О. Серафим Роуз: Достојевски (4. део)

Објављено 13 август 2017

serafimrouz4ЈЕРОМОНАХ СЕРАФИМ РОУЗ

ПРАВОСЛАВНИ КУРС ПРЕЖИВЉАВАЊА – ДОСТОЈЕВСКИ

Поштовани читаоци, настављамо са предавањима блаж. Серафима Роуза под називом „Православни курс преживљавања“. То је низ предавања која је он држао у манастиру Платина 70-тих година двадесетог века. У овом, последњем предавању, које смо одабрали из тог циклуса и превели, он говори о Достојевском...

 
 

 

Достојевски

(1) Радикална омладина ухваћена у Фуријеовској групи, осуђена, Сибир, потом постала царистичка. Пошто је и он сам био дубоко инфициран револуционарном заразом, видео је дубље од свих њено значење и крај.

[Узето из о. Серафимове „Руске књижевности“, снимљено предавање]

Достојевски је живео, умро је 1881. или 1882., и његов живот је био, његова младост се попударала са Гогољевим преобраћењем, 1840-их, Достојевски је учествовао у дебатским групама. Тамо је постојала једна група звана Петрочевски група, која је расправљала о социјалистичким идејама Фуријеа. Али ова група није била озбиљна, нису покушавали да збаце власт, кад год су причали о таквим стварима, било је то на врло наивном нивоу. Нису имали никакву организацију, никакве мисли о збацивању власти или њеном преузимању. Само су имали идеалистичке представе о томе како би било дивно када би сви били мирољубиви и хармонични, када би било савршене власти и када нико не би угњетавао никог другог, и чинило им се да Фурије указује на то.

Фурије је био само луд човек који је живео на Западу, луд, односно, према томе, али је био у духу времена. Касније је он завештао ово људима као што је Маркс, који је начинио целу ову идеју озбиљном, начинио је такозваном „научном“. Али Фурије је сањао о рају са фонтанама лимунаде и таквим неким представама. Међутим, овај дух једнакости и социјализма је некако био у ваздуху, то је био начин којим су Западне идеје увелико долазиле из Европе. Достојевски је дебатовао о њима и сањао о светлој будућности, већ пишући романе. И тада је био ухваћен. Односно, ову групу је пронашла царска полиција.

Провалили су и ухапсили га заједно са другим људима из његове групе. Тада је био осуђен на смрт. Мислили су да је ствар озбиљна; хтели су да их погубе и сасеку револуцију у корену. Али Цар је имао у виду – цар Николај I, који је имао заштитнички став према својим поданицима – односно, имао је веома личну наклоност према судбини сваког поданика. И урадио је ово, допустио је да се донесе смртна казна, намеравајући да је не изведе до краја, да би његови људи – када би се нашли пред џелатима и тада казна била одложена или укинута – дошли себи и покајали се.

У случају Достојевског, имало је баш такав ефекат. За друге, не знам како су завршили. Али он је прошао кроз то, наравно, цео живот му се приближавао крају – још увек је млад човек у својим тридесетим, чак касним двадесетим, и види пушке како се извлаче пред њим – његов живот се приближава свом крају. Шта је он урадио? Није до тада много размишљао о религији. Тада, одједном му кажу „Цар ти је опростио. Уместо тога ћеш провести осам година у Сибиру“.

Тако је отишао у Сибир, и написао је у једној од својих књига своја искуства из Сибира. Живео је осам година у Сибиру, живео је веома тешким животом. Спавали су на тврдим даскама, много људи у једној соби. Храна је била лоша, премда Солжењицин прави поенту упоређујући сећања попут оних које Достојевски описује и сећања из комунистичких затвора. Оно што нама звучи као ужасно проведен период, након што опише комунистичке затворе, описује царске затворе – очигледно је да су царски затвори прилично луксузни упоредивши се са комунистичким затворима. Наравно, Достојевски, бивајући из ниже класе, није имао удобно изгнанство које су имали многи људи више класе, који су живели као слободни грађани у изгнанству.

Али прошао је кроз ово искуство које га је, с политичке стране, начинило, након осам година у Сибиру под веома тешким условима под тешким режимом - царистом, православним хришћанином и окренуло га ка целокупној идеји царизма. То значи да се нешто дубоко дешавало у њему, реформисао је све своје идеје о животу, о хришћанству, о томе куда се запутио, о значењу живота. Али истовремено, то је са филозофске стране, његове целокупне идеје се крећу око „Великог инквизитора“ и значења модерне историје итд. Са хришћанске стране, данас бих желео да нагласим, прошао је кроз неку врсту посебне ствари. Преобратио се у хришћанство, хришћанске идеје, и почео је да пише приче... [Крај 1980. Руска књижевност пасус са траке]

Цитат „Бесови“, анализа револуционарног менталитета и глупости и дубоки мислиоци: стр. 397-400 у Квинтетима;

„Сам Виргински се осећао прилично лоше те вечери, али је ушао и сео у фотељу поред сточића за чај. Сви гости су такође седели, а уређен начин на који су разврстани на столицама је наговештавао састанак. Очигледно су сви нешто очекивали и испуњавали су чекање гласним али небитним разговором. Када су се Ставоргин и Верховенски појавили настала је изненадна тишина.

Морате ми допустити да изнесем неколико објашњења да разјасним ствари.

Мислим да су сви ови људи дошли заједно у сагласном очекивању да чују нешто посебно занимљиво, и знали су о томе од раније. Они су били цвет најцрвенијег радикализма нашег античког града, и пажљиво су одабрали Виргинског за овај састанак. Напомињем, такође, да га неки од њих (али не њих много) нису никад раније посетили. Наравно, већина гостију није имала јасну идеју зашто су позвани. Тачно је да су у то време сви сматрали Петра Степановића за потпуно овлашћеног изасланика из иностранства; ова идеја се некако укоренила међу њима наједанпут и природно им ласкала. А опет међу окупљеним грађанима да привидно прославе имендан, било је неких којима су биле пружене одређене понуде. Петар Верховенски је успео да окупи квинтет међу нама попут оног који је већ основао у Москви и, како се испоставило касније, међу официрима из наше провинције. Причало се да је имао још једну Икс провинцију. Овај квинтет изабраних је сада седео за општим столом, и веома искусно успео да себи да изглед потпуно обичних људи, тако да их нико не препозна. Они су били – пошто то више није тајна – Липутин, потом сам Виргински, онда Шигалов (господин са дугим ушима, брат мадам Виргински), Љамшин и на крају чудна особа звана Толкаченко, човек од четрдесет, познат по свом великом познавању људи, посебно лопова и пљачкаша. Раније је често посећивао кафане намерно (премда не само због циља проучавања људи), и хвалио се својом отрцаном одећом, поцепаним чизмама, лукавим намигивањем и размахивањем сељачким фразама. Љамшин га је једном или двапут довео на окупљања Степана Трофимовића, где, међутим, није изазвао велику сензацију. Покаткад се појављивао у граду, углавном када је био без посла; био је запослен на железници. Сваки од ових пет шампиона је основао ову прву групу у ватреној убеђености да је њихов квинтет био само један од стотине и хиљаде сличних група раштрканих по целој Русији, и да су зависили од неке огромне централне тајне моћи, која је са своје стране била интимно повезана са револуционарним покретом по целој Европи. Али, нажалост, морам да кажем да је чак у то време почела да се ствара неслога међу њима. Иако нису још од пролећа очекивали Петра Верховенског, чији је долазак први објавио Толкаченко, а потом и долазак Шигалова, иако су очекивали изванредна чуда од њега, иако су одговорили на његове прве позиве без и најмање критике, ипак тек што су основали квинтет већ је некако изгледало да се осећају увређеним; а ја заиста верујем да је то због готовости којом су прихватили да се придруже. Придружили су се, наравно, због осећања срамоте које се није могло игнорисати, због страха да ће људи можда касније рећи да се нису усудили да се придруже; ипак, мислили су да би Петар Верховенски требало да цени њихово херојство и да га награди тако што ће им рећи барем неке заиста важне детаље о новостима. Али Верховенски уопште није стремио да задовољи  њихову оправдану радозналост и није им рекао ништа сем онога што је неопходно; генерално их је третирао с великом озбиљношћу и чак некако пригодно. Ово је било видно иритантно и друг Шигалов је већ подбадао друге да инсистирају да он да објашњење, иако, наравно, не код Виргинског, где је било присутно много аутсајдера.

Имам идеју о томе да су горенаведени чланови првог квинтета били наклоњени да посумњају да је међу Виргинскијевим гостима те вечери било чланова других група, њима непознатих, који припадају истој тајној организацији и основаним у граду од тог истог Верховенског; тако да су заправо сви присутни сумњали једни на друге и постављали се једни другима на различите начине, што је дало целом скупу веома збуњујући и чак романтични изглед. Опет, било је присутних особа који су били изван свих сумњи.

На пример, мајор у служби, у блиској вези са Виргинским, савршено невина особа која није била позвана, али је дошла сама од себе због прославе имендана, тако да је било немогуће да га не приме. Али Виргински је био прилично непометен, пошто је мајор био неспособан да их изда; јер упркос његовој глупости, цео живот је био наклоњен томе да ускочи кад год су се екстремни радикали окупљали; сам се није слагао с њиховим идејама, али је био склон да их слуша. Штавише, чак је био доста компромитован. У његовој младости се десило да је читава хрпа јавних прогласа и бројева Звона прошло кроз његове руке и иако се плашио чак и да их отвори, ипак би сматрао потпуно срамотним да одбије да их достави – а таквих људи има у Русији чак и дан данас.

Остали гости су били или типа часних самопоштовалаца, скрхканих и огорчених, или типа великодушне импулсивности и ватрене младости. Било је два или три учитеља, од којих је један, хром човек од четрдесет пет, руководећи у средњој школи, био врло злобна и изванредно уображена особа; и два или три официра. Од ових потоњих је један веома млад артиљеријски официр, тек дошао из војне школе, тих младић који се још увек ни са ким није спријатељио, окренуо се сада Виргинском са оловком у руци и једва учествовао у било каквом разговору, непрестано је хватао белешке у својој свесци.

