Мистички смисао цареубиства

Објављено 21 јул 2017

car-iskupitel-500mНИКОЛАЈ БУЛГАКОВ

МИСТИЧКИ СМИСАО ЦАРЕУБИСТВА

Средином 1917. године један од последњих стареца Оптине пустиње, јеромонах Нектарије (Тихнов), пророчки је рекао: „Сада наступа тешко време… Наступа век ћутања… И Господар више није самосталан; колико понижења он сад трпи због својих грешака: 1918. година биће још тежа. Господар и цела Породица биће убијени, мучени… Да, овај цар ће бити великомученик. У последње време он је искупио свој живот, и,ако се људи не буду покајали, не само Русија, него и читава Европа ће пропасти…“

 

 

 

4/17. јула 1918. године трагедија цареубиства – најважнији догађај руске и светске историје – одиграла се. Четири дана после тога, на дан јављања Казанске иконе Мајке Божје, у Казанском саборном храму на Црвеном тргу збио се велики подвиг вере и верности. Светитељ Тихон, Патријарх Московски и све Русије, поменуо је у својој проповеди стрељање бившег Господара Николаја Александровича. Замислимо се над речима које је наш велики светац рекао тада читавом нашем народу: „Морамо, повинујући се учењу Речи Божје, осудити то дело, иначе ће крв стрељанога пасти и на нас…“ Није ли у тим речима – указивањe на најважнију тајну тога што се са нама збивало и збива? Зар није овде истински пут ка оздрављењу нашег живота, на који сви ми, на крају крајева, желимо да ступимо осећајући чврсто тле под ногама?

Светитељ Тихон је јекатеринбуршки злочин одмах осудио. Осудио га је у том тренутку – не плашећи се смрти. Осудио је, знајући да је сада он прва личност у Држави, која собом оличава Велику Православну Русију, с којом је борба у то доба ушла у најважнију, трагичну фазу.

А ми? Да ли смо осудили убиство онога који са нама има најдиректнију, крвну, родбинску духовну везу – као и сва јединствена, непрекинута, недељива историја Русије? Да ли смо јасним ограђивањeм од цареубиства омили са себе ту крв? Да ли смо предали својој деци и унуцима, за будућност, судбину неоптерећену тим теретом и растерећену народну душу?

Да, знамо да овај злочин нису учиниле руке Руса. Али да су тада Руси били са Светитељем Тихоном, са Руском Црквом, он не би био могућ. А ми, садашњи Руси, наизглед без икакве везе с тим збивањима – тада се нисмо били ни родили – јесмо ли, макар пред собом, ту учинили јасан избор? Да ли смо ми сами у Русији васпоставили историјску истину? Да ли смо постали свесни подвига Цара Мученика у свој његовој пуноти? Да ли је његов лик очишћен од клевета које су се десетлећима сливале на њега и, авај, дотакле се и наших душа? Да ли смо се вратили духовном поимању Царске власти као светиње? Јер управо је то било оно од чега је почео да се шири ланчани низ револуционарних потреса Русије, који су, на крају, довели до историјске катастрофе савремености и који се ни до данас нису окончали, а прошлог октобра су се опет пројавили као крвави сукоб (око Белог дома, октобра 1993. године, нап. прев.).

Пророчанства светих Отаца сведоче: Русија ће се препородити као Православно Царство. „И биће ту Цар, Самим Господом изабран. И биће то човек огњене вере, дубоког ума и гвоздене воље“ (Архиепископ Теофан Полтавски). Али то ће се збити само ако се руски народ покаје. Покајати се мора за грехе богоодступништва, гажења заклетве и цареубиства. Иначе, над ким ће владати Цар? Безбожним народом, који не цени велику милост Божју – царску власт? Народом који не схвата да цар није у њему равноправан суграђанин, који се вољом случаја обрео на највишем месту у држави, него Богом освештано лице ко ме је послушност – послушање Богу? Без верујућих поданика не може бити ни истинске монархије, ни монарха.

