molitvoslovm

trojica

Тропарь сошествия Святого Духа, гл. 8

Благословен еси, Христе Боже наш,

Иже премудры ловцы явлей,

ниспослав им Духа Святаго,

и теми уловлей вселенную,

Человеколюбче,

слава Тебе.

 NASLOVNA3

 o.simeon.ruk.pouke.brak

liturgijam

poukeoptstaracam

propovedi-Filaretmsajtmm

16

 ДОБРОТОЉУБЉЕ

филарет вознесенски

филарет вознесенски

banerstaracnektarijem

Josifvknjiga

bukvar

јеванђеље

Апостол

Псалтир

 

Православна жена у савременом свету (3)

Објављено 28 мај 2014
bojarkam
ОСОБЕНОСТИ И НАКЛОНОСТИ ЖЕНСКОГ КАРАКТЕРА

Свако биће створено је сагласно са својом улогом, зато се улога сваког бића испољава у његовим наклоностима, пројављује се у његовим стремљењима. Куда жену вуку њене наклоности?

Немогуће је не приметити у жени посебну црту, превучену руком Творца преко њених способности. Одузети жени њену женственост - значи уништити у њој жену.

Да ли су способности жене једнаке способностима мушкарца? Оне нису ни једнаке ни неједнаке; њихов карактер је другачији, премудро прилагођен другом циљу.

За испуњавање обавеза које има мушкарац, жена не поседује његове способности: посао мушкарца није делокруг њених способности. (Овде имамо у виду опште правило, а не изузетке.) Што се тиче делокруга послова, одређеног границама породичног живота, делокруга који је по простору тесан, али опширан по свом утицају, овде су способности жене веће од способности мушкарца, тачније она поседује такве способности које он нема. Ово је широко поље, на коме она може да покаже сву снагу своје душе, не поражавајући блештањем, него пленећи својим нежним карактером, женственошћу. Овде ће се потпуно испољити и практичан поглед на ствари, и вештина да се проникне у срце, путевима који су за мушкарца недоступни, и пажња, колико строга толико и неприметна, и стална доступност на сваки позив, и непрекидно ослушкивање свих, и опрез, чак и у испуњавању ситница, и спретност у ручним радовима, и склоност да саучествује у свачијој несрећи, и многи други квалитети, толико својствени женској природи.

Погледајмо на осећања унутар саме жене. Зар осећања као што су стид и скромност, коју жена никада не престаје да цени, нису доказ исписан на страницама њеног срца и несвесно испољен у изразу њеног лица, да се потпуно задовољство њених стремљења и њена част, - налазе у скромном и зависном положају? Постоје у животу и такви случајеви када скромност и зависност желе да се испоље, а да их природа супротставља једно другоме и тера на међусобну борбу, и у исто време не дозвољава да једно другог победе. Има ли жене која бар једном у животу није, подстакнута осећајем зависности, осетила потребу да нађе ослонац у мушкарцу и да у мужу пронађе себи склониште? Исто тако има ли жене која подстакнута скромношћу није у дубини свога срца чувала ову тајну, очекујући да ће доћи да је просе, макар требало чекати на ово до смрти. Пламен унутрашње борбе је можда и прождире, али она је спремна да пре изгори у њему, него да му дозволи да се појави и постане видљив. Овај непроменљиви поредак супружништва, који даје право мушкарцу да буде просац, није углађени цивилизацијски манир, већ је то закон свих времена, укључујући и варварска времена дивљих народа.

Природа је на тај начин сагласна са откровењем које се односи на положај жене, и са њеним призвањем, а природно женино призвање је љубав. Према томе може се рећи да је у Светом Писму пре свега утврђено оно, што је написано у срцу жене. Истина ни жени није стран егоизам, који царује над целим човечанством, али ако занемаримо све греховне израслине и погледамо жену онакву, каква је изашла из руку Творца, видећемо да је љубав - основа и суштина њеног бића.

