Јеромонах Серафим Роуз: Француска револуција (1. део)

Објављено 09 фебруар 2017

serafimrouz2ЈЕРОМОНАХ СЕРАФИМ РОУЗ

ПРАВОСЛАВНИ КУРС ПРЕЖИВЉАВАЊА – ФРАНЦУСКА РЕВОЛУЦИЈА

Поштовани читаоци, представљамо вам још један од наших превода, овај пут је то део изванредног предавања блаж. Серафима Роуза под називом „Православни курс преживљавања“. То је низ предавања која је он држао у манастиру Платина 70-тих година дватесетог века. Та, на Православном Западу врло цењена предавања, су снимљена на траку а затим прекуцана.

Ево шта он сам каже о њима: „Циљ ових предавања, зашто ми истражујемо развој модерног менталитета, је да разумемо зашто је свет данас такав какав јесте, шта је то формирало наше умове данас, да бисмо могли да будемо Православци борећи се против лажних идеја, лажних конструкција у нашим умовима и да бисмо видели шта је прави Православни менталитет и право Православно учење...“

Будући да су ова предавања била јако дуга и њихов запис је опширан, ми смо одабрали један део, који се тиче Француске револуције, као прве сатанистичке, јудео-масонске револуције, која је покренула и низ других у Европи, све до бољшевичке револуције у Русији и комунистичке ревоуције у Србији. Из овог текста можемо да видимо да се одређени механизми у случају свих „народних револуција“ понављају све до данас. Такође он, из историјских извора, баца светло на велику улогу тајних друштава у рушењу самодржавних држава (монархија), као и у рушењу целокупног друштвеног система вредности и наметању „новог“, сатанског, путем терора, који се сматра легитмним средством за наметање „новог поретка“. Цео текст "The Orthodox Survival Course" на енглеском, можете преузети ОВДЕ. 

У тексту је курзивом обележен подсетник који је о. Серафим себи писао као кратак сажетак одређеног одељка, подвлачење је наше.

serafimrouz5

Предавање бр. 6.

ФРАНЦУСКА РЕВОЛУЦИЈА

Сада након испитивања идеја које су се међусобно смењивале у модерним временима од средњег века и формирале модерни менталитет, долазимо до наших дана, тј. историје последњих двеста година. Пошто све што је било пре Француске револуције носи другачији дух; оно што долази после носи нови дух. Период пре 1789. се називао „Стари режим“, а период након тога је „Ревоуционарно доба“, које је исто сада као што је било 1790-их.

Овоме ће бити потребно више предавања јер ћемо сада наставити и историјски опис модерног менталитета, али истовремено ћемо сада урадити и нешто друго. Тачно истовремено како радимо ово, заустављаћемо се и анализираћемо уједињавајућу подлогу овим идејама. То јест, која је основна философија; у ствари, која је основна теологија револуционарног ума?

На шта мислимо када кажемо револуционарна „теологија“? Баш као што православно хришћанство има своју теологију, целу догматску структуру, која, када неко верује у њу, улази у његов живот и мења сваки аспект његовог живота; такође и модеран менталитет, који је достигао свој завршни облик током револуције, има читав систем веровања која утичу на читав живот појединца и обликују историју.

Уствари, то је исто као [приступ] Светим оцима. Не постоје дела само једног Светог Оца која можете прочитати да бисте схватили целокупно хришћанско учење, зато што различити Свети Оци изражавају различите погледе, различите аспекте. И сви Оци целокупно садрже мудрост Предања. А модерни историчари би желели да кажу да је један у контрадикцији са другим и тако даље, али, уколико једном уђете у православни дух, ви видите да је пре случај да један употпуњава другог. И ту је чудесна хармонија у свим списима Светих Отаца.

Заједно са револуцијом морамо испитати два аспекта активности модерног менталитета: ми их називамо философима и активистима – философи који су имали идеје и активисти који стварају историјске догађаје. Или, као што је један рани историчар Француске револуције рекао, први се називају „философи који кваре“, то су они који мисле; други се називају „философи који масакрирају“, то су они који излазе и масакрирају људе.

Ово је доба, ово модерно доба, ово револуционарно доба, када модерна философија проузрокује најдубље ефекте у свакодневном животу. Раније је философија била већином ствар виших класа, једне врсте беспослених људи који су имали времена да размишљају. А од сада, све привлачи ова модерна философија, јер она мења читав живот. Ова два аспекта, философија и активизам, нису у потпуности раздвојени, већ се преплићу. Тако и ми морамо разумети најпре како су оне повезане.

Пре свега, философија инспирише дело. Без модерне философије не би било ни револуције. У ствари је чак и Наполеон рекао: „Без Жан Жак Русоа ја никад не бих постојао.“

Друго, философија није нешто што долази прво па они делују након тога; философија се наставља и док траје дело. И можемо рећи да она консолидује оно што је дело остварило и наставља да гура активисте да ураде још више. Револуционарна дела су често посао који обавља мала организована група, али они успевају зато што имају подршку општег мњења, тј. духа времена, који је вољан да оправда сваку врсту криминала. Без ове подршке општег менталитета времена, револуција, све револуције би престале чим би завереници били убијени. Чак и данас веома јасно видимо да Комунизам наставља да постоји и да поседује половину света управо јер Запад дели исте основне идеје и стога је вољан да опрости злочине Комунизма.

Стога, пре свега, покушаћемо да уђемо у траг развоју модерне мисли у револуцији. А под револуцијом мислим, наравно, на цео нови концепт револуције, који је универзална ствар, која почиње Француском револуцијом. Покушаћемо да покажемо јединство целокупног револуционарног покрета и анализирамо његову теолошку философију и психологију. Ово ће нам пружити спољашњи, уједињени поглед на револуционарно доба. И онда, у каснијем предавању, ћемо се окренути унутрашњем, такозваног „духовном“ пориву модерног човека који даје инспирацију крајњем циљу целе револуције.

Гледајући на Француску револуцију, што је место одакле почињемо јер су ту модерне идеје имале свој први огроман излив, мораћемо да имамо прилаз различит од већине историчара Француске револуције. Можете прочитати како историчари објашњавају њене догађаје... као да су револуцију подигли људи с добрим намерама али нажалост било је ту понекад неких усијаних глава које су се помешале са њом; и историјске околности су се промениле, спољашње опасности су порузроковале промену планова, и цела ствар просто није испала онако како је требало. А идеалисти су били некако фрустрирани и морали су да се врате и почну поново.

Ово је, ако погледамо на конкретан преглед догађаја, веома наивно посматрање. Уопште није тако. Овиме ми не кажемо да се сваки појединачан догађај обавијен завером, јер има и многих других мотива – има много људи који би желели да сами преузму вођство, да убију неког – и много споредних путева којима револуција скреће са главног пута и потом се враћа на главну сврху. И тако, ми морамо да гледамо, као што сам рекао, да видимо шта је језгро разних промена које су се збиле, и да пратимо нит која се појављује као константна нит кроз све револуционарне догађаје. У анализи револуције има једна књига која је одличан уџбеник овога. Написала га је особа која је била у Паризу током револуције, током 1790-их и написала је књигу, мислим, око 1797. А ово издање које имамо је из 1818-те. Зове се „Мемоари за историју јакобизма“, игумана Баруела (Abbé Barruel). А драгоцена је зато што је он био баш тамо још када је ово било све веома свеже. И био је суочен са истом врстом мислилаца које имамо и данас, који кажу да је све то био племенити експеримент који није добро изведен.

Он је спровео велико истраживање кроз многе текстове – ми ћемо видети какви су били ти текстови – и показује да постоји једна нит која се протеже револуцијом; нема никакве случајности. И многе ствари за које сада људи и историчари могу рећи да су случајни резултати, он каже: „Не, тако је било испланирано“. Он има рад да то подупре. Прочитаћу део увода у његову књигу, који приказује његов целокупан приступ. Он каже:

fran.revolucija

„Под ужасним називом „јакобинци“, појавила се секта првих дана Француске револуције, која је учила да су сви људи једнаки и слободни; у име ове једнакости и њене дезорганизоване слободе, бацали су под ноге олтаре и тронове; у име ове исте једнакости и ове исте слободе, звали су све нације у пропасти побуне и ужасе анархије“.

