Старац Николај Гурјанов о светом Цару Ивану Многомилостивом и Силном

Објављено 26 септембар 2020

ivan grozni ikona mirotocivaСхимонахиња Николаја (Гројан)

Праведни старац Николај Гурјанов о светом благоверном Великомученику - Цару Ивану Многомилостивом и Силном

Предавање на међународној научно-историјској конференцији: „470 година од Помазања на Царство Благоверног Великог Кнеза Ивана Васиљевича Грозног. (Почетак Руског Царства.)“ 29.01.2017.

Питање о Православном Цару-Помазанику, који заједно у симфонији са Црквом врши крсно служење „које задржава“ светско зло и долазак антихриста, у наше време има огромно значење. Данас, ми смо раслабљени и разједињени као никада. Верници данас ишчекују Православног Цара као верног и чврстог заштитника црквеног брода-„спољашњег Епископа Цркве“, способног да уједини здраве снаге свих Помесних Цркава и да очисти Васељенску Цркву од одступника и јереси. „Претња растварања Светог Православља у раније невиђеном уједињавању свих јереси, под чијом маском се скрива лик звери, надвила се над Црквом“ - описао је дух ннашег времена схиепископ Јувеналиј (Тарасов), Курски и Рилски.

 

bogorodica carstva ruskog

 

Цар - Заштитник Цркве и страдалног Православља

 

За нас поновно успостављање Православног Царства не представља политичко питање, већ искључиво црквено, духовно исповедничко, мистичко. Партије и права Монархија су различити појмови. У ово време духовног завођења и фалсификовања „пластичне вере“, када се дух свуда умањује и свуда се врши потпуна „модернизација“ хришћанства, ми ишчекујемо даровање Цара, али не ради тога да бисмо побољшали социјално и материјално-економско стање, већ ради заштите наше страдалне Мајке-Цркве. То је оно најдраже што имамо на земљи.

Наша срца су устремљена ка Богу у усрдној молитви ради даровања земаљског хранитеља Цркве – Помазаника Божијег, и ради слања духовних људи и пастира. Хришћанима је потребна права Монархија, а не „окупаторска“, уставна псеудоисторијска декорација за реализацију антинародних пројеката наследника цареубица и издајника Престола.

Без обзира на страшно садашње време, Русија има будућност, наша земаљска Отаџбина ће имати велику будућност. А ми сви треба да „радимо оно што можемо“ - писао је подвижник благочешћа наших дана Серафим (Роуз) - у ово непроцењиво време слободе које нам је још остало“. Али у ишчекивању обнове Православног Царства, инспирисани смо речима Спаситеља: „Него иштите најпре Царства Божијега, и правде Његове, и ово ће вам се све додати“ (Мт. 6, 33), и „Царство Моје није од овога света“ (Јн 19,36).

Многомилостиви и Силни Цар Иван (1530-1584) и праведни старац Николај Псковојезерски (1909.-2002).

На успомену преноса моштију преподобног Серафима 1992. године поред чудотворне иконе Царице Небеске у Донском манастиру, о. Александар Кисељов изговорио је ове значајне речи: „За наш руски народ то је радосно... Јер на Спаситељево питање, шта је он урадио са талентима који су му дати, наш руски народ ће одговорити - светима!“

О Руским светитељима – О Многомилостивом и Силном Цару Ивану и Царском молитвеном звону - старцу Николају (Гурјанову) – наша реч љубави.

Руски праведник и пророк

Оца Николаја су у народу почели да називају чудотворцем после тога, пошто се уз његову помоћ спасао човек, који је, како је изгледало, имао мале шансе да преживи.

07.04.1986. у Норвешком мору догодила се једна од најстрашнијих катастрофа те деценије: потонула је руска атомска подморница „Комсомолац“. Преживео је само један члан посаде, сибирац Игор Стољаров. Изашао је из спремишта и покушао да плива. Када је морнар скоро изгубио свест, изненада му је стигла неочекивана подршка. Указао му се племенити старац који је себе назвао оцем Николајем: "Пливај, сине, молим се за тебе, бићеш спашен!" рекао му је. Одмах након што је виђење избледело, однекуд се појавило неко спасоносно дрво, а затим је стигла и обалска стража. Ускоро је морнаров живот био ван животне опасности.

Неколико година након свог чудесног избављења од смрти, Стољаров се нашао на острву Талабск - и угледао истог оног старца који му се појавио тог страшног априла 1986. То је био отац Николај (Гурјанов)." (Иван Корзун, дописник РИА Новости. 17.09.2002).

Спашени је рекао да је старца видео у снежно белим ризама и са бљештавом митром на глави. У рукама је држао отворено Јеванђеље над олујним морем и молио се. Кад је Игор дошао у цркву, било је бденије у току. Старац у блиставим белим ризама се молио. У рукама је држао старо Јеванђеље у сребрном окову. Тачно онако како је откривено утопљенику у визији.

"Не плаши се! Бићеш жив!"

