molitvoslovm

Васпитавање дечака

Објављено 20 јун 2018

decacijov1ТАТЈАНА ШИШОВА

ВАСПИТАВАЊЕ ДЕЧАКА

Поштовани читаоци, имамо велико задовољство да можемо да вам представимо још један превод из наше преводилачке радионице, још један бисер из пера најпознатијег дечјег православног психолога Русије, г-ђе Татјане Шишове, која са Ирином Медведевом већ деценијама води психолошко саветовалиште. Уживајте!

 

 Рад са тешком децом даје нам обилан материјал за размишљање не само о самој тој деци и њиховом породичном окружењу него и о мноштву социо-културолошких чинилаца који помажу да се ослаби и без тога нејака дечија психа.

Притом се неретко показује да су представе које постоје у савременој масовној свести о тим или другим стварима – чисти митови. Понекад безопасни, али чешће – не баш тако безопасни. У сваком случају, ти митови нас одводе од поимања правог стања ствари. И самим тиме спречавају тражење исправних решења.

 

МИТОВИ КОЈИ ВОДЕ У ''ЗЕМЉУ ИЗА ОГЛЕДАЛА''

Броју таквих, ни у ком случају безопасних митова припада, по мени, мит о повишеној рањивости мушке психе. Кажу да је женска психа стабилнија а мушкарци, иако се сматрају јачим полом - пре ће бити да то није тачно. У ствари све је управо супротно. Од хиперактивности, аутизма, различитих видова зависности (алкохолизам, наркоманија, зависност од интернета и видео игара) много чешће страдају представници мушког пола а не женског. Мушкарци и живе, као што је познато, краће од жена. Уопште, о чему да причамо - то је неоспорна чињеница!

Међутим, да се прича може о много чему. Можемо да почнемо од тога да, ако су мушкарци увек били такви слабићи, људски род би одавно нестао јер су мушком уделу у сва времена припадали најтежи, најопаснији послови. Пробај да ратујеш са осетљивом, рањивом психом! Или да ловиш свирепе звери и то без ватреног оружија, како су радила многа поколења наших предака. А живот земљорадника? Колико исцрпљујућег телесног рада! Колико, говорећи савременим језиком, стресова и траума! Непрестана претња од глади због неродице (у сваком случају у руској зони ризичне земљорадње), висока смртност младенаца и деце... Ма како да убеђујеш себе да су тада људи на смрт деце гледали другачије (''Бог дао, Бог узео''), свеједно је то било страдање које је требало преживети. За шта је требало немало снаге.

А каква је одговорност лежала на глави велике породице! Савременим људима је тешко чак да представе какво је то огромно оптерећење јер се ми од пелена учимо другачије. За нас је троје деце већ многодетност а петоро или шесторо (средњи број деце у руским породицама до револуције) – само што није знак сумашедства. Нарочито ако ''услови не дозвољавају''.

А те услове треба да нам створи држава, којом смо ми вечно незадовољни, зато што она ''не даје''. То јест грађани заузимају по односу према држави однос пубертетлија који се боре за своја права, али притом тежећи да се уклоне од обавеза. Нећу улазити у појединости да се не би сувише удаљила од теме. Рећи ћу само да је такав поглед на свет нашим прецима био дубоко стран. Пре 150-200 година руски човек би се јако изненадио када би чуо данас модерну реченицу: ''Ја никоме ништа нисам дужан''.

Тако да је савршено очигледно да издржати бреме одговорности могу само јаки људи. И што је бреме веће, то човек треба да буде јачи.

decaci

Значи, теза о начално рањивој и осетљивој психи мушкарца не може да издржи критику. Али са друге стране, мушкарци су заиста ослабили што доказује, нарочито, статистика горепоменутих психичких поремећаја.

О чему се ту ради?

Мени се чини да се ради о томе да је мушкарац, ако се може тако рећи, биће више друштвено него жена. Вековима, па чак и тисућљећима свет жене се ограничавао породичним кругом. Оне нису учествовале у друштвеним стварима. Наравно, било је изузетака, али они нису мењали поредак ствари. Мушкарци су обликовали услове живота у друштву, стварали друштвене и државне институте, управљали њима, састављали законе (међу њима и оне који се тичу породице). Вероватно зато њихова психа силније реагује на ситуацију социјално-културног слома. Они брже усвајају нове друштвене поставке, јасније осећају куда дува ''друштвени ветар'', у њима је мање конзервативизма.

