molitvoslovm

Лекција из породичног живота многодетне породице Артјомових

Објављено 25 јул 2013
artjomoviЛЕКЦИЈА ИЗ ПОРОДИЧНОГ ЖИВОТА. ИСКУСТВО МНОГОДЕТНЕ ПОРОДИЦЕ

Поштовани читаоци,

Овим текстом ћемо почети низ разговора са родитељима многодетних породица у Србији и Русији, будући да су оне показатељ и пример који треба подражавати и следити, не само због ''беле куге'' и демографских проблема т.ј. из родољубивих порива, већ пре свега због заповести Господње: ''Рађајте се и множите и напуните земљу и владајте њоме'' (Постања 1, 27,28), т.ј. због тога што деце треба да буде онолико колико их да Бог.

Због кршења ове заповести било из економских разлога који су најчешћи, било због абортуса - утробног чедоморства, који је тежак грех раван убиству, Србски народ тешко страда и између осталог и губи земљу којом је владао

Јер ми видимо да је рађање деце у тој, првој заповести Адаму и Еви по изгнању из Раја, Господ повезао рађање деце и владање земљом. Можемо и да се запитамо да ли из истог разлога муслимани (који су традиционално многодетни и код којих овај грех скоро да не постоји) овладавају великим пространствима потискујући првобитно становништво, у пределима од Западне Европе, преко Америке до Русије и других делова света? Каква ће бити наша будућност ако наставимо онако како су наши родитељи и преци у скоријој несрећној прошлости започели?

Као пример да другачије и те како може, ако се има вере и уздања у Дародавца живота и Сведржитеља, први текст у овом низу доносимо из руског часописа за родитеље ''Виноград'':

На страницама православног часописа за родитеље, ''Виноград'', многодетни родитељи говоре о себи и својој деци и њиховом искуству. Данас вам представљамо породицу Артјомових.

Сергеј Иванович, 43 године, руководитељ фонда ''Милосердие'' (Милосрђе).

Наталија Викторовна, 49 године, руководитељ средње групе фолклорног хора.

22 године у браку.

Деца:

Николај, 21 год., студент историјског факултета

Иван, 19 год., студент грађевине

Данило, 18 год, студент физичке  културе

Марија, 16 год., ученица 10. разреда гимназије

Фјодор, 14 год, ученик 8. разреда основне школе

Василиса, 10 год, ученица 4. разреда основне школе.

 

artjomovi

Сергеј Иванович

Ја своју жену ценим због спремности да рађа децу и да се бави њиховим васпитањем. То је основно. Наравно, кад сам се оженио, мислио сам на друго – Наташа ми се допала због своје скомности, симпатичности. Али са искуством почнеш да цениш управо то што је њој породица тако драга, што она тако вољно испуњава свој дуг жене и мајке.

Када сам саздавао породицу, нисам имао јасну представу о томе каква она треба да буде. Ја се просто нисам противио и све се сложило на природан начин. Имао сам поверење у Бога, увереност да ће све испасти најбоље. Зато се и нисам противио. Чак ми је у једном тренутку постало занимљиво, како ће се све то завршити.

Уопште људи се боје да рађају децу због своје независности, због тога што се ослањају само на своје снаге. А ако се уздаш у Бога, многа питања престају да те узнемиравају – ти постајеш сарадник и посматрач; ти испуњаваш свој дуг, то што се од тебе захтева, а остало предајеш у руке Божије. Ако све узмеш на себе, ни једна психа то неће издржати. Данас је код људи то основни проблем – уздају се само у себе.  

Да би решавали породичне проблеме, људи морју да опште. Главно је да се не изгуби сигнал. Ти си послао сигнал, дошао ти је одзив. И тада може да се реши било која ситуација. А ако одзива нема, то је већ проблем. Тада се појављују висећа питања, који стварају раздвојеност, разопштеност, супружници немају једниствено усмерење, нема целовитости, и то јако смета, то успорава процес развоја породице.  Јако је важно коретктно расуђивати о проблему, без увређености, без притиска.

Ја своју децу хоћу да научим да буду људи. Саосећајни и добри. У савременом свету деци често намећу погрешне потребе – да буду самостални, да сами зарађују. Нагласак дају управо на то а морал долази после. Али неће бити никаквог ''после'' – или ћемо их ми научити да буду људи сада, или ће они постати машине за зарађивање пара. Ја прибегавам методама васпитања кроз културу – ја им одабирам књиге и филмове. Ми никада нисмо имали телевизор, и наша деца се веома разликују од својих вршњака који су одрасли гледајући телевизију, који су у културном смислу измештени, немају целовитост.

У мојој васпитној паркси је био један јако правилан детаљ – куповина куће на селу. Тада нисмо јасно поимали зашто се то ради, решење смо донели више на интуитивној равни. Данас, после толико година, ја могу тачно да кажем да је то мојој деци донело значајну корист. Свако лето смо проводили на селу. Они су имали додир са природом, општили су са нормалним, природним људима, видели су како расте жито, како музу краву – имали су додира са стварношћу, за њих тај живот није апстракција.

У васпитању деце је јако важан лични пример. Шти више објашњаваш и показујеш на личном примеру, тим мање ћеш после морати да их кажњаваш. А како одрасли поступају? Ништа не објашњавају а онда почињу да ''пеглају'' децу. Одрасли су криви. Деца - су заложници (таоци) те ситуације. Деца су уопште заложници одраслих.