Рибар Александар са острва Талабск, пре него што је послат у војску, отишао једа узме благослов од баћушке. Старац га је помазао уљем и много пута осенио крстом. Позван је у Чеченију. Једног дана осетио је да му је напрсни крст сав ужарен. Предстојала им је тешка битка, сви су се плашили. Пре битке, отац Николај се јавио Александру и рекао му: „Не бој се, Саша, бићеш жив. Не пиј вина“. Ратник је преживео, прошао Чеченију и вратио се кући неозлеђен.

Дар да отвара и затвара небо

Једном кад на острву није било кише, земља се осушила и испуцала. Молили смо га: „Оче Николаје, молите се за кишу.“ Окренуо је лице ка цркви светог Николе, прекрстио се ка куполама и помолио се: „Свети Никола! Пошаљи нам кишу!" - пљусак је почео за пет минута.

Светост богоугодног живота - сам је узео крст

Господ је испољио светост богоугодног живота блажене памјати старца Николаја током одевања свечасног тела, када је попут светог блаженог кнеза Александра Невског, који је за време погребне службе узео разрешну молитву из руку свештеника, пажљиво и благочестиво подигао десницу и сам узео крст. И током погребне божанске Литургије, три пута је мироточило на десној руци, која је чврсто држала крст, током Херувимске песме.

Исцељење од смрти Евтихија додиром иконе старца Николаја

„Спреман сам да пред Крстом и Јеванђељем сведочим о чуду излечења умирућег слуге Божјег Евтихија из града Иванова, помоћу мироточиве иконе старца Николаја Гурјанова [на којој држи у рукама икону мученика Григорија Распућина са Царевићем Алексејем у рукама]“ – сведочи протојереј Василиј Љвов, настојник Свето-Казанског храма града Иванова. (23.08.2003)

Отац Николај је већ на земљи живео благодаћу Божјом у другом свету, у непрекидном заједништву с Богом. Његов учитељ био је Сам Господ, који је овог свеца изабрао од самог рођења. Стога је реч старца била реч Цркве. Јер он није говорио од себе, већ од Духа Божјег који је живео у њему. Црквени оци уче да су они који имају такве "више дарове" од рођења, који имају "пријемчивији ум", да су то "људи научени од Бога" који су у стању да постигну савршенство без посредовања човека-учитеља, прихватајући учење директно од Бога.

Такви су у стара времена били Антојније, Макарије и Онуфрије Велики, преподобна Марија Египатска и други подвижници, а у наше време - отац Николај који је постигао духовну молитву виђења. "О овој молитви", пише преподобни Никон Оптински, "не могу рећи ништа, овде у човеку нема ништа земаљско. Истина, особа и даље живи на земљи, шета земљом, седи, пије, једе, али својим умом и мислима је сав у Богу на Небу. Некима су чак откривана служења Ангелских Чинова. То је молитва виђења. Они који су постигли ову молитву виде духовне предмете. На пример, стање људске душе, као што видимо чулне предмете, као да на слици они већ гледају очима Духа, Дух их већ гледа“...

Старац Кирил (Павлов), који га је дубоко поштовао, сведочио је: „У нашим, последњим временима, Старац Николај је светионик, налик Серафиму Саровском. Свети, несумњиво, човек светог живота!“.

ПРАВЕДНИ СТАРАЦ НИКОЛАЈ, КОЈИ ЈЕ СВЕТО ПОШТОВАО ЦАРЕВЕ И БОГОМ ДАНУ ЦАРСКУ ВЛАСТ

„Цар Грозни и Многомислостиви“ - (Г.Ј. Распућин)

Целокупна служба оца Николаја била је служење Богу и Царским светитељима. Старац је говорио: „Поштовање Цара и Царске Власти је јеванђелска заповест, која је дата свим хришћанима и грешно је кршити је. Осуда Помазаника Божијих је грех против Господа. Због овог Божија Црква може бити страховито кажњена“.

Прозорљиви молитвеник је при том рекао: „Господ ми је ово открио, ја не говорим у своје име... Све док се цела Црква у својим молитвама не обрати Цару Николају као великом свецу, Цару Ивану Грозном као заштитнику и са плачем се не обрати Господу - да нам врати Цара - ми ћемо патити... Русија се неће подићи“.

Отац је веома волео великог међу светитељима – Цара Ивана, чешће га је називао Милостивим, а не Грозним и отворено је исповедао његову светост... и пастирском речју и делом... У старчевој келији су биле његове иконе. Пред њима је било упаљено кандило где су се молили. Када сам баћушки донела икону Цара (која му је поклоњена од стране настојатеља московског Никољског храма у Старом Ваганкову, свештеника Виктора Шишкина), из Царевог десног ока потекла је суза миомирисног мира... Баћушка је рекао: „Цар ме чује и жали нас. Он је милостив“. Тако се светитељи благосиљају и охрабрују једни друге. Ми смо сведоци тога. Баћушка је овом иконом благосиљао људе који су му долазили по савет. Осењавао их је, делио тропаре Цару Ивану и примерке ове иконе и молио их да му се моле за Русију: „Он ће помоћи!“.

car Ivan silni ikona

Сузна икона св.Царског великомученика стајалаје на узглављу старца током последње године његовог живота, све до његовог уснућа. Обраћајући се у молитви Цару Ивану, често га је звао „Михаил“, проричући тако да ће последњи руски Цар бити попут ватреног духа Архангела Михаила, кога је толико поштовао Силни Цар, као и попут исамог овог Самодршца, који је у аманету својим синовима писао о њиховом служењу: „икона је створена“ - а ви, потомци, треба да сачувате Русију у последњим страшним временима постојања света.

