Свештено је и страшно дело – власт

Објављено 22 јул 2017

jovansnicevМИТРОПОЛИТ ПЕТРОГРАДСКИ ЈОВАН (СНИЧЕВ)

СВЕШТЕНО ЈЕ И СТРАШНО ДЕЛО - ВЛАСТ

Хришћанско учење о власти и држави, велика лаж демократије.

...Само онде "где је свештени закон моралности у срцима непоколебиво утврђен васпитањем, вером, здрављем, неизопаченом науком и уважаваним примерима предака, чува се верност Отаџбини, и за њу се жртвује без побуде за наградом или славом. Тамо умиру за законе, јер се не плаше да умру од закона. Ако се закон који живи у срцима прогони лажном просветом и необузданом чулношћу – нема живота ни у писаним законима: заповести се не уважавају, нико нема поверења у извршење. Самовоља тамо наступа скупа са тлачењем, и они заједно друштво приближавају пропасти" - Св. Филарет Московски

 

 

"Ја сам Алфа и Омега, почетак и крај, говори Господ, Који јесте и Који бјеше и Који долази Сведржитељ." (Отк. 1,8)

 

Власт као сила – да се делује, утиче и одређује ток збивања на земљи – од древности се сматра основом сваке друштвене организације, сваког поретка и државности. Божанствено, трансцендентно порекло те силе, а, самим тим, и Врховне власти, у току многих хиљада година људске историје, није довођено у сумњу, служећи као постојан религиозни темељ људског друштвеног живота како у Асирском царству и Древној Персији, Римској Империји и Арапском Калифату, тако и у Византији и на просторима Руске Државе.

Хиљаду и пет стотина година пре рођења Христовог Господ је преко уста пророка Свога објавио: "Видите сада, да сам Ја, Ја – и да нема Бога осим Мене: Ја умртвљујем, и оживљавам, Ја рањавам и исцељујем, и нико не може избавити из руке Моје" (Зак. пон. 32, 29). Несхвативи свемогући Промисао Божији, и, уз то, само многовековно, благодатно искуство Цркве открива онима који су кадри да схвате како болести и невоље, страдања и несреће овог света упркос ђаволској вољи њихових организатора саучествују у Домостроју спасења људског, саздајући стан вечнога блаженства ономе ко – одстојавши под налетом разноликих невоља – остане веран Истини и Љубави.

Признање те непромениве чињенице наше побожне претке приморавало је да траже стабилну духовну потпору у државним формама предањске руске државотворности. Сада, кад се народна душа после тешких деценија духовног ропства са напором ослобађа од разорних окова вулгарног материјализма и борбеног богомрзаштва, као никад до данас важно нам је да се вратимо на негдашње схватање здравих основа државног устројства, у овом часу изгубљено. Тога ради неопходно нам је да отворено утврдимо његове религиозно–моралне ослонце, и јавно, гласно разобличимо погибељну лаж секуларизоване, бездуховне форме устројства руског друштва, какве год оно "добронамерне" и "цивилизоване" маске стављало на лице..

bozecarjahrani

Духовне основе државности

"Сваки хришћанин, волећи сав свет човечански, који се налази под влашћу једнога Цара Небескога, у исто време мора имати нарочиту љубав према своме Отачаству – јер он ово Отачаство није изабрао произвољно, него му га је Сами Бог одредио у часу рођења. Земљаци су узајамно повезани једном вером, заједничким пореклом, језиком, обичајима, законима, сећањима на славу и невоље предака, сећањима на знамените војсковође и цареве.

За човека, Отаџбина је освештана доброчинствима Божијим која су се збила на њеним просторима. Шта је то нарочито са руском земљом, због чега се она некад није ни називала другачије до "Света Русија", "света земља"? Зашто је тако? Управо због нарочитих чудесних доброчинстава Божијих према њој, а такође и због великог мноштва људи који су мученички пролили крв своју за Отаџбину, као и због обиља Божијих угодника чије мошти почивају у њој.

Зато не волети отаџбину и претпостављати јој друге државе исто је толико подло и незахвално колико и не волети своје родитеље, показујући приврженост другим лицима, која нас нису родила и васпитала. Код руског човека то осећање је утолико нечасније уколико западне земље, гледајући величину земље руске и њена богатства, вребају исту са завишћу.

