trojica

Тропарь сошествия Святого Духа, гл. 8

Благословен еси, Христе Боже наш,

Иже премудры ловцы явлей,

ниспослав им Духа Святаго,

и теми уловлей вселенную,

Человеколюбче,

слава Тебе.

NASLOVNA3

liturgijam

nikodimbogosavlj1

poukeoptstaracam

propovedi-Filaretmsajtmm

16

 ДОБРОТОЉУБЉЕ

филарет вознесенски

филарет вознесенски

banerstaracnektarijem

Josifvknjiga

molitvoslovm

bukvar

јеванђеље

Апостол

Псалтир

 

Свети Јован Златоусти: Беседа о васпитању деце

Објављено 13 фебруар 2015

zlatoust1СВ. ЈОВАН ЗЛАТОУСТИ

БЕСЕДА ДВАДЕСЕТ ПРВА НА ПОСЛАНИЦУ ЕФЕСЦИМА (6,1-4)
O ВАСПИТАЊУ ДЕЦЕ

Децо, слушајте своје родитеље у Господу, јер је ово праведно. Поштуј оца својега и матер; ова је прва заповест са обећањем да ти добро буде и да дуго поживиш на земљи. (Еф.6,1-3)

 

 

 

 

Свети Павле ову тему (о браку и породици) обрађује по устаљеном редоследу: прво говори о мужевима, затим о дужностима жена (којима припада друга важност); да би тада рекао нешто и о дужностима деце. Муж је глава жени, а заједно са женом влада децом. Слушајте шта каже: Децо, слушајте своје родитеље у Господу; ова је прва заповест с обећањем. Он овде не спомиње Христа, нити користи нека узвишена поређења, него се просто обраћа младим људима. Зато је и овај његов одељак тако кратак јер деци кратко може да се задржи пажња. Не спомиње он овде ни царство које ће доћи, јер деца то не би схватила, но говори оно што дете може да разуме и оно што жели да чује - како да задобије дуг живот. Ако се питате зашто не говори о Царству Небеском, него их подсећа само на Старозаветне заповести, рећи ћу вам да је то због тога што ово одговара дечијем узрасту. Као и због тога што, ако родитељи поштују закон Господњи, и деца ће чинити исто.

Најтеже је поставити добре основе васпитања, а из овога све остало се добро развија. Децо, каже он, покоравајте се својим родитељима у Господу, то јест онако како је Господу угодно и како је он заповедио.

„А шта ако ми родитељи заповедају да чиним штогод лоше?" можда ћеш питати. Ако и чини лоше, родитељ обично не приморава дете да га оно подражава. За такав случај свети Павле саветује: Слушајте своје родитеље у Господу, а то се односи само на оно што је Богу угодно. Стога, ако ти је отац неверујући, или јеретик, а захтева да га следиш, ти не мораш да га послушаш, јер то што ти заповеда није у Господу.

Зашто свети Апостол каже да је ово прва заповест са обећањем? Сетимо се других заповести: „не убиј" или „не чини прељубу". За њих се не везује никакво обећање, јер их је Господ дао да би нас уклонио од злих дела. Заповест да се поштују родитељи је истовремено и добро дело, па је награда обећана онима који је испуне. Видите ли како на добром темељу свети Павле утемељује животну врлину? То је прва заповест по Писму, јер пре свих осталих, осим Господа, наши су родитељи заслужни за наш живот и стога им и припада част да први уберу плодове наших дела. Једино ако поштујемо своје родитеље, бићемо у стању да учинимо нешто добро и за цело човечанство. Ко своје родитеље не поштује, неће се односити како треба ни према другим људима.

