Чуда Цара Ивана IV Васиљевича Силног

Објављено 03 јун 2020

ivan grozni1ВАЛЕРИЈ ШАМБАРОВ

ЧУДА ЦАРА ИВАНА IV ВАСИЉЕВИЧА СИЛНОГ

...У јануару 1584. године над Москвом се појавила крстообразна комета, а Иван Васиљевич, гледајући њу, предвидео је да ће се његов живот ускоро завршити. Али чуда су се наставила и након његове смрти. Све до револуције, многи људи су долазили до гроба Господара у Архангелском сабору у Кремљу - клаљали се и давали прилоге. Људи су веровали да он нарочито помаже да се добије правда на суду, и тражили су од њега да се заложи "као небески заступник пред Праведним Судијом - Христом"...

 

Када читамо у древним хроникама, причама, житијима светитеља о чудима која су се десила, ми се обично скептички односимо према тим информацијама. Оваква традиција је уведена још у "просветљеном" XVIII-XIX веку. Зар је мало шта је све написано у средњовековним изворима? Опет, већина чуда може имати и савршено рационално објашњење... Међутим, она се дешавају и сада, све време.

Ипак се сваке године на Светлу Пасху Христову у храму Гроба Господњег разгори Благодатни огањ (само на православни Васкрс). Нису ни ретки случајеви када људи, приклонивши се чудесној икони или светим моштима, примају излечење од разних болести. Такође се дешава да човека мучи тежак проблем, а након молитве, након обраћања неком од светаца, његова прозба, наизглед невероватна, у коју се он сам није посебно надао, неочекивано се испуњава.

Многи су имали прилике да примете разне необичне појаве, као на пример величанствену дугу која се на празник усред зиме уздизала над православном црквом. Понекад особа у храму, у близини светиње, након Причешћа, доживи веома посебно стање које је немогуће описати речима или разговарати о томе, али с друге стране је веома тешко то назвати чудом. Уопште, само постојање Русије у XX- XXIвеку је велико чудо. Рушена је, обогаљена, осакаћена, уништавана од свих, од страних окупатора и поробљивача до властитих владара, а она и даље живи, дише, размишља и са слабашним једва чујним гласом слави Господа...ivan grozni1

У стара времена људи су примећивали чуда, она су била у центру опште пажње, а ми сада пролазимо поред њих и не придајемо им неку посебну важност. За нешто окрививљујемо „самообману“ а за нешто кажемо да је случајност. На крају крајева делује скоро невероватно, мада то и није сасвим тако. Ми ипак рачунамо да ће се нешто реализовати са какавим таквим степеном вероватноће. Говоримо да је нешто "срећа" или "несрећа." Тако се догодило и то је то. Не замислимо се, Ко је "преузео" наше послове, које сами нисмо били у стању завршити? Ко је то све сложио да би се „сложило“?

Апостол Тома поверовао је у Васкрслог Господа када је видео Његове ране од гвоздених клинова на рукама, прободено ребро и још је ставио своје прсте у Његове ране. За нас, вероватно то не би било довољно. Нама би као доказ био потребан лекарски налаз са ауторитативним потписима и печатима. Тада би још и почели размишљати: да, наравно, то је с рационалног становишта просто немогуће, али догодило се. То је ипак могуће. А то значи да морамо порадити на сопственим рационалним теоријама како бисмо сами себи доказали: како је то могуће и зашто се то не би могло сматрати чудом...

За време првог руског Цара Ивана Васиљевича Грозног, људи су се према сличним питањима односили на потпуно другачији начин.

Пошто су и они сами живели у другој сфери, у духовној. А материјална сфера је била ту само да прати духовну, и да помогне да се обезбеде духовна интересовања и потребе. Цео живот Ивана Василијевича су пратила чуда. За многе од њих већ знамо. Сигурно да је остало, немало и оних за које ми не знамо – јер Цар није имао потребу да се рекламира и показује све што му се догодило, а само у неким случајевима се могао открити једино Господу и свом духовнику.

Са чудом је било повезано и само рођење Господара.