Наравно, за хришћанина је недостојна и слепа везаност, када се Рус хвалише и горди само тиме што је он "Рус", када неразумно пориче и мрзи све што је туђе. Али још је штетније и опакије пристрашће према иностраном, зато што оно родољубиво осећање уништава у самом корену; уосталом, стоји чињеница – у иностранству се никако не могу срести многе дивне особине руског човека..."

Тако су биле дефинисане грађанске обавезе хришћанина у подробном – на хиљаду страна – уџбенику православног моралног богословља, који је, са благословом Цркве, изашао 29. фебруара 1900. године. На велику жалост, оно што се у негдашњој Русији сматрало општеусвојеним и разумљивим по себи, сада се ружи и исмејава, а чак и међу добронамерним слушаоцима мора да се објашњава.

Па добро, какве су духовне основе хришћанске државности?

Одговарајући на то питање, треба најпре да погледамо шта јесте држава, какво је њено порекло, какви су извори и циљеви државне власти, оптималне форме државног уређења и узајамни спој свих његових елемената. Пре револуције о тим проблемима у Русији је постојала обимна литература и били су активни такви озбиљни истраживачи какви су Михаил Катков или Лав Тихомиров.

Сад се морамо много чега сетити, много шта поново морамо научити. И у овоме "много" на једном од најважнијих места налази се схватање духовних основа државности, умеће да се она практично остваре у животу...

"Шта је држава" – питао се средином прошлог века познати московски првојерарх, митрополит Филарет (Дроздов). – "Савез слободних моралних бића који су се узајамно здружила, жртвујући део своје слободе да би заједничким напорима чувала и ојачавала Закон Морални, који је неопходан за њихово постојање". Та религиозно–морална основа државног живота сада скоро да је потпуно ишчезла из свести друштва, које о држави често расправља као о пуком бездушном механизму одржавања простачког материјалног благостања грађана.

Резултат такве светопогледне убогости је очит. Само тело државе, њене територије, ресурси, друга богатства постају предмет разорне, сурове и беспринципијелне борбе политаканата, погубне за државу, која разједа, попут срамне болести, унутрашњост државног механизма, саму државну власт у свим њеним пројавама.

Само онде "где је свештени закон моралности у срцима непоколебиво утврђен васпитањем, вером, здрављем, неизопаченом науком и уважаваним примерима предака, – говораше владика Филарет, – чува се верност Отаџбини, и за њу се жртвује без побуде за наградом или славом. Тамо умиру за законе, јер се не плаше да умру од закона. Ако се закон који живи у срцима прогони лажном просветом и необузданом чулношћу – нема живота ни у писаним законима: заповести се не уважавају, нико нема поверења у извршење. Самовоља тамо наступа скупа са тлачењем, и они заједно друштво приближавају пропасти". Садашња актуелност тих речи само потврђује исправност и прозорљивост мудрог старца.

Модерни речници државу дефинишу као оруђе политичке власти у друштву. Лишена религиозно–моралних ослонаца, таква власт се неизбежно изрођава у голо насиље: одатле марксистичко (тачније речено: материјалистичко) схватање државе као механизма принуде и "диктатуре" једног дела народа над другим.

Једноставније речено – материјалистичко схватање државе увек је сродно тиранији. Да ли се она остварује у корист партијске номенклатуре помоћу крвавих репресија или у интересима транснационалне финансијске олигархије уз помоћ економског гушења непожељних – то није тако битно. У оба случаја вредност моралних идеала сматра се ништавном, а тоталитарно чудовиште неконтролисане власти добија значење самодовољности.

На принципијелно другачијим основама саздано је црквено учење о богоугодној форми државног уређења.

ПРВО, ту се држава схвата као велика породица. "Откуда ово мноштво људи, сједињених језиком и обичајима, које се назива народом? Очито, то се мноштво народило од неког мањег племена, а оно је проистекло из породице. Стога у породици јесте клица свега онога што се после раскрило и порасло у држави" објашњава митрополит Филарет.

