trojica

Тропарь сошествия Святого Духа, гл. 8

Благословен еси, Христе Боже наш,

Иже премудры ловцы явлей,

ниспослав им Духа Святаго,

и теми уловлей вселенную,

Человеколюбче,

слава Тебе.

NASLOVNA3

liturgijam

nikodimbogosavlj1

poukeoptstaracam

propovedi-Filaretmsajtmm

16

 ДОБРОТОЉУБЉЕ

филарет вознесенски

филарет вознесенски

banerstaracnektarijem

Josifvknjiga

molitvoslovm

bukvar

јеванђеље

Апостол

Псалтир

 

Старац Епифаније Теодоропулос - БРАК И ЖИВОТ У ХРИСТУ

Објављено 08 август 2013

епифанијеСТАРАЦ ЕПИФАНИЈЕ ТЕОДОРОПУЛОС

БРАК  И  ЖИВОТ  У  ХРИСТУ

Овај живот јесте борилиште на коме морамо да се боримо да бисмо задобили вечни живот. Питање је: како треба да се боримо? Да ли су границе греха строго одређене или је то, пак, нешто што је у извесном смислу “еластично”?

У последње време, духовна пометеност код људи достигла је такав степен, да они почињу да тврде да се, наводно, ни сами Свети оци међу собом не слажу око тога где престаје живот у Христу, а где почиње грех. Међутим, ко год се темељно и непристрасно удуби у Оце видеће да за њих у погледу овога питања није било никаквог спора.

 Но, објаснимо општи став Цркве о овоме питању. Верујем да ћемо се сложити око тога да за човека савршенство јесте да постане свет попут Бога. И ово није само пука реторика. Црква учи једноставним и врло јасним речима да колико год је то могуће морамо ограничити нашу бригу за трулежне и земне ствари да бисмо се што више посветили Богу.

 Објаснићу ово: храна је благословена и Црква се увек моли да буде довољно хране за њену децу. Није грех јести онолико хране колико је потребно за опстанак. Међутим, онај који ограничава, чак, и те своје основне биолошке потребе, као и своје бриговање за исте да би, на тај начин, задобио више времена и бољу пријемчивост за општење са Богом, такав ће сигурно примити венце за горепоменуту борбу. Зашто су Св. Антоније и, уопште, сви подвижници ограничавали узимање хране на најмању могућу меру? Врло једноставно, зато што су тако – ограничавајући, чак, и своје основне биолошке потребе – омогућавали себи да се потпуније усредсређују на своју једину бригу, а то је – сједињавање са Богом. И то је пут ка савршенству.

 Али, шта се, дакле, онда дешава са осталим људима, који имају не само потребу за храном, већ и многе друге потребе? Да ли ће сви они отићи у пакао? Наравно да неће!

 Наша Црква прихвата све људе са њиховим слабостима и гресима, све док се кајемо за наше грехе и живимо у смерности пред свагда страдајућим Господом, Који нас прихвата, упркос чињеници да ми због своје људске слабости стално тежимо трулежним и земним стварима. Спасавамо се, дакле, кроз смерност и покајање.

 Са ове тачке гледишта гледано, чак и када сматрамо да живот који проводимо у богодопуштеним задовољствима јесте “савршен” живот, и даље нас од савршенства дели непремостив бездан. Савршенство је нешто сасвим друго, чему ми морамо да стремимо, а што ми, људи, управо не чинимо. Расуђивати, шта заиста јесте по Богу, борити се за то и искати опроштај због тога што то нисмо постигли, јесте садржај свесног хришћанског живота.

 Црква се, водећи нас за руку (корак по корак, као што мала деца уче да ходају)

труди да све нас који, због духовне слабости не можемо да достигнемо меру савршенства, узведе ка савршенству, то јест ка обожењу. То је, такође, и смисао поста. Пост није улазница за Рај, већ оно што нам помаже да стекнемо “улазницу”. Вратимо се сада на питање брака и брачних односа, почевши од Адама и Еве. Они су, пре Пада, у Рају живели животом непрестане просветљености. Није им било потребно да буду близу једног другог да би искусили оно особено (брачно) задовољство. Читав њихов живот је био прожет огромном радошћу. Да су опстали у том рајском стању, њихови брачни односи јамачно су били сасвим бестрасни.