Гледајући ову икону Цара, баћушка је говорио: „Каква величина вере и духа код Цара Ивана! И царско, небеско и људско, земаљско - све је код њега било очишћено у Божјим очима и било је законито. То је био Цар високог живота и светости“.

Отац Николај је говорио: „Цар увек слуша и чује свој народ. Јер при Помазању на Царство Духом Светим, Цару се даје посебан дар љубави према верним поданицима и дар виђења шта и како треба радити у земљи “.

Старац јенаглашавао: „Блажени цар Иван имао је душевни мир и срдачни спокој, који је доносио радост и снагу срцу, зато је могао да поднесе страшне нападе самог ђавола, који је многе заразио злобном мржњом према Цару. Спасавао се само молитвом, а његову молитву услишио је Господ, Који му је давао снагу да прође кроз све и стекне благодат светог угодника Божијег“. Размишљајући о Цару Ивану Васиљевичу, Баћушка нам је све време скретао пажњу на то да јеон стекао чистоту срца и да није имао прекоре савести.

Баћушка је говорио да је клевета, од које су страдали многи светитељи, страховито тешко искушење... Цар Иван је то такође искусио. „Клевета је безумно дело и није лако, а понекад је и немогуће, да се особа која је постала жртва клевете оправда. Свети Цар Иван Силни не треба да се оправдава. Његова савест је пред Богом и Црквом чиста: сачувао је од Господа му поверено Царство и Цркву од непријатеља и јереси жидовствујуших. Био је то Првовенчани Цар, који је ујединио Свету Русију. А хула на једног од најблагочестивијих Царева је страшни грех пред Богом!"

Питали смо га: „Зашто је цар Иван толико оклеветан и омражен?“

- Старац је одговорио: „Зато што је он створио Велику Русију“.

Старац Николај је говорио да „Цар Иван Грозни није убио свог сина – царевића Ивана и ни у једном тренутку није ни помишљао на убиство светог Филипа и преподобног Корнелија. Немогуће је ни помислити, а камоли рећи да је Цар Иван убио свете! Није убио! То је ђаволска лаж!" Баћушка је тврдио да о томе сведоче црквени летописи, и Црква то зна, будући да је Цар Грозни већ у 17. веку био локално поштовани светитељ Московске епархије.

Отац Николај је подсећао да је „древни тропар светом Корнелију био сачињен као „преподобном “, а не као „преподобномученику “. А на старом кивоту је писало: „Преподобни“.

Старац је такође говорио да „мошти оба свеца - Корнелија и Филипа, као и сина Ивана , сведоче истину–о Царевој невиности... Управо тако. Мошти сведоче о невиности у оптужбама за „посечење главе игумана Корнелија“, јер глава моштију није посечена! И свети Филип се прославља као светитељ, а не као свети мученик!“.

Репинова слика о царском убиству сина сматрана је страшним грехом, као и сва Репинова дела која клевећу Православну Цркву и Руске Цареве. „Он је био Јеврејин, Репин, и није волео Русију ни Цркву“, говорио је баћушка. „То је био ђавољи савет да ово наслика, то је ђаво који је сликао за њега“, рекао је старац.

Обретење месецослова (календара) Корјажемског манастира (1621.) по молитвама старца Николаја

Нарочито је важно и значајно што је обретење месецослова Корјажемског манастира из 1621. године, управо по молитвама старца Николаја, омогућило да се документовано потврди не само поштовање, већ и црквено прослављање – Обретење моштију Цара Ивана - као светог великомученика за време Цара Михаила Фјодоровича(Романова)и патријарха Филарета. Ово је, могло би се рећи, значајан допринос оца Николаја лично у осветљењу успомене на светог Цара.

О Првом Боговенчаном Руском Цару, старац је говорио: „Грех је испитивати стрпљење Божије... Иван Грозни је већ уврштен у сабор светих од стране Цркве. Он је локално поштовани светац Кремља [Москве], и то је сачувано у црквеним летописима“.

Сада знамо да су о овом прослављању од стране Руске Цркве у 17. веку, сведочили најкомплетнији месецослови Корјажемског манастира 1621. године. Управо су се на њих позивали у свом познатом раду „Потпуни месецослов Истока“ (издат у Владимиру 1901.) - архиепископ Сергије (Спаски) и црквени историчар, академик Царске Академије Наука Е.Е. Голубински.

Али наши црквени „противници“, који су то негирали и сумњали у постојање ових месецослова, упорно су тражили доказ - да се достави сам оригинал, иначе су сматрали да нема доказа.