У складу са тим, ако социјално-културне промене имају позитивни карактер, дечаци ће стремити да се приближе позитивном идеалу. А ако у друштву иде пропаганда дегенеративних ''вредности'' и модела понашања, мушки део становништва пропада више него женски.

Само неколико довољно свежих примера.

1990-тих година, када је на власти у Русији био председник-алкохоличар и сви су о томе знали, пијанство на послу (између осталог и у веома престижним установама и уредима) постало је скоро незаобилазна појава. И рекло би се да са тим више ништа није могло да се уради. Долазило је до тога да су руководиоци, који нису смели да пију због здравственог стања, слали уместо себе потчињене да одговарају. Тако је било и са нашим породичним пријатељем, који је заузимао веома високо место на чиновничкој лествици. Јадник само што се није пропио, био је принуђен да под претњом развода мења радно место...

Али дошао је на власт други човек и неспутано пијанство на радном месту брзо је прекинуто. Притом за то нису били потребни неки нарочити укази! Просто је међу руководиоцима пијанство ''одједном'' постало не-престижно, а потчињени се оријентишу на руководиоце. Не говоре без разлога да риба смрди од главе.

Други пример. 1990-тих година, када је одозго била пуштена крилатица ''Богатите се!'', многи дечаци предшколског и млађег школског узраста, које су нам доводили на саветовање, су маштали да се обогате. А на питање: ''Шта би волео да будеш кад порастеш?'' заједно су одговарали: ''Бизнисмен''. Сада је машта о богатству (у сваком случају, међу нашим људима) много мање популарна, а професија предузетника у списку ''животних стратегија'', скоро да не постоји. Зато многи желе да постану фудбалери, међу њима и они, којима то јасно ''не стоји'' због здравља.

Шта се променило? Зар је новац изгубио своју важност? Или је предузетништво постало непотребно?

Не, у друштвеној свести је дошло до промене. У јавним гласилима се све више помиње тема неправедно стеченог богатства. Реч ''олигарх'' се тачно поистовећује са ознаком ''лопов'', а фудбал су почели да промовишу (опет одозго). Фудбалске новости се издвајају, у многим кафеима у сврху привлачења, се појавила могућност да се погледа директан пренос фудаблских шампионата. Друштво је поново нечујно почело да подржава идеју да фудбал одвлачи младеж од штетних навика... Резултат није закаснио да се покаже.

Што да причамо о избору професије! Чак и жеља да продуже свој род код многих мушкараца се појављује не на равни инстинкта већ под утицајем друштвених поставки. Ако буде престижно бити оцем велике породице - они ће томе стремити. Ако је, напротив, друштву потребан лик Дон Жуана, коме, из разумљивих разлога, деца нису потребна, многи мушкарци ће одахнути са олакшањем. Обратите пажњу како се само мало њих буни због грубог кршења мушких права у законодавству по питању абортуса, по коме жена може да изврши абортус без сагласности мужа. А ту иде реч о убиству њиховог заједничког детета! Значи такво стање ствари мушкарци стварају.

Они уопште не сматрају то повредом својих права зато што се и у совјетско, а тим пре и у пост-совјетско време многодетност схватала као нешто архаично, што обремењује нормалног човека непотребнми бригама, смета му да се развија, да живи интензивним, потпуним (сада говоре ''квалитетним'') животом. Зато се ситуација када жена, по закону, фактички сама одлучује колико ће деце имати у породици, често чак не обавештавајући мужа о томе што се дешава, многим мушкарцима не чини понижавајућом. Иако је она на самом делу понижавајућа до безумља! А пробајте само да пренесете ситауцију на нешто друго, вредније у очима савременог друштва. На пример, предложите закон по коме ће жена имати право да располаже станом или кућом, стеченом у браку, не тражећи сагласност супруга за продају непокретности, и чак га не обавештавајући о томе, а да супруг буде лишен таквог права – то ће код свих мушкараца изазвати буру негативних осећања.