Он (свети Апостол Павле), је дао деци важан савет, али се одмах на то надовезује и заповест очевима: И ви оцеви, не раздражујте децу своју, него их подижите у васпитању и науци Господњој (стих 4). Апостол не каже „волите их". У том случају заповест би била сувишна с обзиром на природну љубав чак и најкрућих родитеља према деци. Шта он каже? „Не раздражујте децу своју, лишавајући их наследства, одричући их се, или односећи се према њима охоло као да су робови". Важно је то што свети Апостол Павле указује на чињеницу да је отац, као глава породице, одговоран за децу и дужан да их учи љубави и послушности. Као што жена треба да се покорава мужу, и као што муж треба да се удостоји њене покорности, он је исто тако обавезан да „децу своју подиже у васпитању и науци Господњој".

Брига за духовно ће ујединити породицу. Желите ли да вам деца буду послушна, онда их од почетка подижите у васпитању и науци Господњој. Не заваравајте се да детету нису потребне поуке из Писма, јер прво што ће тамо чути биће речи: Поштуј оца свога и матер, а ускоро ћете и сами осетити плодове тих поука. Не реците никад: „Читање Светог Писма је монашки посао. Зар треба да васпитавам дете као монаха?". Не! Не мора оно да буде монах? Само нека буде добар Хришћанин! Зашто се бојите нечега што је добро? Свакоме су потребне поуке из Писма, а нарочито деци, јер она су много више изложена лошим утицајима средине. Децу треба заштити од нечистоте. Много се бринемо за њихово школовање. Када бисмо се тако бринули и за њихово васпитно упућивање у науку Господњу! Не бисмо се тада ишчуђавали њиховој непослушности, непоштовању, бестидности. Дај Боже да се то никоме не деси, него слушајући савет Апостолов, да их подижемо у духу науке Господње. Поучавајмо их својим примером и стварајмо од малих ногу код њих навику да читају Свето Писмо. „Стално понавља једно те исто" можда ће неко рећи. „Мука нам је од тога!" То ми је дужност и нећу престати да је извршавам. Зашто се не угледате на старе, свете мужеве и жене? Реците ми ви, мајке, сећате ли се примера Аниног? Шта је она урадила? Однела је Самуила у храм, сина јединца који је још био у повоју. Ко од вас не би желео да има онаквог сина какав је био Самуило? „То није могуће" рећи ћете „да мој син стекне славу какву је имао Самуило". Зашто би то било немогуће? Зато што то истински не желите и не упућујете га на Онога Који га може учинити славним. А ко је то? То је Господ.

Велики свештеник Илије није имао стварну намеру да васпитава Самуила, јер је био обавезан да васпитава своју децу. Само мајчина вера и труд све учине могућим. Он јој је био једино дете, није чак ни знала да ли ће имати још деце после њега, па ипак није рекла: „Сачекаћу да одрасте, нека осети сласти земаљског живота док је дете". Ова света жена је такве помисли одагнала, јер је пред њом био само један циљ: како да од самог почетка своје срце посвети Господу. Посрамите се, мужеви, пред мудрошћу ове жене! Она предаде Самуила Господу, и у Господу остави га. Њен брак је добио много већи благослов управо због тога што је прво бринула о духовном. Први плод своје утробе посветила је Господу и због тога је добила много више деце при повратку. Самуила је видела увенчаног славом још за живота. Ако човек човеку част враћа за част, како ли тек Господ дарива? Он даје тако много и онима који га не поштују! Докле ћемо бити само хрпе телеса? Докле ћемо бити само приковани за земљу?

