Св. Филарет Московски: Хришћанско учење о царској власти (1)

Објављено 26 јун 2018

filaret drozdov mitropolit moskovskiyСВЕТИ ФИЛАРЕТ МОСКОВСКИ (ДРОЗДОВ)

ХРИШЋАНСКО УЧЕЊЕ О ЦАРСКОЈ ВЛАСТИ

Поштовани читаоци, представљамо вам још један од наших превода. Ради се о јако важном спису светог Филарета, Митрополита Московског, који се бавио темом Царске, Самодржавне власти, и који је изложио хришћанско учење о томе. Објављујемо га како би ова, данас јако важна тема била на прави начин расветљена... Објављиваћемо га у наставцима...

 

ЈЕРОИСХИМОНАХ ЈЕФРЕМ: ПРЕДГОВОР

Мисли, узете из проповеди

„Ево, Цар ваш (Јн.19;14)...хоћете ли...Цара“ (Јн.18;39,40) - некада је питао Понтије Пилат. И сви су повикали: „Не овога, него Вараву“(Јн.18;40). И још: “А ви се одрекосте Светог и Праведног и испросисте човјека убицу да вам поклони“ (Дел.апос; 3,14) - као под предлогом национално - ослободилачког покрета. А хришћани не смеју да забораве да се било који такав Варава увек бира уместо Христа, и да је питање Понтија Пилата: “Кога хоћете од ове двојице?“(Мт.27;21) - пророчки показује на историјску спремност света на крајњи избор између Христа Господња и антихриста...

Погледајмо постојеће облике власти:

Диктатура (војна, комунистичка, фашистичка) је неограничена власт групе људи које предводи лидер (сила). Може да се користи као привремена мера. Диктатура је супротна демократији.

Република - формира се изборни орган и он бира председника на одређено време. Декларише се слобода вероисповести (сатанизам и хришћанство су једнаки по правима).

Демократија (демос-народ, кратос-власт, држава)је признање права народа да учествује у државним делима. Бирају се представници који владају, сагласно вољи датог народа.

Конституциона монархија је власт монарха, али се контролише парламентом. Енглеска, Шведска или Данска.

Паганска монархија је неограничена власт вожда који влада на основу закона. Стари Рим и савремени Тајланд.

Теократском монархијом управља религиозни поглавар. Азија, Африка.

Сваки облик власти по своме задовољава потребе друштва: ствара услове за живот, делатности које развијају природне способности човека, његов интелект, одређује морално стање друштва. Они облици власти у којима не постоји религиозна основа, негирају принципе целомудрија, честитости, части, самопожртвовања, развијају и васпитају егоизам, корист, славољубље и властољубље. Ово је систем на земљи. Дефинисање сличних облика власти лако можемо наћи у савременим речницима и енциклопедијама. Али тешко ћемо наћи значење овог облика власти при којем се живот друштва, сваког човека појединачно формира на најдостојнији начин, тј.на принципима самонегирања, давања себе, милосрђа. Православна самодржавна власт је Монархија (византијско-светоруска) која је и тај најбољи облик власти. Самодржац, Помазан од Духа Светога, управља земљом сагласно богоустановљеним, а не непоузданим и увек хировитим законима човека.

У периоду, који је претходио оваплоћењу Сина Божијег - Господа нашег Исуса Христа, захваљујући војним заслугама Александра Великог свуда се успоставља власт Римске империје (паганска монархија). Рим је у то време био славан по достигнућима у области права, уметности, образовања. После доласка Исуса Христа, Његови следбеници, хришћани су били гоњени од стране римске власти, сакривали су се у катакомбама, често су ишли и на мучења. Тиме су они потврдили своју веру у будуће Царство Небеско, тј.дали су предност небеском над земаљским царством. Захваљујући томе они су се удостојили да приме највећи дар од Бога -Православног Цара. У хришћанство прелази први римски Император - Св. Равноапостолни Константин, и Миланским едиктом престају гоњења хришћана, и дају им се законска права. Преко помазаног Духом Императора, Цара, њима се открива пут од земаљског (сада Православног) Царства ка Небеском.

