Ана Саприкина: Обнова монархије почиње у породици

Објављено 01 децембар 2017

mb konstantinАНА САПРИКИНА

ОБНОВА МОНАРХИЈЕ ПОЧИЊЕ У ПОРОДИЦИ

...Обновити монархију значи довести своју породицу у хијерархијски ред, где је муж глава и цар, предани старатељ испуњен љубављу. Где је жена послушни савладар свога мужа. Где се родитељи посвећују бризи о деци. Где воде рачуна о томе како они испуњавају своју дужност, а не о томе како је испуњавају други. Где је све на свом месту, где сви у складу са својом снагом и могућностима служе једни другима и надасве Богу. Обновити монархију значи у темељ положити љубав, јединодушност и велико сагласје. Како обновити монархију? Тако што ћемо почети да служимо Богу у својој породици, онако како нам је то Бог заповедио, у циљу достизања истомишљења и јединодушности…

 

Политика је компликована ствар. Било би нам боље да се држимо подаље од ње, зар не? И често, ми оцрковљени православци, тежимо да не залазимо у сва та питања, не би ли смо сачували свој душевни мир и спокојно живели благочестиво и чисто. Неко је тамо за монархију, неко за демократију, боре се на разним странама и баратају разним аргументима. Цароубице, царобожници, либерали, конзервативци – какве све етикете само не лепе једни другима и какве све оштре речи не користе! Једни с црквеним барјацима и крстовима у име цара, други позивају све да гледају своја посла, а не да покушавају да управљају државом и светом…

Оставимо по страни да је монархија тема политичке пропаганде и бесконачних расправа на интернету. Монархија није само политика и није у толикој мери политика колико нам се чини. Монархија није део историје или теорије. Монархија представља живот сваког од нас. Породични живот. Црквени живот.

mb konstantin

Да ли нам је монархија потребна? У оквиру дискусија о државном устројству свака партија има свој став по том питању.

Али за Свете оце Православне Цркве монархија је поредак, водећи принцип устројства живота:

«Тамо где је једнакост не може бити мира, било да је то народна владавина, или сви једни другима заповедају, неопходно је да постоји јединствена власт», — пише Светитељ Јован Златоусти.

zlatousti

Бог је устројио царску, а не народну власт. Тако тврди Јован Златоусти:

«Бог је од почетка предузимао разне мере, не би ли нам је (љубав) усадио. Даровао нам је свима једну главу – Адама. Даље, када је уредио да се један повинава, а други заповеда, учинио је то јер једнакост често производи непријатељство, Он је стога устројио царску, а не народну власт...

Муж има место цара (βασιλέως), жена — место кнеза (ὑπάρχου) и војсковође (στρατηγοῦ), деца су добила трећи степен власти...

Свуда је Бог устројио степене и разнообразност власти, како би све боравило у јединодушности и великом сагласју.»

Те речи се не односе искључиво на политику и државно устројство, већ и на уређење нашег живота, наших мисли и међусобних односа. И, пре свега, на устројство наших породичних односа.

Љубав, јединодушност и сагласје – оне чине основу и циљ монархије. Бог је увео хијерархију међу људима како би тај циљ могао да буде досигнут. И то се најпре тиче односа у породици:

«Дом свакога од нас је попут града и сваки домаћин је владар у сопственом дому», пише на другом месту опет Јован Златоусти. Тај домаћин је «попут цара коме се подчињава одређени број кнежева... А жена, без обзира на све, остаје други цар у том дому, иако нема круне.»

Царска тема је уопште јако битна у учењима Јована Златоустог. Она је кључна у његовом учењу о породици и васпитавању деце.

По њему, отац је цар у својој породици, у свом граду-полису, у свом маленом царству. Тај цар има савладара, војсковођу или другог цара (без круне – какви су постојали у време Златоустог у Римском царству). Он има и народ – своју децу. Брига о том «народу» је такође царева.

«Сматрај себе царем, коме се подчињава град – душа твог детета.»

Бити цар не значи бити заповедник, како нам се то на први мах чини. То такође не значи понашати се као на послу, већ бити газда, старатељ, онај који се пажљиво уз љубав брине о својима, али са ауторитетом.

vladimir

Муж као цар

Испоставља се да је монархија начин живота породице. Монархија описује карактер односа у породици, пре свега у православној породици.

Монархија почиње од мужа. Од цара.