Сви су видели ово, али су се правили да нису. Био је, такође, један лењи студент богословије, који је помогао Љамшину да подметне неприкладне фотографије у паковање Јеванђеља за жене. Он је био јак младић са сумњичавим маниром слободне и лагане мисли, са непроменљивим сатиричним осмехом, заједно са смиреним изгледом победничке судбине у сопственој савршености. Такође је био присутан, не знам зашто, мајоров син, тај непријатни и превремено исцрпљени младић, кога сам већ поменуо када сам причао причу о поручниковој малој жени. Ћутао је целе вечери.

На крају, био је ту веома ентузијастичан и немиран школарац од осамнаест година, који је седео суморног изгледа младића чије је достојанство рањено, очигледно истресиран до својих осамнаест година. Ово дете је већ било вођа независне групе завереника формиране у највишем разреду гимназије, као што се касније испоставило на изненађење свих.

Нисам поменуо Шатова. Он је био тамо у најдаљем углу стола, његова столица одгурана уназад мало изван реда. Зурио је у под, био суморно тих, одбио чај и хлеб и ни за тренутак није испуштао своју капу из руке, као да хоће да покаже да није посетилац, него је дошао послом и да би устао и отишао кад год би пожелео. Кирилов није био далеко од њега. Он је, такође, био тих, али није гледао у под; напротив, разматрао је у потпуности сваког говорника чвстим бесјајним погледом и слушао све без и најмање емоција или изненађења. Неки од посетилаца који га никада нису видели раније, бацали су брзе погледе на њега. Не могу рећи да ли је госпођа Виргински знала ишта о постојању квинтета. Претпостављам да је знала све и то од мужа. Девојчица студент, наравно, није учествовала ни у чему; али имала је своју бригу: намеравала је да остане само на дан или два и да онда иде даље из једног универзитетског града у други да покаже активно саосећање у патњама јадних студената и да их приволи на протест. Носила је са собом неколико стотина копија литографског апела, верујем да га је сама саставила. Нeобично је што је школарац створио скоро убилачку мржњу према њој од првог тренутка, иако је видео први пут у животу; и она је осетила исто према њему. Мајор је био њен ујак, и срео је данас први пут након десет година. Када су Ставоргин и Верховенски ушли, њени образи су били црвени као бруснице: само што се посвађала са својим ујаком око његових ставова о женском питању. lxxxv 

409-413, 415. о Шигалову

Шигалов је наставио.

„Посвећујући своје снаге на студију социјалне организације, која ће у будућности да замени садашње стање ствари, дошао сам до убеђења да су сви састављачи социјалних система од античких времена до садашње године, 187-, били сањари, проповедачи бајки, будале које су сами себи противречили, који нису разумели ништа о природној науци и чудној животињи званој човек. Платон, Русо, Фурије, рубрике о алуминијуму једино одговарају врапцима а не људском друштву. Међутим, сада кад се сви ми барем припремамо за делање, нови облик друштвене организације је суштински. Да би се избегла даља несигурност, предлажем свој сопствени систем светске организације. Ево га. Тапнуо је по књизи. „Желео сам да проширим своје погледе до састанка у најсажетијој могућој форми, али видим да ћу морати да додам велики број вербалних објашњења, и тако би цело излагање заузело најмање десет вечери, једно за свако од мојих поглавља. (Чуо се смех.) Морам да додам, поред тога, да мој систем још није готов. (Опет смех.) Збуњен сам сопственим подацима и мој закљичак је у директној супротности са мојом оригиналном идејом којом почињем. Почевши од неограничене слободе, долазим до неограниченог деспотизма. Додаћу, међутим, да не може бити другог решења друштвеног проблема сем мог.“

Смех се чуо све гласније, али је углавном долазио од млађих и мање укључених посетилаца. Постојао је израз неке изиритираности на лицима госпође Виргински, Липутина и лењог наставника.

„Ако сте били неуспешни да начините Ваш систем доследним и ако сте себе довели до очаја, шта ми можемо да радимо с њим?“, један официр је опрезно приметио.

„У праву сте, г-дине официру“, Шигалов се оштро окренуо ка њему – посебно на употребљивање речи очај. „Да, ја јесам доведен до очаја. И поред тога, ништа не може заузети место систему представљеном у мојој књизи, и не постоји други излаз; нико не може смислити ништа друго. И зато ја журим без губитка времена да позовем цело друштво да саслуша током десет вечери моју књигу и да онда да своје мишљење о њој.

Уколико чланови нису вољни да ме саслушају, хајде да се у старту растанемо – нека мушкарци заузму службе под владом, жене у свом кувању; јер ако одбијете моје решење, нећете наћи ниједно друго, ниједно никако! Ако пропусте прилику, то ће просто бити њихов губитак, јер ће бити привезани да јој се опет врате.“ Настао је немир у групи. „Да ли је он луд, или шта?“ питали су се. „Значи, сва поента лежи у Шигаловом очајању“, прокоментарисао је Љамшин, „и главно питање је да ли он мора да очајава или не?“

„То што је Шигалов на ивици очаја је лични проблем“, изјавио је школарац. „Предлажем да гласамо за то колико Шигалово очајање омета заједнички циљ и истовремено да ли је вредан или није док га слушамо“, предложио је официр срећно. „То није у реду.“ Лењи наставник је напокон проговорио. Као по правилу, говорио је уз подругљив осмех, тако је било тешко да се разазна да ли је био озбиљан или се шали. „То није у реду, господо. Г-дин Шигалов је превише посвећен свом задатку и такође је превише скроман. Ја знам његову књигу. Нуди коначно решење за проблем поделе људског друштва на два неједнака дела. Једна десетина ужива потпуну слободу и безграничну моћ над преосталих девет десетина. Остали морају да одустану од независности и постану, такорећи, стадо и, кроз неограничену потчињеност ће, низом обнављања, стећи првобитну невиност, нешто као Едемски врт. Мораће да раде, било како било. Мере које предлаже аутор о искључењу слободе девет десетина људске врсте и њиховом претварању у стадо кроз образовање свих генерација су изузетне, засноване на чињеницама природе и врло су логичне. Неко се можда неће сложити са неким закључцима, али било би тешко посумњати у интелигенцију и знање аутора. Штета би била да потребно време – десет вечери – буде немогуће уредити, или можемо чути велику интересантну ствар.“

„Можете ли бити озбиљни?“, госпођа Виргински се обратила лењом господину са трунком јасне нелагодности у свом гласу, „Да тај човек не зна шта да ради са људима па претвори девет десетина њих у робове? Сумњала сам на њега дуже време.“

„То кажете о свом сопственом брату?“ упитао је лењивац.

„Сродство? Да ли се ви то мени подсмевате?“

„А осим тога, радити за аристократију и слушати их као да су богови је одвратно!“, ватрено је приметила студенткиња.

„Оно што ја предлажем није одвратно; то је рај, земаљски рај, и не може бити другог на земљи“, изрекао је Шигалов ауторитативно.

„Што се мене тиче, рекао је Љамшин, да ја не знам шта да радим са девет десетина људске врсте, узео бих их и дигао их у ваздух уместо да их ставим у рај. Једино бих оставио руковет образованих људи, који би живели срећно заувек на научним принципима.“

„Само би лакрдијаш могао тако да говори!“ узвикнула је девојчица, разбукнувши  се.

„Он је лакрдијаш, али је користан“, шапнула јој је госпођа Виргински.

„И то би могуће било најбоље решење проблема“, рекао је Шигалов, ватрено се окренувши Љамшину. „Ви сигурно не знате колико сте паметну ствар успели да кажете, мој срећни пријатељу. Али, тешко је могуће спровести Вашу идеју, морамо се ограничити на земаљски рај, пошто га они тако зову.“

„То је прилично, савршено бесмислено, неотесано“, као да је невољно рекао Верховенски. Чак без подизања погледа, међутим, наставио је да сече нокте уз савршену ноншалантност.

„Зашто је бесмислено?“ Лењи наставник се примио у секунди, као да је лежао у чекању његових првих речи да их ухвати. „Зашто је бесмислено? Гдин Шигалов је некако фанатичан по питању своје љубави за човечанство, али запамитите да је Фурије, а још више Кабе и чак и сам Прудон, предузео број најдеспотичнијих и чак невероватних мера. Гдин Шигалов је можда далеко трезвенији у својим предлозима од њих. Уверавам вас да, када се прочита његова књига, је скоро немогуће не сложити се са неким стварима. Он је можда не толико далек од реализма од икога и његов земаљски рај је скоро прави – да је икад постојао – због губитка од кога човек увек уздише.“

„Знао сам да сам упао у нешто неприлично“, Верховенски је опет промрмљао.

„Дозволите ми“, рекао је лењивац, све више се узбуђујући. „Разговори и аргументи о будућој организацији друштва су скоро реална неопходност за све људе који размишљају у наше доба. Херцена није ништа друго занимало целог свог живота. Бјелински, као што знам преко једне веома добре ауторитативне личности, је проводио читаве вечери са својим пријатељима расправљајући и слажући унапред чак и најмање, такорећи, домаће детаље о друштвеној организацији у будућности.“

„Неки људи полуде око тога“, наједанпут је приметио мајор.

„Пре ћемо доћи до нечега причајући, у сваком случају, него седећи у ћутању и позирајући као диктатори“, сикнуо је Липутин, као да се напокон усуђивао да започне напад.