Митрополит Јувеналије (Појарков), председник Синодалне комисије за канонизацију светих од 1989. до 2011. године, рекао је овом приликом: „Поштоваоци Ивана Грозног не само да нису успели да у Руској Цркви пронађу „прикривено“ извршену каконизацију „оклеветаног“ Цара , него ни да пронађу истинита сведочанства поштовања њега као светитеља у руском црквеном народу, за кога Цар Иван Грозни вековима никако није био свети подвижник побожности, већ само страшни Цар“. Вјачеслав Мањагин напомиње да је РПЦ МП ову тачку гледишта прихватила као званичну“. С тим у вези, обретење оригинала ових месецослова постало је изузетно важно и неопходно. То је кључна ствар у питању свецрквеног прослављања Цара.

Управо се тада праведном старцу Николају обратио монах Тројице-Сергијеве Лавре јеромонах Калиник (Шепеленко) (15. септембра 2001. године) за молитвену помоћ. Он је искрени поштовалац светог Цара. Као студент Московске богословске академије Светотројице-Сергијеве Лавре, писао је свој магистарски рад о Цару као о светом побожном Цару-Великомученику. Из манастира он је такође био послат да скенира рукописе и летописе, који су некада повучени из библиотеке Лавре, а који су се чували на два места: на одељењу рукописа Руске државне библиотеке у Москви и одељењу Руске националне библиотеке у Санкт Петербургу.

„Обим посла је огроман, постоје стотине примерака за копирање. Где да тражим Корјажемске светитеље, оче? " – упитао је јеромонах Калиник. „У Москви, у одељењу за рукописе“, одговорио је старац, „а ја ћу потражити са вама и сигурно ћемо их заједно пронаћи. Истина о Силном Цару биће откривена свима“.

Отац Николај се упокојио у Богу 11./24. августа 2002. Јеромонах Калиник (Шепеленко), који је радио у архиви одељења за рукописе РДБ, пронашао је оно што је тражио захваљујући молитвама старца 14. новембра 2002. – Месецослови Корјажемског манастира за 1621. годину, РДБ, Ундолски Фонд, складишна јединица 237, где Црква10./23. јуна прославља - „обретење светог тела Великомученика Цара Ивана“.korozemski mesecoslov

Захваљујући старцу Николају и јеромонаху Калинику, након скоро вековне паузе, почетком 21. века, овај најважнији историјски документ не само да је поново пуштен у научно разматрање, већ је очигледно и коначно потврдио црквено прослављање Цара-Великомученика. Отклоњене су све сумње у то и свако неповерење. И сада свете иконе Великог и Милосрдног Цара Ивана љубављу осењују нашу страдалну Отаџбину. Барјаци са ликовима Првог Богом даног Цара Русије се налазе, како и треба, на челу Крсних ходова за спас Отаџбине. И ми можемо да сведочимо да нам је свети старац Николај вратио злобом сакривене и наводно изгубљене светитеље.

На крају крајева, црно се не може учинити белим, а бело се не може зацрнити. (У радовима историчара В. Мањагина ово откриће се погрешно приписује ђакону Јевгенију Семјонову. Отац ђакон је заиста много учинио за Цара, али он је само о овом открићу направио извештај, што је и био разлог погрешног мишљења).

Фотокопија Месецослова први пут је објављена у новинама „Руски весник“ бр. 45-46. стр.11. 2002.главни уредник А.А.Сенин. Поред ње, на истој страници, била је одштампана прва мироточива икона незаборавног баћушке Николаја... који је држао у рукама икону такође оклеветаног и измученог од „зле браће“ Царевог друга Григорија.

„Манастир Корјажемски (Корежемски), Николајевски мушки манастир основан је 1535. године на реци Вичегди у вологдској губернији округа Солвичегодског. Крајем 19. века је припојен Солвичегодском Ваведењском манастиру. Месецослови, који су у њему откривени од стране познатог истраживача антике, првог издавача „Задоншчине“, књижевног критичара и библиографа В.М. Ундолског (1816-1864), чували су се у Румјанцевској библиотеци (данас Руска државна библиотека) у збирци Ундолски, где их је и пронашао Е.Е. Голубински, а затим их је користио архиепископ Сергије (Спаски) при састављању „Комплетног месецослова Истока“. (В.Г.Маљагин).

Цитирани историчар Вјачеслав Мањагин, који одлучно и темељно разобличава лажне митове и неистине о Цару, већ дуги низ година се подвизава да осветли његово свето име. Он нам упорно скреће пажњу на чињеницу да је „оно што је речено у светом календару“ (види фотографију): „Истог дана је обретење светих моштију великомученика Цара Ивана“, док су академик Голубински и архиепископ Сергије речи „светац“ и „великомученик“ изоставили у својим књигама, жртвујући тачност ради преовлађујућег (и још увек доминантног) званичног „негативног погледа и Цркве и псеудоисторијске науке на првог Цара Ивана“.