Ко је тај цар? То је најважније питање. Ми савремени људи, на жалост, одмах себи представљамо некаквог чудака са накривљеном круном, који седи на престолу, маше ножицама и извољева. Сви му служе и све раде уместо њега: «Иди тамо, иди вамо, ради све што ти кажем.»

Али то није цар, већ властољубиви тлачитељ.

Царска дужност (која потиче од речи «дуг») је један вид служења Богу. По Јовану Златоустом, цар-отац добија заповест да се «превасходно брине о свом дому». Он је у обавези да се стара о добром уређењу живота своје породице, о укућанима који су му поверени. Врховност и власт су у делима Јована Златоустог нераскидиво свезани са одговорношћу: што је више одговорности, то је више власти за онога ко треба да испуни то што му је задато. Царствовање је највиша мера одговорности. Цар-отац пред Богом одговара за то «како је образовао и привео у ред» жену и децу.

Један од основних задатака цара-оца јесте да буде учитељ у својој кући и да васпитава своју децу. Цар-отац ће одговарати за то како је васпитао децу коју му је даровао Бог пред истинским Царем на Страшном Суду:

«Зар нисам поселио твог сина код тебе од самог почетка? Зар те нисам поставио да будеш његов учитељ (διδάσκαλον), руководилац, старатељ и вођа? Зар на твоје руке нисам положио власт над њим? Заповедио сам ти да га образујеш и усмериш с малих ногу.»

Управо је отац дужан да подучава и васпитава своју децу, уколико је он хришћанин и цар у својој породици. Отац се стара о деци уз помоћ своје жене-савладара. И то је подручје његове личне одговорности. У неким случајевима он их сам подучава, у другим надгледа процес, прати да све тече како треба, повезује разне аспекте образовања и васпитања све своје деце, како би од њих направио људе, «борце за Христа». Тај целовити труд, владање с љубављу Златоусти описује као «промишљеност». Промисао је Божанска и царска брига о подчињенима и она обухвата све сфере живота детета или народа. То је брижна и топла брига, а не посао.

Бити цар у својој породици значи живети ради породице, сматрати бригу о жени и деци својим главним задатком.

«Све нам треба бити другоразредно у поређењу са промишљеношћу (τῆς προνοίας) о деци и њиховом образовању и учењу Господњем.»

Брига о породици треба да буде на првом месту, а не Фејсбук, фудбал, кола и све остало што хоће да се пробије у први ред.

Монархија, подсетимо, у име и ради љубави, јединодушности и сагласја. Бити муж-цар значи волети своју жену. И како волети? Јован Златоуст говори мужевима:

«Чак и ако видиш да те она занемарује, да је развратна, да те презире, знај како да је доведеш пред ноге своје кроз велику бригу, љубав и пријатељство (τῇ προνοίᾳ, τῇ ἀγάπῃ, τῇ φιλίᾳ).»

Ето како цар-муж треба да влада у својој породици и како треба да се односи према својој жени.

Љубав цара-мужа се пореди са љубављу Христовом – Цара над царевима и Женика Цркве. Управо је образ Христа оријентир по коме у породици треба да се управља муж. Цар је онај који воли, који је веран до смрти, смрти на крсту. То је мера царске љубави.

А наша је круна, авај, често накривљена… И то није царевање, него нешто сасвим супротно. На жалост, монарха доживљавамо као баш таквог крунисаног тиранина. Притом тај поглед деле, не само противници монархије, већ и њени поборници: «Овде сам ја главни! Има сад да одем на окупљање са друговима (на митинг за заштиту породице), а после ћу лепо да се испружим на троседу (на интернету ћу нешто да напишем против педера). Зар ниси још спремила вечеру, журим!? И стишај ту своју децу, видиш да сам заузет!»

carica min

Жена као савладар

Бити цар је посебна, а по степену одговорности страшна, служба Богу. Али мужевљева служба у породици је нераскидиво повезана са односом жене према мужу као цару.

Једнодушност и истомишљеност у породици се достиже, између осталог, управо кроз хијерархијски однос мужа и жене. А ти монархијско-хијерархијски односи се изграђују на темељу љубави.

«Ако супружници нису свезани снагом љубави онда је тешко и неугодно достићи истомишљеност међу њима.»

У породици се, као и уопште у хришћанству, све гради на љубави. Ипак жена мора да има још нешто, а то је послушање, које многе јако плаши. Без послушања и повиновања жене у породици «долази до раздора», пише Јован Златоусти:

«Због тога он (апостол), њу (жену) и потчињава, а мужа поставља изнад ње како би владао мир. Тамо где је једнакост, не може бити мира.»