„Нисам мислио на Шигалова кад сам рекао да је бесмислено“, прогунђао је Верковенски. „Видите, господо“, - благо је подигао обрве – „за мој ум све ове књиге, Фурије, Кабе, сва ова прича о праву на рад и Шигалове теорије – су сви као романи о којима се може писати сто хиљада страна – естетска забава. Могу да разумем да вам је у овом малом граду досадно, па хитате према мастилу и папиру.“

„Извињавам се“, рекао је лењивац, врпољећи се на својој столици, „иако смо провинцијалци и наравно предмети сажаљења по том питању, ми ипак знамо да се до сада ништа није десило у свету довољно ново да би било вредно нашег кукања што смо то пропустили. Предложено нам је са неколико разних летака направљених у ииностранству и тајно достављених да треба да се ујединимо и направимо групе са јединим циљем за доношењем општег уништења. Убеђивани смо да, ма колико поправљао свет, не можеш да направиш посао од њега, сем одсецањем сто милиона глава и тиме олакшавањем терета, тако да се може сигурније скочити у јарак. Фина идеја, нема сумње, али исто тако непрактична као Шигалове теорије, према којима си се управо сада односио презриво.“

„Па, нисам дошао овде због расправе.“ Верховенски је допустио себи овај значајан израз, и, као потпуно несвестан своје омашке, привукао је свећу ближе себи да би боље видео. „Штета је, велика је штета што нисте дошли због расправе и велика је штета што сте сад толико преокупирани својим оделом.“

„Шта Вама смета моје одело?“

„Да се уклони сто милиона глава је подједнако тешко као мењање света пропагандом.“ „Могуће још теже, посебно у Русији“, поново се усудио Липутин.

„На Русију они сада полажу своје наде“, рече официр.

„Чули смо да полажу своје наде на њу“, убацио се лењивац. „Знамо да мистериозан прст показује на нашу дивну државу као на земљу најпогоднију да се испуни велики задатак. Али постоји ово: постепеним решавањем проблема пропаганде нешто ћу постићи, било како било – имаћу неки пријатан разговор, у крајњем случају, и чак ћу добити неко признање од владе за своје службе у државне сврхе. Али другим начином, брзим методом одсецања сто хиљада глава, какву ћу личну корист добити? Ако почнете да се заузимате за то, ваш језик ће бити одсечен.“

„Ваш ће сигурно бити“, приметио је Верховенски.

„Видите. И под најповољнијим околностима нећете се извући из таквог масакра за мање од педесет или у најбољем случају тридесет година – јер они нису овце, знате, и можда неће допустити да буду заклани – зар не би било боље да се прикрије своја грешка и мигрира на неко тихо острво преко мирних мора и да се у сталожености затворе очи? Верујте ми“ – куцнуо је сто својим прстом – „само ћете промовисати емиграцију таквом пропагандом и ништа друго!“

Завршио је видно победнички. Он је био један од провинцијских интелектуалаца.... lxxxvi

415 о Шигалову

[Верховенски говори] „... Да скратимо ствар – не можемо да наставимо да причамо још тридесет година као што су људи урадили током последњих тридесет – питам вас шта вам више одговара: спор начин, који се састоји од склапања друштвених романси и академског наређивања судбинама човачанства хиљаду година потом, док би деспотизам прогутао сласне комадиће који би скоро улетали у ваша уста сами од себе ако бисте се мало потрудили; или да ли вам је дражи, шта год да то наговештава, бржи начин који би на крају одвезао ваше руке и допустио човечанству да створи своју друштвену организацију у слободи и акцији, а не на папиру? Они говоре о сто милиона глава; то може бити само метафора; али зашто се плашити тога, са спорим сањарењима на папиру, деспотизам ће у року од неких сто година прождерати не сто него петсто милиона глава? Запазите то да неизлечиви инвалид неће бити излечен ма какви рецепти писани за њега на папиру. Напротив, ако постоји одлагање, толико ће се искварити да ће заразити и нас и загадити све свеже силе до сада које се могу набројати, тако да ћемо сви на крају почети да тугујемо заједно. Ја се потпуно слажем да је ванредно пријатно ћаскати слободно и убедљиво, али акција подразумева мало труда.... Међутим, ја не учествујем у причању; дошао сам овде са саопштењима, и зато молим све часне званице да не гласају, али да једноставно и директно изјаве шта им је драже: ходање брзином пужа у маршу или под пуном паром проћи кроз то?“

„Ја сам засигурно за пролазак пуном паром!“ узвикнуо је школарац у екстази.

„И ја сам“, Љамшин се сагласио.

„Не може бити сумње око избора“, промрмљао је официр, праћен другим, потом још неким. Оно што их je све највише пренеразило је то што је Верховенски дошао са саопштењима и управо је обећао да ће говорити.

„Господо, видим да се скоро сви одлучују за политику манифеста“, рекао је гледајући около у званице.

„Сви, сви!“ викала је већина гласова. lxxxvii

„- Шигалов је човек геније! Да ли знате да је геније као Фурије, али смелији од Фуријеа; јачи. Припазићу на њега. Открио је једнакост!“

„Он је у грозници; он бунца; дешава му се нешто јако чудно“, мислио је Ставоргин, погледајући га још једном. Обојица су ходали без застајкивања.

„Добру ствар је написао у рукопису“, наставио је Верховенски. „Предлаже систем шпијунирања. Сваки члан друштва шпијунира друге. И његова је дужност да извештава о њима. Свако припада свима и сви сваком. Сви су робови и једнаки су у свом ропству. У екстремним случајевима он предлаже сплеткарење и убиство, али велика ствар у вези са тим је једнакост. За почетак, ниво образовања, науке и талената је смањен. Висок ниво образовања и науке је једино могућ за велике интелектуалце, а они нису пожељни. Велики интелектуалци су увек преузимали моћ и били деспоти. Велики интелектуалци не могу одолети да буду деспоти и увек су донели више штете него користи. Они би били протерани или убијени. Цицерону би се одсекао језик, Копернику би се ископале очи, Шекспир би био каменован – то је шигаловизам. Робови морају да буду једнаки. Никада није било ни слободе ни једнакости без деспотизма, али у стаду је под обавезом да се буде у једнакости и то је шигаловизам. Ха, ха, ха! Да ли мислиш да је чудно? Ја сам за шигаловизам.... Слушај, Ставрогине. Лепа је идеја да се поравњају планине, није апсурдна. Ја сам потпуно за Шигалова! Доле с културом. Доста нам је науке! Чак и без науке имамо довољно материјала да наставимо током хиљаду година, али мора постојати дисциплина. Једна ствар која недостаје свету је дисциплина. Жеђ за културом је аристократска жеђ. У моменту када стекнеш породичне везе или љубав, добијеш жељу за својином. Уништићемо ту жељу; искористићемо опијеност, клеветање, шпијунирање; искористићемо невероватну поквареност; гушићемо сваког генија у његовом детињству. Све ћемо свести на један именилац! Потпуна једнакост! Научили смо о трговини; и ми смо поштени људи; не треба нам ништа више, то је био одговор енглеских радних људи недавно. Само је неопходно потребно, то је мото целог света од сада па надаље. Али треба му шок. То је на нама, управницима, да се побринемо. Робови морају имати управнике. Потпуна потчињеност, потпуни губитак индивидуалности, али једном у тридесет година Шигалов би их пустио да се шокирају и они би одједном почели да изједају један дугог, до одређене границе, просто као предострожност од досаде. Досада је аристократска сензација. Шигаловијанци неће имати жеље. Жеља и патња су наша судбина, али шигаловизам је за робове.“

„Искључујеш себе?“ Ставоргин се опет умешао.

„Ти такође. Да ли знаш, размишљао сам да предам свет папи. Нека приђе пешака и босоног и покаже се руљи говорећи 'видите до чега су ме довели!' и они ће сви појурити за њим, чак и трупе. Папа на челу, са нама око њега, а под нама

Шигаловизам. Све што је потребно је да интернационала достигне договор са папом, и хоће. И стари другар ће се напокон сложити. Не преостаје му ништа друго што може да уради.“ lxxxviii

Кирилов касније о новој религији.

[Преузето из 1980. „Курс преживљавања“ предавање о Ничеу]

Потом је било и овог човека, овог лика Кирилова, који је, филозоф, дошао до закључка да пошто нема Бога, ја морам бити бог. И ако сам ја бог, морам да урадим нешто што доказује да сам бог. Не можеш живети обичан живот. Стога, мораш да урадиш нешто спектакуларно. То мора да буде нешто што је апсолутно и што доказује да имаш власт над собом. „Наравно, главни доказ да имаш власт јесте власт над сопственим животом – зато да бих доказао да сам бог – ја морам убити себе. То је логика. Нама то нема смисла. Овај човек је луд. Али има савршеног смисла кад се једном одбаци хришћанство, то је веома логично.“ [Крај 1980. цитат]

„Дужан сам да покажем своје неверје“, рекао је Кирилов, шетајући по соби. „Немам узвишеније идеје од неверовања у Бога. Имам целу историју људске врсте на својој страни. Човек није урадио ништа осим што је измислио Бога како би наставио да живи, а да се не убије; то је целина опште историје све до сада. Ја сам први у целој људској историји ко није измислио Бога. Нека знају једном за свагда... Да ли разумете сада да се спасење састоји у доказивању ове идеје свакоме? Ко ће је доказати? Не могу да разумем како атеиста може да зна да нема Бога а да се не убије на месту. Да се препозна да нема Бога и да се не препозна истог тренутка да је та особа сама бог је апсурдност, свако други би се засигурно убио. Ако то препознаш ти си врховни, и онда се нећеш убити, али ћеш живети у највећој слави. Али један, први, мора да се убије, јер ко ће почети то да доказује? Зато ја засигурно морам да се убијем, да бих почео да доказујем. Сада сам само бог против своје воље и несрећан сам, јер сам приморан да примењујем своју вољу. Сви су несрећни јер се сви плаше да изразе своју вољу. Човек је до сада био тако несрећан и тако јадан јер се плашио да примени своју вољу до највише тачке и показао је своју сопствену вољу само у малим стварима, попут школарца. Ја сам ужасно несрећан, јер се ужасно плашим. Терор је проклетство човека.... Али ја ћу применити своју вољу. Дужан сам да верујем у то да не верујем. Почећу и завршићу то и отворићу врата и спасићу. То је једина ствар која ће спасити човечанство и освежити следећу генерацију физички; јер са овом тренутном физичком природом човек не може да настави без прошлог Бога, верујем. Током три године сам тражио својство свог божанства и пронашао сам га; својство моје божанствености је моја сопствена воља! То је све што могу да урадим да бих доказао у највишој тачки своју независност и своју нову ужасну слободу. Јер, ово је ужасно. Убијам се да бих доказао своју независност и своју нову ужасну слободу.“ lxxxix