decaci3

 

Врло јарко се друштвена оријентисаност мушкараца показала у тешким годинама перестројке и пост-перестројке. Пропала је држава, распале се споне које држе друштво; творци друштвеног мнења су почели да уверавају народ да може да се ради све што није законом забрањено. На такав начин, морал је фактички укинут, зато што мноштво ружних поступака, које друштвени морал осуђује, закон није забранио. Подлост није забрањена, блуд и прељуба такође. Пијанство и наркоманија - такође се по закону не гоне. Људи су остали препуштени сами себи: преживљавај како знаш. Ради шта хоћеш. Или немој да радиш ништа.

Кривично дело о паразитирању су укинули, принудно лечење алкохоличара и наркомана су прогласили за штетно, неефективно, да нарушава права човека, чак су и трезнилишта позатварали. Државу су залили јефтином вотком, препунили наркотицима, порнографијом и другим атрибутима западне слободе. И многи очеви породица нису издржали. Сазнавши да нема надзора над њима, они (да не говоримо о неожењеним момцима) су утонули у све то свом својом тежином. Наравно, није се сваки мушкарац тако понашао али то је било (и остало) довољно масовна појава. Мајке су подлегале саблазни да ''узму све што им живот пружа'' много ређе (иако се и то дешавало).

Типична сцена тог времена је била: жене продавачице са товаром робе вишим од њих самих. Шта је њих терало да се исцрпљују, губе здравље, да се подвргавају разним опасностима, лишавањима, понижењима? Зашто оне нису могле да иду за својим мужевима и побегну од неиздрживо тешке стварности? Јер се жестоко пиће није продавало по полној припадности. Ни надзора над њима, као ни над мушкарцима, није било никаквог. Шта им је сметало да, искористивши некажњеност, брзо склизну низ стрму раван?

Сметао им је мајчински инстинкт. Исти тај који тера малу беспомоћну птичицу да грудима штити птиће од нападача који неколико пута превазилази њене силе и меру. Мајке су жалиле децу више него саме себе. И нису могле да замисле живот без њих, психолошки не разликујући себе од детета, иако оно већ није било мало већ одрасло. Физички су се растајале од њих у време путовања због робе а затим и посла на тржници. Али свеједно, оне су са дететом биле једна целина, породица.

Тај исти инстинкт не дозвољава преовлађујућој већини мајки да одбаце децу – инвалиде. Постоје изузеци, али још увек, не гледајући на више од двадесетогодишњи напад на морал, то су још увек изузеци. Ситуације када отац напушта породицу у којој се родило дете инвалид је толико распрострањена да то више никог не чуди. ''Није издржао притисак'' – обично се говори у подобним случајевима. Израз у духу сада модерне толерантности: као да је објашњење истовремено и оправдање. Шта, кажу, тражити од њега? Па мушкарци су осетљиви, рањиви, то је свима познато...

Све ово ја пишем не да бих повредила мушкарце и похвалила жене. Овде се не ради о разјашњавању питања ''ко је бољи?'' ни о пребацивању кривице на супротни пол. Просто без одбацивања митова који искривљују стварност, нећемо схватити како да се избавимо од искривљавања. Полазећи од лажних основа, нећеш доћи до правилних закључака. Ни до циља нећеш доћи, ако будеш тумарао у магли на неку другу страну.

Наш циљ, ради кога смо навели сав претходни разговор, састоји се у томе да схватимо како у савременим условима да васпитавамо дечаке. Шта радити? Од чега почети?

Сложићете се, постоји огромна разлика између представе о мушкарцима као начелно осетљивим, рањивим створењима и тврдње да није мушка природа сама по себи таква, већ да неслагање те мушке природе са особеностима такозваног пост-индустријског, пост-модерног друштва изазива очевидно, видљиво већ голим оком, слабљење мушкараца. У првом случају, осетљива створења треба неговати, љуљати, ако га јачате онда то мора бити врло пажљиво, иначе нежна биљка неће издржати и угинуће. У другом случају притисак треба да се врши на промену услова, преусмерење микро и марко окружења. На то да се из живота детета максимално уклоне чиниоци који ометају нормални развој његовог мушког начела.