Византија достиже највећи ниво морала, њена култура остаје недостижан узор. У овом периоду налазимо безбројне примере самопожртвовања и милосрђа, светост је присутна у свим слојевима друштва, цвета монаштво, изобилују свете мошти, као и чудотворна исцељења. Све су то плодови устројства Божијег. Свети Филарет Московски пише: “Бога се бојте, Цара поштујте“ (1.Петар. 2,17). Ове две заповести су уједињене за нас, као два ока на лицу истине и правде. Не распарујте их: не унаказујте лице истине, не повређујте једно од њених очију! „Иди од мене, сатано! Саблазан си ми, јер не мислиш што је Божије него што је људско“(Мт.16,23) - рекао је Господ Петру. Господ даје Цару власт, снагу, храброст, мудрост.

Из овога следи да се људима установљени облици власти не свиђају Богу. Када се говори да је „свака власт од Бога“, неопходно је да се присетимо и размислимо о следећем. Свети апостол Павле пише: “Свака душа да се покорава властима које владају, јер нема власти да није од Бога, а власти што постоје од Бога су установљене“(Рим.13,1); „Јер је слуга Божији теби за добро“(Рим.13,4). Али се он, свети апостол Павле, увек противио оним властима које нису биле Божије слуге и које су ишле против хришћанске савести и црквених интереса, т.ј. против Самог Христа, Коме је он служио и Кога је он исповедао. Ово су његове речи првосвештенику Ананији: “Тебе ће Бог бити, зиде окречени! И ти сједиш те ми судиш по закону, а насупрот закону заповједаш да ме бију“(Дела апос.23,3). Када су тадашње власти забрањивале њему и другим апостолима да уче о Спаситељу, као одговор им је речено:“Богу се треба покоравати већма него људима“(Дела апос.5,39). Из ових примера ми видимо да хришћани сматрају влашћу од Бога само ону власт која праведно и разумно испуњава закон и не противи се хришћанској савести, која се заснива на заповестима нашег Спаситеља.

Свети првомученик Стефан је обличавао синедрион: “Тврдоврати и необрезани срцем и ушима, ви се свагда противите Духу Светоме, како оци ваши, тако и ви. Којега од пророка не протјераше оци ваши? И побише оне који предсказаше долазак Праведника, којега сада ви издајници и убице постадосте. Ви који примисте Закон наредбама анђелским, и не одржасте“. А Спаситељ их је назвао збором сатанским: “Ви сте синови оца вашег ђавола“...“ „Јер не ратујемо против крви и тијела, него против поглаварства и власти, и господара таме овога свијета“(Еф.6,12). Господари таме овога света су они који владају по људским принципима, а не по Закону Божијем. Шта више ми ратујемо против оних који владају по принципима противљења Богу, одрицањем Његове власти. Свако послушање и покорност властима које владају не по Богу - је припрема наше душе за долазак антихриста и прихватање њега, вољно или невољно. То је лажно, не богоугодно послушање и покорност које воде у погибао.

Свети апостол Павле говори о послушању властима: „...зато је потребно покоравати се не само због гнијева, него и због савјести“ (Рим.13,5). Да ли је могуће повиновати се по савести власти која се противи Богу? 15 канон Двократног сабора гласи:“јер они, који се одељују од заједнице са својим предстојатељем због неке јереси која је од светог Сабора или Отаца осуђена, тј. када он јавно проповеда јерес и отворено учи у цркви то зло, такви не само што неће подлећи канонској осуди за то што су пре саборног решења отишли од таквог епископа, него ће, на против, бити заслужни части која пристаје православнима“. Штавише ово је праведно у односу ка световној богоборачној власти.