 Међутим, после Пада, “Адам позна Еву”, жену своју. Дошло је до нечег новог у њиховим односима. Тако је, после Пада, човеку дато опитовање особеног (еротског) уживања у мушко- женским односима. Зашто је то тако?

 Можда зато да би човек још више могао волети своју супругу или, пак, због нечега томе сличног? Али, тада би испало да би еротски манијаци били идеални супружници! Међутим, ствари у вези са овим стоје, управо, потпуно супротно.

 Можда зато да би људи боље познали љубав Божију према човеку и човекову према Богу? Али, у том случају би испало да подвижници и монаси ништа не знају о љубави Божијој. Уз то би испало да ни Свети Брачници наше Цркве, који су сви одреда били познати по свом уздржању, такође, врло мало тога знају о љубави Божијој. Међутим, и ту ствари стоје управо супротно.

 Можда је, коначно, то уживање дато да би одржавало љубав међу супружницима? Не, није ни то, јер би онда значило да сви старији брачни парови треба да се разведу.

 Тако, дакле долазимо до закључка да је Бог желио да окити брачну везу таквим уживањем искључиво зато што га је повезао са рађањем деце, јер би иначе човек знао само за задовољство без икаквог крста, Међутим, требало би да нагласимо да рађање деце освећује накнадно то (еротско) уживање, зато што би онда било дозвољено рађати децу и ван брака. Напротив, Света Тајна Брака јесте та која освећује уживање из кога се рађа дете. Не губимо из вида да, као што смо то већ рекли, циљ човеков јесте да борбом постане подобан Богу, да би могао задобити Царство Небеско, Према томе, циљ брака је исти: спасење брачника и деце, а не само рађање деце, а још мање плотско уживање. Рађање деце, дале, није улазница за Рај.

 Св. апостол Павле нам, у својој 1. посланици Корићанима, овако говори: “Јер ја хоћу да сви људи буду као и ја”, то јест девствени. Он нам овде у ствари указује на целомудреност као пут ка савршенству. И ја сматрам да уопште није тешко разумети зашто девственост јесте пут ка савршенству. Врло једноставно, зато што супруг мора да брине и о својој супрузи и о својој деци, те, стога, не може бити потпуно усредсређен на свецело предавање Богу. Девственост је, стога, савршена и “ко може да је прими нека прими” (Мт.19,12). А онај, пак, који није у стању да “прими” нека “уђе у заједницу брака”. То су врло јасне ствари.

 А шта се онда дешава са ожењенима и удатима? Да ли су они унапријед отписани та Царство небеско? Наравно да нису! Штавише, Бог је брак учинио Светом Тајном и благословио га у Кани.

 Овакав став је, пак, веома далеко од тога да неко каже: “Е сад сам се оженио, и моји (брачни) односи са супругом су законити по Богу и нико не може спријечити да их имам”. У реду, они су законити, али они не би требало да замене љубав према Христу! Ако се то, пак, деси, онда такав човек подсећа на онога који је, у јеванђелској причи, на господарев позив одговорио: “Ожених се и зато не могу доћи” (Лк.14,20).

 Дакле, човек и у браку мора и може да се бори за своје спасење и да га задобија. Али, како ?

 Св. апостол Павле, у својој 1. посланици Корићанима, говори јасно и једноставно: “Не забрањујте се једном другом, сем по договору привремено”, да би сте се предали посту и молитви, па опет да се састанете, да вас сатана не искуша вашим неуздржањем. Али ово говорим као савет, а не као заповест. Јер хоћу да сви људи буду као и ја; али сваки има свој сопствени дар од Бога, овај овако, овај онако” (1.Кор.7, 5-7).