Зато је схватање општенароднога јединства, као духовног средства, као највеће драгоцености, тако карактеристично за руску историју. Одатле потиче стремљене руског човека да, где год је то могуће, бездушне правне норме замени моралним вредностима, топлином срдачних људских односа. Отуда је и – однос према руској државности као према светињи, јер породица – "мала црква" – добија освештање у тајни венчања супружника, а држава – "велика породица" – у тајни венчања (крунисања, нап. прев.) Цара на царство, на самодржавну власт "у славу Божију" (али не у интересу било које класе или сталешке групације.)

ДРУГО, државна власт се сматра за нарочиту службу, сродну црквеном, манастирском послушању.

Таква врховна власт је – јединствена и недељива, моћна, независна од каприца руље, Повезана са народом не папирнатом казуистиком схоластичке законитости, него живим свагдашњим искуством саборног јединства – само она може да обезбеди онај највиши циљ ради кога постоји да усмери живот поданика "у свакој побожности и чистоти" духовних хришћанских идеала. Зато та власт – слободно и добровољно – ограничава себе у намерама и деловању границама Заповести Божијих и истинама Закона Његовог...

Потпуно ми је јасно како слични описи фантастично изгледају кад се погледа ужасна, безгранична морална поквареност савремене власти у Русији. Далеко сам од тога да мислим како ће се такав државни идеал већ сутра моћи остварити у нашој политичкој стварности. Али њему треба стремити. И знати га – макар ради тога да би се, схватајући његову философску, религиозну и моралну дубину, избегло даље препуштање лажљивим бајкама о сопственој прошлости – попут русофобских теза о "неразвијености руске правне свести" и "трулом царизму".

ТРЕЋЕ, као идеал црквено–државних односа сматра се "симфонија власти". У држави, која је свесна и поштује своје духовне основе, – оној коју смо горе описали – религиозно–морални садржај живота постаје најважнији носећи елеменат читаве државне структуре друштва. Стога и Црква, као власт духовна, упоредо са световном влашћу служи као једна од главних ослонаца националне државности: међутим, са њом се не меша, нити јој се потчињава. Историјско искуство сведочи да је таква узајамна подела и хармоничан спој власти обавезна црта богоугодног државног уређења.

krunisanje

О извору власти

Хришћанство признаје само један извор власти – Бога, Који за Себе вели: "Моја је освета и Моја награда... Ја сам – и нема Бога осим Мене: Ја умртвљујем и оживљавам, Ја рањавам и исцељујем, и нико не може избавити из руке моје" (Зак. пон. 32, 35, 39).

"Да је Бог... Сведржитељ, Који све надзире, и Промислитељ Је о свему, и Судија Који над свима власт поседује – ми, наравно, и знамо и исповедамо", писао је још у VIII веку преподобни Јован Дамаских у "Тачном изложењу православне вере". Та највиша неограничена самодржавна власт Бога као промисао обухвата постојање света у свим његовим подробностима. "Промисао јесте воља Божија, по којој се свиме што постоји на целисходан начин управља", – наставља Свети Јован. – "Али нешто од онога што подлеже Промислу бива по вољи (Божијој, нап. прев.) а друго – по допуштену. По вољи је оно што је беспрекорно добро; разних врста допуштења (снисхођења, нап. прев.) је много".

Према томе, извор власти је један – Бог. Људи сами по себи нису извор власти, колико год много да их је, и у каквој год да су сагласности. Народовлашће, "народна влада", са хришћанске тачке гледишта су – бесмислица. Народ никоме не може да преда своју "власт", јер он ту власт просто–напросто нема.

Али једини Божански извор власти претпоставља два вида исте. Први, "по вољи Божијој", је – "беспрекорно добар". То је власт богоугодна, која се налази у сагласју са Законом Божијим, то јест – законска власт. О тој власти у Еванђељу је речено: "ријеч Његова бјеше силна (с влашћу, нап. прев.) (Лк. 4, 32), "даде им силу и власт над свим демонима" (Лк. 9, 1), "Син Човечји власт има опраштати гријехе" (Мг. 9, 6). Та хришћанска власт свецело је усмерена ка добру људи. Њено државотворно ваплоћење и јесте руско самодржавље.