Дакле, поуздано се зна да је Руска црква 1621. године установила црквени празник „обретање моштију Цара Ивана“ (23./10. јуна по Јулијанском календару). У месецослову Корјажемског манастира, Цар се јасно помиње као Великомученик. Другим речима, Црква је потврдила и посведочила чињеницу Његовог несумњивог мучеништва, великог мучеништва. То је било за време цара Михаила Фјодоровича и патријарха Филарета (Романових). У народу је постојало велико поштовање Цара, које је до нас дошло у многим споменицима и летописима, мада су се и око њих веома потрудили, избрисавши сваки добар спомен на Њега. Али зашто је потиснуто црквено поштовање?

Дакле, на питање зашто је потиснуто поштовање светитеља, цара Ивана, кога је Црква прославила, старац Николај, као и увек, даје директан и искрен одговор: „Свештенство, архијереји, који нису желели да погну главу пред Царем, они су то и учинили. Мислили су да је свештенство више од Царства. Стога су се супротставили царској власти. Зли патријарх Никон окренуо је Руску Цркву наглавачке... тај Никон је и учио како се треба бунити против Цара... Он је и забранио поштовање Цара Ивана у Русији... Одузимао је његове иконе и брисао његове помене у летописима, прогонио је оне који су славилиЦара“.

Истраживач и духовни писац Валериј Шамбаров, који дубоко воли сву руску светост, такође пише: званично, народно „поштовање Ивана Грозног покушао је да сузбије други патријарх Никон - ауторитет великог Самодржца му никако није одговарао, будући да је сам покушавао да стави своју моћ изнад Цареве, да задобије положај „Православног папе“. Међутим, ови амбициозни покушаји завршили су се неуспехом, а Цар Алексеј Михајлович је, упркос Никоновим напорима, дубоко поштовао Ивана IV. Управо је за време владавине Алексеја Михајловича, по његовим директним наређењима, Симон Ушаков је обновио његову икону у Гранитној палати, а за Новоспаски манастир урађена је Царева фреска. Петар I такође је високо ценио Ивана Силног. Сматрајући се његовим наследником, говорио је: „Овај Цар је мој претходник и пример. Увек сам Га узимао за узор у благоразумности и храбрости, али још не могу да се равнам са њим“. Сећање на Ивана Васиљевича било је заштићено и од напада Катарине Велике. (В.Е. Шамбаров „Цар Силне Русије“).

Допунимо ово сведочењем да су и Цар-мученик Павле Петрович и Цар Александар III одавали почаст Цару Ивану,а Цар-мученик Николај и Његова Пресвета Августејша Супруга Александра, припремали су његово свецрквено прослављање на Сабору.

У поштовању светихнема никаквог греха и нема јереси - старац Николај Гурјанов

Сви се сећају како је 2001. године, на епархијском састанку московског свештенства, разматрано питање новонасталог народног поштовања старца Григорија (Распућина) и Цара Ивана Грозног. Његова светост патријарх Алексије II изразио је лично неодобравање због таквог поштовања. Патријаршијски апел је послат свуда. Као по команди, зазвучале су „оптужујуће“ и претеће речи: „раскол, јерес, непослушност, црквена дисциплина“... Почели су да се објављују многи гневни чланци, иритантни и увредљиви, посебно у односу на првог Руског Цара Помазаника.

Кад сам прочиталапатријархову посланицу баћушки Николају, он је забринуто питао:

- Ко то каже?

- Одговорила сам: Патријарх.

- Патријарх ?! Опрости му Господе и смилуј се! - скрушено ће баћушка. Како то? Уосталом, Патријарх не може ни да помисли на такве речи, а камоли да изговори. Опрости му, Господе ... Има нешто погрешно код њих. Не смеју то да ураде!

- Шта да радимо? Како ћемо? – питала сам.

- Захвалити се Богу и рећи: опрости им, Господе! – одговорио је баћушка . Овде, у поштовању ових светитеља, нема никаквог греха ни јереси, они су то, без размишљања, тако казали, у нервози. И нема никаквог раскола! Неможе бити раскола због светаца, никада није било нити ће бити! Све је ово испразно, вражје неприхватање. Морамо уљудно објаснити да волимо и ценимо ове Христове подвижнике и такво поштовање је дозвољено од стране Цркве, чак ћемо и награду од Господа за то добити. Верујемо у њихову светост, а Црква нам дозвољава да им певамо акатисте и службе, и иконе да им сликамо, јер се овако изражава духовна љубав према угодницима Божјим. Тако је увек било у Православљу. Ова истина је сачувана у Светом Писму...car Ivan silni granitna palata

Ево видите шта је записано на икони Гранитне палате Московског Кремља над главом Цара Ивана: „Благоверни и Христољубиви, Богом Крунисани Велики Цар и Велики Кнез Иван Васиљевич, Свевелике Русије, многих држава, Цар и Самодржац“...