Ако за човека, по маловерју и безверју његовом, Бога нема, онда су, дакако, сви људи једнаки, и сва њихова мишљења имају исту вредност, и све религије су једнаке, а у друштву све мора да буде решавано већином гласова то јест нема ничега бољег од демократије.

Али то, да Бога нема јесте – лаж. „Рече безумник у срцу своме: нема Бога“ (Пс. 13,1), казано је у Светом Писму још шест векова пре Рођења Христовога. Зато су и демократија, и избори, и једнакост, и председници лаж, безумље. А истина је – јерархија, којој је на челу сам Господ. Јерар- хија црквена, на челу са Патријархом, првим међу једнакима, јерархија државна, на челу са Царем, јерархија војна, јерархија породична. Као што каже Достојевски: „Ако нема Бога, онда ни ја нисам капетан“. Мисао о томе да ми, мирјани, смемо да осуђујемо дела Патријарха или Цара је грех дрскости. Тада деца могу да осуђују поступке свог оца, а војници наређења официра. А то значи распадање породице, армије, државе. Са тим схватањем и сећањем живела су поколења наших предака, на њима су и саздали Велику Русију.

У совјетско време друштво се држало само захваљујући томе што су били снажни остаци православног васпитања. Тим васпитањем послужила се безбожничка власт, додавши и приличну количину лажи и насиља. Када су ослабиле хришћанске уставе у душама људским, дошло је поколење некрштене деце некрштених родитеља – тада је и држава почела да се распада.

romanovcar

Питање будућности Русије је питање обнове вере у нашем народу. Тада ће бити могућа и једино спасоносна форма владања, коју су векови проверили – Православно – Самодржавна Монархија. Сви ми, који смо, по милости Божјој, вери пришли у зрелом узрасту, по себи знамо: кад у човеку јача вера, кад он почне да се моли и живи црквено, он сам по себи постаје монархиста – за њега не може бити никакве друкчије форме управљања, зато што је само та форма Богом благословена. Из тога је јасно да представа о монархији као о владавини, пре свега, силом, као о тоталитарној форми – није истинита. То је власт оца над децом, власт духовника над духовним чедима. Без узајамне љубави и свести о одговорности старијих и млађих пред Богом, монархијске власти не може бити.

Добровољним разумним сазнањем слободних људи установљен је монарх у Русији… „Његова личност није ништа друго до свештена“, писао је Н. В. Гогољ.

Над сваким православним хришћанином тајна миропомазања обавља се једном у животу – скупа с тајном светога крштења. Само један човек се по други пут помазује светим миром – монарх, у време венчања (крунисања) на царство. При томе он тајанствено, Духом Светим, прима власт од Самога Бога. Миропомазање у овом случају треба схватити као највиши степен тајне, а не као понављање тајне која се савршила приликом крштавања. Миропомазује се и царица, али само по челу.

У томе је суштинска разлика власти самодржавног монарха од било које друге власти – од свих председника, генералних секретара, диктатора… Природа царске власти је сасвим друкчија, у духовном смислу супротна свим тим људским установама. Сва та лица, изборна или неизборна, одговарају пред народом који их је изабрао, или пред оном групом личности која их је поставила, којој морају да угађају – људима са њиховим страстима, немоћима, сталним заблудама, којима руководи грех, а кроз грех – ђаво. Цар пак није потчињен никоме од људи. Одговоран је он само пред Богом, од Кога је добио власт.

Но чак и Богом венчани монарх остаје човек грешан, то јест не сасвим слободан од грешака и заблуда. Свето Православље не прима јеретички католички догмат о непогрешивости римског папе – једино је Христос без греха. Ето због чега се власт у Русији, по примеру Византије, градила на основу сагласја (симфоније), највише форме власти која се икад поја вила у историји. Њена срж је у томе што самодржац управља свим земаљским пословима у држави. Али, као православни хришћанин, он се Богу исповеда преко духовника и у духовним питањима се потчињава Цркви. Црква управља свим духовним стварима, али се у земаљским пословима потчињава цару, који Цркву штити од земаљлких несрећа. Наравно, ми из руске историје знамо и за грехове чак Богом венчаних монарха. Али нико није учинио тако много за свет и за Русију као што су учинили руски цареви. Њиховом благодатном влашћу, њиховом вољом, њиховом вером и мудрошћу земља наша чувала је чистоту Православља ради себе и ради света, узрастала духовно и државно. Држава је чувала Цркву, Црква освештавала државу.