[Преузето из 1980., „Курс преживљавања“ предавање о Ничеу] Стога, коначно, пошто он има људску природу, плаши се да се убије и стално оклева, онда стиже лик попут Лењина, то је овај Верховенски, који користи ово, покушава да га убеди да се убије, па да онда окриви неког другог како би увео неку врсту нереда да би овај револуционарни круг могао да започне с превладавањем. И напокон га убеди. Он каже: „У реду, хајде, убиј се. Потпиши овај папир на коме пише да пропадаш с капиталистима итд., па се онда убиј. Ја ћу стајати овде и држаћу ти врата отворенима“. А он каже: „Не, не могу. Морам то да урадим на великом плану. Морам то да урадим пред свима“. Он каже: „Не, не, само уради то тихо овде. А порука је ту сва исписана.“ И мислим да га на крају натера, на крају се убија. Овакви људи су међу нама. Они су свуда. [Крај 1980. цитат]

(2) „Злочин и казна“: о човеку који хоће да буде изнад добра и зла, убија зарад идеје Наполена и надчовека. Али заврашава у покајању и отворености за хришћански живот.

[Преузето из снимљеног предавања о. Серафима о руској књижевности]

...Иако је велики део књиге [„Злочин и казна“] о томе пре него што он убије жену, непрастано размишља да треба то да уради и пролази кроз ово, то је у основи Ничеова идеја да ако нема Бога, онда је све дозвољено. Ово, наравно, има своје филозофске, политичке облике, али са хришћанске тачке гледишта ово значи да ја могу да урадим било шта. Он наставља да размишља о Напоеону. Имамо човека који долази из високе класе, излази, постаје вођа државе. Њему је дозвољено да убије кога код хоће, само зато што је главни у држави. То значи да мора постојати класа надљуди-супермена.

Заснива се потпуно на, заправо, ово и јесте, царство овога света против царства Христовог. Према Христовом царству сви морамо да се понизимо пред Богом. А према филозофији света, моћи овога света, постоје неки људи који су јаки. Ако си јак, имаш право да газиш по другима. Он је макијавелиста: влада може да ради све док принц има моћ. Или Ниче: да можеш да радиш шта год да хоћеш само да си један од ових надљуди.

Тако он пролази кроз ове дијалоге са самим собом у агонији. Одлази и посећује жену. Види како се она понаша. Саставља спојнице, видећи како ће то да уради, где она одлази, где држи новац. Има и друге жене, њена сестра, зар не? У свом уму почиње да гради ону слику да је она мрска, она је као инсект. Све ове заправо нехришћанске ствари долазе од рационалистичких идеја које пристижу са Запада. Видите шта је Маркс смислио на Западу, заправо идеју да можеш да одеш и радиш шта год да хоћеш све док прузимаш вођство, чиниш људе насилнима. То је део идеје да док револуција траје, када људи убију неког другог, то их чини насилнима. Стога могу да буду алатке за револуцију. Другим речима, људи су за то да се користе као ствари. То је управо супротно од хришћанства.

Али његова савест је ту; не може да јој се одупре. Стога наставља да оклева и прекорава себе „Зар си толико слаб, не можеш то да урадиш?“ Он оптужује себе. „Ти би требало да будеш надчовек а не можеш да урадиш то, не можеш то да извршиш!“ И напокон стиче петљу, и одлази и удара, мислим да се расправља да ли да их обе убије или само једну. На крају добија друга жена улази или тако нешто, у последњем тренутку. Није хтео да је убије и сав се узнемири због тога и одлучује да мора и њу да убије. И онда се заглави. Мислим да једва да узима нешто новца – само мало. Толико постане хистеричан да одлази и крије се на неком месту. Тада почињу његова мучења. Ако је надчовек, требало би да се осећа потпуно сталожен и миран. Она је само бува, нека врста инсекта. Не мора да живи, а ја сам надчовек. Опремићу се факултетским образовањем да бих могао да помогнем западњачким идејама да дођу да просветле Русију.

Али, у међувремену његова савест почиње да ради и он не може да схвати зашто није у миру. За једну ствар криви себе, јер није узео довољно новца. Али тада, нешто се деси у њему и показује да ово хришћанство не може бити, савест засађена од Бога и развијена хришћанском Црквом, не може бити ућуткана. Тада почиње овај ужасан дуел између њега и овог истражитеља који истражује случај, и он никада не зна да ли овај зна да је он то урадио, да ли сумња да је урадио, да ли сумња на неког другог, али стално... да није имао гриже савести, не би имао никакав проблем. На крају се испостави да овај истражитељ само чека да он призна. На крају каже „Ко мислите да је? Кажите ми“. А он каже: „Па ти си, Родионе Романовичу. Ти си је убио. Али чекам тебе да сам дођеш и кажеш нам“. Тако он скоро полуди. Шта је требало да уради? Да ли је требало да побегне?

Онда упозна ову девојку Соњу, проститутку, што је најнижи део друштва и ван хришћанства, хришћанског саосећања или било чега другог. Зашто је она проститутка? Зато што мора да издржава своју мајку. Није хтела то да ради; има хришћанску веру. Али мора; то је једини начин на који може да добије новац. Другим речима, то је једно потпуно беспомоћно, јадно створење.

Она ће бити та која ће спасити овог човека ко је обманут овим Западним идејама. Он почиње да прича са њом. Она показује Јеванђеље. „А, Јеванђеље, било шта сем Јеванђеља!“ Она почиње да прича о Исусу Христу. Постепено његово срце почиње да смекшава. Коначно он одлази код ње, мислим на крају, да одлучи да ли да се преда. Он каже: „Шта да радим? Послаће ме у Сибир и готово“. А она каже: „Поћи ћу с тобом у Сибир“. И он је отишао, „Како ово може бити неко такав, најнижи отпад друштва? А она, она ме воли? Да би пошла у Сибир са мном?“ На крају је он толико смрвљен, коначно је клекнуо на колена пред полицијском станицом и рекао: „ЈА САМ ТО УРАДИО! Убијте ме, одведите ме!“

Ово је веома снажна ствар, иначе, у руском темпераменту.

Са Софијом, случај је био тај да је она очувала своје православље, своје хришћанство, чак иако је споља била грешник, није могла да прими Причешће, стално је била у стању греха. А он је својом слободном вољом отишао од тога, и стога ова чистота, заправо чистота хришћанства је остала у њој чак иако је она била, заправо, чињеница да је она грешник вероватно је чак и повећала чистоту, јер је она знала да сама није добра, последњи отпад друштва, била је безнадежан случај. Опет, она је сачувала Исуса Христа и зато је могла да проповеда Јеванђеље овом софистицираном, иако није био много софистициран, само студент, али опет је имао ове узвишене идеје и временом је отопила његово срце и преобратила га. Потом каже да су отишли у Сибир и он почиње, мислим, да га мало описује, онда каже да је остатак приче другачија прича. Не каже вам шта се десило у Сибиру. Зато што је отишао у Сибир и сам се вратио као преобраћен човек. То је вероватно најсавршеније као уметничко дело Достојевског – све је довршено у једном тому; некако просто не компликује. [Крај пасуса предавања руске књижевности].

(3) „Велики инквизитор“

[Преузето из 1980., „Курс преживљавања“ предавање о Ничеу] „Браћа Карамазови“ представља исти хладан, прорачунат Западни менталитет. Иван Карамазов теоретише о некој врсти својих идеја о великом инквизитору, то је представљено као његова идеја. Иначе, Достојевски разјашњава ту да тамо има неке врсте малог човека у цеви од пећи који наставља да му долази, то је слика ђавола, чињеница да је био у додиру са неком другом моћи, која му даје своје предивне идеје и он произилази са овом идејом – он наставља да размишља да хришћанство не може, води расправе са Аљошом, млађим братом који би требало да буде јунак. Аљоша жели право хришћанство и он види да се његова браћа муче. Немају мир, а његов отац је лупеж, стари тип и његова деца су, Иван, који је хладан, прорачунат тип, без вере у Христа, не може да верује свему што Аљоша каже за Христа.

(а) Филозофија Ивана Карамазова: 245-8,

„За почетак, за добробит бити Русом. Руски разговори на такве теме се увек настављају незамисливо глупаво. И друго, што је неко глупљи, то је ближи реалности. Што је неко глупљи, то је јаснији. Глупост је сажета и наивна, док се интелигенција провлачи и крије се. Интелигенција је неваљала, али је глупост поштена и искрена. Довео сам конверзацију до свог очаја, и што сам је глупље представљао, боље за мене.“

„Објаснићеш зашто не прихваташ свет?“ рекао је Аљоша.

„Сигурно да хоћу, није тајна, ка томе и идем. Драги мали брате, не желим да те покварим или да те оборим с твог попришта, можда желим да ме излечиш.“ Иван се наједном насмејао баш као нежно дете. Аљоша никад пре није видео такав осмех на његовом лицу.