Када је реч о љубави, није тако важан њен степен колико карактер љубави. Љубав је темељ постојања жене. Али каква љубав? Постоје две врсте љубави: једна налази срећу у самом осећању које је доноси и у жртвама које јој се приносе; друга налази своје блаженство у осећањима која су њоме надахнута, и у жртвама које она приноси. Ова два вида љубави нису одвојена једно од другог и она су оба позната жени, али у њој преовладава љубав друге врсте. Када је други воле она је срећна, мада је у том случају та срећа променљива. Али волети и жртвовати се у име љубави, потреба је њене душе, закон је њеног постојања, закон на који је нико и никада не присиљава. Сви народи свих времена живели су у складу с овим. Које осећање је постало пример чисте, живе и дубоке љубави код свих народа и на свим језицима? То је љубав жене, љубав мајке, која после свих недаћа, целодневног рада, пробдевене ноћи, сматра да је довољно награђена само једним осмехом и умиљавањем детета. Материнску љубав су прославили песници и моралисти, али све ове похвале стају у једну: и сама очинска љубав уступа јој првенство. И не само то, и Сам Бог изабрао је материнску љубав међу свим људским наклоностима за изражавање Своје љубави.

Ако је срце жене такво, како да јој се не призна да је њено призвање љубав? Љубав не само да пружа жени самопожртвовање, она јој даје и храброст. Овде се не ради о активној храбрости, овде мушкарац превазилази, и мора да превазилази жену, и она му ову предност без страха уступа. Али она има много више оне храбрости која је чешће потребна у свакодневној ненаметљивој, делатности. Мушкарац ће пре прекинути с нечим, што ће жена боље поднети; мушкарац је предузимљивији, жена трпељивија; мушкарац је смелији, жена је чвршћа. Нисте сигурни? Погледајте на жену у време најгоре болести, која је задеси, и која прети и самом људском животу; упоредите њу са мушкарцем у време његове усамљености, болести, сиромаштва, удовства, несреће... Предност у трпљењу остаје на страни жене. У случају јавног мучења, мушкарац ће подржати своју част, али ако дође до страдања која су скривена од људских погледа, будите сигурни да ћe се жена показати издржљивијом.

Зато је Господ и устројио тако живот да на женски удео уопште, отпада више ситних непријатности, него на мушкарца, и истовремено мање задовољстава, ако не рачунамо у задовољства, задовољство да се чини добро. Ово задовољство жена поседује чак и у време страдања, и самим страдањем се везује за онога за кога страда.

На овај начин, сама природа је учинила жену способном да испуни ону улогу, која јој је намењена Речију Божијом. Али ово не значи, да би она у свом стварном природном стању била способна да испуни своју улогу. Због једне од таквих противречности, које је породио грех, реметећи али не рушећи дело стварања, и жена постаје способна, а у исто време и неспособна за своју улогу. Способна јер поседује извесна душевна стремљења која је вуку право ка главном задатку у животу; а неспособна зато што код ње постоје својства која су препрека за тај исти задатак. У том истом срцу у које је руком Творца постављено семе живота саобразно улози жене, враг је посејао друго семење, које гуши или чини неплодотворним оно прво. Да би поставио што више препрека улози жене, успео је да наметне лажни правац и оним средствима која су јој од Бога била дата за испуњење свога призвања.

Под његовим тајним и страшним утицајем све је добило другачијим изглед: активност се претворила у немир, брижљивост је прешла у празну радозналост, оштрина ума у лукавост, проницљивост у дрскост, брзина погледа на ствари у ветропирство, нежност у кокетерију, укус у избирљивост, богатство утисака у ћудљивост, способност да се прониче у срце прешла је у склоност ка интригама, моћ да се утиче прерасла је у деспотизам, нежност природе у раздражљивост, потреба да се буде корисном у жељу за допадањем. И два главна стремљења која смо поменули, скромност и љубав добили су другачији правац. Преображај душевних склоности, поставили су жену у такав положај, да је она при ограниченом делокругу занимања која су дата као женин део, почела да обраћа пажњу само на спољашњу, мање важну страну ствари, постала је једнострана у својим назорима. И пошто њена пажња, усмерена само на узани круг није никада запала у потешкоће, појавила се код ње самоувереност. И она више не сумња у своје знање, ни у своју снагу, не трпи противречје, не жели чак ни да их разуме, и без обазривости према самој себи, прелази на пут гордости. И шта бива даље? Због своје потребе да воли и да се жртвује, а при лажном усмерењу својих наклоности, жена почиње да галами о самој себи до самозаборава, постаје љубоморна и завидљива. И тако једна од најбогатијих ризница земаљских, женско срце, престаје да буде Божија ризница, и постаје ризница непријатеља рода људскога.

