molitvoslovm

Православни психолог о недовољно вољеној деци

Објављено 12 мај 2015

mamaibeba.mЉУДМИЛА ЈЕРМАКОВА

НЕДОЉУБЉЕНА  ДЕЦА

Термин „недољубљена (недовољно вољена) деца“ користе данас многи психолози. Шта он значи и на коју децу се он односи? И најважније: шта учинити да сопствено дете не би сматрало себе „недољубљеним“. На ова питања одговара православни психолог Људмила Фјодоровна Јермакова...

 

НЕЗАШТИЋЕНИ  ПИЛИЋИ

Недовољно вољеном обично себе сматрају деца која нису добила довољно родитељске љубави, мајчинске нежности, домаће топлине, као и она која су углавном васпитана ван породице. Уопште није обавезно да су то деца из растурених породица, интерната или домова за незбринуту децу. Ма како то жалосно звучало, али и у целим породицама, обезбеђеним у материјалном смислу, деца врло често бивају недовољно вољена. Зашто? Зато што данас, на жалост, родитељи често мисле да се љубав према деци састоји у томе да се заради што је више могуће новца, да се нахрани и напоји дете, да се нађе добра дадиља или престижни дечији вртић - то јест да се обезбеде његове основне потребе.

 

Према деци се односе као према инкубаторским пилићима.

 

На тај начин испада да се према деци односе као према инкубаторским пилићима, који се веома разликују од оних који расту под квочком у селу. Изгледа да су инкубаторски пилићи понекад «цењенији» од сеоских. Али главна особина инкубаторских пилића је у томе што код њих нису формиране свакодневне навике неопходне за живот које су карактеристичне за одраслу кокошку. Због тога, ако „ васпитанике“ пустимо на слободу  они неће умети да се заштите или да побегну од грабљивица, неће умети да кљуцају траву, да траже храну испод својих ногу. Па неће успети ни да продуже свој род зато што, иако и такве квочке носе јаја, код њих је изгубљен инстинкт легања.

Скоро исто то се дешава и код људи. Уколико човек проведе своје детињство у јаслицама и дечијем вртићу и при том не добије правилно породично васпитање, онда ће у тешким животним ситуацијама - при избору супруга, или у било којој стресној или конфликтној ситуацији, при васпитању своје деце – он бити беспомоћан.

 

ПОРОДИЦА ПРЕНОСИ ИСКУСТВО

- „Како то?“- запитаће се многи. ''Зар није прихваћено мишљење да за социјализацију детета оно треба и да похађа предшколске установе''...

- Али у том случају, водећи се том логиком, најхармоничнија и социјално најуспешна морају бити деца из дечијих домова. Јер се она стално налазе у колективу.

Испада да није тако. Чим одрасла деца оду из дечијих домова у самосталан живот, показује се да она апсолутно нису способна за живот - ни у свакодневном, животном, ни у психолошком смислу, нити на плану самореализације.  Таква деца не умеју да ураде ни најпростије ствари, као што је кување макарона или чаја. Стамбени простор који припада таквој деци убрзо одлази у нечије непознате руке, а та деца по статистици постају у 85-90% случајева становници поправних домова или затвора. То јест, прилагођавање такве деце на живот је веома тешко.

 

Живећи у породици дете расте усвајајући искуство старијих.

 

Живећи у породици дете расте усвајајући искуство старијих. Оно уме како-тако да решава животне проблеме.  Али најважије је да га породични живот учи да превазилази проблеме, баријере које одрастао човек среће на сваком кораку, да у неким случајевима иде на компромис, а у другима - да буде принципијелан. Када се дете васпитава у породици оно види на самом примеру да мама или тата нешто прећуте, нешто окрену на шалу, а некад инсистирају на својем. И оно почиње да схвата, да упија животну мудрост, начин живота своје сопствене породице а не некакве апстрактне. Породица преноси деци искуство, накупљено из поколења у поколење.

За хармоничан развој детету је јако потребан осећај заштићености.  А њега даје управо мама. Заштита - то је најважнија мајчинска функција. Шта год да мама ради,  крајем ока она све време посматра дете. Превремени прекид те заштите приморава дете да изгради сопствену заштиту на уштрб општем психолошком развоју.