4. Побуна

„Морам нешто да ти признам“, почео је Иван. „Никада нисам могао да разумем како неко може да воли своје комшије. То су само његове комшије, у мојој глави, које неко не може да воли, иако може да воли оне у даљини. Једном сам негде прочитао о Јовану Милостивом, свецу, да када му је гладан, смрзнути просјак пришао, довео га је у свој кревет, држао га на рукама и почео да удише у његова уста, која су била смрдљива и гадна од неке грозне болести. Убеђен сам да је то урадио из сопственог разједања, из сопственог разједања и неискрености, зарад милосрђа наметнутом дужношћу, јер га је погодило кајање. Да би ико волео човека, он мора бити скривен, јер чим покаже своје лице, љубав нестаје.“

„Отац Зосима је причао о томе више него једанпут“, приметио је Аљоша, „он је такође рекао да лице човека често спречава многе људе који нису извежбани у љубави, да њега воле. Али опет, има огромне љубави у човечанству и скоро Христове љубави. Ја сам знам, Иване.“

„Па, ја до сада не знам ништа о њој и не могу да је разумем, и безбројне масе човечанства су на том месту са мном. Питање је да ли је то због лоших особина људи или је то наследно у њиховој природи. Према мом размишљању, Христолика љубав за човека је чудо немогуће на земљи. Он је био Бог. Али ми нисмо богови. Претпоставимо да ја, на пример, патим жестоко. Неко други никако не може да зна колико ја патим, јер је он други и није ја. И штавише, човек је ретко спреман да призна туђе патње (као нешто засебно). Зашто он то не призна, да ли размишљаш? Јер ја намиришем непријатност, јер имам глупо лице, јер сам ја једном корачао његовим стопама. Осим тога, ту је патња и патња; уназађивачка, понижавајућа патња тако да ме покорава – глад, на пример – мој доброчинитељ ће ми можда то одобрити; али када дођеш до узвишеније патње – за идеју, на пример – он ће врло ретко да одобри то, можда зато што га моје лице погађа као да није уопште онакво какво он сматра да човек који пати за идеју треба да има. И тако он мене моментално лишава своје услуге и не потпуно из неваљалства срца. Просјаци, посебно отмени просјаци, не треба никада да показују себе, него да траже милостињу путем новина. Неко може волети свог комшију апстрактно или чак на дистанци, у балету, где ако дођу просјаци, носе свилене дроњке и подеране ресе и моле за прилоге играјући грациозно, онда би неко можда волео да их гледа. Али чак ни тада не би требало да их волимо. Али доста о томе. Просто сам хтео да ти покажем своју тачку гледишта. Намеравао сам да говорим о страдању људске врсте уопштено, али боље да се ограничимо на страдања деце. То сужава домет мога аргумента на десетину онога што би био. Ипак, боље да се држимо деце, иако то слаби мој случај.

Али, на првом месту, деца могу бити вољена чак и у малим четвртима, чак и кад су прљава, чак и кад су ружна (ја мислим, ипак, да деца никад нису ружна). Други разлог зашто не говорим о одраслима је тај што, поред тога што су одвратни и недостојни љубави, имају надокнаду – појели су јабуку и познају добро од зла, и постали су као бог. И даље настављају да је једу. Али деца нису ништа појела и још увек су невина. Да ли ти волиш децу, Аљоша? Знам да волиш и разумећеш зашто више волим да причам о њима.

Ако они такође ужасно пате на земљи, морају да пате због грехова својих очева, морају да буду кажњени за своје очеве, који су појели јабуку; али то закључивање је од другог света и неразумљиво је за срца људи овде на земљи. Невини не смеју да пате за туђе грехе, а посебно такви невини! Можда се изненадиш због мене, Аљоша, али ја страшно волим децу, такође. Осмотри, окрутни људи, насилни, грабљиви Карамазови су понекад врло наклоњени деци. Деца док су врло мала – до седме године, на пример – су тако удаљени од одраслих људи; они су другачија створења, као да су друга врста. Познавао сам криминалца у затвору који је, на свом путу своје каријере као пљачкаша, убијао целе породице, укључујући и неколико деце. Али када је био у затвору, имао је чудну наклоњеност према њима. Све своје време је проводио код свог прозора, гледајући децу како се играју у затворском двориштву. Научио је једног малог дечака да дође до његовог прозора и постали су велики пријатељи.... Не знаш зашто ти све ово говорим, Аљоша? Глава ме боли и тужан сам.“

„Говориш у чудном расположењу“, приметио је Аљоша нелагодно, „као да ниси при себи.“ „Иначе, Бугарин кога сам недавно упознао у Москви“, наставио је Иван, изгледавши као да није чуо речи свог брата, „ми је рекао о злочинима које су Турци и Кавкажани починили у свим деловима Бугарске због страха од опште побуне Словена. Они пале села, напаствују жене и децу, закуцавају своје затворенике ушима на ограде, оставе их тако до јутра и ујутру их обесе – свакакве ствари које не можеш да замислиш. Људи некад причају о зверској окрутности, али то је велика неправда и увреда зверима; звер никада не би могла да буде тако окрутна као човек, тако уметнички окрутна. Тигар само кида и гризе, то је све што он може. Никада не би размишљао да закуцава људима уши, чак ни када би био способан да то уради. Ови Турци су имали задовољство да муче децу такође; расецали су нерођену децу у мајчиним утробама и бацали бебе у ваздух и хватали их врховима својих бајонета пред очима њихових мајки. Урадити то пред очима мајке је оно што је давало сласт забави. Ево још једне сцене која ми је била врло занимљива. Замисли потрешену мајку са бебом у њеним рукама, окружена нагрнулим Турцима. Испланирали су диверзију; чувају бебу, смеју се да би је засмејали. Успевају, беба се насмеје. У том тренутку Турчин упери пиштољ четири инча од бебиног лица. Беба се радосно смеје, стави ручице на пиштољ и он повуче обарач у бебино лице и разнесе јој мозак. Уметнички, зар не? Иначе, Турци веома воле слатке ствари, кажу.“

„Брате, на шта циљаш?“ питао је Аљоша.

„Мислим да ако ђаво не постоји, али га је човек створио, створио га је према својој прилици и свиђању.“

„Као што је и Бога, онда?“ приметио је Аљоша.

„Предивно како знаш да преокренеш речи, као што Полоније каже у 'Хамлету'“, смејао се Иван. „Ти окрећеш моје речи против мене. Па, драго ми је. Твој мора да је фин Бог, ако Га је човек створио према Његовој прилици и свиђању. Управо си питао на шта циљам. Видиш, волим да прикупљам одређене чињенице и, да ли би веровао, чак и преписујем анегдоте одређене врсте из новина и књига и већ имам фину колекцију. Турци, наравно, су ушли ту, али су странци. Имам примерке код куће који су чак и бољи од Турака. Знаш да ми више волимо да тучемо – мотке и бичеви – то је наша државна институција. Закуцавање ушију је незамисливо за нас, пошто смо ми, након свега, Европљани. Али мотку и бич увек имамо са собом и не могу нам бити одузети. У иностранству сада ретко туку.

Начини су хуманији или су закони застарели, па се не усуђују да шибају људе сад. Али то надокнађују на други начин, државни као наш. И тако државни начин да би то практично било немогуће код нас, иако верујем да смо тиме накалемљени, пошто је религијски покрет почео у нашој аристократији. Имам очаравајући чланак, преведен са француског, описујући како је, прилично скоро, пре пет година, убица, Ричард, био погубљен – млад човек. Верујем да од три и двадесет година, има оних који су се покајали и преобратили у хришћанску веру баш на самом губилишту. Овај Ричард је био незаконито дете кога су дали родитељи као шестогодишњака неким чобанима на швајцарским планинама. Довели су га да ради за њих. Одрастао је као мала звер међу њима. Чобани га ничему нису научили и једва су га хранили или одевали, али су га слали у седам сати да чува стадо по хладном и мокром и нико није оклевао или се колебао да га тако третира. Баш напротив, мислили су да имају свако право, јер је Ричард њима дат као роб и чак нису ни видели потребу да га хране. Ричард и сам описује како је током тих година, као блудни син из Јеванђеља, желео да једе остатке који се дају свињама што су се гојиле за продају. Али чак ни то нису хтели да му дају и тукли су га кад би крао од свиња. И тако је он провео цело своје детињство и своју младост, док није порастао и био јак да оде и буде лопов. Дивљак је почео да зарађује за живот као дневни радник у Женеви. Попио би што би зарадио, живео је као животиња и завршио убиством и пљачкањем старца. Био је ухваћен, уморан и осуђен на смрт. Нема тамо сентименталаца. А у затвору је одмах био окружен свештеницима, члановима хришћанских братстава, филантропским дамама и сличнима. Научили су га лично да чита и пише и тумачили му Јеванђеље. Укоревали су га, радили на њему, упозоравали га непрестано, док на крају свечано није признао свој злочин.“ xc