У свету су две главне силе: Божанска и ђаволска, хришћанска и антихристова, власт Православног Самодршца и власт, која припрема „светску владу“ за долазак антихриста – тзв. „међународну заједницу“.

Derzavnaja

„Царска власт, која у својим рукама има начина да заустави народна комешања, држећи се сама начела хришћанских, неће допустити народу да се од њих удаљи, спутаваће га“, писао је у прошлом столећу светитељ Теофан Затворник. „Пошто ће главно дело антихриста бити да све одврати од Христа, то се он неће ни јавити док буде силна царска власт. Она му неће дати да се шири, спречиће га да дела у свом духу. То и јесте оно што задржава. Када пак свуда заведу самоуправу, републике, демократије, комунизам – тада ће антихристу отворити простор за деловање. Сатани неће бити тешко да припреми одречење од Христа, као што је то показало искуство у време Француске револуције прошлог и овог столећа. Неко мора да има власт да каже „вето“ (не дозвољавам,забрањујем), а смирено исповедање вере неће хтети ни да чују. Када свуда буду заведени такви пореци који погодују раскривењу антихристовских стремљења, тада ће се појавити и антихрист. До тога доба ће сачекати, биће задржан“.

После убиства Царске Породице власт таме загосподарила је нашом земљом. Тада је Светитељ Тихон указао на узрок те несреће – грех.

Осамнаест дана после проповеди у Казањском саборном храму, уочи Великогоспојинског поста, Патријарх је позвао наш народ на свенародно покајање и очишћење од греха:

„И даље се у Русији наставља та страшна и мучна ноћ, и не види се у вој радосно свитање. Наша Домовина изнемогава у страшним мукама, и нема лекара који би је исцелио. Где је узрок те дуготрајне болести, која једне баца у чамотињу, а друге доводи до – очајања? Упитајте своју православну савест, и у њој ћете наћи одговор на то тегобно питање. Грех, који лежи над нама, рећи ће вам она, ето скривеног корена наше болести, ето извора свих наших несрећа и јада. Грех је развратио нашу земљу, раслабио духовну и телесну снагу руског народа… Грех је помрачио наш народни разум… Грех је посвуда распалио пламен страсти, мржњу и зло бу, и брат је устао против брата, затвори су се напунили сужњима, земља се опија невином крвљу коју пролива братска рука, скрнави се насиљем, грабежом, блудом и сваком другом нечистотом.

Из тог истог отровног извора греха изашла је велика саблазан чулних земаљских добара, којима се и прелестио наш народ, заборавивши оно што је једино на потребу. Нисмо одбацили то искушење, како га је одбацио Христос Спаситељ у пустињи. Хтели смо да створимо рај на земљи, али без Бога и Његових светих завета. А Бог Се не да ружити…

Да се умије сва земља руска, као живоносном росом, сузама покајања, и да опет процвета плодовима духа…“

Много је у том часу, кад су изговаране ове огњене речи, било великих молитвеника у Русији: последњи старци Оптине, монаси многих још незатворених манастира, скитова, свештеници, мирјани који су ишли у смрт и у логоре због верности Христу.

Прогонили су их. Није било покајања целог народа, исповедања вере, свенародне молитве, обраћања спасоносном подвигу поста. И јади су се умножавали.

Али Русија је живела. Молила се и постила. Слободно и тајно. Код куће и у расејању. Ткала је своју танку, али непрекидну духовно – историјску нит, због које смо и ми, сада, по милости Божјој живи.

