећала се и велика доминација енергичне Анастасије над најмирнијом принцезом. Марија је била пунија девојчица у детињству али након напада богиња постала је јако мршава. Изузетну храброст показаће за време боравка у Сибиру пре стрељања. Било јој је 19 година када је убијена.

 

  anastasia-romanova 32-tАНАСТАСИЈА НИКОЛАЈЕВНА РОМАНОВ

 

Анастасија је рођена 5. Јуна 1901. и била је најмлађа кћерка Николаја и Александре. Имала је смеђу косу и плаве очи и била enfant terrible породице у којој је глумила кловна. С обзиром да је имала три старије сестре све до тада већ је било виђено и она је преузела улогу забаве у породици. Заједно са Маријом делила је собу. Њих две су биле «Мали пар породице «. Захваљујући својој енергичности и ентузијазму Анастасија је имала велик утицај на своју омиљену сестру. Била је јако мршава и ниска али за време кућног притвора Романових постала је дебља и ментални развој најмлађе принцезе био је јако успорен. Иако је тада проживљавала тешке тренутке успевала је, још увијек, дa забави и растерети своју породицу својим маштовитим представама.

Већина људи заиста верује да је Анастасија погинула у својој 17. години на стрељану Романових у Сибиру. Али, постоје претпоставке да је преживела, по предању светих руских стараца. Иако су се провела многа истраживања и јавност била заиста заинтересована за ову мистерију, судбина Анастасије остаће неразрешена мистерија 20. века.

Romanov Angels by VelkokneznaMaria

 

aleksej АЛЕКСЕЈ НИКОЛАЈЕВИЧ РОМАНОВ

Алексеј, најмлађе дете царског пара Николаја и Александре, рођен је 12. августа 1904. године. Имао је плаву косу и плаве очи и био једини наследник царског трона. Родитељи су му угађали у потпуности и давали све што је могао да пожели. Изгледало је да је на свет дошао здрав руски наследник, све док беба није напунила доба од 6 седмица. Дошло је до крварења на пупку и родитељи су ускоро схватили да Алексеј има хемофилију - болест која узрокује згрушавање крви. Као дете, Алексеј је морао да пази када се играо јер би свака повреда довела до сливања крви у зглобове и настајала би неподношљива бол.

За младог принца увек су ту биле две медицинске сестре које су га штитиле и помагале да се не повреди. За време читавог детињства за њега је увијек ту био Деревенко, морнар у руској морнарици који ге је носио при сваком нападу али који га је и оставио после Октобарске револуције. Међутим, други морнар, Нагорни наставио је да га његује за време кућног притвора Романових.

Иако је имао много људи око себе, Алексеј се често повређивао. Са 8 година је замало преминуо од напада хемофилије. Био је код Спала на породичном одмору када је претрпио повреду на горњем делу ноге. Чинило се да се опоравља али је крварење постало горе и скупило се у зглобове што му је проузроковало невероватну бол. Тада су Романови примили сибирског монаха Распућина који им је поручивао да ће Алексеј да живи . Сутрадан је следио брз опоравак. Те кобне ноћи, када су убијени, Алексеј је био толико болестан да није могао да хода, те га је отац, цар Николај, носио у наручју до смрти. Убијен је у својој 13. години.

 

 Извор: Духовно-национални центар: "Свети владика Николај", опремање Православна породица

http://romanovisrbija.wordpress.com/%D0%B8%D1%81%D1%82%D0%BE%D1%80%D0%B8%D1%98%D0%B0/%D1%81%D0%B2%D0%B5%D1%82%D0%B0-%D1%86%D0%B0%D1%80%D1%81%D0%BA%D0%B0-%D0%BF%D0%BE%D1%80%D0%BE%D0%B4%D0%B8%D1%86%D0%B0/

 

ЖАНА БИЧЕВСКАЈА

ПЕСМА О СВЕТИМ ЦАРСКИМ МУЧЕНИЦИМА

Поштовани читаоци, поводом Царских дана, посвећених св. Царској мученичкој породици Романов, потрудили смо се да преведемо најпопуларнију песму о њима, Жане Бичевске. Не замерите на преводу, ипак је ово поезија.