Најактивнија структура богоборачке власти је масонство, које потиче још од фарисеја, који нису признали Исуса за Божијег Сина, и који су тражили Његову смрт, који су дали новац војницима да шире лаж како су као ученици однели тело Спаситеља, и да Он није васкрсао. Од тада је и почела светска историја политичких игара и ратова, усмерених на уништавање хришћанства уопште, а ако то не успе, онда бар да се ослаби ауторитет Спаситеља као Цара Неба и земље, а ако и то не успе - на увођење лажног хришћанства које је у директној супротности са истинитим.

Та борба са хришћанством је од првог до другог доласка Господњег неизбежна. Јер после пада Денице са неба, заједно са пратећим њему анђелима, број тих анђела се до другог доласка Господа Исуса Христа на земљу у свој Његовој слави (преподобни Симеон Нови Богослов) мора надокнадити. Управо та околност и изазива јарост падшег у таму Денице без могућности да се покаје са својим слугама. Од њега је и отпочео почетак покрета богоборства. Спаситељ, узевши на Себе грехе човечанства, ослободивши човечанство од проклетства, даће и благодат Духа Свога свима, који су изабравши Господа пошли по указаном Им путу. Сви они који су испоштовали заповести, и преко њих се очистили, који су примили благодат од Господа, испуниће број палих анђела који је неопходан за Долазак Господњи у слави: свака душа, која је заволела Господа свим срцем, приближава човечанство ка Другом Доласку.

Велика чуда Божије благодати су пратила тада свете мученике и без обзира на многа и љута мучења, број хришћана се постепено допуњавао, јер су пагани, видећи чуда, губили веру у материјални ослонац живота, у идоле и добијали су веру у Онога Ко је и Сам Истина и Живот, и Живот Истинити. Земаљски живот мученици нису заложили ни за шта, као у политичку светску власт. Све снаге њихових душа, сва љубав и разум су се сједињавали са Сунцем Правде - Христом, и мучења за њих нису била ништа. Господ је тако учвршћивао оне који су Га заволели, да су они ишли на мучења у великом ликовању, знајући, да ће се убројити у небески број, да ће се срести са Христом – Источником Светлости и нетрулежног живота.

Превод: Душка Здравковић

filaret moskovski1

Свети равноапостолски цар Константин Велики, први римски император који је поверовао у Христа, видео је на Сунцу знак крста са натписом "Овим побеђуј." Сам Господ се њему јавио и рекао како треба да изгледа његово борбено знамење. И свети Константин је заиста победио са малобројном војском. Од тада, проверена и крвљу мученика утврђена Црква Христова добија покровитеља у личности Цара. Православни Цар уједињује са Црквом своје молитве за спас свих хришћана његовог Царства и свих православних хришћана уопште. Од тада је Црква са великом побожношћу извршавала тајну Помазања за Царство, где се свака владарска регалија уручује са молитвом, и дају се заповести како треба управљати на богоугодан начин. За узврат, Цар се моли и даје обећање Богу да ће испунити Његову свету вољу у односу на Његов народ. Пре тога он се Миропомазује и уводи у олтар ради Венчања на Царство (венчање, брак, постриг, хиротонија).

Он постаје свештено лице, причешћујући се у олтару; он постаје духоносни вожд, отац свог народа, заштитник Цркве, дајући одговор Богу за сваки корак за спасење свога народа. На тај начин Цар је чувар пута узласка од Царства земаљског ка Царству Небеском за све верне.

Због тога су православни Цареви увек били предмет непријатељства, злобе, од стране било ког другог чија власт није посвећена Богу, тј. власти које нису вођене Богом лако постају вођене богопротивником, ратујући против Бога најчешће кроз страсти похлепе, властољубља и гордости, а такође и незнања. Познато је да су десетине византијских, руских и других Помазаника мученички скончали своје дане: били су задављени, утопљени, обезглављени или на други зверски начин убијени. Они су претрпели та страдања и клевете због тога што су били Помазаници, слично Господу својему Исусу Христу, Помазанику Свевишњега.