253-5

„Каква је утеха мени да нема кривих и да узрок прати последица једноставно и директно и да ја то знам – ја морам имати правду или ћу уништити себе. И не правду у неком далеком бесконачном времену и простору, него овде на земљи и тако да ја сам могу да је видим. Веровао сам у то. Желим да је видим и ако сам до тада мртав, пустите ме да се опет дигнем, јер ако се све то деси без мене, биће превише неправично. Засигурно ја нисам патио, просто ја, моји злочини и моје патње, могу нађубрити земљу будуће хармоније за неког другог. Желим да видим сопственим очима кошуту како леже с лавом и жртва се подиже и грли свог убицу. Желим да будем тамо када сви одједном схвате чему је све то било. Све религије света су саграђене на овим чежњама, и ја сам верник. Али онда су ту деца, и шта ја да треба да радим с њима? То је питање на које не могу да одговорим. По стоти пут понављам, има многобројних питања, али ја сам само узео пример деце, јер у њиховом случају оно на шта мислим је тако непобитно јасно. Слушај! Ако ја морам да патим да бих платио ради вечне хармоније, шта деца имају с тим, кажи ми, молим те? То је ван сваког поимања зашто би она патила и зашто она морају да плате за хармонију. Зашто би она, такође, опремала материјал да обогате земљу зарад будуће хармоније? Разумем солидарност у греху међу људима. Разумем и солидарност у заслуженој казни, такође; али не може бити такве солидарности код деце. И ако је заиста истина да она морају да деле одговорност за злочине свих својих отаца, таква истина није од овога света и ван је мог схватања. Неки шаљивчина ће рећи, можда, да би дете порасло и згрешило би, али видиш да није порасло, пси су га растргли на делиће, у осмој години. О, Аљоша, ја не хулим! Разумем, наравно, какав би обрт универзума био када се све на небу и земљи споји у једну химну хвале и све што живи и што је живело гласно завиче: 'Ти си управу, Господе, јер се указаше путеви твоји'. Када мајка пригрли злотвора који је бацио њено дете псима и сво троје заплачу гласно са сузама, 'Ти си у праву, Господе!', тада ће, наравно, круна знања бити достигнута и биће јасна. Али оно што ме вуче до овде је то што не могу да прихватим ту хармонију. И док сам овде на земљи, журим да предузмем своје мере. Видиш, Аљоша, можда ће се стварно десити да ако доживим тај моменат или се дигнем да бих га видео, ја ћу, такође, можда узвикнути са осталима, гледајући у мајку док грли дететовог мучитеља, 'Ти си у праву, Господе!', али не желим да узвикујем тада. Док још увек има времена, журим да се заштитим и тако поричем вишу хармонију свеобухватно. Није вредно суза тог једног намученог детета које се ударало у груди својом малом песницом и молило у свом смрдљивом пољском клозету, својим непокајаним сузама драгом добром Боги! Није вредно тога, јер те сузе нису искупљене. Морају бити искупљене, иначе не може бити хармоније. Али како? Како ћеш се искупити за њих? Да ли је могуће? Тако што ће бити освећене? Али шта мене брига да их светим? Шта мене брига за пакао за тиранине? Каквог добра може пакао донети, пошто су та деца већ намучена? И шта ће бити с хармонијом, ако има пакла? Ја желим да опростим. Ја желим да загрлим. Не желим више патње. И ако патње деце надимају суму патњи која је потребна да се плати за истину, онда ја протествујем да истина није вредна толике цене. Не желим да мајка грли тиранина који је бацио њеног сина псима! Она се не усуђује да му опрости! Нека му опрости због себе, ако хоће, нека опрости мучитељу за неизмерну патњу њеног мајчинског срца. Али патње свог мученог детета она нема права да опрости; не усуђује се да опрости мучитељу, чак и кад би дете хтело да му опрости! И ако је то тако, ако се не усуђују да опросте, шта остаје од хармоније? Има ли на целом свету бића које би имало право да опрости и које би могло да опрости? Не желим хармонију. Из љубави према човечанству је не желим. Радије бих био остављен са неосвећеном патњом. Радије бих остао са мојом неосвећеном патњом и незадовољеним гневом, чак и да нисам у праву. Поред тога, превелика цена се тражи за хармонију; превазилази наша средства да платимо толико да бисмо у њу ушли. И тако ја журим да вратим своју улазницу и ако сам поштен човек, у обавези сам да је вратим што је могуће пре. И управо то радим. Није Бог оно што не прихватам, Аљоша, само Му уз сво поштовање враћам улазницу.“

„То је побуна“, промрмљао је Аљоша, гледајући доле.

„Побуна? Жао ми је што то тако називаш“, рекао је Иван озбиљно. „Појединац тешко да може да живи у побуни, а ја желим да живим. Ти сам ми кажи, изазивам те – одговори. Замисли да ствараш фабрику људске судбине са циљем да начиниш човека срећним на крају, дајући му крајњи мир и покој, али да је било неопходно и неизбежно да намучиш до смрти само једно малено биће – ту бебу која се удара у груди својом песницом, на пример – и да заснујеш ту грађевину на његовим неосвећеним сузама, да ли би пристао да будеш архитекта под тим условима? Реци ми и кажи истину.“

„Не, не бих пристао“, рекао је Аљоша нежно.

„А да ли можеш да признаш идеју да би се људи за које градиш то сложили да прихвате своју срећу на основама непокајане крви мале жртве? И прихвативши је, остали би срећни заувек?“

„Не, не могу да признам. Брате“, рече Аљоша изненада, са блиставим очима, „управо си рекао, има ли бића на целом свету које би имало право да опрости и које би могло да опрости? Али има Бића и Он може да опрости, све и за све, јер је Он дао Своју невину крв за све и сва. Ти си заборавио Њега и на Њему се гради грађевина и Њему они узвикују 'Ти си у праву, Господе, јер се указаше путеви Твоји!'“.

„А! Једини без греха и Његова крв! Не, нисам заборавио на Њега; напротив сам се питао све време како да Га ниси пре поменуо, јер обично сви аргументи с твоје стране постављају Њега за темељ. Да ли знаш, Аљоша – не смеј се! Написао сам песму пре неких годину дана. Ако можеш да протраћиш још десет минута на мене, рећи ћу ти је.“

„Написао си песму?“

„А, не, нисам је написао“, смејао се Иван, „и у свом животу никад нисам написао ни два реда поезије. Али сам измислио ову песму у прози и сетио сам је се. Био сам занесен кад сам је смислио. Ти ћеш бити мој први читалац – односно, слушалац. Зашто би аутор лишио чак и једног слушаоца?“ смејао се Иван. „Да ли да ти је кажем?“

„Сав сам у пажњи“, рекао је Аљоша.

„Моја поема се зове 'Велики инквизитор'; то је смешна ствар, али желим да ти је кажем.“ xci 

(б) Велики инквизитор

[Преузето из 1980., „Курс преживљавања“ предавање о Ничеу] Стога он смишља ову идеју великог инквизитора, што је требало да буде идеја о антихристу, али, засновано на идејама римске цркве и то су све лоше идеје римске цркве које су произвеле инквизитора и целу ову идеју о прорачунима, преузимајући срце од истинитог хришћанства. Тако он ствара ову некако, неку врсту револуционарне идеје о диктатури у којој се људима даје хлеб и циркуси са тим, и можда чак и религија али нема реалности иза ње, тј., нема вечног живота, нема Бога. Људи су обмањивани да би се ућуткали....

258-9,

„Ушао је тихо, непримећен, а опет, чудно је рећи, сви су Га препознали. То је могуће један од најбољих пасуса у поеми. Мислим, зашто су га препознали. Људи су неодољиво привучени Њему, окружују га, сјате се око Њега, прате га. Он се тихо провлачи међу њима уз нежан осмех бескрајне саосећајности. Сунце љубави гори у Његовом срцу, лак и моћан осмех из Његових очију, а њихово зрачење, бачено на људе, покреће њихова срца узвратном љубављу. Он пружа своје руке ка њима, благосиља их, и лековита врлина долази од контакта с Њим, чак и с Његовом одећом. Један старац из гомиле, слеп од детињства, повиче: 'Господе, излечи ме и ја ћу те видети!' и, како се чини, љуска спада с његових очију и старац Га угледа. Гомила плаче и љуби земљу под Његовим ногама. Деца бацају цвеће пред Њим, певају и вичу 'осана'. 'То је Он – то је Он!' Сви понављају. 'Мора да је Он, не може бити нико до Он!' Он стаје на степеништу севиљске катедрале у тренутку када плачући доносе мали отворени бели ковчег. У њему лежи дете од седам година, ћерка јединица истакнутог грађанина. Мртво дете лежи скривено у цвећу. 'Он ће подигнути Ваше дете', гомила виче плачућој мајци. Свештеник, долазећи да види ковчег, изгледа збуњено и мршти се, али мајка мртвог детета се баца пред Његове ноге уз нарицање. 'Ако си Ти, васкрсни моје дете!' она узвикује, пружа руке ка Њему. Поворка стаје, ковчег се ставља на степенице код Његових ногу. Он гледа са сажаљењем, и Његове усне још једном нежно изговарају: 'Девојко, устани!' и девојка устаје. Мала девојчица седа у ковчегу и гледа около, смејући се широко отвореним зачуђеним очима, држећи букет белих ружа који су ставили у њену руку.

Чује се плач, ридање, пометња међу људима и у том тренутку сам кардинал, велики инквизитор, пролази поред катедрале. Он је стар човек, скоро деведесет, висок и усправљен, са спарушеним лицем и упалим очима, у којима још увек има бљеска светлости. Он није обучен у своју предивну кардиналску одећу, као што је био дан пре, када је палио непријатеље римске цркве – у том тренутку носио је своју отрцану, стару монашку мантију. У даљини иза њега долазе његови суморни помоћници и робови и света стража. Он стаје при виђењу гомиле и посматра је из даљине. Види све; види их како стављају ковчег код Његових ногу, види дете како се подиже и његово лице се смрачи. Он спаја своје дебеле сиве обрве и његове очи светле уз злокобан израз лица. Пружа свој прст и наређује стражарима да Га доведу. И таква је његова моћ, толико су потпуно људи застрашени покоравању и дрхтању од страха пред њим, да је гомила одмах направила место стражарима и усред смртне тишине стављају руке на Њега и одводе Га. Гомила се одмах клања до земље, као један, пред старим инквизитором. Он благосиља људе у тишини и продужава. Стражари спроводе свог Затвореника до блиског, мрачног засвођеног затвора у античкој палати светог инквизитора и затварају Га. Пролази дан и праћен је мрачном, горећом безваздушном ноћи Севиље. Ваздух је миришљав од ловора и лимуна. У густој тмини гвоздена врата затвора се наједном отварају и сам велики инквизитор улази са светиљком у руци. Стоји на прагу и минут или два пиљи у Његово лице. Напокон прилази полако, поставља светло на сто и говори.  'Да ли си Ти? Ти?' али не добивши одговор, додаје одједном, 'Немој да одговориш, буди ћутљив. Шта можеш Ти да кажеш, заиста? Предобро знам да Ти нећеш рећи. И Ти немаш право да додаш ишта ономе што си рекао пре. Зашто си, онда, дошао да нас спречаваш? Јер си дошао да нас спречиш и Ти знаш то. Али да ли знаш шта ће бити сутра? Ја не знам ко си Ти и не занима ме да ли си само Његов привид, али сутра ћу Те ја осудити и спалићу Те на ломачи као најгорег од јеретика. И ти људи који су Ти данас љубили ноге, сутра ће на најмањи мој знак појурити да нагомилају жар за Твоју ватру. Да ли Ти знаш то? Да, можда знаш', додао је уз замишљену проницљивост, ни за тренутак склањајући поглед од Затвореника.“