Црква је о Њему писала на овај начин... А ко не жели, нека им се не моли, али да га не ружи и - не дај Боже! - нека не хули: то је велики грех. А ми ћемо се молити да нас Господ све уједини у разумевању. И не брините, нека вас грде, грде, вређају, само не одступајте од истине, радите. Само све чините по Јеванђељу, са трпљењем. Чувајте јеванђелску истину. О свему морамо писати и говорити, само с љубављу“. И додао је: „Размислите, ако је корен труо, онда је цело стабло труло... Ако је Цар Иван онакав каквим га приказују, онда је цело руско царско стабло такво?! Не! Корен је свет! И стабло је свето!"

О греху осуде Царева и побуни против царске власти

Други пут је рекао: „А како ће тешко бити онима који нападају свеце! Господ ће позвати душу такве особе, она ће се уздићи на Суд Божји, а тамо - Цар Иван са Светима! Душа ће затуговати, заплакати! Како то поправити? Тако треба живети духовно пажљиво и не осуђивати никога. Бог влада светом и код Њега нема неправде. Људска правда може бити грешна, човек се мора плашити греха и безакоња“.

„Они који осуђују Цареве искушавају дуготрпљење Божије. За то Бог може страшно казнити Цркву. Требало би одмах, чим чујете или прочитате хулу на Цара Ивана, да се прекрстите и помолите за оне који су згрешили, да замолите Господа да им опрости што су осудили Помазаника, светог Цара. А неистине и лажи које се о Њему говоре, не читајте, нити слушајте, да се не бисте и сами искварили. Праведнике треба чврсто бранити, а лажи против Њих разобличавати. Морамо волети Свеце“.

„Ако чујете да неко хули на Цара Ивана, одмах замолите Господа да опрости тој особи. За то може бити стравична казна. Он може умрети без покајања. Нека га Бог спаси од тога!"

Царски молитвеник - старац Николај

Праведни Николај је био истински царски архијереј, увек туђ свакој политици, светитељ, молитвеник, следећи догму Православне цркве да при крунисању на Царство Православних Царева, врши се њихово помазање као највиши степен Таинства Цркве, које, као и било које друго Таинство, има догматску силу".

Старац, који је усвојио светоотачке традиције и није одступао од православних догми, сматрао је да је увођење Цара у Царство рукоположење у црквени чин. Један од основних закона Руске Империје директно је гласио: Император се проглашава Главом Цркве као врховни Заштитник и Бранилац Догми Православне вере“. Цар није само симфонијски мирски архијереј, већ и једини спољни епископ Васељенске Цркве.

Стога, у присуству баћушке Николаја, било је немогуће мислити другачије о царској власти осим онога што је учила Црква. Свако занемаривање свете Царске титуле дубоко је потресала баћушку. Није дозволио да се дрско говори о било ком Цару, јер је то било богохуљење против Помазаника Божјег. Све сурове, а да не говоримо о увредљивим речима о Цару Великомученику Ивану Грозном, Императору Петру Великом, Цару Павлу Петровичу, светом Цару-мученику Николају и другим Владарима, изазивале су код Баћушке праведан гнев. Строго је говорио да се лично „не усуђује да осуди ниједног Цара, јер су сви они Помазаници Божји. То је велики гнев“.

Није дозволио да се слушају и читају лажи о светим Царевима и о људима уопште, јер то доводи до помрачења ума. Свака лаж доводи до тога. Када човек поверује у лаж, у његовој души се нарушава божанска хармонија - говорио је баћушка. Божанске струне слабе и љубав према Богу се хлади, душа се замућује и у њу се лако усељава мрачни непријатељ. „Око душе се замути и не види истину“, говорио је старац. Зато има толико клевета против светог Цара Ивана Силног и Човека Божијег Григорија Руског (Распућина). Због нечистоће срца ... Тако је баћушка објашњавао...

Са дубоким поштовањем, старац је у рукама држао фотографије и портрете руских Царева и Царица, односећи се према њима као према светим сликама. Понекад је пружао фотографију и питао: „Поклоните се икони“. Душа праведног старца одисала је поштовањем и љубављу према свему царском. Требало је да видите како му се лице озаравало када је гледао царске албуме: „Све је то старинско, духовно!“

Веома је поштовао све што је подсећало на величину и лепоту Велике Русије, често се осећало да пред његовим молитвеним погледом лебде благодатне слике изгубљене Русије, тихе, мирне, детиње - Царске Русије... У рукама је пажљиво држао цртеже сеоских храмова, са витким куполама, лаганим цртежима сеоске избе, испод које је замишљено стајао стари свештеник у бледој ризи... Присећао се очеве куће: „Имали смо огромне Царске портрете – у целој висини раста“... Како да нам све ово врате?!

„Нека се плаше светог Цара Ивана Силног!" - старац Николај

Отац Николај је 2000. године благословио сликара из Санкт Петербурга С. Б. Арсењева да наслика иконопис првог Руског Цара Ивана, у монаштву Јону. „Напиштите изнад“, рекао је баћушка: „Мноме Цареви царују. Свети благоверни Цар Иван, игуман земље Руске“.

2001. године, након што су оца Николаја на острву посетили настојник Никољског храма у ​​Старом Ваганкову, свештеник Виктор Шишкин и ђакон Јевгениј Семјонов, старац је благословио пренос те царске иконе у Никољски храм, са молбом: „Нека увек гори кандило пред иконом Цара Ивана, нека оно увек гори. Нека се не гаси никада. То је Царев молитвени храм, његово место... У овом храму се Царевима усрдно моле“.