У VI веку Црква је развила облик анатеме, делујући на оне који су незаконито прибављали себи Царски чин; у периоду од XI - XIV века, у византијском периоду, анатеми су предавани они који су се одважили на побуну против Помазаника; касније у Русији - издајници и самозванци, они који заводе и кваренарод. Текст анатеме (II учину Торжества Православља):

„Помышляющим, яко православныя Государи возводятся на престолы не по особливому о них Божию благоволению, и при Помазании дарования Святаго Духа к прохождению великого сего звания в них не изливаются, а тако дерзающим противу их на бунт и измену, анафема, трижды“ (43, 30-31).

„Онима који помишљају, да се православни Владари не узводе на престоле по посебној за њих Божјој вољи, и да се, при Помазању, не изливају на њих дарови Светог Духа ради прохођења великог овог звања, и тако се усуђују на побуне и издају против њих, анатема, три пута "(43, 30-31).

Текст последовања Недеље Православља: "Сия вера апостольская, сия вера отеческая, сия вера православная, сия вера - Вселенную утверди“ (Ово је вераапостолска, ово је вера отаца, ово је вера православна, ова вера – Васељену утврди.) (43, 25).

Царев отац, Александар III, у тестаменту Николају II - последњем правом Помазанику, написао је: "Запамти, Русија нема пријатеље" – говорећи о православној Држави (Власти). Византијска култура, њена унутрашња и спољашња лепота расцветале су се раскошним бојама захваљујући томе што су, сачувавши свети Престо, православни Цареви на све начине са великом љубављу и ревношћу допринели томпроцвату. И како је Господ и Цар наш, Син Божји, био разапет због завере фарисеја, тако је била разапета и Византија, милошћу и промислом Божијим предавши Русији благодат и правила постављања православних Царева Помазаника. Русија, преузимањем духовног наслеђа, постала је Света Русија.

Било је пуно прекрасних и инспиративних примера за обичне хришћане од искрено побожних Царева и Кнежева. Подвиг свеопштег просвећења Русије дошао је са светим великимКнезом Владимиром, слично светом равноапостолском Константину и светом Цару Јустинијану. Подвиг мученика и исповедника учинили су Кнезови Борис и Глеб. Подвиг доброчинства и изградње - Јован III, Павле II, Николаj I и Александар III, стекавши име Миротворца. Највећи пример кротости, верe у Божју промисао, свепрaштања и милосрђа показали су нам свети Цар-мученик Николај II, његова супруга и деца.

Али, билo je међу постављенима за Цара и таквих који, примивши свету тајну Венчања на Царство, нису веровали срцем. Шта се дешава у таквом случају? Као што и случај да онај ко се не придржава заповести Господњих, или сумња у њих послепримања благодати Крштења, не одриче општу неопходност крштења за спас људске душе, тако и Цар, не верујући свим срцем, и не придржавајући се обећаног у светој Венчања на Царство, не може својим отпадништвом да побије идеју о Царској власти за спасење народа.

У прошлом веку светитељ Теофан Затворник је упозоравао: "Исконска снага руског живота изражава се уобичајеним речима: православље, самодржавље и народност (тј.Црква, Цар и Царство). Ето шта треба чувати! А када се измене ова начела, руски народ ће престати бити руским – он ће изгубити свето знамење."

Црно-златно-бела застава - то је у историји Руске државности једина застава, која симболизује нашу вековну, руску,православну идеологију - Бога, Цара, Русију. Злато благодати Светог Духа, почивајући на челу Богопомазаника, приказано је на застави између недокучивог Творца и руског белог Царства.

Хришћани ће поново добити од Бога власт на својој родној светој земљи, али не као резултат борбе за њу, јер је борба за власт грешна по самој својој природи, већ као резултат борбе за Тријумф истине Божије на земљи, и као победу јевађелског морала над користољубивим земним прорачунима. Волећи нас, и очински бринући о нашој добробити, наши Оци су нам завештали да не испитујемо оно што су они сами у својој тешкој пракси искусили.