Можемо узети аналогију са другим младунцима. Узећемо на пример тигрића. Поред маме оно је весело, добро, велико маче. Уколико мама није поред њега, а неко стран му прилази - он се одмах накостреши и почиње да риче! Сва длака му је накострешена! Да заштити себе он још увек не може, већ само плаши. А плаши зато што је и сам силно уплашен. И дете је веома уплашено када га пре времена одвајају од мајке. Због тога деца тако често плачу и разбољевају се чак и у врло добрим дечијим вртићима, посебно прве године.

 

АКО СЕ ПРЕКИНЕ ТРАДИЦИЈА

- Какав је психолошки портрет одраслог детета које није добило правилно породично васпитање?

- Будимо отворени, свет је веома тежак, понекад чак и суров. Човек, који није прошао добру породичну социјализацију, налази се један на један са овим светом и - он је у паници. Зато што га нису научили да решава животне проблеме, да излази из конфликта, да гради топле односе са онима који га окружују и да у исто време стави на своје место манипулаторе који желе да му отму његову слободу и лични простор. Ако га томе нико није научио, он из раног детињства носи осећај личне незаштићености, која није покривена осећајем породичног јединства, породичне заштите, у основи које се, пре свега, налази мајчинска љубав и заштита.

 

Здрава деца седе код куће и не желе било где да излазе. Њихов свет је компјутер, малена соба, кревет, фрижидер.

 

Све чешће старија деца уопште не учествују у овом животу. Због тога сада међу младима имамо толико самоубистава, толико наркоманије. А наркотици такође представљају одрицање од живота. Данас су многе маме које се обраћају за савет психолозима забринуте што  њихова здрава, лепа, паметна деца седе код куће и не желе никуда да излазе. Њихов свет је компјутер, малена соба, кревет, фрижидер.

- Деца која су морала врло рано да испрхну испод маминог крила, по правилу као последицу тога, успостављају прилично сложене и тешке односе са родитељима. Зашто?

- Зато што људи који нису васпитани у породици не посматрају своју животну путању кроз призму покољења (генерација). Они живе изван прошлости и будућности. Они као да постоје само у садашњем тренутку, немајући љубави ни одговорности пред породицом и доносећи животно важне одлуке без обзира на будућност, а које имају велике последице и на њих и њихове блиске. Разумљиво је да такав приступ повлачи за собом много тешких проблема.

Дете, васпитано на породичним традицијама, оријентишући  се према животном искуству својих предака, животно обогаћено тим искуством - органски се уклапа у веома сложене савремене услове, доноси правилније  одлуке, мање је брзоплето, више је обазриво у свом животу. Захваљујући вредностима наученим у породици, оно у животу прави и мање грешака и неслагања са родитељима су код њега ретка.

Често се догађа да мама воли савршени ред. Код ње је све поређано по полицама, томе су је научили у детињству, а код њеног одраслог сина је све увек разбацано и он никада не може ништа да нађе због тога. Син није наследио мамин уредан однос према стварима. Зашто? Зато што је, нажалост, мама сама прекинула ту традицију одвојивши своје дете од породице. А затим њено дете својом различитошћу од ње може почети да је нервира.

mamaibeba.p

ОСЕЋАЈ ЗАШТИЋЕНОСТИ

- На први поглед нам се чини да се сви ти проблеми не могу појавити само због тога што дете свакодневно одређени део времена проводи ван породице. Јер се оно не удаљује из ње заувек. Осим тога, дечија обданишта омогућавају детету тако неопходно за њега, општење са вршњацима...

- Све је то тако. Наравно, дете ипак види родитеље свако вече, разговара са њима. Али то се дешава у мањој мери. А чак ни то није најважније. Важније је то да мама одлазећи на посао, бавећи се самореализацијом, понекад бива потпуно заокупљена другим бригама и проблемима. Мама и дете ће се свеједно удаљити једно од другог. Мамина глава је већ заузета другим стварима. Најважније за њу је да дете буде сито, обучено - не лошије од других, да  има електронске играчке разних врста... А затим почињу митарства по психолозима и докторима, зато што расте некакво страно,  често агресивно биће које не види смисао ни у сопственом животу, ни у животу својих блиских.

Уколико у породици постоје финансијски проблеми или жена осећа потребу да се бави некаквом делатношћу осим вођења домаћинства и васпитања деце, нико не каже да  треба то себи забранити. Али има смисла потрудити се да посао буде без „одвајања од породице''. Данас интернет даје прекрасну могућност мамама да раде, практично се не одвајајући од куће и не растављајући се од деце.