Велики кнез Василије III и његова супруга Јелена Глинска три године нису могли да добију првенца. Супружници су ишли на ходочашће на света места, молили су се за рођење наследника у Переславу, Ростову, Јарославу, Вологди, на Белом језеру. Коначно, њихове молитве су услишене и јуродиви Домицијан је предсказао Јелени да ће родити „Тита широког ума“. Његово пророчанство било је врло тачно, и то протумачено на више начина. Прво, по "широком уму". Друго, римски цар Тит Веспазијан Флавије био је сјајан војсковођа, попут Ивана Грозног. Треће, обојица су освојила велику љубав свог народа. Четврто, Тит је био инструмент Божје казне над Јеврејима због распећа Христа. Пето, Домицијан је јасно предвидео датум рођења: 25. августа (по новом 7. септембра) је дан апостола Тита једног од 70.апостола, епископа Критског.

С овим је повезано још једно чудо - датум рођења Цара се поклапа са празновањем Сабора Московских светитеља, а само једном у неколико година се ти датуми поклапају.

У самој ноћи његовог рођења избила је јака олуја. У принципу за крај лета олује с грмљавином нису тако ретке. Али грмљавина 25. августа никако била обична, била је толико снажна да су сви сматрали да је то потребно записати у летопис. Чудо је било и то да је након смрти оца и убиства мајке дете Иван Васиљевич успео да опстане међу бојарима завереницима који су преузели власт.

1541. године у Русију су се излиле небројене хорде Татара и Турака хана Сахиб-Гиреја. Москва се бранила не само пушкама и сабљама већ су спровели и литију око града. Дечак-Цар са својим млађим братом, пред очима многих Московљана, са сузама се молио пред иконом Пресвете Богородице Владимирске и пред гробом светих митрополита Петра и Алексија. "Боже! Ти си заштитио мог прадеду током инвазије суровог Темир-Аксака (Тамерлана). Заштити и нас, сироте! Немамо ни оца, ни мајке, ни снаге у уму, ни крепости у десници, а држава од нас захтева спасење!"

Молитва је помогла.

Сахиб-Гиреј се уплашио од руске војске и окренуо се без борбе, а затим је поражен приликом повлачења.

vasilije blazeni

По чудима је био познат и Свети Блажени Василије, који је био пријатељ младог Цара.

Само је једном укорио Ивана Васиљевича - кад је он за време Литургије мислима одлутао на светске ствари. Током Казањског рата догодила су се многа чуда. По повратку из неуспешног похода 1550. године, Цару се у сну јавио преподобни Сергије Радоњешки, наредивши му да на острву на ушћу реке Свјаге изгради тврђаву Свјажск, и то је радикално променило ток рата. Године 1552., наступавши на Казањ, Грозни се молио у Владимиру на гробу св. Александра Невског, Св. Јурија Всеволодовича, а у Мурому над моштима светих чудотворца Петра и Февроније и св. кнеза Константина са његовим чадима. Током молебана код моштију Св. Александра Невског, једном од царевих блиских сарадника, Аркадију, исцелила се болесна рука, и то се сматрало добрим предзнаком.

Током опсаде Казања, руску војску су нападали локални магови призивајући кишу.

Из Москве је, том приликом донесен Часни крст, део царске реликвије - са честицом Крста на коме је био распет Господ. Свештеници су са њим осветили воду и спровели крсни ход, након чега су магијске методе престале да делују. На сам дан напада на град, 2. октобра, Иван Васиљевич је дао све потребне наредбе својим војним трупама, док је он био у дрвеној цркви на Литургији. Прва експлозија мине постављена испод зидова града одјекнула је после Јеванђелских речи: „Да стадо и пастир буду једно“. Након речи: „Ми и даље молимо Господа, Бога нашега, да помилује нашег Господара, цара Ивана Васиљевича, и покори сваког непријатеља и противника под ноге његове“ – чуо се други громогласни звук, разбивши стене, након чега је победничка царева војска провалила у град.

Цар је водио не само обичне ратове, већ и духовну борбу против јереси жидовствујућих.

Да би се учврстио пред сукобом са јеретицима, у октобру 1553. године, посетио је Ростовски Богојављенски Аврамијев манастир и тамо однео велику реликвију - штап. Само са тим штапом у руци можемо видети Ивана Грозног на сликама. Штап није био обичан, већ посебне израде. Према легенди, припадао је светом Аврамију, а светитељ га је добио од Јеванђелиста Јована Богослова, који му се јавио у молитви. Са овим штапом свети Аврамије је срушио демонске идоле у ​ Ростовској земљи. На Светом Сабору Цар је мудро и вешто победио јеретике. "Они видевши благочестивог Цара који се ревносно бори за побожност, уплашили су се."