 Савршенство у браку јесте, дакле, да човек живи као да је девственик. Упркос томе, уздржање треба да се практикује по заједничком договору, иначе је грех. Врло јасно објашњење ствари! Један супружник не може да лиши другог свога тела зато што, врло једноставно, св. апостол Павле сам каже да сваки супружник господари телом другог супружника: “Жена није господар од свога тела, него муж; тако и муж није господар од свога тела, него жена” (1.Кор.7,4).

 Да ли желиш да господариш својим телом? Ако желиш, онда остани девствен. И управо зато девственост јесте савршена. Да ли желите, супружници, да се уздржавате да бисте се целовитије предали Богу? Онда то и чините. То је савршенство у браку. “Не забрањивати се једно другом” није савршенство. Зато Апостол и савјетује уздржање: “Али ово говорим као савјет,а не као заповијест”.

 Но, зашто је уздржање (у браку) савршенство? Зато што се брачници уздржавају од законитих и благословених односа искњучиво ради љубави Божије. Када то чине, брачници чине исто што и подвижници који се уздржавају од благословене хране да би се још више приближили Богу.

 Али, неко би могао рећи: то је у реду, али је неоствариво !

Дајући богословски одговор на овај приговор, рећи ћемо да “оно што је људима немогуће могуће је Богу” (Лк.18,27). Нека брачници покушају и, ма шта постигли, борба је оно што се рачуна, борба да се одвоје од земаљских ствари и сједине с Богом.

 Горе изнесени приговор може бити оповргнут и са рационалног становништва: ако треба да због посла или академских разлога отпутујеш у иностранство на неко дуже време, бићеш једноставно приморан на одвојеност од своје супруге. Шта би, у том случају, учинио, Хришћанине ??? Да ли би склизнуо у грех ??? Или, ако ти се супруга разболи и мора да остане у болници, шта би ти урадио? Да ли би навукао завесу око њеног кревета да би могао да будеш са њом? Или ћеш је, можда, преварити? Ти ћеш, по нужди, морати да се уздржаваш! Ти ћеш због пословних или због академских или због здравствених разлога бити, сасвим разумљиво, лишен своје супруге. Па зар онда, Христа ради, не можеш бар на кратко да се одвојиш од ње? Да ли смо Хришћани и волимо Христа, или нисмо ?

 Неко би могао рећи: у реду, али тако би се читав наш живот претворио у непрестану анксиозност, јер бисмо, с једне стране, знали да се привремено морамо уздржати, а, са друге стране, то не бисмо могли да издржимо.

 Напротив, то за Хришћанина не би била никаква анксиозност нити агонија, већ борба. А то су две потпуно различите ствари. Наравно, на том путу човека чекају тешкоће, не заборавимо да је Сам Господ рекао : “Јер су уска врата и тијесан пут што води у живот вјечни” (Мт.7,14).

 

Уздржање брачника

 Има оних који потпуно одбацују уздржање као начин да брачници за неко одређено време избегну рађање деце. Старац, пак, није делио такво становиште и није био против оваквих ствари. Он је на следећи начин бранио такав свој став:

 Св. апостол Павле је саветовао на девствовање у Христу оне који су за то имали склоности и снаге да то изнесу. Но, он девствовање није саветовао само као предуслов за потпуно посвећивење Богу у делу Цркве (чему су, уосталом, сви Хришћани у извесној мери посвећени), већ, такође, и у слућајевима када неки Хришћани нису желели или нису могли да носе бреме и тешкоће брака. Он је, дакле, и у таквим случајевима саветовао Хришћане на девственост, уз то их упозравајући да ће сви који уђу у брак “имати невољу телесну” (1.Кор.7,28).

 Ако, дакле, то важи за целину, тј. за све аспекте брака без изузетка, онда још у већој мери важи за један одређени део брачних односа, за телесне брачне односе, чија је- по природном поретку ствари- последица: рађање деце.