Нашу бригу о деци, о њиховом васпитању и науци Господњој ништа не сме да замени. Учимо их од почетка истинској мудрости, и тиме ће много већу славу и богатство задобити, него када бисмо их окружили изобиљем. Ако дете научи да се бави трговином, или се школује за неко уносно занимање, све је то ништа у односу на ону благодат коју стиче презирањем богатства. Ако искрено желиш да своје дете учиниш богатим, учи га томе. Није богат онај који жуди за благом и који га гомила, него онај који ништа не тражи. Дете треба овако васпитавати. То је највеће благо. И не трудите се да га окружите славом овог пролазног света, него га учите како да познаје истинску мудрост - тиме ће се прославити. То можете учинити без обзира на то да ли сте богати или сиромашни. То знање се не стиче од вештих учитеља, него божанским откровењем. Не брините да ли ће вам дете дуго поживети на земљи, него како ће задобити живот вечни. Даривајте га великим, а не малим. Учите га Божанској мудрости, а не испразном, кићеном беседништву. Неће много патити због тога што је слаб беседник; али му никаква реторика неће помоћи ако изгуби истинску мудрост. Оно што му је заиста потребно је узоран живот - а не испразни говори; благородност - а не мудровање; дела - а не речи. Ово ће му осигурати Царство и стотину Божијих благослова. Не труди се да детету језик изоштриш, но гледај да му очистиш душу. Ја не мислим да је светско знање бескорисно и непотребно. Оно само не треба да нас потпуно заокупи. И не мислите да само монаси читају Библију, јер деца која треба да крену у живот још више потребују знање из Светог Писма. Човек који никада не плови морем, нема потребе да зна било шта о опремању брода или посаде, док је то морнару неопходно. Исти је случај и са монасима и мирјанима.

Монах живи у мирној луци, склоњен од буре, док је световни човек стално у свету, као на океану, изложен бројним искушењима. Хоћете ли да вам споменем људе који су живели чистим животом, у врлини, иако су били мирјани? Данас се нико не може упоредити са њима, чак ни неки праведници. Поменућу свете старозаветне мужеве. Колико је њих имало жену и децу, па их то није ометало да живе подвижнички. Данас, на жалост, то није случај, како каже и сам свети апостол Павле.[59] Кога од тих људи сада да споменем? Ноја или Аврама? Сина Нојевог или сина Аврамовог? Јосифа? Или можда пророке, Мојсија или Исаију? Ако ми не замерите, ипак бих говорио о Авраму, јер је он из много разлога најблиставији међу њима. Зар он не беше ожењен? Зар не имаде децу? Да, али те га ствари, саме по себи, не учинише дивним. Био је богат, али га ни богатство не учини угодником Божијим. Зашто га зову дивним? Због гостољубивости, немарења за богатство, чистоте живота. Шта некога чини љубитељем мудрости? Зар не то што је његова брига за раскош и славу мала? Зар се он не бори против зависти и других страсти? Замислите онда какав је љубитељ праве мудрости био Аврам. Прво, није био привржен својој земљи. Господ рече: Иди из земље своје, и од рода својега, и из дома оца својега...[60]и он је одмах отишао. Није био везан за кућу, или за пријатеље, за новац или славу, или шта друго. Када је поразио четири краља и када су му ови понудили опљачкани плен, он је одбио.[61]

Сви ови свети људи сматраху овај земни живот за ништа. Нису жудели за богатством или било каквим пролазним задовољством. Реците ми, која су дрвета добра? Зар не ценимо више она која су снажна и отпорна на олујне ветрове, која подносе све непогоде без икакве спољашње заштите? Онај који истински воли мудрост је као ово дрво, и о његовим врлинама нећу више говорити, јер сам то већ учинио, Он нема ништа, а има све; има све, а нема ништа. Никаква спољашња потпора не може да замени природну снагу, нити да пружи природну сигурност. То је важна заштита. Шта је онда снажно тело? Не осећа ли здрав човек глад, засићеност, зиму, врућину? Зар он онда није зависан од кувара, кројача, продаваца, лекара? Истински богатом човеку, љубитељу мудрости, ништа од овога није потребно. Зато нас свети апостол упозорава да децу подижемо у васпитању и науци Господњој. Не учите их само како да стичу здравље и славу, јер када то изгубе, остају без икакве заштите и никакву корист немају од некадашњег благостања. То је била привидна сигурност која их је оставила без ослонца када се изгубила.