„Од првих момената њеног појављивања, ова секта је прикупила триста хиљада јаких чланова, подупртих са два милиона оружја, који би могли да се покрену кроз читаву Француску, наоружаних бакљама, копљима, секирама и свиm громовима револуције.

„Баш под покровитељством овог покрета, подстицањем, утицајима и активностима ове секте почињене су све страшне свирепости које су натопиле огромно царство крвљу њихових епископа [понтифа], њихових свештеника, њихових племића, њихових богаташа, њихових грађана сваког ранга, сваког годишта, сваког пола. Управо су од стране ових људи краљ Луј XVI, краљица његова супруга и његова сестра принцеза Елизабета, изубијани безумницима и јавном срамотом током дугог заробљеништва и  свечано убијени на губилишту, и свим владарима света се поносно претило истом судбином. Баш је због ових људи Француска револуција постала казна Европе, терор моћи испразно уједињен да оконча напредак ових револуционарних војски, бројнијих и више разарајућих од напада вандала.“

„Шта може бити њихова школа и ко могу бити њихови учитељи? Који су њихови будући планови? Ова Француска револуција приведена крају, да ли ће коначно престати да мучи земљу, да убија краљеве и да фанатизује нације?“

„Схватили смо да они покушавају да убеде људе да је цела револуционарна и завереничка секта, пре саме ове револуције, само једна имагинарна секта. За те људе, сва зла Француске и сви терори Европе прате једно друго, повезани су једноставним подударањем непредвиђених околности, немогућим да се предвиде. Њима се чини бескорисним да се пронађу завере и агенти који су испланирали завере и усмерили ланац догађаја. Они [актери] који владају данас не знају планове оних што су им претходили; и они који ће доћи након њих ће исто тако бити неупућени у планове својих претходника.

„...Рећи ћемо им: у овој Француској револуцији, све укључујући и њене најужасније злочине, све је било предвиђено, планирано, смишљено, одлучено, наређено: све је било резултат најдубљег бешчашћа, пошто је све било припремљено, спроведено од стране људи који су сами поседовали нит завера одавно испланираних у тајним друштвима, и који су знали како да одаберу и убрзају моменте погодне да своје планове.

„То што су јакобинци уништили пре првог пута, поново ће уништити. У тами ће ићи за великим предметом својих завера и новим катастрофама ће учити нације да је цела Француска револуција била само почетак универзалног разарања које планира ова секта.“

„Резултат ових истрага и свих доказа које сам прикупио, изнад свега у архивама јакобинаца и њихових првих учитеља, било је то да су њихова секта и њихови планови сами по себи удруживање заједно, коалиција три секте, троструке завере у којој је, много пре револуције, испланирано и још увек се планира, збацивање олтара, оног олтара трона и коначно читавог грађанства.“

Већ је све било испланирано. Три црте на које он мисли су: философија, масони и илуминати (Серафим Роуз, прим.прир).

„Веровали сте да је револуција требала да се заврши у Француској, али револуција у Француској је само први покушај јакобинаца; а завети, заклетве и планови јакобизма се протежу на Енглеску, Немачку, Италију и на све нације као што су и на француску нацију.“

volterВОЛТЕР

Сада ћемо пробати да испитамо ове идеје које су пре Француске револуције припремиле пут револуцији. Пре свега, постоји та ствар коју смо већ испитали овлаш у претходним предавањима, односно, философија Просветитељства. Он налази да је најзначајнији философ Просветитељства Волтер, с овим у вези, зато што када је још увек био младић у Енглеској, обећао је да ће посветити свој живот уништењу хришћанства, и од њега потиче познат израз „Escrasez l’infame“, да се искорени срамна ствар, односно, религија Христа и замени се, наравно, његовом религијом, што би био деизам 1.

Он и његови пратиоци, као што сам рекао, су они које Баруел назива философима искваритељима, философима који кваре. А јакобинци су философи убице, философи који масакрирају, они који још увек имају идеје; али они излазе и одсецају људима главе. Он такође мисли да су најбитнији Дидро и Д'Аламбер, међу другим француским деистичким философима, и Фредерик II, краљ Прусије, који се често састајао са Волтером. Видимо у то доба, као и касније са бољшевизмом, да су најдивљи револуционари имали способност да убеде принчеве и високе владаре да учествују у њиховим плановима.

Касније ћемо рећи нешто о Јеврејима, али сада ћемо само поменути да је занимљиво да су и Д'Аламбер и Волтер, у својој мржњи према хришћанству, покушали да убеде неколико принчева да поново саграде храм у Јерусалиму да би доказали да је хришћанство лажно, на исти начин на који је Јулијан Апостата (Отпадник) покушао да то уради. Волтер је чак и написао писмо Катарини II: „Молим Вас, изградите храм у Јерусалиму.“ Али Катарина је била паметнија.

Многи од владара, мале војводе у Немачкој, и племићи у Француској су били веома интригирани овим идејама; чак и они најдивљи, револтирано су уклањали хришћанство. И то је, наравно, један велики разлог зашто је ревоуција имала толику подршку. Али Катарина II у Русији, иако је била Немица итд., је била много паметнија од других владара. Чак је рекла Волтеру да не може да се сложи са свим његовим идејама, иако му је била веома добар пријатељ; и да, ако би се његове идеје спровеле, она више не би могла да има свој салон и да га позове да ту држи говоре. И касније када је Француска револуција избила, наравно, ухапсила је све масоне; и то је био крај револуције за њу.

 
ruso
РУСО

Друга велика струја – прва је Волтер и деистички философи који су рационалисти, то јест, они своде све на своје граница разумевања – друга велика струја философије, која је била веома утицајна на револуцију, је била она Жана Жака Русоа, који је философ осећања. Он је за  себе је рекао да има романтичан дух. Био је испуњен јаким осећањима. Увек би налазио некога да га подржи у својим љубавним аферама и свему другом. Одлазио би у шуму, неки велики кнез би га подржао, и он би лутао по шуми и његово срце би се пунило јаким осећањима, он би видео Бога свуда, и то је била његова религија. Он је живео у својим емоцијама, у царству нејасног и неодређеног. Али у исто време како је Волтер све сводио на свој разум, Русо је сводио на своја осећања. И те две ствари – наравно, веома јаке у човеку, две стране наше природе – су обе ушле у револуционарни дух. А религија осећања је, подразумева се, доступнија обичним људима од религије ума.

Имао је философију природе која је била екстремно утицајна на револуцију. Од њега добијамо идеју „враћања природи“, далеко од свега вештачког и цивилизације. Иако он није говорио да апсолутно треба да одбацимо цивилизацију, једном је чак и рекао да пошто смо ионако искварени, можемо бити и мало више образовани него необразовани. Али је супротстављао лажност цивилизованог живота са једноставношћу онога што је он сматрао примитивним животом. У ствари, рекао је да онда када је први пут неко рекао „ово је моје“, да је то порекло наше искварености. Чак је био и против идеје о приватном власништву.

Написао је књигу „Емил“ која описује образовање младе особе, у коме особа не би требало да се учи готово ничему, и природа би требало да се пројави у њему. А учитељ само отклања препреке развоју природе у детету. Нема спољашњег ауторитета. Не пружа се ниједна религија; када одрасте, тада је време да оно само одабере своју религију. Неће имати ни предрасуде, ни навике, ни религију. Чак је рекао да све док дете не буде имало дванасет година, неће знати да направи разлику између своје десне и леве руке да не би било искварено знањем.