 

 Жанна Бичевская

 

Песня о святых царственных мучениках

 Вся Россия пала ниц и еле дышит,

И уже не чает избавленья час,

Из-за тяжких лютых нас никто не слышит,

Мученики Царские, вымолите нас.

Встану на колени ночью у киота,

Осознав, что души отданы за Русь.

Коли нет иконы, я на Ваше фото,

Возжигая свечи, слезно помолюсь.

Сва Русија пала ничице и једва дише,

И већ не чека избављења час,

Због наших љутих нас нико не чује,

Мученици Царски молите се за нас.

Пашћу на колена, ноћу, пред кивотом,

Знајући да душе дасте за Русију.

Док нема икона, пред вашим сликама,

Палећи свеће, сузно ћу се молити.

 

Припев:

 

Николай, Александра, Алексей, Мария,

Ольга, Татьяна, Анастасия.

Николај, Александра, Алексеј, Марија,

Олга, Татјана, Анастасија.

 

Господу подобны Вы своей любовью,

Потому не рвется золотая нить.

Все грехи России, смывши царской кровью,

Не перестаете Господа молить.

Наперед все знали, прозорливо видели,

Да простит мне Боже неумелый стих.

Всей Руси-обители, Ангелы хранители,

Ближе многих близких и родней родных.

Господу подобни ви сте својом љубављу,

Зато се не прекида златна нит.

Све грехе Русије омивши царском крвљу,

Не престаните Господа да молите.

Унапред све сте знали, прозорљиво видели,

Нек ми опрости Бог мој невешти стих.

Све Русије обитељи, анђели чувари,

Ближи су од многих блиских и рођенији од рођених.

 

Припев.

 

Проплывают в небе в царском оперенье,

Средь несметных черных и галдящих стай,

И благословляя русское спасенье

Всех крылами крестит православный Царь.

Положили жизни для России новой

Страшно распрощавшись с жизнью во Христе.

Екатеринбургской русскою Голгофой

Семеро Вас было на одном Кресте.

Пливају по небу у царском перју,

Сред безбројних црних и кричућих чопора,

И благословећи руско спасење,

Све крилима закрштава православни Цар.

Положили животе за нову Русију

Страшно се опростивши с животом у Христу.

На Јекатеринбуршкој руској Голготи,

Седморо вас је било на једном Крсту.

 

Припев.

 

Смотрим и не видим, слушая не слышим,

Иссякает время на земных часах.

Все мы, прославляя, имена те впишем,

На сердцах крещенных, а Бог на небесах.

Если архиереи, разузнав подробно,

Не поверят снова вашим чудесам,

По обетованию старец преподобный

Серафим Саровский Вас прославит сам.

Гледам и не видим, слушам и не чујем,

Истиче време у земним сатима.

Сви ми, прослављајући вас, имена та уписаћемо,

На срца крштена, а Бог на небесима.

Ако архијереји, испитајући подробно,

Не поверују поново вашим чудесима,

По обећању, старац преподобни,

Серафим Саровски, прославиће вас сам.

 

Припев.

 

Коль за эту песню враг меня замучит,

Чтобы не повадно русским было впредь,

Каждый православный имена заучит

Будет им молиться и со мною петь.

А мене ће за ову песму, враг да намучи,

Да је Руси не би певали од сад,

Сваки православни имена ће научити,

Молиће им се и са мном певати.

 

Припев.

 

Николай, Александра, Алексей, Мария,

Ольга, Татьяна, Анастасия.

Николај, Александра, Алексеј, Марија,

Олга, Татјана, Анастасија.

 

 krstovdan

Тропарь, глас 1.:
Спаси, Господи, люди Твоя и благослови достояние Твое, победы благоверным Царем нашем на сопротивныя даруя и Твое сохраняя Крестом Твоим жительство.
Спаси Господи људи Твоја и благослови достојаније Твоје, побједи благоверним Царем нашем на сопротивнија даруја, и Твоје сохрањаја Крестом Твојим житељство.
Спаси Господе, људе Своје и благослови наслеђе Своје, победу благоверним Царевима нашим дарујући над непријатељима и Крстом Својим чувајући народ Свој.
(Тропар Часном Крсту, какав је био до безбожничке измене када је помен Цара и царске породице избачен из свих богослужбених књига. По речима св. Јована Шангајског, овај тропар увек треба овако читати).