Иван Васиљевич и његов учитељ, свети Макарије су званично издејствовали канонизацију 39 руских светаца - укључујући и светог равноапостолског Великог кнеза Владимира Крститеља. У своје време тај руски владар је доста мука задао лукавим и превртљивим Грцима, поставивши своју земљу равноправно са Византијом, а заузимањем града Херсона принудио је Цареву сестру Ану да се уда за њега, и спречио покушаје Ромеја да покоре Русију кроз црквене структуре. Они су му то запамтили, и Цариградска патријаршиа је упорно одбијала да га прослави. Након више од два века после смрти св. Владимира, његов потомак Св. Александар Невски успео је да постигне за њега само статус локалног светитеља у Новгороду. И тек је Грозни победио грчку тврдоглавост и прекорачио је, тако да је оснивач руске државе био почаствован општеруским поштовањем у чину светог и равноапостолног.
Ioann 4

Међу светима које је Црква прославила при активном учешћу Ивана Васиљевића, били су и свети Александар Невски, крститељи земље Муромске - кнез Константин са децом Михаилом и Тедором, митрополит Московски Јона, познати подвижници Пафнутије Боровски, Макарије Каљазински, Александар Свирски, Саватије и Зосима Соловетски, Михаил Клопски, ученик Сергија Радоњешког Никон, кнез Всеволодовски Гаврил Псковски, мученик кнез Михаил Черниговски и његов бојар Теодор, светитељи Нифонт, Евтимије и Стефан Пермски, преподобни Сава Вишерски, Ефросин Псковски, Григориј Пелшемски и други. И на икони "Благословена војска Небеског Цара" (касније названа"Војујућа Црква"), нписаној за време Ивана Грозног, такође је међу светима изображен и лик Дмитрија Донског, иако се његова канонизација десила више од 400 година касније, на крају 20. века!

Сви они су заједно изображени са самим Силним Царем који воде војску предвођени Светим Архистратигом Михилом.

Ioann 4 ikona blagosloveno voinstvo

 Икона "Благословенно воинство Царя Небесного"

Иван Васиљевич је такође био велики градитељ, за време његове владавине основано је 155 манастира, а само личним наређењем Цара саграђено је више од 40 храмова.

Штавише, многа од тих здања постала су заиста света места, која су се прославила по многобројним чудима, попут Муромског храма посвећеног Рођењу Пресвете Богородице, у коју су пренесене мошти светитеља Петра и Февроније. А било је и других чуда - Цар је намеравао да изгради камену цркву у част Преподобног Нила Сорског, али светитељ се Цару јавио у сну и није му дао дозволу да то учини.

hram vasilija blazennog

 

Симбол Русије - храм св. Василија Блаженог, задужбина Цара Ивана Силног. 

Познато је и то да је Цар предвидео своју смрт.

У јануару 1584. године над Москвом се појавила крстообразна комета, а Иван Васиљевич, гледајући њу, предвидео је да ће се његов живот ускоро завршити. Али чуда су се наставила и након његове смрти. Све до револуције, многи људи су долазили до гроба Господара у Архангелском сабору у Кремљу - клаљали се и давали прилоге. Људи су веровали да он нарочито помаже да се добије правда на суду, и тражили су од њега да се заложи "као небески заступник пред Праведним Судијом - Христом".

Постоји још једно чудо, чини се да је то "прошло" кроз цео земаљски живот Ивана Васиљевича, а појавило се тек више од три века касније. И то је немогуће објаснити на било који начин са рационалног становишта. Штавише, ово чудо је видљиво, опипљиво, описано! Свако га може видети својим очима, довољно је да једноставно дође на станицу метро „Коломенскоје“, оде у музејски део и прочита натпис изложен за оне које долазе на екскурзију у близини Цркве Вазнесења Христовог.

Ioann 4 grozni kolomenskoe

Коломенскоје је било омиљено место оца Цара Грозног, Василија III.

Када се његов син и наследник коначно родио, управо тада је Велики кнез наредио да се изгради овај познати храм - величанствен и истовремено елегантан, подижући куполу израђену од белог камена директно до облака, која је видљива са високог брега реке Москве. Како би, повезавши земаљско и Небеско, узносио молитву благодарности на престолу Господњем.

Иван Васиљевич је такође волео Коломенскоје, и веома често је ту боравио.