Што се тиче разговора - он је заиста неопходан детету. Али њега може бити сасвим довољно и унутар породице, посебно ако је она многодетна.

 

Када породица има бар троје деце, они се брину једно за друго и није им досадно.

 

Када породица има само једно дете, оно тражи већу пажњу маме. Просто зато што њему заиста недостаје разговора. Оно је усамљено. И мама онда мора све време да га забавља. Дете и мама се умарају једно од другог. Када у породици постоји бар троје деце, они се брину једно за друго и није им досадно. Код деце се формира њихов паралелни свет заједно са родитељским, у коме се тата и мама баве својим пословима, а деца расту у атмосфери константног рада и постепено се укључују у породичну активност.

Осим тога,  само се у многодетним породицама појављује осећај заштићености. То осећање заштићености ће остати код човека и онда када маме и тате више не буде на овом свету. Одрасла деца ће једно друго подржавати у току целог живота , ако су, наравно, правилно васпитана да воле једно друго. Али то је већ тема посебног разговора.

 
ИСКРЕНИ РАЗГОВОРИ

- Наравно, важно је не само колико времена мама проводи са својом децом, већ и како она са њима разговара.

Врло је битно да грли, љуби своју децу (само не у уста, наравно). Један од главних разлога зашо деца данас тако рано почињу сексуални живот је - сувише рано и изненадно губљење телесног контакта са мајком. И трагајући за тим телесним контактом они прелазе на сексуални контакт. Мајчинско миловање је потребно детету у било ком узрасту. Добро је уколико су односи маме са дететом такви да и у 20 година оно може доћи, загрлити своју маму и поделити тајне са њом. Али и овде је пожељно избегавати грешке. На пример, најбоље је одмах научити дете да спава у свом одвојеном кревету. Ако дете навикне да спава са мамом, онда у даљем одраслом животу постоји вероватноћа несразмерног брака, тј. наћи ће супруга знатно старијег од себе.

 

Заједничка активност веома зближава родитеље и децу.

 

Заједничка активност веома зближава родитеље и децу. Мама нешто ради, а дете је поред и оно хоће да ради то исто што и мама. Мама брише подове, а дете помаже. Мама пере једну ногавицу, а оно другу. Наравно дете све то ради веома невешто, све то би она много брже и боље могла, али није важно: потребно је показати трпељивост, у нечему му помоћи. И уколико се све то ради праћено разговорима, расуђивањем о свакодневним породичним догађајима - управо тада и почиње прорастање љубави у заједничким активностима.

Узгред, деца веома воле да се играју са водом, песком, тестом. Правите са њима такве вежбе. На пример, научите га да направи свој хлеб. То уопште није тако тешко као што изгледа. А задовољство је огромно! Нека вам дете помаже. Није битно да ли је то дечак или девојчица. Нека сами умесе свој хлеб. Са домаћим хлебом не може да се пореди никакво пециво. Када у кући мирише на свеже испечен хлеб, онда је и атмосфера у њој топла, душевна.

 
ДУХОВНИ ЗАКОНИ

- А шта учинити ако је ситуација већ запуштена и почеле су тешкоће у односу са дететом?

- Када је блиски душевни контакт са мамом прекинут - мама се запослила, дете је пошло у обданиште, веома је тешко да се он поново изгради. Мама врло често осећа да више не постоји те истинске љубави према детету које је било раније. Јавља се некаква глувоћа, некаква душевна отупелост. И дете, осећајући такво мамино стање, постаје буквално туђе и заједљиво. Како превазићи такво отуђење?

Уколико нема љубави онда треба чинити дела љубави!

Сетите се шта воли ваш син или ћерка. Млинце? Значи, умесите тесто за млинце. Правите их заједно и при томе причајте нешто, а када се дете укључи у разговор подржите га.

И не заборавите да љубите и грлите своје дете. Да, када сте се удаљили једно од другог, то може бити тешко учинити. Настаје се нека невидљива препрека. Мами чак може бити  тешко да пружи детету руку. Оно се већ устеже. Али и то се може превазићи. На пример, када оно седи и учи, приђите му и помазите га по леђима да се не би искривило или га нежно помазите по коси да бисте растерали умор. И тако постепено, дан за даном, односи ће постајати све топлији.

 

Уколико нема љубави онда треба чинити дела љубави!