1931. у селу Козловка, Пиженског рејона Архангелске области, ка Господу је отишао оптински старец јеромонах Никон (Бељајев). Но пре тога је, ни за кога приметно, напрсним крстом дао благослов још сасвим младом, двадесетједногодишњем монаху Пимену, који је те године био рукоположен за јерођакона – будућем Свјатјешем патријарху Московском и све Русије.

3/16. јула 1938. године епископ Шангајски Јован (Максимовић) (у јесен 1993. његове мошти нађене нетрулежне, а 2. јула 1994. руски загранични хришћани православни прибројали га лику светих) у својој проповеди „Грех цареубиства“ је рекао: „…Примивши… благодатни печат Духа Светога у Тајни Миропомазања, Император Николај II до краја живота је био веран свом високом призвању и свестан своје одговорности пред Богом. Император Николај II је у сваком поступку давао одговор пред својом савешћу, увек је ходио пред Господом Богом. Најпобожнији у дане свог земног благостања он није био само по титули, него и заиста, он је у дане својих искушења пројавио трпљење слично праведноме Јову. На таквог су се Цара дигле руке злочинаца, и уз то онда када се он, захваљујући поднетим искушењима очистио као злато у огњу, и био невини страдалник у правом смислу те речи. Злочин против Цара Николаја II је утолико страшнији и грешнији јер је скупа с њим убијена читава његова Породица, потпуно невина деца његова!

Такви злочини без казне не остају! Они вапију на небо и своде гнев Божји на земљу… Због убиства незаштићеног Цара – Страдалника и његове Породице, сад страда сав руски народ, који је допустио страшни злочин и који је ћутао, када су Цара понижавали и лишили слободе. Божја правда од нас тражи дубоку свест о грешности учињенога и покајање пред успоменом Цара Мученика…“

romanoviboja 4

У тај час Русија није чула ове речи. Није било свенародног покајања. Пола месеца касније, почео је II светски рат.

1943. године архимандрит Константин (Зајцев) је написао: „Изгледа да још нико није обратио пажњу на необично подударање, која омогућује да се с тугом замислимо над судбином несрећне Русије. Дан јада, дан јекатаринбуршког злочина, поклопио се са даном помена светог кнеза Андреја Богољубског, то јест онога руског кнеза који, ако не по имену, а оно по суштини, по замисли, јесте био први руски Цар! Мученичком је смрћу погинуо и тај венценосац, плативши својом главом што је скоро четири века корачао испред свог времена. И гле, у онај исти дан, кад Црква помиње блажену успомену лику светих прибројаног Монарха – мученика, који је био претеча идеја православнога Руског Царства, за ту идеју као жртва пада – последњи руски цар!… Саставио се ланац времена!“

Највећу светску жртву наш је народ принео у II светском рату. Крвљу, сузама, молитвом, милионима палих умио је свој историјски грех, исцелио своју душу. Сетио се тога да је његова вечна Домовина – највећа његова светиња. Али истинског покајања и повратка вери отаца није било.

4/17. јула 1961. на помену у храму Покрова Пресвете Богородице у Берлину епископ Натанаил (Љвов) је рекао:“… Сваким десетлећем, које пролази од тог страшног дана, убиство Господара императора Николаја II и његове Царске Породице, у нашој свести, а требало би да тако буде и у свести читавог света, добија све веће значење. Све јасније постаје и нама и свима који хоће да виде и чују и појме, да је сва безизлазна трагичност нашег доба повезана с тим, пpe четрдесет и три године, учињеним злочином… како се то може објаснити осим тиме што је 4/17. јула 1918. испуњено древно пророчанство апостола и из света је био узет Задржавајући, онај који је државом управљао не по многометежној вољи људској, него по Божјем избрању и, часно ходећи пред Богом, испуњавао свој царствени дуг.

О томе не сведочимо само ми. О томе врло јасно говоре и непријатељи: „Ни једна револуција у Европи ни у читавом свету не може да достигне коначну победу док год постоји садашња руска држава“, писао је један од оснивача комунизма, Енгелс…

Господар се одрекао себе, узео крст свој и ишао за Христом… Помолимо се за нашег Мученика – Цара… У срцу своме чврсто обећајмо да никад нећемо допустити ни устима својим, ни разуму своме, да понављају гнусне лажи које се говоре о нашем Цару и делу његовом…“

Реч је опет била речена. И опет је руски народ није чуо. Није прошло ни месец дана – у Берлину је подигнут зид, и свет је стао на границу Трећег светског рата.