Сведочећи о свом "потчињеном" односу према заповестима Божијим самом чињеницом потврђивања власти Цара у Тајни Миропомазања, самодржавље нема својих "самосталних" нецрквених идеала и циљева. Упркос раширеном мишљењу, православна државност Русије није претендовала на аутономност, по идеалу смирено се задовољавајући улогом "црквене ограде".

Циљ такве власти је садејствовање, свим силама, покушајима да се читав народни живот у својој реалној многоликости приближи еванђељском идеалу. Другим речима, циљ богоугодне власти је – сарадња на спасењу душа поданика, у сагласности са речима Божијим: "Не желим смрти грешника, него да се безбожни обрати са пута свога и да жив буде" (Јез. 33,11).

Па ипак, у свету постоји и друга власт. Кушајући Христа Спаситеља влашћу над светом, сатана га је обмањивао, говорећи: "Теби ћу дати власт над свим овим царствима и славу њихову, јер је мени предана". Извор те сатанске власти је – допуштење Божије. Сатана је тек њен привремени ималац, он сам сведочи да му је та власт само предана. "Јер Бог често допушта да и праведник западне у невоље", каже преподобни Јован Дамаскин. Та, по једино Њему знаним разлозима Богом допуштења безаконичка (противна Закону Божијем) власт за народ је погубна, сасвим усмерена пропасти потчињених јој људи.

Резултати седам деценија совјетског богоборства то, несумњиво, потврђују. Ради неутрализације сатанистичке енергије, која се на руске земље излила кроз уставе структура власти, била је неопходна сва сила вере рускога народа, по речи Господњој: "Буди веран до смрти и даћу ти венац живота" (Отк. 2, 10). Тај свенародни подвиг исповедништва постао је могућ захваљујући мистичком схватању власти које се укорењивало столећима. Народ је у већини нову власт схватио као допуштење Божије, као сатанску саблазан, која лажју и силом од Русије изнуђује јудинску издају Христа, служење Коме је народ столећима схватао као смисао свог постојања.

jovansnicev1

Митрополит Петроградски и Ладошки Јован Сничев, велики исповедник самодржавља и антиекуменизма.

Велика лаж демократије

У здравом душевном стању руско друштво на природан начин стреми самоорганизовану на начелима одухотворене, снажне државности. То сведочи читава наша хиљадугодишња историја, не искључујући ни совјетски период. Јер кад је подлим рушитељима на злочиначки начин успело да сруше историјски уобличену Државу Руску, без обзира на све – упркос јаросним напорима "револуционара –интернационалиста", упркос репресијама и терору, суманутом богоборству и злобној русофобији – у земљи је одмах започео лагани, болни, несистематични, али ипак незауставив повратак, традиционалним начелима руске државности.

У току свих 75 година совјетске власти, то је, очито, највише страшило наше стране непријатеље. Ради тога је, да би зауставили Русију на природном путу повратка и њеног историјског развоја, и била организована "перестројка" , чији је прави циљ – замена интернационалистичко–комунистичке доктрине, која је исцрпла своје рушилачке снаге, новом, интернационалистичко–демократском, која мора да доврши разарање историјске Русије, које је почело још под "мудрим" руководством Троцког и Кагановича.

Неоснованост бољшевичких теорија сада је самим животом доказана. И практичне последице демократије сада свако може да види. Па ипак, на исти начин на који су некад настојали да обману народ лукавим причицама о томе како је срж невоља у "изопачењу" изворно исправне марксистичке идеје – настоје да и сада намагарче Русију циничном лажју о "истинској" демократији, коју, чим остваримо, почињемо да живимо "као бубрег у лоју".

Истина је ова: безбожни комунизам мучио је Русију, паразитирајући на многовековним руским традицијама заједништва, на чврстој народној привржености колективизму и узајамној помоћи, на свеопштој снажној руској тежњи ка социјалној правди. Бесавесна демократија се спрема да је мучи паразитирајући на древним саборним обичајима Русије, на исконском уважавању руског човека према заједничком ставу, скупа усвојеном решењу, колективном разуму Сабора.