 

Али, дешава се да се са одраслом децом никако не може ускладити однос - сувише су дуго мама и дете живели у отуђењу једно од другог. Шта тада урадити? Све оно што мама није довољно дала детету можемо покушату да надокнадимо уз помоћ молитве. Каже се да ''мајчинска молитва и са дна мора извлачи''.

И још један веома важан тренутак. Треба памтити да су сви чланови једне породице духовно повезани једно с другим. Због тога, уколико један члан ради нешто, рецимо, не баш добро, онда се то одражава и на остале чланове. Објаснићу овај духовни закон на примеру физичког закона. Узмимо на пример посуде. Уколико ми наливамо течност у једну посуду, на ком нивоу ће она бити у осталим посудама различитог облика и запремине? Према закону спојених судова - на истом.

Овим можемо илустровати и систем људских односа. Тако, на пример, када се жена, која је и жена и мајка, непажљиво односи ка свом животу, греши, онда ниво да кажемо благодати код ње опада. Али према закону спојених судова он пада у целом систему, тј. у целој породици, а не само код ње. И у породици почињу разарајући процеси. Али, уколико жена, осетивши све то, почне да се стално моли, исповеда, причешћује, иде на ходочашћа, чини добра дела - онда ће се ниво благодатног живота код ње повећати. Истовремено, он ће се повећати и код деце и код мужа, чак и уколико они не раде као и она. Породица почиње да се обједињује, сви чланови породице постају заштићенији, спокојнији. Сва породица се налази ближе Богу, а то значи и ближе једно другом. Са децом постаје много лакше општити.

 

БЕЗ  ЉУТЊЕ

 

Апсолутно нема смисла да се недовољно вољена деца  љуте на своје маму и тату.

 

- Одрасли људи, схватајући да у детињству нису били окружени љубављу у довољној мери, често у души крију љутњу на своје родитеље. Сасвим узалудно. Ради се о томе да уопште нема смисла да се недовољно вољена деца љуте на своје маму и тату. Зашто?

- Од рођења до смрти ми пролазимо, можемо рећи, кроз систем искушења. Што је јача личност, то су озбиљнија и тежа искушења. А најтежа искушења ми добијамо од најближих људи. Пролазећи правилно кроз животне тешкоће ми сами постајемо мудрији и јачи.

Православни човек за све захваљује Богу, зато што разуме: Бог допушта само оно што нам је корисно. Ми имамо онакве родитеље какви су нам потребни за наш духовни раст. Због тога нема смисла да се љутимо на родитеље. Родитељи увек воле своју децу. Проблем је у томе што они своју љубав показују често на такав начин који дете не схвата као љубав. На пример, мама, бринући се за дете, стално га грди, никада не похваљује његове успехе већ просто ћути. Таквим мамама саветујем да промене центар своје пажње. тј. да посебно похвале успехе детета и блаже да се односе према његовим грешкама. По правилу, дете се и само брине за своје грешке, некад га чак и не треба грдити већ подржати.

Све чешће се сусреће и таква грешка у васпитању када мама сматра да тата не разуме осетљиву природу сина и фактички изолује дете од тате. Као резултат тога човек одраста у потпуној уверености да га је мама увек волела а тата - не. Жене које се жале на сувишну строгоћу свог супруга према детету треба да се запитају: а у каквом ће свету моје дете живети? 

У животу ће му се дешавати да се сусретне и са грубошћу и са претњама других људи. Како ће оно све то схватити? Као стални шок? Као јак стрес?  Да, може се десити да тата дође са посла уморан и буде неправедан према детету - одговорио му је бесно, повисио глас. Или га је чак казнио - отерао у ћошак.  И наше срце је задрхтало од жалости према свом детету.  Али без обзира како то може звучати парадоксално, чак и сувишна татина строгоћа је на корист детета. Захваљујући њој оно у ублаженим домаћим условима пролази школу стреса. Учи како да се избори са тим стресом. Када одрасте, оно лакше може да одреди кога треба да се клони, кога да заобиђе, да научи да се потчињава, да нађе своје место у породичној структури а не да сматра да он никоме није ништа дужан.

Без обзира како парадоксално то може да звучи, строги тата помаже детету да се прилагоди у нашој суровој стварности. У томе се и састоји мушка улога у породичној социјализацији одрастајућег покољења.

Приредила: Јекатарина Коваљева, 11. марта 2015.год

 

Извор: Православие.ру

Превод: Душка Здравковић и Православна породица, мај 2015.