А Волтер, када је прочитао ову књигу, писао је Русоу да га читање ове књиге приморава да хода на све четири, „али пошто је прошло више од шездесет година откад сам радио ово, немогуће је за мене да наставим ту навику“. Међутим, били су у дубоком слагању: један уништава све сем свог ума, други све сем својих осећања. Чак иако [су њих двојица] супротстављени у својим основним гледиштима, пошто се ни Русоу није допадао овај компликовани рационализам, ипак је њихов заједнички ефекат моћнији јер узима две нити и примењује их на револуционарне активисте: они ће бити инспирисани обојицом.

У својој политици, он је развио идеју да власт, суверенитет долази не од Бога, не од виших класа, него долази од људи. Наравно, ово је велика идеја револуције. Али, као што ћемо видети касније, баш ова његова философија већ оправдава чудну чињеницу да они који су инспирисани овом идејом завршавају тако што успостављају тиранију, зато што је он рекао да је општа воља надмоћна над индивидуалном вољом. Мислио је да ће, кад једном краљеви буду збачени, сви бити спонтано срећни и да ће имати исту вољу; али ако је не буду имали, онда масе треба да заповедају појединцима.

Он [Русо] је био тај који је рекао: „Човек се рађа слободан а свуда је у оковима“. Наравно, основна идеја револуције се придаје Марксу. Он је рекао... његова религија је религија осећања. Био је деиста као и Волтер, али његов деизам није онај који се може научити; то је само његово осећање о Богу. Такође је веровао у бесмртност. Али све ово је само његово субјективно осећање. Све догме су претпостављене његовом срцу. Његова молитва није нека врста молбе јер он није веровао да Бог одговара на молитве; пре је то излив ентузијазма, радости у природи која је постала химна хвале Великом Бићу, тј., великом Богу деизма.

У својој идеалној држави, говотио је, не дозвољава се ниједна нетолерантна религија, тј., хришћанство, наравно. Постојало би признање вере која је чисто грађанска и њени предмети би били друштвени осећаји, без којих је немогуће да се буде добар грађанин или веран субјекат – односно, нова религија која је више аутократска. Они који не прихвате ову религију, пошто цело друштво мора да има једну религију, морају да напусте државу. Али ако појединац прихвати религију, па се понаша у супротности са њом, мора бити погубљен.

Дакле, ово су две философске нити које улазе у срж револуционарног ума: прва, идеја да ја сам могу да размишљам кроз систем при чему би друштво било хармоничније уређено; и друга, да ће моја осећања да ме одведу до истине. Ни у једној уопште нема јемства: идеје о откровењу, о традицији, о Богу – нема. Једини Бог који остаје је веома нејасан Бог, Бог деизма.

А ми православни хришћани знамо да кад се уклони Откровење, Предање, Црква и прихвати се шта год каже сопствени ум, или шта год осећања диктирају, отвара се пут чему? – сатани да уђе, јер сатана улази посредством мисли, посредством осећања. А видећемо да у овим револуционарним приливима не може да се објасни шта се дешава осим чињенице да сатана управља стварима. Он инспирише ове људе свакаквим плановима, свакаквим идејама.

iluminati
ТАЈНА ДРУШТВА

Али овим двема философским елементима је сада додата и трећа ствар, а то су тајна друштва. Наравно, тајна друштва потајно постоје током периода пре Просветитељства (17. и 18. век), али је посебно у осамнаестом веку рођена нова секта, или барем [она] призната, а то је Слободно масонство, које је рођено у Енглеској 1717-те. И веома брзо се проширило до Француске и Америке и остатка Европе. Касније ћемо видети да је слободно Масонство у Енглеској и Америци постало нешто другачије од слободног масонства на континенту, посебно у католичким државама. А разлог томе није тако тешко разумети.

Енглески менталитет који је већ дао свету философију деизма је такозвани „конзервативан“ менталитет; односно, способан је да верује у баш било шта и да буде прилично задовољан, и да не доводи своја веровања до икаквих логичких закључака. Баш као што ћемо касније видети Дејвида Хјума како уништава цео свет, па потом заседне и ужива, и пије своју кафу и пуши своју лулу, не видевши да је дао идеје које ће доводити људе до очаја.

Исто тако, енглеско масонство је рођено из духа толеранције и потражње за проналажењем некаквог религијског веровања које није ни католичко ни протестантско, али које ће повезати све људе добре воље. Они су се задовољили тиме. Они су имали деистичку религију, Великог Архитекту. Ни о каквим религијским различитостима се није расправљало у Ложи – морали сте да оставите религију иза себе. А што се тиче Енглеза и касније Американаца, ово се сматрало довољним. Ако верујете у Бога, можете да одете у вашу протестантску цркву или англиканску цркву и да будете срећни.

б. Илиминати: (Адам) Ваисхаупт, рођен 1748.; језуитски учењак, али их је мрзео, окренуо се француским философима, манихеизму и окултним доктринама. Цитати, Вебстер 8-10. Веома сличне философије као Русо, али је додао тајно револуционарно друштво, 1. маја 1776., комбинација слободног масонства и језуитизма.

И управо су идеје масонства, идеје братства људи – што је нешто изнад католицизма или протестантизма – када су стигле до континента, запалиле умове људи и начиниле их поприлично радикалним.

Постоји један посебна врста слободног масонства, која се изгледа развила одвојено. И то је оно што се назива Илуминизам. Ово је била креација једног човека, чије је име Адам Вајсхаупт. Он је рођен 1748., прошао кроз језуитско образовање, и касније замрзео језуите, окренуо се француским философима, манихејској философији, и, очевидно, имао неку врсту окултне иницијације у једној од многих окултних секти. Испитајмо овде неколико његових тачки гледишта. Он каже, у слагању са Русоом, да је цивилизација велика грешка, она је крива за  све неједнакости људског живота. Он каже: „Човек је пао из стања Слободе и Једнакости, из стања Чисте Природе. Он је под подређеношћу и грађанског ропства које се подиже из грехова Човека. Ово је Пад и Првобитни грех“. Приметите како овде користи хришћански термин „првобитни  грех“. Касније ћемо видети на који начин је ово све имитација хришћанства.

Према његовом мишљењу, све уметности и науке се морају укинути. Он каже: „Да ли опште науке омогућавају право просветљење, праву људску срећу? Или, зар нису оне пре деца неопходности, компликоване потребе државе супротне Природи, проналасци бескорисних и празних мозгова?... Зашто“, пита он, „би било немогуће људској трци да достигне своје највеће савршенство, могућност да управља собом? Из овог разлога“, учио је да „не само краљеви и племићи треба да буду укинути, него чак не треба да се толерише ни република, а људе треба учити да раде без било каквог ауторитета, закона или грађанског правила које их контролише“. Да би се овакав систем направио успешним,  било би неопходно само да се Човеку улије у главу „исправан и постојан морал“, а пошто је Вајсхаупт отворен у дељењу Русоовог веровања у урођено добро људске природе ово не би било тешко, и друштво би онда могло да „почива мирољубиво у држави савршене Слободе и Једнакости“. Пошто једина стварна препрека људској савршености лежи у ограничавањима које је поставио Човек лажним условима живота, отклањање истих га мора неизбежно повратити својој примитивној врлини. „Човек није лош колико је таквим направљен арбитрарним моралом. Он је лош зато што га религија, држава и лоши примери изопачују“. Било је неопходно, стога, да се из његовог ума искорене све идеје о Будућности, сав страх од заслужене казне због лоших дела и да се ова сујеверја замене религијом Разума. „Када барем Разум постане религија људи, тада ће проблем бити решен“.