Господ Промислитељ надахњивао је наше побожне претке да дају завет оданости Његовом Помазанику, не само у име свог покољења, већ и за све своје потомке, који, очигледно, неће бити способни да учине у будућности сличан подвиг Саборног јединства у Христу. По надахнућу Светог Духа православни руски народ окупио је 1613. године Богосавезни Сабор (Богосоюзный Собор) и заувек признао над собом власт руских Царева, видевши у самодржављу аскетски идеал и високу моралну снагу. Наш народ, разборито увидевши своје слабо и непостојано стање, за свагда се добровољно одрекао греховне самовоље, и сасвим ограничио своју грађанску слободу послушношћу и покорношћу Цару.

Црквено-државни Сабор 1613. године, као јединствени законски инструмент установљења Богозаконске власти у периоду безвлашћа, изразио је дубоко свенародно уверење:

Наследно Самодржавље је велика светиња, предмет наше политичке вере, руски Догмат, једино поуздана заштита од унутрашњих и спољашњих невоља у будућности. Не звуче узалуд до сада речи патријарха Гермогена, светог чувара законите власти: „Благословим верне руске људе, који устају на одбрану вере, Цара и Отачаства, а проклињем вас, издајнике." Свети Оци нас уче: самовоља гомиле у избору форме и садржаја државности Русије јесте - богоборство.

У својој књизи „Порекло закона о наслеђивању престола у Русији”, Свети Јован Шангајски тврди да је "Пренебрегавање тог закона, који је израђен од стране оних који су уједињавали Русију и који је осењен благословима њених светих заступника и светитеља, било је узрок многих тужних последица, а у будућности ће бити извор нових немира и потреса, јер је руски народ у свим епохама стремио свом законитом Цару, под чијом је једино влашћу Русија увек проналазила спокојност и напредак."(37, 76).

Сви они који су негодовали раније и који ће негодовати сада против Саборне повеље из 1613.године - јесу непријатељи Божији, који устају не само против Царске власти већ и против самог Бога, рушитељи Божијег Закона. Много је таквих непријатеља сада - они се плаше истине Божије и због тога скривају од народа његову Утврђену повељу.

Руски човече! Напиши у свом срцу и понављај у својим свакодневним молитвама после Васељенског Символа вере наш Руски Символ вере, који гласи: "Господе, верујем у православно Царско самодржавље, Духом Светим под заклетвом утврђено на вечна времена Светим Сабором и руским народом за мир и просперитет наше Отаџбине и спасење душа, како су учили о томе и сви свети руски угодници Божији последњих времена. Амин."

Превод: Радмила Благојевић, Православна породица, јун 2018.

Јеросхимонах Јефрем, Света гора Атон, Каруља, 1999 г.

Извор: https://azbyka.ru/otechnik/Filaret_Moskovskij/hristianskoe-uchenie-o-tsarskoj-vlasti-i-ob-objazannostjah-vernopoddannyh/

Превод: Душка Здравковић, Радмила Благојевић, Православна породица, јун 2018.

Помозимо  породици Тркуља!

trkulja

nemanjici 2.knjiga

 nemanjici baner 02

baner200x400pxfb

 

 krstovdan

Тропарь, глас 1.:
Спаси, Господи, люди Твоя и благослови достояние Твое, победы благоверным Царем нашем на сопротивныя даруя и Твое сохраняя Крестом Твоим жительство.
Спаси Господи људи Твоја и благослови достојаније Твоје, побједи благоверним Царем нашем на сопротивнија даруја, и Твоје сохрањаја Крестом Твојим житељство.
Спаси Господе, људе Своје и благослови наслеђе Своје, победу благоверним Царевима нашим дарујући над непријатељима и Крстом Својим чувајући народ Свој.
(Тропар Часном Крсту, какав је био до безбожничке измене када је помен Цара и царске породице избачен из свих богослужбених књига. По речима св. Јована Шангајског, овај тропар увек треба овако читати).