У Коломенском је примио вест о освајању Астрахана од стране козака, обрадовао се и прославио пад још једног пљачкашког ханства. Овде се 1560. године отрована Царица Анастасија опростила од свог супруга и умрла му у наручју. 1564. године, када је откривена још једна завера и када је Цар отишао из Москве са целим двором, поново се вратио и остао у Коломенском дуже време. Овде је имао непроспаване ноћи, мучна и болна искуства - одрећи се царства или се упустити у одлучну борбу са унутрашњим непријатељима Русије, спасити династију и државу. Овде је донета одлука о пружању отпора...

А у храму Успења Христовог, подигнутог у част његовог рођења, Иван Васиљевич је наредио да се изгради предиван трон од белог камена.

Веома необичан, мистериозан трон. Мистериозан, јер сам Цар никада није седео на њему, али такође у принципу није ни могао ту да седи! Православна паства се увек и свуда налази западно од олтара. А трон је изграђен са источне стране, леђима окренут олтару. Ниједна особа, укључујући и Цара, не би се усудила седети овако окренута. Истраживачи слежу раменима питајући се - за кога је био престо намењен? Или - за Кога? ...

Ioann 4 grozni kolomenskoe tron

2./15. марта 1917. године у царском возу у Пскову пред Николајем II се појавио потпуно исти избор као некада пред Иваном Васиљевичем. Напустити престо или "пројавити грозу (претњу)" и сурово казнити издајнике? Избор је био исти, али времена су била другачија. Цар је већ знао како су запамтили Грозног, и колико је скупо платио одлуку коју је донео. Међутим, и сам Николај Александрович је већ претрпео много прљавих клевета због сузбијања крвавих устанака 1905 - 1907. Цар није хтео да буде Грозни. Он се одлучио за други избор, потпуно супротан. Мада га је такав избор, за њега самог, као и за државу и читав народ, коштао неизмерно више...

Тог истог дана, 2. марта 1917. године, када је Цар потписао абдикацију у Пскову, пронађена је икона Богородице „Државна“ у Коломенском.

Потпуно непозната пре тога - на тој икони је Пресвета Богородица изображена на трону, са руском круном на глави, и са атрибутима царске моћи. Сама Царица Небеска преузела је жезло и државу која је „испала“ из Царевих руку. Односно, Она је постала Царица Русије. Једина законита Владичица Русије до даљњег остаје Она, само ми, нажалост, не размишљамо о томе...

Где се тачно појавила „Државна“ икона? У цркви Вазнесења Христовог!

Иван Грозни саградио је мистериозни трон на којем није могао седети ни он, нити било који од земаљских владара. А икона са Пресветом Богородицом на престолу пронађена је у подруму те цркве, тачно испод места где је сачуван овај необични трон! Овај храм је веома познат. Вероватно сте га видели много пута на разгледницама, фотографијама, на телевизору. Ако досад никада нисте били у Коломенском, саветујем вам - немојте бити лењи, пођите на пут. Заволећете га, не само са слика, већ одмах из прве руке. Нећете пожалити.

bogorodicaderzavnaja

На храм Вазнесења Христовог је боље погледати из више углова, из далека и из близине. Из даљине изгледа грациозно и лагано, попут витке беле свеће која наше молитве уздиже на небо. Али када дођете до њеног темеља, видећете и осетити која огромна маса, каква колосална снага и моћ испуњавају ову лепоту!

Сам храм подсећа на великог и моћног Цара. Цар, чврсто се наслањајући на високу обалу реке Москве и уздижући се до самих облака је крунисан круном са крстом. Откривајући својим Крстом безграничне висине, и тако повезујући земаљско и Небеско.

Можда чак подсећа и на велелепни споменик Ивану Грозном? А можда и на Цара који ће се једног дана појавити да спасе Русију?

Валериј Шамбаров

Извор: http://3rim.info/13711-chudesa-groznogo-carya.html 

Превод: Јелена Рикаловић, Православна породица, мај 2020.

 krstovdan

Тропарь, глас 1.:
Спаси, Господи, люди Твоя и благослови достояние Твое, победы благоверным Царем нашем на сопротивныя даруя и Твое сохраняя Крестом Твоим жительство.
Спаси Господи људи Твоја и благослови достојаније Твоје, побједи благоверним Царем нашем на сопротивнија даруја, и Твоје сохрањаја Крестом Твојим житељство.
Спаси Господе, људе Своје и благослови наслеђе Своје, победу благоверним Царевима нашим дарујући над непријатељима и Крстом Својим чувајући народ Свој.
(Тропар Часном Крсту, какав је био до безбожничке измене када је помен Цара и царске породице избачен из свих богослужбених књига. По речима св. Јована Шангајског, овај тропар увек треба овако читати).