„Након ослобађања од робовања религији, мора да уследи слабљење свих друштвених веза. И породични и национални живот морају да престану да постоје да би се „од људске трке направила једна добра и срећна породица“. Изворе патриотизма и љубави према сродницима је, према томе, Вајсхаупт описао у упутствима које је дао својим жрецима за инструкције почетницима: „У моменту када су се људи ујединили у нације, престали су да препознају себе под заједничким именом. Национализам или национална љубав заузела је место универзалној љубави. Поделом земљине кугле и њених држава, добронамерност је себе заробила иза граница да их никада више не прекорачи. Тада је постало врлина да се ширимо на рачун оних који нису били под нашом влашћу... Тако да појединац види да је патриотизам родио локализам, породични дух, и коначно, егоизам. На овај начин је порекло држава или влада грађанског друштва било семе раздора и патриотизам је пронашао казну у себи... Умањити, уклонити ову љубав према држави, и људи ће још једном научити да се знају и воле међусобно, неће више бити пристрасности, везе међу срцима ће се развити и проширити.“  У овим речима, најчистији израз интернационализма на начин на који је данас тумачен, Вајсхаупт је приказао дубоко незнање о првобитним условима живота, као код Русоа. Идеја о палеолитском човеку, чији скелет обично бива ископан са кременим предметом или другим ратним оружјем чврсто стегнутим у својој руци, који проводи своје постојање у држави „универзалне љубави“ је просто смешна. Није, међутим, у својим оштрим критикама против цивилизације Вајсхаупт превазишао Русоа, него у плану који је замислио да би се она збацила. Русо је једва само поплочао пут револуцији; Вајсхаупт је изградио праву машинерију за саму револуцију.

 

1dolar

 

„Било је то 1. маја 1776. када је пет година Вајсхауптове медитације резултирало његовим оснивањем тајног друштва које је назвао, по застарелим философским системима, Илуминати. (Вебстер. 11-12,13.  Укидање религије, асполутне послушности). „Чинови Реда су били комбинација чинова слободног масонства и степена који припадају језуитима. Вајсхаупт је, као што је већ рекао, презирао језуите, али препознавши ефикасност њихових метода у вршењу утицаја на умове својих ученика, он је осмислио идеју о усвајању њиховог система у своје сврхе. „Он се дивио“, каже игуман Баруел, „институцијама оснивача овог Реда, дивио се међу свим тим законима, том режиму језуита, који је под управом једне главе начинио да људи распршени по целом универзуму теже истом циљу; осетио је да неко може да имитира њихове методе док у себи осмишљава потпуно супротне погледе. Самом себи је рекао: „Шта су све ови људи урадили за олтаре и царства, па што ја онда не бих радио против олтара и царстава? Привлачењем мистерија, легенди, стручњака, зашто ја не бих уништио у мраку оно што су они подигли у светлости дана?““

„У обучавању присталица, Вајсхаупт је показао своју дубоку проницљивост. Обраћеници се не би упућивали одмах у тајне циљеве Илуминизма, већ би се уводили корак по корак у веће мистерије – а највећа опрезност је била у томе да се новајлији не открију доктрине због којих би вероватно могао да се револтира. У ову сврху иницијатори морају да стекну навику „причања уназад и унапред“ да не би себе изложили ризику. „Мора се говорити“, објашњавао је Вајсхаупт Надређенима Реда, „понекад на један начин, понекад на други, тако да наша права сврха остане неприступачна нашим подређенима.“

„Тако неким новајлијама Илуминати морају да тврде да не одобравају револуције и да демонстрирају предности поступка мирољубивим методама ка достизању светске доминације.“

„Пасус се онда наставља да нејасно прикаже да ово није случај и да Ред само захтева од почетника испуњење својих обавеза. Не мора ни антагонизам према религији да се призна; напротив, Христос се представљао као први аутор Илуминизма, чија је тајна мисија била да врати људе оригиналној слободи и једнакости коју су изгубили при Паду. „Нико“, требало би се говорити почетнику, „није поплочао тако сигуран пут слободи као наш Велики Учитељ Исус из Назарета, и ако је Христос опомињао своје ученике да презиру богатство, то је било зато да би се спремио свет за ту заједницу добара која би уклонила својину.“ (Веб. 13-14. Новајлије увођене корак по корак у „више мистерије“)

„Није се следбеник, дакле, све до његовог примања у више редове упознавао са правим намерама Илуминизма у односу према религији. Када би достигао звање мајора или помоћника, шкотског витеза, епоптеа или свештеника, откривана му је цела тајна Реда у говору од стране иницијатора:

„Сећаш се да од првих позива које смо ти упутили да би те привукли нама, почињали смо говорећи ти да пројекти нашег Реда тамо нису ушли ни у један подухват против религије. Било је много предрасуда које смо морали да превазиђемо у теби пре него што смо успели да те убедимо да је тобожња религија Христа ништа друго до дело свештеника, обмањивања и тираније.. Онда разуми да они имају исте фикције о свом пореклу, да су све оне подједнако засноване на лажима, грешци, фантазији и обмани. Ево наше тајне.... Ако смо се у сврху уништења целог хришћанства, целе религије претварали да ми имамо једину праву религију, запамти да циљ оправдава средства, и да би мудри требало да предузму све мере да чине добро које зли предузимају да чине зло. Оне које смо ми употребили да бисмо их теби доставили, оне које смо предузели да их једног дана доставимо људској раси свих религија, нису ништа друго до побожне преваре које чувамо да бисмо их једног дана открили рангу магуса или просветљеног философа“.

„Као начин упозорења на последице издаје Реда укључена је насилна илустрација у церемонији иницијације. Узимајући голи мач са стола, иницијатор би држао врх уперен у срце новајлије уз ове речи:

„Уколико си само издајица и кривоклетник, знај да се од све наше браће захтева да се наоружају против тебе. Не надај се да ћеш побећи или да ћеш наћи сигурно место. Где год да си, срам, грижа савести и бес наше браће ће те прогањати и мучити до најунутрашњијих скривених места твоје душе.“

„На овај начин се може видети да Слобода којом су се хвалиле вође илумината не постоји, и да је гвоздена дисциплина у ствари девиза Реда.“

„Велика поента утиснута у почетнике – чију ћемо важност видети касније – је била да не треба да буду познати као Илуминати; ово правило је посебно примењивано у случају оних који су се описивали као 'уписани'...“

Жене су биле за искоришћавање и будале с парама

„И жене је требало ставити на списак као Илуминате тако што би им се давали „наговештаји еманципације“. „Кроз жене“, писао је Вајсхаупт, „може се урадити најбољи посао на свету; да се њима додворимо и да их придобијемо, био би један од наших најпаметнијих подухвата. Мање више, оне могу да се наведу да се промене сујетом, љубопитљивошћу, сензуалношћу и наклоношћу. Овиме може да се добије много користи за добар циљ. Овај пол држи велики део света у својим рукама“. Женски припадници реда би се онда делили у две класе, свака са својом тајном, прва се састоји од врлинских жена, које би давале углед поштовања Реду, друге „лаке жене“ би помагале да се задовоље она браћа која би имала склоност задовољству. Али садашња употреба обе класе би се састојала у добијању средстава за друштво. Будале с парама, било мушкарци или жене, били би посебно добродошли. „Ови добри људи“, писао је Спартак Ајаксу и Катону, „подижу наше бројке и пуне наше кутије с парама; приправите се за посао; ова господа морају да буду натерана да загризу мамац... Али пазите се да не одате наше тајне, овакви људи морају увек да буду наведени да верују да је степен који су они достигли највиши.“

15-16. Систем општег шпијунирања

„Шпијунажа је чинила велики део Вајсхауптовог програма. Почетници знани као 'уписана браћа' су придружени да обављају улогу 'посматрача' и 'извештавача'; 'свака особа ће бити претворена у шпијуна другог и свих око њега'; 'пријатељи, рођаци, непријатељи, они који су равнодушни – сви без изузетака ће бити предмет његових испитивања; он ће покушати да открије њихову јаку и слабу страну, њихове страсти, њихове предрасуде, њихове везе, изнад свега, њихове радње – речју, најдетаљније информације о њима.' И ово је требало да се уноси у табеле које су почетници носили са собом, и на којима су писали извештаје, који су требали да се шаљу два пута месечно његовим надређенима, тако да је Ред могао да зна ко су ти људи у сваком селу и граду од којих може да тражи подршку.“