Како се према нама односило окружење? Они су се разделили на два суротстављена табора. Једни су, разуме се, говорили: ''нарађали деце''. Други – ''благо вама, колико имате деце!'' Чини ми се да је одушевљених било више него незадовољних. А сада често слушам од својих другова: ''како сте ви правилно поступали, а ми будале - нисмо рађали децу''. Једна моја познанице ме питала: ''а ко је тебе научио да тако живиш? Како си ти знао да тако треба?'' Људи почињу да схватају празнину проживљеног живота. Изледа као да су још живи, и времена имају, а више ништа не могу да ураде. И сад нам говоре: ''ви сте све правилно урадили, а ми насели на оно преварно – ''узми све што ти живот пружа'' – и сад смо се нашли крај разбијеног корита.

Наталија Викторовна

Послушање мужу – јако је важно. Чак и када ти се чини да он није у праву, треба се потрудити и послушати. То је главно чему се треба научити у породичном животу. Још је важно научити уступати и бити миротворац. Све треба мирити. Мени је чисто физички тешко када је некоу породици у сукобу. Увек се трудим да поразговарам са оним ко ме у том тренутку може послушати. И наравно, треба се молити. Својим силама не можеш све да решиш. Ја сам у једном тренутку дошла до убеђења да, чак и ако ниси крив, треба да тражиш кривицу у себи. Ак се будеш оправдавао, не можеш да идеш даље. Ја и деци о томе говорим, иако они увек не слушају и не схватају то. Али се искуством у то убедиш.

Мој муж је јако добар и поштен човек, весео и одговоран. Он ме је увек подржавао, упућивао, великодушан је, хоће да подели и последњу ствар. Све ради основано, 100% - независно од тога шта заправо ради. Јако воли село и спокојни, једноставни начин живота; када смо купили кућу на селу, сам ју је подизао. Он је хтео да деца овде проводе лето и сам је хтео да буде са њима. Зато је често морао да мења посао јер је село било далеко и није могао оданде да иде на посао. За њега је било важније да деца живе окружена лепотом, да дишу чист ваздух и једу чисту храну. Сам се бавио баштом, поправљао кућу. Чак и у стешњеним околностима се трудио да ми поклања такве ствари које би ми помагале у вођењу домаћинства, да би мени било лакше.

Ја сам хтела децу. За мене породица без деце није породица. Ја не знам како бих живела без њих, по мени то ја јако тежак крст. Нисам размишљала о томе колико ће их бити и благодарна сам мужу што се по том питању нисмо размимоилазили. Чим смо се венчали, почели смо да рађамо и било је добро. Истина, када сам носила Машу, почела је код мене депресија – имам троје малих, како ћу кад се роди још једно? Другарица ми је донела документарни филм о многодетној породици Аветисјан, и мене је тај филм тако подржао, више од свега осталог. Помислила сам – њих је седморо, а мени је тек четврто. И одмах се све изменило, почела сам другачије да размишљам. Породични живот ме је научио да будем благодарна за све што се догађа.

bratisestra

Кад су сва деца била мала, физички ми је било јако тешко. Али муж ми је пуно помагао. Првих година породичног живота – ја сам била још неискусна домаћица – он је долазио из ноћне смене, прао подове, чистио кромпир, седео, играо се, шетао с дететом. Увек сам осећала његову помоћ. Кад би видео да ми је тешко, увек ми је помагао. И до сада, ако види да нешто не могу, помаже ми, на пример да напуни или испразни машину за судове. Две године је он пекао хлеб – ми не купујемо хлеб у продавници, сами га печемо. Деца, како су порасла, такође су почела да помажу. И чак и ако се неко од њих бунио: нећу тода радим! – почнеш сама то да радиш и то делује отрежњујуће. Жале маму и почињу да помажу.

Било је јако много таквих тренутака, када не знаш одакле да узмеш новац или неку потребну ствар, и одједном, однекуд то долази. На пример, поломила се стона лампа. Бринеш се, мислиш: како ћу сада деци да држим часове. Следећег дана те зове познаник: ''Да ти не треба стона лампа?''. Неверујућим људима је јако тешко објаснити како се такве ствари догађају. Јако је важно имати поверења у Бога. Кад имаш поверења, са тобом се догађају невероватне ствари. Ако му се повериш, Он те води.

Коља се прве године није уписао где је хтео и требало је да иде у војску. Ја сам плакала, било је јако страшно пустити баш њега – он је био јако болестан, за годину дана је имао две тешке операције. Прошао је обуку у Подмосковљу а затим су га послали на Амур. За мене је то било тешко искушење, није било реално ићи тамо, никакве везе није било. Али ми смо се сви молили за њега, и не без разлога – имао је јако тешке тренутке, на граници смрти. Он ми ништа није причао, случајно сам после сазнала. Али Коља свеједно говори да му није жао зато што се много чему научио и много је тога видео. Много се изменио у односу на породицу, постао је много пажљивији, нежнији. Маша каже: до војске сам ја за њега била просто ''сестра'', а сада сам ''сестрица Машењка''.

Увек се заједно припремамо за празнике. Сви јако воле моје пироге – са кромпиром, купусом, јагодама. Не печем их само за празнике већ преко целе године – и посне и мрсне. Некад и деца сама нешто направе. Ако ја деци нешто поверим, на пример, да спреме месо, они су јако задовољни због тога. Сва наша старија деца су завршила музичку школу и ја сам јако задовољна што они сво шесторо певају са мном у фолклорном ансамблу. Чак смо са децом ишли у Србију на концерте.

Некако сам причитала причу царице Александре Фјодоровне, да се треба што пре мирити, не скривати увреде. То је најважније за очување мира у породици.

Ана Берсењева

Часопис за родитеље «Виноград» (мај-јун 2013)

Извор: Москва Третии Рим, http://3rm.info/index.php?newsid=37240

Приредила Православнаја породица