„Не разумем баш, Иване. Шта то значи?“ Аљоша, који је слушао у тишини, рекао је са осмехом. „То је просто дивља фантазија, или грешка на рачун старца – неки немогући qui pro quo?“

„Схвати то као ово последње“, рекао је Иван смејући се, „ако си толико искварен модерним реализмом и не можеш да поднесеш ишта фантастично. Ако би волео да то буде случај погрешног идентитета, нека тако буде. Тачно је“, наставио је смејући се, „старац је имао деведесет година, и може да буде и луд са своје постављеном идејом. Можда је био погођен појавом затвореника. Могу да буду, заправо, просто његове лудорије, обмана старца од деведесет година, превише узбуђеног због (нејасан део текста у оригиналу) стотине јеретика од пређашњег дана. Али да ли је нама уопште битно да ли је то била грешка идентитета или дивља фантазија? Све што је битно је то да старац треба да се огласи, да говори отворено о ономе што је мислио у ћутању током деведесет година.“

„А Затвореник превише ћути? Да ли га Он гледа и не проговара?“

„То је неизбежно у сваком случају“, опет се засмејао Иван. „Старац му је рекао да нема права да дода ништа ономе што је већ рекао. Неко може рећи да је то најосновнија карактеристика римског католицизма, барем по мом мишљењу. [о. Серафимове белешке из „Анархизма о великом инквизитору“ почињу одавде:] 'Све је дато од Тебе папи, кажу, и све је, стога, још увек у рукама папе и нема потребе да Ти сада уопште долазиш. [Није у белешкама о. С-а:] Ти не смеш да се мешаш барем неко време. Тако они говоре и пишу такође – језуити, у било ком случају. Сам сам читао у делима њихових теолога. Да ли Ти имаш права да нам откријеш једну од мистерија онога света из кога си дошао?' мој старац Га пита и одговара уместо Њега. 'Не, немаш; не можеш да додајеш ономе што је већ речено, и не можеш да одузмеш људима слободу коју си увеличао када си био на земљи. Било шта ново што Ти откријеш ће насрнути на слободу вере људи; јер ће се проказати као чудо, а слобода њихове вере је била дража Теби од била чега другог оних дана пре хиљаду и петсто година. Зар ниси често тада говорио 'Начинићу вас слободним'? Али сада Ти имаш ове слободне људе', старац одједном додаје, забринутим осмехом. 'Да, скупо смо платили за то', наставља, гледајући строго у Њега, 'али барем смо завршили тај посао у Твоје име. Током петнаест векова смо се ми рвали са Твојом слободом, али сада је то готово и завршено за свагда. Зар не верујеш да је завршено за свагда? Ти ме гледаш кротко и не поричеш да је ишта погрешно са мном. Али дозволи ми да Ти кажем да сада, данас, људи су више него икада убеђени да имају савршену слободу, а опет, донели су своју слободу нама и положили је понизно пред наше ноге. Али то је било наше дело. Шта је то што си Ти урадио? Је ли то била Твоја слобода?'“

„Не разумем поново“, убацио се Аљоша. „Да ли је он ироничан, да ли се шали?“

„Ни најмање! Он тврди то као заслугу за себе и своју цркву да су напокон уништили слободу и да су урадили тако да начине људе срећнима. За сада (говори о инквизитору, наравно) по први пут је постало могуће размишљње о срећи људи. Човек је начињен побуњеником; а како побуњеници могу бити срећни? 'Ти си упозорен', он му каже. 'Не оскудеваш у опоменама и упозорењима, али ниси слушао та упозорења; Ти си одбацио једини начин којим људи могу бити срећни. Али, на срећу, одласком си предао посао нама. Обећао си, успоставио си својом речју, дао си нам право да свезујемо и отпуштамо, и сада, наравно, не можеш да размишљаш да нам то одузмеш. Зашто си, онда, дошао да нас спречаваш?'“

„А шта значи то да не оскудева у опоменама и упозорењима?“ питао је Аљоша.

„Па, то је главни део онога што старац мора да каже.

'Мудар и страшан Дух, дух самоуништења и непостојања', наставља старац, 'велики Дух је причао с Тобом у пустоши, и речено нам је у књигама да Те кушао. Да ли је то тако? И да ли се може рећи ишта истинитије од онога што Ти је Он открио у трима питањима и ономе што си одбио и што се у књигама назива искушењем. А опет, ако је икада на земљи било правог големог чуда, десило се на тај дан, на дан три искушења. Саопштење та три питања је само по себи чудо. Да је било могуће замислити, једноставно зарад аргумента, да су та три питања од страшног Духа потпуно нестала из књига и да смо морали да их обнављамо и да их наново осмислимо, а да би то урадили да смо окупили све мудраце на земљи – владаре, главне свештенике, учењаке, филозофе, песнике – и поставили им задатак да смисле три питања тако, да не само да одговарају прилици, него да изразе у три речи, три људске фразе, целу будућу историју света и човечанства – да ли верујеш да сва мудрост земље уједињена не би никад могла да смисли ишта у дубини и сили једнако тим трима питањима која је заправо Теби поставио мудар и моћан Дух у пустоши? Само из тих питања, из чуда њиховог саопштења, можемо да видимо да овде немамо посла са пролазном људском интелигенцијом, већ са апсолутним и вечним. Јер у та три питања цела каснија историја људског рода је, наизглед, доведена у целину и предсказана и у њима су уједињене све нерешене историјске супротности људске природе. У том периоду то није могло бити тако јасно, јер је будућност била непозната; али сада када је прошло хиљаду и петсто година, видимо да је све у та три питања било исправно проречено и предсказано и тако се верно испунило да им се ништа не може додати или одузети.'“ xcii