(16. Против-наука и цивилизација уопштено: науке су „компликоване потребе државе супротне природи, изуми бескорисних и празних мозгова.“ Послани „апостоли“ Баруел IV, 9)

„Од прве године његовог [Вајсхауптовог] илуминизма, у његовом гнусном безбоштву, имитирајући хришћанског Бога, формулисао је овим терминима наређења која би дао Масенхаусену да пропагира његово ново јеванђеље: 'Није ли Исус Христ послао своје Апостоле да проповедају универзумом? Ти који си мој Петар, зашто бих ти ја допустио да будеш беспослен и тих код куће? Иди онда и проповедај.'“

(Мартинизам је такође важан: 1775. Св. Мартин је назвао „Слободу, Једнакост, Братство“ трима „светим тројствима.“)

„Мартинисти, на које су се често позивали у француским савременим регистрима као илуминатским, су заправо били сањари и фанатици и не смеју се мешати са Редом илумината у Баварској који су настали двадесет две године касније. Управо је под овом 'ужасном и грозном сектом' гигантски план светске револуције успео под вођством човека кога је Луј Бланк искрено описао као 'најмудријег завереника који је икад постојао.' [Вајсхаупт]“

(1782., конгрес у Вилхелмсбаду, илуминизам и слободно масонство се уједињују да следују заједнички циљ, званично поседујући 3 милиона чланова. Цитат из „трагичне тајне“ [Вебстер] стр. 19. )

„Али, савезништво између илуминизма и слободног масонства се није коначно запечатио све до конгреса у Вилхелмсбаду. Овај збор, чију важност за каснију историју света историчари никад нису ценили, се први пут састао 16. јула 1782. и укључивао је представнике свих тајних друштава – мартинисте као и слободне масоне и илуминате – које су сада чинила не мање од три милиона чланова широм света. Међу свим овим различитим редовима једино су илуминати из Баварске формирали дефинитиван план кампање, и они су били ти који су убудуће преузимали вођство. Шта се усвајало на овом ужасном конгресу никада неће бити познато вањском свету, јер су чак и они људи који су нехотично били увучени у покрет и потом по први пут чули праве планове вођа, били под заклетвом да ништа не откривају. Један такав искрени слободни масон, гроф од Вирјеа, члан мартинистичког одељка у Лиону, вративши се са конгреса у Вилхелмсбаду није могао да прикрије да је у алармантном стању, и када су га питали о 'трагичним тајнама' са чијим сазнањима се вратио, одговорио је: „Не могу да вам их поверим. Могу једино да вам кажем да је све ово много озбиљније него што мислите. Завера која се таласа је толико добро осмишљена да ће бити, такорећи, немогуће монархији и Цркви да побегне од ње.' Од тада па надаље,... 'Гроф од Вирјеа је једино могао да говори о слободном масонству са ужасом.'“

(д. 1784., Баварски електор забрањује сва тајна друштва, 1785. илуминати се хапсе и суди им се и њихова документа се објављују – патенти за бомбе, опис циља. [Вебстер] 25.)

„Јавно мњење је сада, међутим, постало потпуно узбуђено по питању друштва, и електор Баварске, обавештен о опасностима по државу коју су створили његови следбеници, за које се причало да су изјавили да 'илуминати временом морају да владају светом,' објављује едикт о забрани свих тајних друштава. У априлу следеће године, 1785., други илуминати, згрожени тиранијом Вајсхаупта, су призвани пред испитивачки суд да дају изјаву о доктринама и методама секте. Докази ових људи... нису оставили места за сумњу по питању ђаволске природе илуминизма. 'Све религије,' изјавили су они, 'сву љубав према држави и верност према старијима, треба уништити', најомиљеније начело Реда постало је:

„Tous les rois et tous les prêtres„ - Сви владари и сви свештеници

„Sont des fripons et des traîtres.“ - Су ниткови и издајице.

„Поврх тога, требало је уложити сваки напор да се створи раздор, не само међу владарима и њиховим поданицима, него и међу министрима и њиховим секретарима, чак и међу родитељима и децом, док се у међувремену охрабривало самоубиство уливањем идеје људима у главу да је чин убијања себе приуштавање одређеног сладострасног задовољства. Требало је проширити шпијунажу чак и на пошту постављајући у поште следбенике који поседују вештину отварања писама и њиховог поновног затварања без икаквог страха од примећивања.“ Робизон, које је проучавао све доказе четири професора, овако сумира Вајсхауптов план, онако како су га они открили:

„Ред илумината осуђивао је хришћанство и залагао се за чулна задовољства. 'У ложама је смрт проглашена за вечни сан; патриотизам и оданост су називани ускогрудним предрасудама, неускладивим са универзалним човекољубљем'; даље, 'приказивали су све владаре као отимаче и тиране, а све привилеговане редове њиховим саучесницима'... 'Хтели су да укину законе који су штитили имовину прикупљену дуготрајном и успешном прозиводњом и да убудуће спрече било какво такво гомилање. Намеравали су да успоставе универзалну слободу и једнакост, неповредива права људи... И као потребне припреме за све ово, намеравали су да искорене сву религију и уобичајени морал као и да прекину везе домаћег живота уништавајући поштовање брачних завета и преузимајући образовање деце из руку родитеља.'“

 

iluminati1

 

„Сведено на једноставну формулу, циљеви илумината могу се сумирати у следећих шест тачака:

1. Укидање монархије и свих уређених влада.

2. Укидање приватног власништва.

3. Укидање наследства.

4. Укидање патриотизма.

5. Укидање породице (нпр. брака и целог морала, и образовних институција деце).

6. Укидање свих религија.

Сада се сигурно може рећи да све горе наведено представља нешто до сада невиђено у историји цивилизације. Комунистичке теорије су подржавали изоловани мислиоци или групе мислилаца од Платоновог доба, али нико, колико ми знамо, још никад до сад није озбиљно предлагао да се уништи све што цивилизација представља. И више од тога,  као што ћемо видети, план Илуминизма сажет у горе наведених шест тачака наставља се до данашњег дана како би оформио прецизан програм Светске револуције. Како сада можемо да сумњамо у то да је цео покрет настао са Илуминатима или са његовим прикривеним утицајима на дела?

„Било је то 11. октобра 1786. године какда су баварске власти упале у Звакову кућу и заплениле документе који су приказали методе уротника. Тада су пронашли опис сефа за чување папира који би експлодирао попут паклене машине уколико би се насилно отворио; раствор који би ослепио или усмртио уколико би био напрскан у лице; начине за фалсификовање печата; рецепте за посебно смртоносну врсту тоалетне воде за отровне парфеме који би испунили спаваћу собу отровном паром и чај за изазивање абортуса. Похвала атеизма названа „Боље од Хоруса“ је такође откривена, и папир са Зваковим рукописним записима који описују план за мобилизацију жена у две групе које се горе помињу:

„...Страшна опасност коју представљају Илуминати сада је очигледна и влада Баварске сматра да је најбољи начин да се упозорење пренесе цивилизованом свету тај – да се пусти да пронађени папири говоре сами за себе, наређујући да буду објављени и да циркулишу у што је могуће ширем кругу . Копија ове публикације названа „Оригинални записи Реда Илумината“ прослеђена  је потом свим Владама Европе, али је, мада је то чудно рећи, привукла јако мало пажње. Истина је, како игуман Баруел истиче, чудноватост планова који се у њој износе чинила се невероватном, и европски владари одбијајући да илуминизам схвате озвбиљно, оставили су је по страни као химеру.“

Ц. РЕВОЛУЦИЈА

 „ Уверени, не пуно година пре Француске револуције, у мисли људи чија се укупна амбиција чинила апсорбованом у Инголштату у прашини школске креде, како је могуће да је Илуминизам, у року краћем од двадесет година, постао силна секта која се под именом Јакобинаца данас сматра заслужном за разбијање у комадиће толико олтара, толико владалачких скиптара поломљених или унакажених, толико срушених монархија, толико покорених нација, толико моћника палих под њиховим бодежима  или отровима њихових егзекутора, толико других моћника понижених под јарам сервилности који се зове „мир“, или понизност још мање часном која се назива „савезништво“?