Повинавање жене доводи до једнодушности и истомишљености. Јер, ако је муж за жену ауторитет, ако му се она не противи, не противречи му, не свађа се са њим (оставимо све конкретне случајеве по страни и обратимо пажњу само на прихватање хијерархије као принципа), онда ће све несугласице и раздори нестати сами од себе. Тада више неће бити основе за раздор.

Жена треба да буде друга, да служи Богу кроз послушање мужу-цару, да се према њему тако и односи, да уважава његов чин и да са страхопоштовањем гледа на велику одговорност коју он носи за добробит ње и деце. Она треба да буде спремна да се повуче, да попусти, да стави себе на друго место. Тако ће показати деци и самом мужу: «Наш тата је цар.»

Притом «повиновање мужу разумем, не као према господару (не као робовање) и не као то које зависи од природе, већ као оно према Богу», — говори Златоусти. Идејно послушање, тврдо, свето, а истовремено уз љубав, јединодушност и велико сагласје. Уопште, ако жена воли свог мужа и стреми јединодушности и сагласју са њим, тада ће и он одговорити истом мером. Послушање је савршено природно у том случају.

А шта ако муж није достојан таквог послушања? И то бива, цар није увек свет. Али таква је монархија, то је законит поредак:

«Када будете указивали дужну љубав и послушање недостојнима, добићете велики дар заузврат», — тврди велики Учитељ Цркве и Светитељ Јован Златоусти.

Код Златоустог је све тако: ако је жена лоша, непослушна – ти си муж, свеједно буди цар, воли је и брини се о њој све до смрти. Ако је муж тиранин – ти си жена, свеједно се односи према њему као према цару, стави себе на друго место. Поредак мора да се поштује, иначе прете анархија и грађански рат.

Шта значи обновити монархију?

Ако је то потребно и ако то желимо, да ли је право време за обнову монархије?

Суштински, то је питање да ли треба обнављати православну породицу, треба ли изграђивати и чувати љубав и јединодушност у породици, треба ли се уопште бринути о односима у породици. Треба ли муж да се стара о жени, а родитељи о својој деци, како и ради, пре свега ради, Кога и у Чије Име се треба старати.

Ако то будемо чинили у своје име, онда ћемо живети по туђим заповестима, како смо прочитали у модном чланку или како нам налажу непознати људи на интернету.

А ако се бринемо у име Христа, онда ћемо изградити породицу тако како нам је апостол заповедио, и како нам је то испричао и појаснио Васељенски учитељ и Светитељ Јован Златоусти. И онда ћемо имати царску, а не народну власт.

Шта уопште значи обнављати монархију: ићи на митинге, писати декларације, сламати противнике на интернету?

Обновити монархију значи изменити свој начин мишљења.

Обновити монархију значи довести своју породицу у хијерархијски ред, где је муж глава и цар, предани старатељ испуњен љубављу. Где је жена послушни савладар свога мужа. Где се родитељи посвећују бризи о деци. Где воде рачуна о томе како они испуњавају своју дужност, а не о томе како је испуњавају други. Где је све на свом месту, где сви у складу са својом снагом и могућностима служе једни другима и надасве Богу.

Обновити монархију значи у темељ положити љубав, јединодушност и велико сагласје.

Како обновити монархију? Тако што ћемо почети да служимо Богу у својој породици, онако како нам је то Бог заповедио, у циљу достизања истомишљења и јединодушности…

Ана Саприкина

С руског Александар Ђокић

20 / 11 / 2017

http://www.pravoslavie.ru/srpska/108363.htm

 krstovdan

Тропарь, глас 1.:
Спаси, Господи, люди Твоя и благослови достояние Твое, победы благоверным Царем нашем на сопротивныя даруя и Твое сохраняя Крестом Твоим жительство.
Спаси Господи људи Твоја и благослови достојаније Твоје, побједи благоверним Царем нашем на сопротивнија даруја, и Твоје сохрањаја Крестом Твојим житељство.
Спаси Господе, људе Своје и благослови наслеђе Своје, победу благоверним Царевима нашим дарујући над непријатељима и Крстом Својим чувајући народ Свој.
(Тропар Часном Крсту, какав је био до безбожничке измене када је помен Цара и царске породице избачен из свих богослужбених књига. По речима св. Јована Шангајског, овај тропар увек треба овако читати).