Бог је спасао. Спасила је Мати Божја, под чијим Покровом су те речи казане. Спасиле су молитве свих праведника и мученика, прослављених и незнаних. Молитве свих живих. Чак и то мало, опет је било бескрајно важно, важније од хиљаде лажних изговорених и писаних речи.

Па ипак, свенародног покајања због најтежег историјског греха нема ни до овог часа. До овог часа он оптерећује душу нашег народа. До овог часа сатанске силе усмеравају наш народ од једне безбожне заблуде другој, припремајући му све нове и нове замке.

Једна од најтрагичнијих страница светске историје био је октобар прошле (1993, нап. прев.) године у Москви (напад јељциноваца на Бели дом, нап. прев.).

Пре њега, у лето, десио се најважнији духовни догађај у нашем животу – Посланица Свјатјејшег патријарха Московскога и све Русије Алексија II и Светог Синода Руске Православне Цркве поводом седамдесет пете годишњице убиства Императора Николаја IIи његове Породице.

(У Посланици, између осталог, стоји: „Грех цареубиства, који се десио уз равнодушност грађана Русије, наш народ није окајао. Будући преступањем и Божанског и људског закона, овај грех лежи као најтежи терет на души народа, на његовој наравственој самосвести. И сада ми, у име целе Цркве, у име свих њених упокојених и живих чланова – приносимо пред Богом и људима покајање за тај грех. Опрости нам, Господе! /…/ Градећи и обнављајући народни живот, не сме се ићи путем безакоња и неморала. Чинећи било какво дело, чак најбоље и најкорисније, не сме се жртвовати људски живот и слобода, било чији углед, моралне и законске норме“.)

Сад, после крвавог октобра, видимо да је она била директно упозорење пред драму безакоња која је ускоро почела да се изводи. И да није било тог узвишеног чина, тог недвосмислено израженог покајања, молитви многих православних људи, и пре свега, пред чудотворном иконом Мајке Божје Владимирске, трагедија се не би, претпостављамо, ограничила на један дан, него би до данас трајала, проширивши се на целу земљу, чак прешавши преко њених граница.

romanoviboja 3

Па ипак, несрећа се десила. Зар није постала могућа та несрећа због тога што већина наших земљака није ни приметила те догађаје; седамдесет пету годишњицу једног од најстрашнијих злочина у историји Русије и приношење покајања због тога од целе Цркве, читавог народа Божијега?

Припадамо ли ми том народу, чедима Мајке Цркве?

Ако смо ван Цркве, ако не приступамо њеним Тајнама, без духовне смо заштите, и ђаво над нама може да влада – колико му Господ допусти. У том смислу, он може да завлада нашим мислима, које ће нам изгледати као да су лично наше. И мислићемо да служимо Богу, Русији, свом народу – а служићемо непријатељским силама. И шта онда можемо? Они су – са ђаволом, а ми – без Бога? Ђавола је немогуће победити пуким људским силама. Мисао о томе да је он тек књижевни лик такође од њега потиче и њему служи.

Зато је Сам Син Божји сишао на земљу, ваплотио се од Духа Светога и Пресвете Дјеве Марије, на крст узишао добровољно и био распет зато што је само таквом неизрецивом Жртвом безгрешнога Богочовека било могуће победити грех, смрт и ђавола.

Ђаво је на Крсту побеђен, али није уништен. По обећању Божјем, он ће бити побеђен коначно после Другога и славнога Доласка Господа нашега Исуса Христа. Тај долазак се ближи, и зато је све силнија јарост ђаволска, а пре свега према Русији, као главној препреци на путу лажног месије – антихриста, који се, опет по обећању Божијем, мора јавити у свету пред Други Долазак Спаситеља, да би „ако је могуће, преварио и изабране“ (Мт. 24,24).