„'Судија лично који је био у праву – Он или Тај који га је испитивао онда? Сети се првог питања; његовог значења, другим речима, било је ово: Ти би отишао у свет и идеш празних руку, са неким обећањем слободе коју људи у својој простоти и својој природној горопадности не могу чак ни да разумеју, које се плаше и страхују – јер ништа никада није било неподношљивије за човека и људско друштво од слободе. Али да ли видиш ово камење у овој осушеној и голој пустоши? Претвори их у хлеб и људски род ће трчати за Тобом као стадо оваца, захвално и послушно, иако заувек дрхтећи, да не повучеш своју руку и ускратиш их Свог хлеба. [о. С-ове белешке се настављају:] Али Ти не би ускратио људе слободе и одбио си понуду, размишљајући шта је та слобода ако се послушност купи хлебом? Ти си одговорио да човек не живи само о хлебу. Али да ли знаш да ће зарад тог земаљског хлеба дух земље да се дигне против Тебе и да ће се борити с Тобом и да ће Те надвладати и сви ће пратити њега, плачући: 'Ко се може поредити с овом звери? Он нам је дао ватру с неба!' Да ли Ти знаш да ће проћи године и човечанство ће прогласити уснама своје памети да нема злочина и стога ни греха; постоји само глад? 'Нахрани људе, па их онда питај за њихове врлине!' то је оно што ће написати на барјаку, који ће подићи против Тебе и којим ће уништити Твој храм. Тамо где је Твој храм стајао подићи ће се нова грађевина; ужасна кула Вавилона ће се поново изградити, [није у белешкама о. С-а:] и мада, као она претходна, неће бити завршена, ипак, Ти си можда спречио ту нову кулу и прекратио патње људи за хиљаду година; јер они ће се вратити нама након хиљаду година агоније са својом кулом. [Наставак бележака о. С-а:] Они ће нас опет тражити, сакривени под земљом у катакомбама, [није у белешкама о. С-а:] јер ће нас опет прогањати и мучити. [Наставак бележака о. С-а:] Пронаћи ће нас и заплакаће нам: 'Нахраните нас, јер они који су нам обећали ватру с небеса, нису нам је дали!' А онда ћемо ми довршити градњу њихове куле, јер довршава онај који их храни. И ми сами ћемо их хранити у Твоје име, [није у белешкама о. С-а:] ах, никад, никад се они не могу сами нахранити без нас! [Наставак бележака о. С-а:] Ниједна наука им неће дати хлеб све док остају слободни. На крају ће они положити своју слободу пред нашим ногама и рећи ће нам: 'Начините нас својим робовима, али нас нахраните. Они ће сами разумети, напокон, да су слобода и хлеб довољни јер су сви непојмљиво заједно, јер никад, никад неће бити способни да деле међу собом! [није у белешкама о. С-а:] Биће убеђени, такође, да никада не могу бити слободни, јер су слаби, злобни, безвредни и бунтовни. Ти им јеси обећао Небески хлеб, али, опет понављам, да ли он може да се пореди са земаљским хлебом у очима слабе, чак грешне и ниске људске расе? И зарад Небеског хлеба хиљаде и десетине хиљада ће Те пратити, шта ће настати са милионима и десетинама хиљада милиона створења која неће имати снагу да се суздрже од земаљског хлеба зарад небеског? Или Ти је једино стало до десетине хиљада великих и јаких, док милиони, бројни попут песка у мору, који су слаби али Те воле, морају да постоје само зарад великих и јаких? Не, ми бринемо и о слабима. Они су грешни и бунтовни, али на крају ће и они постати послушни. Они ће нам се дивити и гледати нас као богове, зато што смо ми спремни да претрпимо слободу која је за њих тако ужасна и да владамо њима – тако ће грозно деловати њима да буду слободни. Али поново ћемо им рећи, јер нећемо допустити да нам дођеш поново. Та обмана ће бити наша патња, јер ћемо бити приморани да лажемо. [није у белешкама о. С-а:] Ово је важност првог питања у пустињи, и ово је то што си Ти одбио зарад оне слободе коју си узвисио изнад свега. Опет у овом питању лежи скривена тајна овог света. [Наставак белешки о. С-а:] Одабравши хлеб, Ти би задовољио општу и вечиту жудњу човечанства – да се пронађе неко за обожавање. Све док човек остаје слободан он ни за чиме не настоји тако непрестано и тако болно као за проналажењем некога да обожава. Али човек тражи да обожава оно што је успостављено изнад спора, тако да се сви људи сложе истовремено да га обожавају. [није у белешкама о. С-а:] Јер ова ништавна створења су забринута не само за проналажење онога што један или други може да обожава, него да пронађу нешто у шта ће сви да верују и да га обожавају; оно што је суштински је да сви могу бити заједно у томе. Ова жудња за заједницом у обожавању је главна мистерија сваког човека посебно и свог човечанства од почетка времена. Зарад општег обожавања они су погубљивали једни друге мачем. Они су постављали богове и изазивали један другог: 'Склоните своје богове и дођите и обожавајте наше или ћемо убити вас и ваше богове!' И тако ће бити до краја света, чак и када богови нестану са земље; они ће пасти пред идолима исто тако. Ти си знао, Ти ниси могао да не знаш, ову основну тајну људске природе, али [наставак белешки о. С-а:] Ти си одбацио један непогрешиви барјак који Ти је понуђен да учиниш да се сви људи поклоне једино Теби – барјак земаљског хлеба; и Ти си га одбио зарад слободе и Небеског хлеба. [није у белешкама о. С-а:] Ево шта си Ти даље урадио. И све опет у име слободе! Ја Ти кажем да човек није мучен већом бригом од брзог налажења неког коме може да преда тај поклон слободе са којом је злосрећно створење рођено. Али [наставак белешки о. С-а:] само онај ко може да смири своју савест може да преузме своју слободу. [није у белешкама о. С-а:] У хлебу је Теби био понуђен непобедив барјак; [наставак белешки о. С-а:] дај му хлеб и човек ће те обожавати, јер ништа није сигурније од хлеба. Али ако неко други стекне власништво над његовом савести – ах! онда ће он одбацити Твој хлеб и ићи за оним ко је завео његову савест. У томе си био у праву. Јер тајна човековог бића није само да живи, већ да има и нешто за шта живи. Без стабилног поимања предмета живота, човек не би пристао да настави живот, и пре би уништио себе него остао на земљи, иако је имао хлеба у изобиљу. [није из белешки о. С-а:] То је тачно. Али шта се десило? Уместо да одузмеш слободу људи од њих, Ти си је начинио већом него икад! Да ли си заборавио да човек више воли мир и чак смрт, од слободе избора у познању добра и зла? Ништа није заводљивије за човека од његове слободе савести, али ништа није већи узрок патње. И гле, уместо да даш чврст темељ за постављање савести човека и вечно се одмориш, Ти си одабрао све што је ванредно, нејасно и загонетно; [наставак белешки о. С-а:] одабрао си оно што је крајње изнад човекове снаге, понашајући се као да их уопште ниси волео [није у белешкама о. С-а:] – Ти који си дошао да даш живот за њих! Уместо да запоседнеш човекову слободу, Ти си је повећао и оптеретио духовно царство људског рода његовим патњама заувек. [Наставак белешки о. С-а:] Ти си желео човекову слободну љубав, да би он пратио тебе слободно, намамљен и заробљен од Тебе. На месту строгог античког закона, човек мора од сада уз слободно срце да одлучи сам шта је добро а шта је зло, имајући само Твоју слику пред собом као водича.  [није у белешкама о. С-а:] Али зар ниси знао да би он на крају одбацио чак и Твоју слику и Твоју истину, уколико је оптерећен страшним теретом слободног избора? Они ће узвикивати на крају да истина није у Теби, јер нису могли да буду остављени у већој забуни и патњи од оне коју си Ти проузроковао, стављајући на њих толико брига и нерешивих проблема. Тако да, уистину, Ти сам си поставио темељ за уништење свог царства и никог није више за окривити. Опет, шта је Теби понуђено? [Наставак белешки о. С-а:] Постоје три моћи, само три моћи, способне да освоје и држе заувек у заробљеништву свест ових неспособних побуњеника за њихову срећу – те силе су чудо, мистерија и ауторитет. [није у белешкама о. С-а:] Ти си одбацио све три и поставио пример да се тако уради. Када Те је мудар и страшан Дух поставио на врх храма и рекао Ти: 'Ако би Ти знао да ли си Ти' [крај стр. 264., али белешке о. С-а о анархизму се настављају:] Човек не тражи не толико Бога колико чудотворност. И како човек не може да поднесе да буде без чудотворства, он ће створити нова своја чуда за себе и обожаваће дела врачања и вештичарења, иако је можда сто пута више побуњеник, јеретик и неверник... Ти не би поробио човека чудом  и тражио си веру слободно дату, незасновану на чуду... Човек је слабији и заснованији природом него што си веровао да је!... Показујући му толико поштовања, Ти си, наочиглед, престао да саосећаш с њим, јер си тражио превише од њега – Ти који си га волео више од Себе! Да си га поштовао мање, Ти би тражио мање од њега. То би било више као љубав, јер би његов терет био лакши... Зар ниси могао да дођеш просто изабранима и за изабране? Али да је тако, то би била мистерија и не бисмо је разумели... Ми смо исправили Твој рад и засновали га на чуду, мистерији и ауторитету... Ми нисмо волели човечанство, тако кротко га учећи његовим слабостима, с љубављу олакшавајући му терет и дозвољавајући његову слабу природу чак и грех с нашим одобрењем?... ми смо узели од њега оно што си Ти одбацио с презиром, тај последњи поклон понуђен Теби, показујући Ти сва краљевства на земљи. Ми смо му одузели Рим и Цезаров мач и прогласили себе јединим владарима земље,... али ми ћемо тријумфовати и бићемо Цезари, а потом ћемо планирати општу срећу човека... све што човек тражи на земљи – тј., неког за обожавање, неког да одржава његову савест и нека средства за уједињење свих у један једногласан мравињак, јер је жудња за општим јединством трећа и последња мука људи. Људска врста као целина је увек настојала да организује универзалну државу... Ах, године пометње слободне мисли, њихове науке и канибализма тек треба да дођу. Пошто почевши да граде њихову вавилонску кулу без нас, завршиће, наравно, канибализмом. Али онда ће звер допузати до нас и лизаће наша стопала... А ми ћемо онда сести на звер и подићи ћемо чашу, а на њој ће бити написано 'Мистерија'. Али тада и само тада, владавина мира и среће ће доћи за људе. Ти си поносан својим изабранима, док ми дајемо остало свима. И осим тога, колико се њих одабраних, њих снажних који могу да постану изабрани, изнурило чекајући Те и пренело је и пренеће моћи свога духа и топлину свог срца другој борби и завршиће подижући свој барјак против Тебе... Слобода, слободна мисао и наука ће их одвести у такве искрености и довешће их лицем у лице са таквим чудима и нерешивим мистеријама, да ће неки од њих, ватрени и бунтовни, уништити сами себе, други, бунтовни али слаби ће уништити једни друге, док ће остали, слаби и несрећни, допузати улизички до наших ногу и закукаће нам: 'Да, ви сте били у праву, само ви поседујете Његову мистерију и ми се враћамо вама, спасите нас од нас самих!' ...И сви ће бити срећни, сви милиони створења осим сто хиљада који владају њима. Јер само ми, ми који чувамо мистерију, ћемо бити несрећни... Мирно ће они умрети, мирно ће они издахнути у Твоје име и над гробом ће наћи ништа друго до смрт. Али ми ћемо чувати тајну и за њихову срећу ћемо их очарати наградом неба и вечности.

 [Велики инквизитор ће] водити људе свесно у смрт и уништење, а опет ће их потпуно обманути тако да они не примете где су вођени, да јадна слепа створења могу барем на путу да мисле за себе да су срећна.'“ xciii

[Наставак са траке из предавања о Ничеу:] Велики инквизитор каже: „Како можеш да волиш човечанство? Просто су ужасна или гадна врста створења, ова пала створења? Можеш да се бринеш о њима и да им даш све што им треба, али како можеш да их волиш? А Христос је тај који воли човечанство.“

  - КРАЈ НАШЕГ ИЗБОРА -

Превод и уређивање: Православна породица, август 2017.

Извор: Православни курс преживљавања, "The Orthodox Survival Course", Предавање 8, ЗНАЧЕЊЕ РЕВОЛУЦИЈЕ.

 

Помозимо  породици Тркуља!

trkulja

nemanjici 2.knjiga

 nemanjici baner 02

baner200x400pxfb

 

 krstovdan

Тропарь, глас 1.:
Спаси, Господи, люди Твоя и благослови достояние Твое, победы благоверным Царем нашем на сопротивныя даруя и Твое сохраняя Крестом Твоим жительство.
Спаси Господи људи Твоја и благослови достојаније Твоје, побједи благоверним Царем нашем на сопротивнија даруја, и Твоје сохрањаја Крестом Твојим житељство.
Спаси Господе, људе Своје и благослови наслеђе Своје, победу благоверним Царевима нашим дарујући над непријатељима и Крстом Својим чувајући народ Свој.
(Тропар Часном Крсту, какав је био до безбожничке измене када је помен Цара и царске породице избачен из свих богослужбених књига. По речима св. Јована Шангајског, овај тропар увек треба овако читати).