Све идеје демократије засноване су на лажи. Већ је у дефиницији – лаж! Та реч се на руски језик преводи као "власт народа" или "народно управљање", али ни у једној од земаља које се сматрају демократскима народ у ствари не управља. Коначни плод државне власти увек је у рукама уског слоја, малобројне и затворене корпорације људи, чији је занат – политика, а професија – сурова и беспоштедна борба за ту власт.

Шта више, људска историја у читавом свом току не зна ниједну државу која би на самом делу остварила принцип "власти народа". Древна Грчка, древни Рим – земље које су родоначелнице демократије и њени класични представници, у исто време биле су и класичне робовласничке грабљивице, које су сам термин "народ", "грађани" примењивале за узак круг изабраних, што је чинио ништаван проценат у односу иа целокупно становништво земље...

Наши су преци били врло умни и опрезни људи. Столећима, из поколења у поколење градећи државу која је била предодређена да постане поуздани ослонац мирног, непомућеног и одуховљеног живљења (а не инструменат задовољавања властољубивих страсти и политичких амбиција), они су се вешто чували од саблазни демократске заразе, и друге су упозоравали на такву неразумност.

"Демократија исказује поверење у силу количине", писао је некад Тихомиров. "Ако у друштву нема довољно напрегнуте вере, која обухвата све стране живота у потчињавању једном идеалу, онда је везивна сила друштва – сила количине, која ствара могућност потчињавања људи власти чак и у оним случајевима кад они немају унутарњу спремност на тако нешто". Другим речима, остварење демократске идеје пре свега значи власт количине над каквотом, власт незналачке, иза кулиса вешто контролисане, руље над вишевековним народним идеалом – бесмислену ситуацију, у којој се појмови Истине и праведности, Добра и зла настоје одредити аритметичком већином гласова.

Макар колико осмишљено народно постојање, које води рачуна о сопственим религиозним и моралним усмерењима, уз присуство државне општенационалне идеје и узвишеног циља свог постојања – претпоставља одрицање од механичког принципа количинског преимућства у корист каквотног, духовног начела.

Само на тај начин је могуће обуздати неспречиве злоупотребе својствене демократским чиновницима у јурњави за гласовима бирача. Победоносцев је говорио: "Сваки глас сам по себи ништа не значи, али онај ко успе да за себе придобије највећи број тих гласова постаје господар силе, господар управљања и вршитељ своје воље"... На тај начин "у демократском типу владавине победници постају вешти скупљачи гласова, механичари који умешно рукују закулисним опругицама, што покрећу марионете у арени демократских избора".

Политичка основа демократије – опште непосредно изборно право – појава је аморална и рушилачка, јер развија политички цинизам до невероватних размера, народ чини предметом нечасних манипулација, које, уз савремени развој средстава масовног информисања, добијају заиста неспречив размах. Зашто ником не пада на памет да, уз помоћ свеопштег гласања, бира хирурга или истражног судију, шофера или авијатичара? А зар је управљати скалпелом, аутобусом, авионом теже него управљати огромном државом, оптерећеном најтежим проблемима?

То не значи да принцип изборности мора сасвим да се искључи из политичког живота земље. Шта више, он је у неким ситуацијама незаменљив, јер је инструмент успостављања саборног заједништва народа и државе. Али да би се избегле злоупотребе мора се јасно и прецизно дефинисати област његове примене, која ће безусловно искључивати јавне избор тамо где место или дужност захтевају високе професионалне квалитете које неупућен човек просто – не познаје. И, на крају, ако коначно буде призната неопходност бирања највиших функционера земље, то се не сме претварати у народни вашар. Одговорни бирачи у том случају могу бити само ауторитативни представници свих друштвених класа, сталежа, професионалних и етничких група, пропорционално представљених према улози у нашем друштву.

zaverucarjaiotecestvo1

Идеолошка основа демократије као погледа на свет исказана је познатом лозинком француске револуције: "Слобода, једнакост, братство". Потчинивши се спољашњој привлачности те пароле, милиони људи су столећима настојали да је остваре у животу. Многи, чак веома умни и образовани људи, нису разазнали уопштен, апстрактни карактер лозинке, нису приметили узајамну противречност поклича (заиста, како је могуће спојити слободу са једнакошћу?). Треба погледати унаоколо да бисмо себи разјаснили њихово лукавство: у природи нема једнакости – она је бескрајно разнолика и строго јерархична; нема ни апсолутне слободе, неограничене међузависношћу и закономерним поретком појава; нема ни испразног братства – јер морално чуло човеково увек бира.