Наравно, сада је то теже урадити. Лакше је неговати, љуљати и ништа не тражити. Али ми немамо другог излаза, ако хоћемо да елементарно преживимо. Футуролошка размишљања о неком пост-човечанству у коме ће све бити другачије су - бестидни блеф.

У крајњој мери, у нашој земљи, на коју су толико векова заредом, отварали чељуст сви које није мрзело, додатно слабљење мушког начела носи са собом не само губитак животног пространства већ и самог живота. Наивно је мислити да народ ''сувишне државе'' – тако су без устезања називали Русију 1990-тих година западни политичари – неће бити сувишан на пиру победника.

decaci4

 

ШТА СМЕТА УСТАНОВЉЕЊУ МУШКОГ НАЧЕЛА?

А шта то конкретно смета у савременом друштву установљењу мушког начела?

Мени се чини да је то, пре свега, усмеравање на хедонизам - основно усмерење потрошачког друштва. Ако друштво потребује ''идеалног потрошача'', ако је жеђ за насладом камен темељац, онда се у складу са тим, у човеку у бујним бојама расцветава егоизам, индивидуализам и инфантилизам. Он не расте, не развија се као личност. Мењају се само објекти жеље: уместо дечијих играчака јављају се играчке за одрасле. Али суштина остаје иста. Човек не управља својим жељама већ оне њега затрпавају, преплављују и вуку за собом као набујали поток малу, лаку дашчицу. А када човек не може да се супротстави својим страстима, о каквој снази воље ми ту говоримо?

Није тешко приметити да све то помаже успеху противника у информационо-психолошком рату, чији је циљ – ослабити могуће заштитнике Отачаства (то јест мушкарце). И сада, ако то погледамо са тачке гледишта на савремено ''проблематично дете'', увидећемо да је тај циљ у заначајној мери постигнут. Ослањајући се на сопствене увиде, а такође на жалбе родитеља и педагога, који једнодушно сведоче да је тешке деце (првенствено дечака) последњих година све више и више, овде наводимо пример портрета таквог детета.

Он се лако узбуђује, лоше концентрише пажњу, брзо се умара, површан је, често нема изражене стваралачке, сазнатељне интересе, а стреми само ка разонодама, лако се подаје лошем утицају, не уме да претпостави последице (прво ради а затим размишља), недисциплинован је. Истовремено је амбициозан, конкурентан, има повишене захтеве, претензије на вођство при одсуству потенцијала за тако сложен задатак. Он је често узнемирен, чак и кукавица али се свеједно труди да замаскира свој кукавичлук разметањем храброшћу. Осећајући себе некажњеним, такво дете пројављује демонстративност и самовољу. Он је емотивно неразвијен, није способан за дубока осећања, односи се према окружењу, чак и према блиским људима потрошачки, као са објектима манипулисања, не додирују га страдања других људи, у случају неке користи за себе лако може да обмане, пење се на главу, не признаје своје грешке, не доживљава право раскајање (бесавестан је).

Управо такви људи улазе у групу ризика за алкохолизам и наркоманију, који су врло делатни начини уништења становништва у фази ''хладног рата''. А при преласку на права бојева дејства, војска која се састоји из мушкараца са сличним профилом понашања, нема шансе за победу. Део њих брзо ће побити а други део ће се разбежати или прећи на страну противника.

Савршено је очевидно да је културно-историјски, не само у нашој земљи, већ и у осталом свету такав тип мушкарца био знак изрођавања (дегенерације), уколико није одговарао основним задацима јачег пола: бити заштитником, изградитељем, хранитељем, главом породице и рода, потпором друштва и државе. И стварање услова при којима се горе наведене негативне особине развијају на штету позитивних, неизбежно води ка томе да се мушка психа изопачи, дух и тело ослабе, живот скраћује. То је запрограмирано.