Јавивши се после свој уснућа, баћушка Николај је благословио штампање ове иконе речима: „Најдрагоценије што имамо је Православна Црква, а они желе да је униште. Нека се плаше светог Цара Ивана Грозног!"

Према сведочењу оца Виктора и ђакона Јевгенија, цар Иван Васиљевич је заиста често посећивао овај храм и молио се Богу. Успели су да пронађу, обнове и овековече и само место Цареве молитве. Оно се налази у подруму храма. Тамо је побожни Владар слушао Свеноћно бденије, певао Божанску Литургију. Овај храм је волео силно и свом душом.

car Ivan silni ikona1

Мироточива икона првовенчаног Цара Ивана Силног

„Свети Благоверни Цар Иван, игуман земље Руске, у монаштву Јона“

Написано са благословом праведног старца Николаја (Гурјанова).

Слуга Божји Сергеј Арсењев 2000. године. Чува се код свештеника Виктора Шишкина.

Дакле, Никољски храм заузима изузетно место у руској историји, чувајући успомену на нашег чудесног оснивача Велике Русије. И захвални смо оцима на чињеници да су се потрудили да прославе оснивачавелике Руске државе. У овом храму, док је њиме управљао отац Виктор, на зидовима је насликана фреска која је приказивала заузимање поносног Казања од стране младог,двадесетогодишњег Цара Ивана. Приказан је чудесни тренутак јављања самог светог Николаја Чудотворца победоносном Владару, када је благословио њега и христољубиву војску на победу.

Окренимо се страницама „Историје Руске Цркве“, М.В. Толстоја, који је описао заузимање Казањског каната од стране сувереног Руског Цара: „Његов бљештави поход наликовао је на крсташки, свечаност црквених ритуала мешала се са војним вежбама; молебанима су започињали и завршавали сваки подвиг. Према Казању, налазио се неизмерни руски логор, а црквени шатор био је постављен у близини Царског шатора. Пре почетка напада, читава војска је очистила своју савест исповешћу. Цар се молио у походном храму, припремајући се за примање Светих Тајни Христових током Литургије. Када је ђакон објавио речи Јеванђеља: „Биће једно стадо и један пастир“, проломио се гром од прве експлозије зидова; на речи јектеније: „Покорите под ноге ЕГО всякого врага и супостата“, друга експлозија подигла је зидове Казања у ваздух. Битка је почела да кипти, али Цар се причестио и сачекао крај Литургије. Једва је стигао да се попне на коња када су му донели поруку: „Казањ је заузет!“. Овај догађај се догодио 1. октобра 1552. године и био је праћен избављењем 60 хиљада хришћана који су се налазили у муслиманском заробљеништву.

Сам тријумфални победник подигао је крст усред освојеног града и, обилазећи зидове са барјацима и иконама, посветио је бившу престоницу Казанског царства Светој Тројици “. (Толстој М.В. Историја Руске Цркве. 1991. П156).

Ово чудесно избављење Господ је прорекао и открио у визији светом Макарију Московском, који је видео свтог Николу Чудотворца, који је десном руком благословио младог, двадесетдвогодишњег Цара Ивана на заузимање Казања. Током похода на Казањ, Господ је благословио сувереног Владара великом светињом - жезлом, штапом светог Јована Богослова, који је сам апостол предао преподобном Авраму Ростовском и који се чувао у Аврамијевом манастиру...

Дакле, у обновљеном Никољском храму 1992. године у Старом Ваганкову (Москва), под његовим првим настојником, оцем Виктором, све је подсећало на некадашњу славу Русије и њених светих Царева. И мозаик Цара Великомученика Николаја Александровича Романова сијао је величанствено на зидовима овог храма. И сви који воле Царску светињу притицали су јој овде с молитвом.

(Историјски се испоставило да је ово место повезано са именом Блаженог Кнеза Димитрија Донског, под којим је и започео успон Москве. Кнез Димитрије је познат по победи у Куликовској бици, за коју га је благословио преподобни Сергеј Радоњешки. Пред битку, а као знак укрепљења, Благоверном Кнезу Дмитрију се такође појавио образ светитеља Николаја Чудотворца).

Под оцем Виктором, они су увек славили Царицу Небеску пред Њеном чудотворном иконом Владимирском. Прослављали су Је складном молитвеном стихиром коју је суверени химнограф Иван Силни написао за Сретење Владимирске Богородице: „Вострубите трубою песней во благонарочитом дни праздника нашего и тмы разрушение, и свету пришествие паче солнца возсиявша“, позива се у молитви.