 

fran.revolucija1

 

„Под истим именом Јакобинаца, гутајући непрестано све тајне, све уроте, све секте заклетих неверника, заведених завереника, дезорганизованих завереника, како је Илуминизам успоставио такву доминацију страха, која држећи свемир у неверици, не дозвољава ни једном краљу да каже: сутра ћу и даље бити краљ; нити једном човеку: сутра ћу још увек имати законе и религију; ни једном грађанину: сутра ће мој дом и моје богатство и даље бити моји; сутра се нећу пробудити под  Дрветом слободе са једне стране и Дрветом смрти, прождрљивом гиљотином, са друге стране?“

Наредбама Јакобинаца су се моментално покорили [Barruel IV 337]. Пили су једни другима крв „за смрт краљева“. Падом монархије 1792. године почиње озбиљна деструкција.

„... Након једне од ових прослава у име братства, сва Браћа би зарезала руке и цедила своју крв у заједничку чашу; сви би пили из ове чаше узвикујући „смрт краљевима“ и ово би била последња здравица њихове братске прославе. Ово писмо нам такође говори који су људи формирали Легију хиљаду и двеста, чије је формирање предложио Жан де Бри на Конвенцији, а чији је циљ био да се братство прошири по империјама и и погуби све краљеве на свету.“

„Без обзира коме се приписује, међутим, механизам  Француске револуције се разликује од свих претходни револуција. Изоловане револуције које су се дешавале током историје света могу се јасно распознавати као спонтани покрети које је изазивала репресија или политички покрет који је имао неку врсту јавне подршке, чиме је успевао да задовољи захтеве народа. Али, током Француске револуције, први пут видимо да је план операција које се предузимају све до данас, да се систематски покуша са стварањем притужби које би се потом искористиле...“

„Најупечатљивији пример инжењеринга агитације током раних фаза Револуције, био је необични инцидент који историја познаје као „Велики страх“, када је у истом дану, 22. јула 1789. године, и скоро у истом сату, у селима и градовима широм Француске, створена паника објављивањем да се приближавају разбојници и да стога сви добри грађани морају узети оружје. Доносиоци вести на коњима су у многим случајевима показивали повеље/плакате насловељене „Краљев едикт“ који су садржали слогане „краљ наређује да се спале сви замкови јер он жели да постоји само његов замак!“ И људи су покоравајући се овој команди узимали било које оружје које су могли наћи и започињали разарања. Циљ завереника је био постигнут – наоружавање људи противно реду и закону, метод који је од 1789. године чинио први корак у програму социјалне револуције.“

Протест жена 5. октобра 1789. године: жене су обучене као мушкарци, многе су  наслино укључене.

„То је она (секта) уништавала приврженост брата брату; детета оцу, када је Шеније погледавши на брата кога су предавали џелатима хладнокрвно изјавио `уколико мој брат није привржен Револуцији нека буде жртвован`; када је Филип тријумфално Јакобинцима донео главе мајке и оца. Ово је секта увек жедна крви, која је по речима Марата захтевала још 270.000 глава, а које би ускоро могле да се рачунају у милионима. Она (Секта) је то знала; тајне једнакости могу једино да се постигну у случају смањења броја становника света; и секта је одговарала кроз Ле Боа Заједници Монтобана застрашеној захтевима за провизију: „Никад се не бој. Француској је довољно 12 милиона људи, па остали, односно других 12 милиона треба бити убијено, и вама више неће недостајати хлеба.“ (Извештај Комитета за јавну безбедност, састанак од 8. августа 1795. године)

Револуционарни трибунал је расправљао о смањењу броја становника за 1/3 или 1/2; Комитет за јавну безбедност је рачунао колико глава у сваком граду или округу треба скинути. Удављени, послати на гиљотину или устрељени - 300.000, од којих 3.000 племића, док су остали сељаци и радници. У Нанту убијено је 500 сиромашне деце у једној кланици; 144 сиромашне жене су бачене у реку и слично.

fran.revolucija2

(3) Убиства и уништење су били нарочито окрутни: у септембру 1792. дошло је до масакра свештеника и осталих у затвору, канибализма и мучења. Насиље је било прорачунато и садржало је једну Марксову идеју. Сије (Sieyes) одговара (Barruel IV 335) „Ви нам увек говорите о средствима, господине, она су крај, средство и циљ који морамо научити да видимо“. „Газићу радо ногама кроз крв и сузе“, рекао је Робеспјеров помоћник Сент Јуст, „и ово, признао он то или не, мора бити максима сваког Социјалисте који верује да су сва средства оправдана да би се постигао циљ“.

4. Бабо, „Завера Једнаких“ (Babeuf, “Conspiracy of the Equals.”).

а. Вајсхауптов ученик који је следио Робеспјерове комунистичке идеје. Он је тврдио да је депопулизација „велика тајна“ Терора (који је однео 1 милион живота). Основао је своју масонску организацију ради достизања „једнакости“. Комуниста. (Бабо, „Завера Једнаких“ (Babeuf, “Conspiracy of the Equals.”)).

„Нажалост конфузија у главама оних који су заговарали „Једнакост“ била је тако велика да су састанци – на којима је ускоро било две хиљаде људи - постали као „Кула Вавилонска“. Нико више није био сиугуран шта жели и ни једна одлука није могла бити донета; с тога је одлучено да ове велике састанке замене тајни састанци малих комитета... и  овде је шема социјалне револуције разрађена. Почевши са премисом да је свака имовина крађа, одлучено је да процес познат у револуционарном језику као „експропријација“ мора започети; односно сва постојећа имовина силом мора бити одузета од садашњих власника – силом наоружане гомиле. Али, Бабо (Babeuf) (Вајсхауптов ученик који је следио Робеспјерове комунистичке идеје) док је заговарао насиље и неред као средство за остварење циља, ни на који начин није прижељкивао анархију као стално стање; држава мора бити очувана, и не само очувана већ апсолутна, једини гарант неопходан за живот. „У мом систему Заједничке Среће`, писао је `желео бих да не постоји лична имовина. Земља припада Богу, а њени плодови свим људима.“ Други Бабовист, Маркиз Д’Антонел пређашњи члан револуционарног трибунала, изразио се сличним речима: „Комунистичка држава је једина праведна, једина добра; без оваквог поретка ствари мирољубиво и збиља срећно друштво не може постојати.“

Априла 1796. завршио је свој „Манифест Једнаких“ (Web.57-8.)

 „Бабо је онда одлучио да формира „Тајни Директорат“, чији рад има велику сличност са радом Илумината. Као што је Вајсхаупт покренуо дванаесторицу водећих ученика да управљају операцијама у Немачкој, и строго наредио да његови ученици не знају један за другог да су Илуминати, тако је Бабо сада основао дванаест првих агената који ће радити у различитим квартовима Париза. Они нису смели да знају ни имена оних који су основали Централни комитет четворице, већ су могли само да комуницирају са њима кроз посреднике који су делимично знали тајне завере.  

Као и Вајсхаупт, тако је и Бабо имао доминантан и арогантан тон према својим потчињенима и било ко за кога је он посумњао на издају, одмах је добијао претње, по обичају тајних друштава, са најстрашнијим претњама. „Тешко онима на које ми почнемо да се жалимо!“, писао је једноме у чију ватреност је почео да сумња, „знај да се прави завереници никада не одричу оних које су једном примили“.