Постоји још један важан фактор. Савремено потрошачко друштво стреми да извуче из живота човека сав виши смисао. Суштина је – у потрошњи и наслађивању. Шта још да се ради? Што си приземнији, утробнији и примитивнији – то си ''жешћи''. Исмевати све што човека чини човеком. Средства јавног информисања и други канали утицаја на друштвено мнење улажу титанске напоре да би разводнили – а у будућности и потпуно испразнили – традиционална схватања дуга и части, родољубља, љубави и верности. У Бога - савремени либерал, који даје тон у постројењу ''отвореног глобалног друштва'', наравно – не верује. А ако и верује, онда у таквог коме одговара Содом у свим његовим пројавама (то јест – не у Бога, већ у ђавола). Али међу простим људима, које нарочито отворене идеологије већ и не називају људима већ – ''биомасом'', упорно се пропагира атеизам: разговори о спасењу душе су смешни, то је прекјучерашњи дан, фанатизам, мракобесије, и опет – у перстпективи – религиозни екстремизам.

У нашој земљи, која је већ у ХХ веку преживела период ратоборног атеизма, притом не у хладној, већ у врућој фази, са уништавањем храмова и убиством милиона православних хришћана, дела стоје мало другачије. Овде се боре две струје које искључују једна другу. Са једне стране све више људи прилази Христу. Са друге, либерали појачавају нападе на Цркву, трудећи се да је ослабе, како споља тако и изнутра. Исход борбе зависиће од тога да ли ће Русија смоћи снаге да задобије суверенитет и крене по сопственом путу развоја, рађајући хришћанске вредности и одлучно одбацујући све што хоће да их раслаби и уништи.

Али, сам по себи суверенитет (самовласност) нам неће пасти на главу. Да ли ћемо га стећи или не, зависи од сваког од нас. Између осталог, и од тога како ће људи васпитавати своју децу.

decaci5

 
НА ЧЕМУ ИСТРАЈАВАТИ ПРИ ВАСПИТАВАЊУ ДЕЧАКА?

Једно од најважнијих својстава, сједињених са полом (тих, без којих је мушкарца тешко назвати мушкарцем) је храброст. Развијање те особине на најактивнији начин подстицало се код свих народа у свим временима. Данас са тиме имамо проблема.

Многе породице (не само половичне већ и такве где постоји отац) страдају од претеране брижности. А још и средства јавног информисања набијају страх. Јувеналци (радници социјалне заштите деце-прим.прев.) који примају новац из западних фондова, позивају да се забрани остављање деце до четрнаест година без надзора. Већ има немало случајева када су се огреботина или модрица, које васпитачица примети на детету – а тим пре обраћање у ургентни центар са сумњом на потрес мозга или прелом кости! - претварали у тежак доказ ''грубог поступања у кући''. И мајка је морала да се оправдава пред полицајцем, доказујући да она није чудовиште које жели своме детету зло. Ако се таква пракса укорени и родитељи, са разлогом се бојећи непријатности, почну да се тресу над децом још више, штитећи сваки њихов корак - на васпитање храбрости може да се коначно постави крст. То не сме да се дозволи.

Разуме се, васпитавање храбрости ради се имајући у виду карактер детета, не пренагљујући у раном узрасту, да би се избегла неуротизација. Али подстицати ту особину у дечацима је савршено неопходно. А данас неретко бива да ни сами родитељи не схватају колико је то важно. Њих много више занима развој интелекта, истрајности, марљивости, стваралачких способности – свега тога што је неопходно за добро учење и даље усмерење на високо плаћен посао у уреду и.т.сл.

Али, прво, далеко је од чињенице да ће се живот у удобности продужити у недоглед. Ма колико ми то хтели, највероватније тих и миран живот неће проћи без искушења. Друго, и у садашњем, довољно спокојном животу, људи нису осигурани од непријатности разних врста типа напада хулигана. И треће, (а у ствари прво) ако је храброст једно од најважнијих мушких особина, на њему се, као на основи, у значајној мери заснива мушка личност. Расудите сами.

Храбар човек – то је човек мужаствени (реч говори сама за себе!). А мужаственост подразумева и постојаност, и издржљивост, и ''смелост младићску'' и тежњу да се преодолевају тешкоће. И, разуме се, снагу воље без које се не може исковати мушки карактер.

decaci1

Живот у савременом граду суштински ограничава развој свих тих особина. Није случајно да се толико дечака ''навлачи'' на компјутерске игре. