molitvoslovm

О обавези учитеља не само да уче већ и да васпитавају децу

Објављено 04 мај 2015

tadejuspenskmiСВЕШТЕНОМУЧЕНИК ТАДЕЈ УСПЕНСКИ

О ОБАВЕЗИ УЧИТЕЉА НЕ САМО ДА УЧЕ ВЕЋ И ДА ВАСПИТАВАЈУ ДЕЦУ

Прво и главно питање за учитеља основне школе је питање о задацима основне школе.

Одговор на ово питање, као што се види, јасан је сам по себи: задатак учитеља је да научи децу читању, писању, рачунању, и уопште да им да основу образовања. И многи учитељи заиста и остају на оваквом решењу датог питања, не упуштајући се у дубље размишљање о овом проблему. Свакако, било би неправилно мислити да је обавеза учитеља само да учи почетним вештинама писања читања, рачунања и да он може бити спокојан када испуни ове обавезе. Као што говори позната пословица не учимо за школу већ за живот - „Non sholаe sed vitаe discimus“.

 

Можда ће се неки људи, који су научници по позиву, бавити искључиво науком, али не може се човек у основној школи ограничавати искључиво на учење. Способности деце још увек само почињу да се развијају и ако би се у време основно-школског образовања сви напори васпитача усмерили само на изучавање наука, развој душевних способности деце био би једностран, шта више, развој само ума могао би се негативно одразити на развој воље и срца. Међутим, развој добрих страна  срца и правилан развој воље не само да није мање важан од развоја ума већ је много важнији.

Ми ценимо човека не толико по његовом уму колико по његовом срцу, карактеру, или чврстој вољи или чврстом карактеру. И нека не говоре да деца васпитање носе из породице а време школовања је намењено за учење. Васпитање траје цео живот и никада се не завршава док се учење прекида у једном тренутку.

Није ли живот, са свим својим радостима и горчинама, са својим променама, једна непрестана  васпитна школа, у којој је врховни васпитач Бог. Не говори се узалуд тај и тај човек је прошао тешку животну школу, ако би васпитање требало непрестано да траје тим пре оно не би смело да се прекида у основној школи. Напротив, учитељ док комуницира са децом, користећи се посебном склоношћу ка спољним утицајима у дечјем узрасту, и тиме што се у деци нису укорениле различите лоше навике, које понекад за последицу имају стварање непремостивих препрека за исправљање истих.

Учитељ је директно обавезан не само да учи већ и да васпитава децу. Неретко, поласком у школу деца престају да буду под сталним надзором родитеља и у том случају њихово место би требало да заузме школа. Зар зато родитељи не поверавају своју децу школи, јер сматрају да су њихове снаге недовољне за васпитавање деце. Они очекују да школа научи децу знању и разборитости, и ако се школа не брине о васпитавању деце окривљују школу за дечје несташлуке, говорећи „Шта су те учили у школи? Значи никакве разборитости од тог учења нема“. На крају треба истаћи да без васпитања ни само образовање не би имало никаквог успеха. Тако је и за успешно образовање треба децу научити пажњи, усредсређености.

Уопште за сву децу је својствена расејаност, одушевљавају се сваким новим утиском, и захваљујући томе много тога не могу да усвоје што учитељ говори: једно нису чули, друго нису ни покушали да запамте. Учење може ићи добро само онда када деца науче да усредсређују пажњу и да буду пажљиви на оно о чему учитељ говори. Све то захтева не само умни рад већ и напор воље. Из тога следи да чисто умни рад захтева и васпитање воље. После тога ћемо дуже памтити то што нам је занимљиво, то што живо голица наше осећање и вољу.

Утисци из детињства се дуже памте управо због тога што човек у детињству живи више срцем него умом. Свака игра, свака активност, одушевљава децу због тога што још увек не подлеже сталном дејству нечега што је прецизно одређено и захтевно, не подлеже строгоћи и захтевности хладног разума. Тако је и са часовима у школи, чак то што се чини да је тешко за чисто расуђивање, престаје да буде тешко када умни рад покрене одређена осећања. Све ово сведочи о томе колико учитељ поред тога што је учитељ мора да буде и васпитач.

Заклључићемо нашу беседу о васпитању у школи  речима великог светитеља Јована златоустог:

''Није ли неразумно учити децу уметностима, слати их на универзитете, ништа не жалити за њихово образовање, а не бринути се о васпитању у науци Божјој и казни Божјој не бринути се? Због тога ми сами жањемо плодове васпитања сопствене деце гледајући их дрске, неуздржане, развратне, непослушне. Не штедимо ни новац за издржавање ни напор како би смо образовали децу у светским наукама, како би их научили да добро служе земаљским властима. Без разлике за све, једно је знање о Светој вери, исто је служење цару небеском. Дозвољавамо им да посећују зрелишта (позоришта), а мало се бринемо  о томе да прибегну цркви, да стоје у њој, човекољубиво. Захтевамо од њих да нам полажу рачуне о томе шта су научили на својим земаљским универзитетима; а због чега не би смо тражили од њих да нам полажу рачуне о томе шта су слушали у дому Господњем? Не говори: «То слушање и писање је ствар монаха неће ли од мог детета већ сада да направе монаха?» Направи од њега Хришћанина.

Јер је и мирјанима потребно пажљиво учење, које се заснива на писању. Као што је натовареном броду потребан кормилар и целокупна посада, али не оних који су стално у пристаништу, већ оних који стално плове, исто то треба рећи и везано за мирјанина и монаха. Монах води свој живот као у пристаништу, без забринутости и од њега су отклоњене све бриге; а мирјанин непрестано плови борећи се са мноштвом таласа.

Али зашто кажеш да је нашој деци потребно строго понашање и љубав према мудрости? Ево, то је и уништило целу ствар, оно што је најнеопходније и што служи као главни стуб нашег живота сматра се излишним. Хоћеш ли рећи хајде сви да филозофирамо а све животно ће бити уништено? Не поштени, није љубомудрије већ склањање од њега је погубило и растројило све.

Јер, реци ми, ко растројава садашњи поредак ствари јесу ли то они који живе скромно и уздржано, или они који измишљају нове и незаконите начине уживања? Јесу ли то они који се брину да узму за себе туђе, или они који су задовољни својим? Нису ли први за човечанство исто што и чиреви за тело и бурни ветрови за море? А нису ли последњи као сјајни светионици у мрклом мраку, који призивају беднике у сред мора у своје безбедно окриље? Тако они први развраћају друштвени поредак и губе опште благо, они причињавају безбројне невоље и другима. За њих су судови, најразличитије казне''...

Свештеномученик Тадеј (Успенски), архиепископ Тверски 

 

Извор: Православие.ру 

Превод: Марко Марјановић, Православна породица, април 2015.