„ До априла 1796. године план побуне је био завршен и познати „Манифест о једнакости“ спреман за објављивање „Народ Француске“, објављено је у тој публикацији, „петнаест векова  живео је у ропству и самим тим био несрећан. За шест година (тј. током трајања Револуције) задржавали сте дах, чекајући независност, срећу и једнакост. Једнакост! Прву жељу Природе, прву потребу Човека и основну везу сваког правног удруживања!“

„Објављујемо да не можемо више подносити да велика већина људи ради и зноји се у служби и за уживање крајње мањине. Довољно дуго и предуго мање од милион појединаца располагало је оним што би требало да припада њиховим ближњима, којих је више од двадесет милиона. Нека коначно престане овај велики скандал у који наши потомци неће моћи да поверују. Уклонимо последњу одвратну разлику између богатих и сиромашних, великих и малих, господара и слуга, оних који владају и њихових поданика. Нека не буде друге разлике међу људима од узраста и пола. Пошто сви имају исте потребе, нека буде једно исто образовање и  једна иста врста хране. Задовољни су сунцем и ваздухом истим за све; зашто не би било исте мере и  једнакости како би свако имао довољно хране?...“

У складу са тим, следећа прокламација је обликована под називом „Анализа Бабеове доктрине“ - много мање инспиративна него Манифест, и у највећој мери несхватљива радничкој класи, па ипак, како М. Флури примећује, то је „истинита Библија или Куран деспотског система познатог под именом Комунизам.“ У томе лежи сусштина ствари. Нико ко чита ова два документа Бабовиста не може да не призна истину у вези са неким структурама у друштву – заслепљујућу разлику између богатих и сиромашних, неједнаку поделу рада и ужитка, неправду индустријског система, који у овом периоду дугује много сузбијању синдиката од стране револуционарних вођа, послодавци који могу да живе луксузно због зноја радника – али, поента је у следећем: како Бабо предлаже обрачун са овим злом?

Укратко, његов систем је пронашао доктрину „заједнице робе и рада“, која се може сажети у следећем:

„Свако мора бити натеран да ради онолико сати дневно колико је потребно да уложи у заједничку награду; човек који се покаже спретнији или марљивији од осталих биће награђен само „јавном захвалношћу“.

Али, људи о овоме нису били обавештени, већ им је речено да ће имовина народних непријатеља бити дата невољницима (као Вајсхаупт).“

„Али, људи нису били упућени у тајне покрета. Као што је на почетку Револуције руља у Паризу била заслепљена и вођена лажним текстовима које су им подметали агитатори, и сада су људи били оруђе своје сопствене пропасти. Тако је у „Закону о побуни“ који је сачинио Комитет најављено да ће “имовина оних који су емигрирали, конспиратора (нпр. ројалиста) и народних непријатеља бити подељена бранитељима земље и онима којима је потребна“, али нису рекли да да у стварности то значи да сва та имовина неће припадати никоме већ ће бити државна имовина којом управљају они сами... људи нису били обавештени о разлогу због ког се од њих тражило да проливају крв – и да ће бити приморани да је проливају у количини коју нормална особа није могла да замисли.“

„Велики дан“ револуције

„Програм за `Велики дан` припремио је Тајни директорат: у тачно одређеном тренутку, наоружана револуционарна армија треба да умаршира у Законодавну скупштину, Главни штаб Војске и Владу (министарски дом). Најобученије јединице треба послати у арсенале и фабрике оружја, као и у кампове Винсен и Гренел са надом да ће им се 8000 људи који су тамо стационирани придружити. За то време, говорници би требало да занимају војску, а жене да их нуде освежењем и потребама. У случају да остану прибрани и не дозволе да их заведу речима и понудама, треба поставити барикаде на улице и на трупе бацати камење, цигле, кључалу воду и витриол. Све намирнице у граду би требало запленити и ставити под контролу вођа; док се за то време имућнији извлаче из сопствених кућа које се претварају у смештај за сиромашне. Тада чланове Директората треба убити као и сваког грађанина који пружи било какав отпор. Када се побуна `срећно оконча` како је то наивно изјавио Бабо, све људе треба скупити на Тргу Револуције и позвати да сарађују у избору својих представника“.

giljotina

Насиље

На састанку комитета  „прочитан је наглас коначан план побуне, ком су додати нови детаљи – свако ко би покушао да преузме власт имао је моментално бити смакнут, наоружани се имају разоружати, пекарима се имају одузети све залихе хлеба, а они који се супротставе требају да буду обешени на најближу светиљку, а иста судбина је била намењена трговцима вином и ракијом који би могли да одбију да обезбеде пиће за омамљивање масе и навођење на насиље. `Сваки обзир мора бити одстрањен од људи`, упућено је писано упутство вођама; `морају учинити дела због којих неће бити повратка`“.

„Међу свом овом свирепом бандом, Росињол, пређашњи генерал револуционалне армије у Ла Венди показао се као најкрволочнији: „Нећу да имам ништа са вашом побуном“, викао је, „уколико главе не буду падале... уколико не инспирише толико страшан терор да свемир  задрхти...“ – изјава која је дочекана једногласним аплаузом.

Француска уништена Револуцијом (Вебстер 49-50)

„Француска је деморалисана. Она је исцрпљена – ово је последња особина земље у рушевинама. Не постоји јавно мишљење, односно свако јавно мишљење је формирано из мржње. Мрзе чланове Директората, мрзе посланике; мрзе присталице терора и ројалисте из Ла Венде; мрзе богате и мрзе анархисте; мрзе револуцију и контрареволуцију... али мржња достиже свој парадокс у случају нових богаташа. Шта добро произилази из уништавања краљева, племства, аристократије ако посланици, фармери и трговци заузму њихово место? Како вапи мржњом!... Сва уништења која је Директорат затекао или повећао – уништење партија, моћи, домова, савести, интелекта – нема ништа јадније од уништења националног карактера.“

„Револуција, која је привидно вођења ради добробити нижих класа друштва, гурнула их је у степен деградације и несреће на ком се нису налазили ни у време старе монархије. Лишени су наслеђа, огољени и остављени без икаквих средстава за живот, осим пораза оружја и пролазног плена поражене нације.“

Храм Разума

Фестивал Слободе је био планиран за 20. Брумер II године (10. новембар 1793. године). Да би се прославила победа философије над фанатизмом, Комуна је одузела катедралу Нотр Дам;  изграђена је планина у делу за хор, а глумица је представљала Слободу. Обавештени о томе, присутни на Конвенцији наставили су до катедрале - сада названој Храм разума - и присуствовали другој прослави грађанског фестивала. "Узгред, спалили су слику са ликом атеизма, јер револуција није атеистичка; већ је божанствена." Неки делови земље, (покрајине) следе овај пример. 30. брумера (20. новембра исте године), грађани који припадају делу `Јединства` ... украшени свештеничким симболима, парадирају пред Конвенцијом, певају и плешу." И 23. новембра 1793. године су затворене све цркве...

 

fran.revolucija3

Наполеон

Сада долазимо до последњих аспеката Револуције, а то је Наполеон. Са њим, Револуција, у ствари, стиже до свог краја и ово је крвави део. Цела Европа је потрешена; једна њена половина подржава револуцију док не види колико је крвава и тада се узнемири; али и даље део људи је прижељкује док су остали престрашени и почињу да се боре. Француска војска излази ван граница и носи револуцију у иностранство. Виде како Гете, Бетовен и остали мисле да је дивно донети човечанству слободу и једнакост.

И тада, Наполеон, паметан и талентован човек, долази и преузима целу ствар постајући наредних петнаест година диктатор у Француској. На више начина он је понудио компромис, односно поново успоставља цркве, односно враћа цркве... Склапа конкордат с Папом, који тиме добија много више моћи над црквом у Француској него што је имао икад пре. Враћа цркве, успоставља нову врсту племства и империју, нову монархију уз очување вредности Револуције. Ово значи да са новим законима напушта идеју о постојању различитих друштвених сталежа. Бар теоријски, сви су једнаки пред законом.

Када људи умиру за Наполеона, они умиру за некога ко, како Виктор Иго пише `зна да ће они умрети... салутирају свом богу који стоји усред олује`, а то је Наполеон као божанство.