Здравље је, дакле, (извесна) сметња јер нас оставља неспремнима у животним тешкоћама. Стога, оспособимо децу да се суоче са недаћама, да се не изненаде кад наиђу невоље. Подижимо их у васпитању и науци Господњој. За такав труд добићемо велику награду. "Ако су цењени уметници који праве статуе и портрете земаљских краљева, како ли ће тек Господ да награди оне који Његов царски образ осликавају и красе (јер је човек образ Господњи). Када учимо нашу децу да буду добра, пажљива, да опраштају, (то су све одлике Господа), да су милосрдна, да воле своје ближње, да овај живот не држе низашта - ми им тиме усађујемо у душу врлине и тако осветљавамо образ Господњи (у њима). То је, значи, наш задатак: учити децу и себе побожности, јер какав ћемо одговор дати на страшном суду Христовом ако то не учинимо? Ако су човеку деца разуздана, он је онда некористан и као епископ,[62] а како ли ће тек бити некористан у Царству Небеском? Шта мислите о томе? Ако нам је жена непослушна, а деца разуздана, зар нећемо онда одговарати пред Господом за њих? Хоћемо, јер смо дужни да дамо Господу оно што му припада, а појединачна исправност није довољна за спасење. Човек који је сакрио један таланат, није награђен, него је још и кажњен. То је очигледан пример да ни једна наша врлина није довољна за спасење, јер се траже и врлине оних за које смо одговорни. С тога, водимо бригу о жени и деци и о нама самима. Учимо и себе и њих истинској мудрости и молимо се Господу да нам помогне да нашу дужност достојно испунимо. Ако он види наш труд, помоћи ће нам. А ако не, неће нам пружити руку. Бог помаже онима који се труде, а не доконима. Нико не жури да помогне немарној особи, него оној која ради.

Милостиви Господ ће тај наш посао довести до савршенства да бисмо се удостојили Његових обречених добара која је обећао онима који Га љубе, Њега, човекољубивог Господа нашег Исуса Христа коме приличи свака слава, част и поклоњење, заједно са Оцем и Светим Духом, сада и увек и у векове векова, Амин.

 

Са енглеског

Снежана Корнарос

Преузето из зборника

„Православна ризница: О браку и породици“

стр. 37-93

У издању:

ТРОЈЕРУЧИЦА – Мисионарски и духовни центар Манастира Хиландар


[37] Пост. 3,16

[38] 1 Кор. 4,16

[39] 1 Кор- 5:9-11

[40] 1 Кор. 7

[41] Мт. 5,24

[42] 1 Кор. 6,16

[43] 1 Тим. 6:1-2

[44] 1 Тим. 5:11-12

[45] Дап 5,41

[46] Дап. 20,31

[47] Лк 6,21

[48] Пс. 6:8-9

[49] Еф. 5,32

[50] Пост.2,24

[51] Јев.13,4

[52] 2.Кор.11,2

[53] Еф.5,30

[54] Еф 5,4;4,29

[55] 1 Кор. 10,31

[56] Пс. 2,21

[57] Мт. 9,23

[58] Мт. 25,40

[59] 1 Кор. 7,26

[60] Пост. 12,1

[61] Пост. 14,17

[62] Тит 1,16

 

Помозимо породици Тркуља!

trkulja

nemanjici 2.knjiga

 nemanjici baner 02

baner200x400pxfb

 

Жене, будите покорне својим мужевима као Господу, јер је муж глава жени као што је и Христос глава цркви, и он је спаситељ тела. И као што је црква покорна Христу, тако и жене својим мужевима да буду у свему покорне. Мужеви, љубите своје жене као што и Христос љуби  цркву и себе предаде за њу, да је освети, очистивши је купањем водним, речју, да је метне преда се славну цркву, која нема мрље ни мане, или такога чега, него да буде света и беспрекорна...Али и ви, сваки да љуби онако своју жену као и себе самога; а жена да се боји свога мужа. Ефесцима, 5, 22-33