Ово није клеветање жене, као што није ни ласкање, оно што је раније речено.[1] Свето Писмо потврђује наше речи. Описујући све женске врлине, оно у оштрим цртама показује и све њене пороке и заблуде. За апостола Павла брбљиве жене које се беспотребно скитају по туђим домовима представљају извор саблазни (1.Тим. 5,13; 2. Тим. 3, 6-7). У књизи Приче, која се завршава описом врлинске жене, Соломон у горко-сатиричном тону описује не само палу жену, чија убиствена дела још нико није описао с таквим светим ужасом, већ и сваку жену која је изневерила Богом јој дану улогу. Његова моћна реч погађа ибезумну жену која сопственим рукама подрива дом свој, и жену свадљиву, с којом је горе живети него у земљи пустој или на крову ( Приче 21,19, 25,24), и жену срамотну која је као трулеж у костима мужа свог (Приче 12,4), и жену развратну с којом је брак неиздржив и представља једну од појава због које се земља тресе (Приче 30, 20-21), и жену лепотицу али без разума,која је као златна брњица у губици свиње (Приче 11,22), и свадљиву жену, која је кanљaњe у кући када је кишни дан (Приче 27,15). И на крају остаревши и пребирајући једну по једну успомену, из целог свог живота, Соломон постаје свестан да је узалуд тражио себи жену по срцу ( Књига Проповедника 7,28). Зато је потребно да се овакво срце, срце жене - врело, али уједно и страсно, нежно и љубоморно, осећајно и раздражљиво, храбро и слабо, добро и зло, исправи, да би животни ток, који се из њега излива, заузео правац који му припада.

А ко може да исправи, да преваспита женско срце? Од кога очекивати такву благодат, ако не од Сина Божијег, који је преко Својих богонадахнутих служитеља указао жени на њену улогу, и осим тога, показао јој је у Свом животу најсавршенији образац живота, у Свом крсту открио јој је пут за достизање овог обрасца? Истина, живот Спаситеља, као раскривање свих врлина, представља највиши образац живота и за мушкарце и за жене. Као што је истина да је Исус Христос, распети Исус, Чији је живот савршени пример свих врлина, јединствена жртва која чисти од греха и јединствени извор те љубави која у својим разноврсним видовима ослобађа од греха и мужа и жену. Али ако је могуће да Исус Христос у једном делу људског рода сретне више саосећања него у другом, онда више саосећања Он среће од стране жена. У бити, зар Господ Исус, Чија је природа -љубав, Господ који је целог Себе предао на жртву, појавивши се на земљи, да би свима доказао плодове највише љубави сједињене с најдубљим смирењем, зар није био увек близак срцу жене, чији је удео - смирење, и чије је призвање - љубав?! Вера Христова, толико блиска природи људске душе, још је сроднија души жене, толико сродна да жена може да буде истински жена само под условом прихватања Јеванђеља. И према томе, жена може потпуно да испуни своју улогу само тада, када стоји уз смиренога и преобилно испуњеног љубављу Спаситеља. Овде је њено преваспитање, овде је њено спасење, овде је њена величина![2]

 

 

- Наставиће се -

 

 

 

Извор: ПРАВОСЛАВНА ЖЕНА У САВРЕМЕНОМ СВЕТУ, ИСТИНА - ЧАСОПИС ПРАВОСЛАВНЕ ЕПАРХИЈЕ ДАЛМАТИНСКЕ, 2005.

http://www.svetosavlje.org/biblioteka/Knjige/zena/Zena01.htm

Помозимо  породици Тркуља!

trkulja

nemanjici 2.knjiga

 nemanjici baner 02

baner200x400pxfb

 

Жене, будите покорне својим мужевима као Господу, јер је муж глава жени као што је и Христос глава цркви, и он је спаситељ тела. И као што је црква покорна Христу, тако и жене својим мужевима да буду у свему покорне. Мужеви, љубите своје жене као што и Христос љуби  цркву и себе предаде за њу, да је освети, очистивши је купањем водним, речју, да је метне преда се славну цркву, која нема мрље ни мане, или такога чега, него да буде света и беспрекорна...Али и ви, сваки да љуби онако своју жену као и себе самога; а жена да се боји свога мужа. Ефесцима, 5, 22-33