„Наполеон је демонско биће“, каже Гете користећи стари пагански појам натприродног бића које није ни бог ни ђаво него нешто између. Постоји 'апокалиптична' нит која се протеже кроз Наполеона као мистерију. Развија се раније током Револуције, а потом стиже  до таквих висина да досеже хришћанску есхатологију,  визију скорог краја света. Ово је, свакако, веома тачно, јер је ово хилијастички2 покрет. „Крај свих ствари је при руци: ново небо и нова земља.“

 

napoleon

„Антички сан о изгубљеном рају, Божје краљевство на земљи као и на небу, заједно са новом визијом Слободе, Братства и Једнакости привлачило је људе Наполеону... Наполеон је дух Револуције. `Ја сам Француска револуција` каже он док започиње изградњу империје и каже `Империја је Револуција`“

Он за себе каже „затворио сам ковчег анархије. Окончао сам Хаос. Очистио сам Револуцију...“

„Упркос свим непријатељствима, Револуција је имала праве узроке за нашу моралну обнову. Онако како гнојиво најружнијег мириса производи најплеменитије растиње. Људи могу обуздати или привремено потиснути напредак али немају моћ да га униште. Ништа не може уништити или избрисати велике принципе Револуције. Њена сажета истина ће трајати заувек у светлу фантастичних дела које смо учинили, у слави која их окружује, већ су бесмртни... Она живе у Великој Британији, расипају своју светлост у Америци; постали су наслеђе француске нације. Она су бакља која осветљава свет... Она ће постати религија свих нација и, можете рећи шта год желите, ова нова епоха ће бити повезана са мојим именом, јер сам ја запалио ту бакљу и расуо светло на њен почетак и сада кроз прогоне, ја ћу заувек бити проглашен као њен месија. Пријатељи и непријатељи једнако ће ме називати првим војником Револуције, њеним победничким вођом. И када ме више не буде, свим нацијама стајаћу као звезда водиља њихових права и моје име ће бити њихов ратни поклич, слоган њихових нада.“

Период револуције претходи агитацији у корист Јевреја, посебно веома просвећених јеврејских философа попут Мојсија Менделсона и либералних радикалних Јевреја који су желели укидање одвојених гета и тако даље. У ствари, Револуција је пружила много такозване слободе Јеврејима, у сваком месту, Револуција је праћена еманципацијом Јевреја. Касније ћемо се вратити на тај аспект.

Најинтересантнија ствар у вези Наполеона и Јевреја је та да је након што се прогасио за Императора сазвао са свих страна света Синедрион, највиши јеврејски суд који је осудио Христа на смрт и који није постојао од пада Јерусалима након Христове смрти. Сазвао је поново ову организацију са јединиим циљем: како би га јеврејски народ прогласио Императором.  Постоји, у књизи коју сам изгубио, чак и слика њега који стоји пред Синедрионом током заседања чекајући проглашење.

Морамо да се запитамо – свакако, видимо доста просвећених и модерних идеја; он је свакако дете Просветитељства - како се ове чудне идеје о империји, монархији, поновном успостављању монархије уклапају у идеале Револуције попут демократије и државе једнакости. Како се уклапају? И како он може бити признат за носиоца револуционарне идеје? У ствари, где год да је ишао, његова војска је била изузетно  усхићена јер су сматрали да имају идеологију; доносили су поруку истине другим народима. Очигледо, то је био повезано са ревоулуционарним идеалом.

За сада о овоме нећемо више говорити. Али, касније налазимо понављање овог феномена. Постоје различите нити Револуције; а нит коју је Наполео најчешће вукао је ова, о којој смо већ раније говорили, идеја универзалне монархије, која га чини једним од претеча Антихриста.

Сама идеја да би могао бити проглашен за бога након што покори свет, да би био освајач света, један једини светски владар, да је Римски Император, да га Јевреји прогласе за свог императора, да је скоро месија, показује да је више него било ко пре њега у модерним временима, Наполеон претходник Антихриста. И касније видимо да је још једна личност у модерној историји имала сличну функцију. У ствари, имала је скоро све исте идеје, то је Хитлер.

И сва ова револуција која започиње са проглашењем права човека и једнакости кроз крваве масакре и намерно смањење броја становника, проглашење комунизма, долазак на власт владара који жели да влада целим светом. Све је ово проба за будуће краљевство овога света.

И једном, кад Наполеон буде уклоњен и монархија поново успостављена – видећемо да то није у потпуности успостављено – ове револуционарне идеје постају све моћније; цела интелектуална класа Европе прихвата ове идеје. Неке идеје су промењене, али основне идеје остају исте. Постоје неки мислиоци који задиру дубље у ово питање; други су површни. Размотрићемо различита становишта и револуционарне пробоје које су имали. Али, да бисмо разумели Револуцију морамо да је посматрамо не као нешто што се завршава већ као нешто што намерава да се пробије са новом снагом. Касније су ове снаге биле у могућности не само да покоре пола Европе, већ сад и већи део света, јер је у међувремену процес отпадништва Мистерије неједнакости отишао много дубље и ушао у животе свих људи на свету.

 

- Наставиће се –

НАПОМЕНЕ:

1. Деизам – Најпре,  постојао је покрет деизма који је вероватно најтипичнији у читавом осамнаестом веку. Идеја деизма је да Бог постоји, али је Он прилично небитан. То јест, Он ствара свет и повлачи се. И од тада па надаље нема никакве везе са Богом. Њутн је сам веровао да Он не може да прерачуна баш све тачно, као, на пример, путање комета и слично. И имао је идеју да је универзум као један велики сат који је Бог направио, повукао се и повремено мора да ускочи и исправи га, да га некако завије поново... Овако чуда и пророчанства почињу да се доводе у питање; и многи писци већ почињу да говоре да су само сујеверје. У овоме су Французи почели да буду радикалнији од Енглеза... Волтер је истог таквог духа и чак каже „Ecrasezl’ínfame“ – збрисати срамну ствар, хришћанство. „Сваки разуман човек, сваки добар човек, би требало да са ужасавањем посматра хришћанску секту. Велико име Деиста, које није довољно поштовано, је једино име које појединац треба да прихвати. Једино јеванђеље које појединац треба да чита је велика књига Природе, написана од стране Божије руке и запечаћене Његовим печатом. Једина религија која треба да се исповеда је религија обожавања Бога и бити добар човек. Скоро је немогуће да ова чиста и вечна религија произведе зло као што хришћански фанатизам не би требало да га произведе.“

2. Хилијастичка јерес (или миленаризам) је вера у скори долазак Христовог земаљског хиљадугодишњег царства. Хилијазам је учење да ће Христовом другом доласку претходити хиљадугодишње царство праведника на земљи. Главно место на које се хилијасти позивају јесте Јованово откровење (20,1-8)., где се каже да ће Сатана бити свезан на хиљаду година, а да ће мученици за Христа оживети и царовати са њим хиљаду година. Након тога ће опет бити пуштен да вара народ (Отк.Јов.20.8).

Извор: ORTHODOX SURVIVAL COURSE, Fr. Seraphim Rose

Превод и приређивање: Православна породица, јануар 2017. 

 

Помозимо породици Тркуља!

trkulja

 nemanjici baner 02

baner200x400pxfb

 

 krstovdan

Тропарь, глас 1.:
Спаси, Господи, люди Твоя и благослови достояние Твое, победы благоверным Царем нашем на сопротивныя даруя и Твое сохраняя Крестом Твоим жительство.
Спаси Господи људи Твоја и благослови достојаније Твоје, побједи благоверним Царем нашем на сопротивнија даруја, и Твоје сохрањаја Крестом Твојим житељство.
Спаси Господе, људе Своје и благослови наслеђе Своје, победу благоверним Царевима нашим дарујући над непријатељима и Крстом Својим чувајући народ Свој.
(Тропар Часном Крсту, какав је био до безбожничке измене када је помен Цара и царске породице избачен из свих богослужбених књига. По речима св. Јована Шангајског, овај тропар увек треба овако читати).