 Једноставније речено : Будући да Св. апостол Павле не само да допушта, већ и саветује (али, наравно, никада не намеће!) целомудреност и девственост онима који то желе и који су за то кадри, не само ради посвећивања Богу, већ и ради избегавања мука и тешкоћа повезаних са браком, онда исто може важити и за оне који су већ у браку. Неки брачници су кадри да се определе за уздржање, и то определење ни у ком случају није несагласно са вољом Божијом.

 Старац је сматрао и учио да оно чему треба да тежимо у свакодневном животу јесте испуњавање Божијих заповести, међу које, без сумње, спада и заповест о рађању деце, која, пак, није апсолутног карактера, као што се и види из следећег јеванђелског места: “И љуби Господа Бога свога свим срцем својим, и свом душом својом, и свим умом својим, и свом снагом својом” (Мк.12,30). Ако бисмо заповест о рађању деце схватили у апсолутном смислу, тада би сви монаси који претходно нису били ожењени, девствени свештеници као и неожењени и неудати Хришћани који живе у свету били – богоборци који се противе поменутој заповести Божијој.

 Али, ствари не стоје тако. Рађање деце је, по вољи Божијој, нужна последица телесних брачних односа, које Црква благосиља. Али, те благословене односе не би ни у ком случају требало схватати као обавезни предуслов спасења.

*****

 Старац је у свему био реластичан. Он је знао какве страсти дејствују, чак, и у срцима духовно образованих Хришћана. Јер ако би искњучиви мотив за рађање деце- са којим заједно иде и њихово подизање “у васпитању и науци Господњој” (Еф. 6,4) – било испуњавање Божије заповести, тада би готово свако- са ретким изузецима- ко је родио децу,(било да се ради о двоје-троје или више њих), могао да буде оптужен да је крив јер би се, у коначном исходу, увек показало да је његов стварни мотив био телесно уживање, а не послушност вољи Божијој да брачници рађају децу. Да нема, како је Старац говорио, телесног уживања колико би се људи прихватило бремена, одговорности и опасности које прате рађање и подизање деце, упркос постојању Божије заповести која се односи на њихово рађање?  Врло мало. И тако би се, вероватно мало по мало угасио људски род. А да се управо тако нешто не би догодило, Господ је у брачне односе уткао и уживање. Но, никада не смемо изгубити из вида чињеницу да се деца, по правилу, зачињу “случајно” у вртлогу телесног уживања. “Онда, макар, немојмо спречавати да буду зачета”, говорио је Старац.

 Но, Црква овакво стање (тј. спречавање зачећа) толерише и, по снихођењу, допушта код готово свих брачних- верника. Међутим, ово је врло тешко довести у икакву везу са заповешћу Божијом о рађању деце.

 Чистоћа срца и освећење јесте оно чему теже сви верујући: и клирици, и монаси, и брачници и они који још нису ступили у брак. То је најважнија и највиша заповест Божија, чијим испуњавањем човек истински угађа Богу. Безбрачници имају, као свој главни и превасходни задатак, да се боре на борилишту ове опште заповести, е да би могли “Бога видети” (Мт.5,8). Ово је, такође, и првенствена обавеза брачника, којом се морају руководити у свом заједничком, брачном животу.

*****

 Старац је увек хвалио уздржање брачника засновано на заједничком договору и увек је на то гледао као на оно што доприноси њиховом духовном узрастању, сагласно саветима Св. апостола Павла. А када би, пак, то саветовао као једино допуштено средство брачним паровима који из здравствених разлога, или због физичке исцрпљености или других личних разлога желе да, за неко одређено, време децу не рађају (јер би, обично, већ имали троје, четворо, петоро или више деце) и, у том случају, Старац би се трудио да их духовно укрепи. Он им је саветовао интенизивирани светотајински живот, чешће одлажење у цркву, усрднију молитву, обазривије узајамно понашање. Када би му на исповести говорили о борбама кроз које пролазе, он би их охрабривао причама из живота пустињских Отаца, у којима се говори о борбама кроз које су они пролазили војујући са плотском похотом. Уз то, он им је говорио и о примерима савремених брачних парова, који су дуге временске периоде живели уздржавајући се у браку. Старац је своја духовна чеда,такође, подсећао на речи вечерње молитве:

“Заштити нас од сваког мрачног и похотног уживања ноћног. Умртви покрете страсне. Умири буру тела нашег и утишај сваку земну и вештаствену помисао…”.