Историја храма светог Николе Чудотворца је мистериозна. Заиста, то је једна од атракција Староваганковског сокака. У суседству је био храм Воздвижења Часног Крста, нажалост није сачуван. Тачан датум оснивања Никољског храма није познат, али његова историја сеже више од пет векова. Почетком 16. века, овај храм је саграђен у камену, наредбу за то је дао велики Кнез Василије Трећи, а за изградњу је позван италијански архитекта Алевиз Фриазин. Храм је имао главни престолни олтар и бочни олтар у част Светог Сергија Радоњешког.crkva svetog nikole

У раду историчара Кавелмахера В.В. „Историја изградње цркве Ивана Грозног у част Његовог имендана у селу Дјакову“ (М. 1990) (http://kavelmacher.ru/science_kavelmakher15.htm) износе се неочекиване чињенице, које потврђују речи старца да је то заиста „молитвени“ храм Силног Цара, саграђен Његовим оцем Василијем на Ваганкову као заветна црква у част рођења наследника Ивана. Основа за ову изјаву био је чланак К.К. Романова „Псков, Новгород и Москва у њиховим културним и уметничким односима“ објављен у IV тому „Известија Руске академије материјалне културе“ 1925. године. (Известия ГАИМК. Т.IV. Л. 1925. Романов К.К. Псков, Новгород и Москва в их культурно-художественных: взаимоотношениях. С.211). У њему је аутор [...] неочекивано за све, довео у везу са Дјаковским спомеником [Црква св. Јовану Претечи у Коломенском] летописну вест о изградњи од стране Василија III, 1531. године, на Старом Ваганкову дрвене заветне цркве Усековања главе Јована Крститеља са бочним олтарима Уверења апостола Томе и митрополита Петра.

„Цар се сада радује у Царству Небеском и пева духовне химне Богу “ - старац Николај

Царев печалник, отац Николај, танано је осећао сваку душу: и ону која је отишла у вечност, и ону која живи овде на земљи. О Силном Цару је говорио да је био врло искрен и да је горео пламеном вером, али да је био врло усамљен и да је патио. Баћушка је могао, понекад, једном реченицом да повеже векове! „Ни он није имао никога са ким би могао да плаче“, рекао је једном старац, разгледајући Царске гравуре. А ево и усклика самог Цара Ивана: „Тело је исцрпљено, дух је болестан, умножиле су се ране душе и тела, и нема лекара који би ме излечио. Чекао сам да неко тугује са мном, и нико се није појавио; да би ме утешио - нисам нашао, платили су ми злом за Добро, мржњом за Љубав“.

Чињеница да је свети Цар Иван за живота био лишен сваке људске утехе, несумњиво је сведочила о томе да је од трпљења у страшним искушењима добио награду од Господа: „Цар се сада радује Царству Небеском и пева духовне химне Богу“, рекао је праведни старац Николај о светом Цару Ивану. Ми своју љубав према њему изражавамо као према светом у молитви, јер је молитва светима израз наше љубави према Богу: љубав према светој, обоженој личности, вечној, небеској - ово је испуњење јеванђелског човекољубља.

„Бог је љубав“... из ове Божанске љубави све на земљи дише љубављу, а праведни авва Николај је био отелотворење љубави према Божанској Истини и свему што га је окруживало. Једном је баћушка изговорио невероватну фразу када смо говорили о томе како је истина искривљена, како они и даље клевећу свете Божије људе и како је то болно и тешко. Старац је рекао: „Не брините! Неистина ће помоћи да се открије истина!" Мученик Григорије Рус такође се молитвено крепио, тешећи Царске Страдалнике: „Све ће проћи, само Истина Божја ће остати“.

Верујемо, несумњиво, у Васкрслог нашег Господа Исуса Христа! Верујемо у победу Истине и Доброте! Кротки молитвеник, који је боравио у горњем свету и гледао лица светаца Божјих, којима је Господ објавио судбину света, спречавао је све да не чине грех хуле на свеце, а ако неко не би послушао, и остао би глув на оно што је старац рекао, можемо се само молити за његово буђење из ове страшне заблуде, која носи смрт душе у вечности. Старац Николај је говорио: „Грех је испитивати дуготрпљење Божије! Ја стално молим Господа да опрости људима, али Господ је праведан“.

nikolaj gurjanov foto

Схимонахиња Николаја (Гројан)

Никољска Обитељ

Извор: https://talabsk.ru/134-pravednyy-starec-nikolay-guryanov-o-svyatom.html

Превод: Душка Здравковић, Православна породица, септембар 2020.

Подвлачење наше, ПП.

 krstovdan

Тропарь, глас 1.:
Спаси, Господи, люди Твоя и благослови достояние Твое, победы благоверным Царем нашем на сопротивныя даруя и Твое сохраняя Крестом Твоим жительство.
Спаси Господи људи Твоја и благослови достојаније Твоје, побједи благоверним Царем нашем на сопротивнија даруја, и Твоје сохрањаја Крестом Твојим житељство.
Спаси Господе, људе Своје и благослови наслеђе Своје, победу благоверним Царевима нашим дарујући над непријатељима и Крстом Својим чувајући народ Свој.
(Тропар Часном Крсту, какав је био до безбожничке измене када је помен Цара и царске породице избачен из свих богослужбених књига. По речима св. Јована Шангајског, овај тропар увек треба овако читати).