"Кад су ту формулу хтели да претворе у обавезни закон друштвеног постојања, кад су од ње хтели да начине формално право, које народ повезује изнутра и повезује га са владом у спољашњем смислу, – она се показала као кобна лаж, и идеални закон љубави, мира и трпељивости, сведен на базу спољашње законитости, постао је закон насиља, раздора и фанатизма". Та тврдња Победоносцева боље од свих других речи бива потврђена чињеницом да су две најкрвавије и најразорније револуције у историји човечанства, француска у XVIII и руска у XX веку, прошле у пратњи громогласних позива на "слободу, једнакост и братство".

У области државној погубни, ови појмови, по мишљењу оберпрокурора (Победоносцев, нап. прев.) благотворни су само онда "кад у себи садрже вечну истину моралног закона у нераскидивој повезаности са вечном идејом дужности и жртве, на којој почива сав организам моралног погледа на свет".

Јуридично–правна основа демократије – јесте теза о природним (прирођеним) правима човека, ка остварењу којих мора бити, посредством формалног законодавства, усмерена сва делатност државног механизма. Та основа је исто толико извештачена и лажна колико и претходне. По својој сржи, то је само апсолутизација индивидуализма, својственог западно–европском "менталитету" и историјски дубоко страног руској националној и религијској самосвести.

Остварење идеје о "људским правима" у животу друштва, претворене у правну догму и ни морално, ни правно, не уравнотежене са идејом "природних обавеза", не води ничем другом до неизбежној деградацији друштвеног морала и наравствености, разарању самог саборног тела народа. Читајте Достојевског – нарочито "Зле духе" и "Злочин и казну", и све ће доћи на своје место. Убица Раскољников, који се мучи питањем – "јесам ли ја створ који дрхти или имам право?" илуструје горепоменуто боље од било каквих дубокомисаоних научничких разматрања.

"Човек је оличење дужности", сагласно тврде сви Свети Оци. Руско друштво, које је свагда настојало да своје постојање доведе у хармонију са захтевима хришћанског погледа на свет, одувек се градило на васпитању у човеку пре свега јасне свести о својим верским, грађанским и породичним обавезама. Горко искуство међусобних обрачуна добро и предобро научило је наше претке: нагласак на "правима" неизбежно рађа прекоре због њиховог онемогућавања, узајамне претензије, увреде и гложења. На први поглед, племенита идеја апсолутизације "права" потхрањује гордост, високоумље и надменост, води одвајању, подели, супротстављању интереса, и, на крају крајева, сталешкој и класној мржњи, рату "свих против свакога", који сече живо народно ткиво.

Још крајем прошлог века блистави руски публициста, убеђени државотворац, дугогодишњи уредник "Московских новости" М. Н. Катков је писао: "Плодоносно је једино оно право које у себи не види ништа друго осим обавезе. Право, које није обавеза, покаже се као мехур од сапунице; нити шта проистиче из њега, нити оно куда води. Такво право није сила, него слабост... Нема користи од тога што ја имам право да радим то и то, ако се не осећам обавезним да учиним оно што сам дужан".

Формално право је тек оруђе остварења одговарајућег моралног идеала у животу друштва. Као и свако оруђе, право је само по себи неутрално, може да буде употребљено како на корист, тако и на штету. На корист је онда кад служи да се у животу остваре највиши религиозно–морални закони праведности, милосрђа и љубави. То јест онда, кад помаже стварању услова за победу врлине и обуздавање порока.

Придавати формалном праву значење самодовољности – погубна је грешка! Још је горе кад се тврди да право треба да учврсти постојеће стање ствари, "природне" људске потребе. На тај начин се, подземно, признаје законитост, легалност страсти, греховних рана, подједнако погубних како за духовно здравље личности, тако и за основе државне безбедности. "Усмеривши" правни систем на одређени начин, може се лагано, неприметно, делујући сасвим у оквиру закона, разорити првобитно стабилна земља, покварити здрави и морални народ.