 

Љубав и ерос

Старче, да ли постоји нека разликаизмећу ероса и љубави?

Наравно да постоји. Ерос захтева искључивост, док љубав може бити упућена многима.

Али, зар се, чак, и таква љубав, једногадана не истроши? Или, будући да се дајемногима, зар се сваки пут тиме и неумањује?

Не, дете моје. Не дешава се ни једно ни друго. Истинска љубав подсећа на пламен кандила. Иако са њега запалиш много свећа, првобитни пламен и даље гори, и при том се нимало не умањује. И свака нова свећа се пали истим пламеном као и све претходне.

 

Воља Божија и уживање

На основу анатомске грађе мушкарца и жене, закључујемо да је и у Рају продужење људскога рода требало да се савршава на исти начин као и у овом свету.

Међутим, оно је требало да се савршава на бестрасан начин. Другим речима, оно би се савршавало без уживања и без бола. После Пада, пак, људска природа жели само да избегне бол. А будући да је рађање и подизање деце повезано са болом и мукама, човек би, злоупотребљавајући своју слободу и тежећи да се избави од бола, избегавао да рађа  децу.

Због тога је Бог дао уживање у брачном односу као неку врсту „мамца“. Тако човек, привучен тим мамцем, служи вољи Божијој за сачување људскога рода.

Молитва за породичне проблеме Једно духовно чедо Старчево се присећа: Једном приликом, посетио сам Старца у његовој кући и док смо разговарали, зазвони телефон. Старац се јавио на телефон и његово лице се обасјало радошћу.

Из груди му се отео уздах олакшања и, спустивши слушалицу, устао је са столице и отишао до свог малог иконостаса, учинио три метаније и рекао: Слава Теби, Господе! Благодарим Ти, Боже! Пошто се вратио, објаснио ми је да су се породични проблеми, који су били последица егоизма супружника, коначно средили. Много сам се молио за ово, рекао ми је.

Бирање супруга Једна неудата девојка једном приликом, на исповести, помену да је ишла на „састанак“ са извесним младићем који је носио наочаре и да га је одбацила због тога што носи наочаре. Отац Епифаније, схвативши бесмисленост овог њеног разлога, скрену јој пажњу на то, пророчки говорећи: Пази, дете моје, да ти онај кога једнога дана будеш упознала не донесе неког другог са наочарима!

И заиста, ова девојка се удала за неког другог који није носио наочаре, али је њихово дете од раног детињства морало да носи наочаре.

Извор: Очинске поуке за живот у Христу,
Живот и учење блаженога старца Епифанија Теодоропулоса, “СВЕТИГОРА”

 

Помозимо породици Тркуља!

trkulja

nemanjici 2.knjiga

 nemanjici baner 02

baner200x400pxfb

 

Жене, будите покорне својим мужевима као Господу, јер је муж глава жени као што је и Христос глава цркви, и он је спаситељ тела. И као што је црква покорна Христу, тако и жене својим мужевима да буду у свему покорне. Мужеви, љубите своје жене као што и Христос љуби  цркву и себе предаде за њу, да је освети, очистивши је купањем водним, речју, да је метне преда се славну цркву, која нема мрље ни мане, или такога чега, него да буде света и беспрекорна...Али и ви, сваки да љуби онако своју жену као и себе самога; а жена да се боји свога мужа. Ефесцима, 5, 22-33