Све славне победе рускога оружја, укључујући победу у Великом Отаџбинском рату, сви запрепашћујући успеси државотворства у Русији само се на први, површни поглед могу објаснити искључивим трудом и подвигом нашег народа – мада су ти трудови и подвизи велики, и о њиховом умањивању не може бити ни говора. Али они не би довели до тих запањујућих резултата које знамо да под собом нису имали камен вере, фундамент Цркве, Њених живоносних спасоносних Тајни, да нису били усмеренилре свега према небеском а не земаљском циљу: заштити Православља, спасавања људских душа за вечни живот.

„Васпостављање Руске монархије уопште није политички проблем“, писао је архимандрит Константин (Зајцев). „То може да звучи парадоксално, али у данашње време реални политичар може бити само онај који је способан да проникне у мистичку суштину ствари и појава… Само опет крштена Русија може постати наново Православно Царство“.

Истински препород Русије може бити само њен препород као Православно – Самодржавне Монархије – иначе је реч „препород“ неумесна: друкчије Русије није било.

Неки пут веле: разговори о Цару Русију враћају уназад. Не, то су разговори о ономе што једино и води Русију напред. Јер напред – то значи Богу.

Житељ Свете Тројицко-Сергијевске Лавре, јеросхимонах Мојсеј (Богољубов), гледајући већ у лице вечности, мање од месец дана пред своју блажену кончину 9. децембра 1992. године јасно је рекао да главни циљ нашег патриотског покрета мора бити прослављање Цара Мученика: „То је, можда, тај кључ који ће на крају откључати зарђалу браву“.

Иначе ће, као што то и показују последњи догађаји, ствар духовнога и сваког другог ослобођења Отаџбине стајати у месту, а можда ићи у назад.

Сама историја нам је ту истину очито показала: да је напредак Русије, како су о томе говорили наши пастири, био само дотле док је она очински православним Самодржављем била сједињена у јединствени, велики самобитни, хришћански државни организам.

2/15. марта 1917. године Господар Николај Александрович био је принуђен да се одрекне престола. Тог дана је у Коломенском јављена икона Мајке Божје „Державне“, на којој Свепречиста Дјева седи на царском престолу са Предвечним Младенцем и држи скиптар и державу знаке царске власти. Тим јављањем Мајка Божја нам је показала да Православна Руска Држава наставља духовно да живи у историји.

Слично је Пресвета Богородица већ учинила кад је сама постала Игуманија манастира Хиландара на Светој Гори Атонској, где је био Њен Други Удео на земљи. Тада је на чудесан начин Њена света икона Тројеручица сама заузела место игуманије атонског манастира.

Сада нам је Матер Божја показала да сама невидиво управља последњим својим уделом – Русијом, и, кад народ руски опет буде достојан царске власти, кад спере са себе покајањем, враћањем на пут Христов, прослављањем Цара – Мученика грех цареубиства, тада ће на царски трон, на коме сада невидиво, духовно седи Сама Царица Небеска, поново ступити Њоме указани Божји изабраник – Самодржавни Руски Господар.

Са руског: Владимир Димитријевић

Извор: Борба за веру

 

 

 krstovdan

Тропарь, глас 1.:
Спаси, Господи, люди Твоя и благослови достояние Твое, победы благоверным Царем нашем на сопротивныя даруя и Твое сохраняя Крестом Твоим жительство.
Спаси Господи људи Твоја и благослови достојаније Твоје, побједи благоверним Царем нашем на сопротивнија даруја, и Твоје сохрањаја Крестом Твојим житељство.
Спаси Господе, људе Своје и благослови наслеђе Своје, победу благоверним Царевима нашим дарујући над непријатељима и Крстом Својим чувајући народ Свој.
(Тропар Часном Крсту, какав је био до безбожничке измене када је помен Цара и царске породице избачен из свих богослужбених књига. По речима св. Јована Шангајског, овај тропар увек треба овако читати).