Таква је права цена "правног идолопоклонства" која је једна од основних црта демократске квази–религије.

Економска основа демократије је – финансијски, спекулативни капитал. Он је конструисао савремену бездуховну "технолошку " цивилизацију, у којој човек губи последње остатке савести и душевног здравља, претварајући се у полуживотињу–полумеханизам, безлични шрафчић у гигантској машини чији је једини, свепрождирући циљ: новац, новац, новац...

Уз слатку успављујућу причицу о задовољавању човекових "природних" потреба та "демократска" цивилизација успоставља култ насиља и разврата, толеранцију према злу и изопаченостима људске природе. Грехови и страсти палога човека надимају се до огромних размера, свесно се подстичу и постају извор бесавесног, нечасног иживљавања. Пароле такве цивилизације су: "Све је на продају", "Богатите се!" "Само једном се живи" и сличне; оне нагризају друштвени морал, у народу се збива распад националне самосвести, држава се криминализује, премрежава се свудаприсутним мафијашким везама и – бесповратно се креће ка распаду.

И у Русији је будући државни распад – неизбежна последица примене у пракси демократских начела. Демократска идеја је, право речено, због тога и створена, да би расточила, ослабила темеље снажног, традиционалног друштвеног уређења, разорила његове духовне, религиозне ослонце, растурила националне државе и, постепено, неосетно, неопипиво за друштво намагарчено демократским хаосом – предала узде управљања над истим транснационалној "светској закулиси" овим препреденим политичким механичарима на које је упозоравао Победоносцев.

Та операција је већ више пута била изведена у "развијеним" земљама Запада. Тамо национална држава у великој мери служи као декоративна кулиса стварне власти – а зовите ту власт како хоћете: влашћу светског масонства или међународног капитала, мултинационалних компанија или космополитске елите... Важно је оно друго: сада се та власт из сенке бори за господарење над светом. И Русију настоје да подвргну истој операцији као и остале, да би је претворили у послушно оруђе за остварење својих глобалистичких планова.

Шта онда – хоћемо ли покорно чекати час када ће отров бездуховности и верског дивљаштва коначно помрачити нашу свест и поткопати основе државног постојања Русије? Или ћемо покушати да им вратимо првобитни свештени смисао, уздижући се до поимања своје службе, свог дуга – не само особног, личног, него и свенародног, саборног?

Чувати Божанске истине вере, њене благодатне дарове и древне светоотачке темеље – а управо то је обавеза руског народа, коју је на њега наложио Промислом Својим сам Бог – није просто ни лако. За то је потребан најтежи душевни напор – напор хришћанског подвижништва и покајања, државотворне храбрости и ностојаности. Али само тај труд даје смисла људском животу, открива његову највишу вредност и објашњава његов велики, вечни, небески циљ.

Крајње је време да услишимо позив Речи Божије, очински позив самога Христа, Господа нашега: "Ево стојим на вратима и куцам; ако ко чује глас Мој и отвори врата, ући ћу к њему и вечераћу с њим и он са Мном. Ономе који побиједи даћу да сједи са мном на пријестолу Моме, као и Ја што побиједих и сједох са Оцем мојим на престолу Његовом. Ко има уши да чује, нека чује" (Отк. 3, 20–21). Амин.

 

Из књиге:

"Самодржавље духа – огледи о руској самосвести ", Санкт–Петербург 1994.

Са  руског превео Владимир Димитријевић

Извор: Борба за веру

 krstovdan

Тропарь, глас 1.:
Спаси, Господи, люди Твоя и благослови достояние Твое, победы благоверным Царем нашем на сопротивныя даруя и Твое сохраняя Крестом Твоим жительство.
Спаси Господи људи Твоја и благослови достојаније Твоје, побједи благоверним Царем нашем на сопротивнија даруја, и Твоје сохрањаја Крестом Твојим житељство.
Спаси Господе, људе Своје и благослови наслеђе Своје, победу благоверним Царевима нашим дарујући над непријатељима и Крстом Својим чувајући народ Свој.
(Тропар Часном Крсту, какав је био до безбожничке измене када је помен Цара и царске породице избачен из свих богослужбених књига. По речима св. Јована Шангајског, овај тропар увек треба овако читати).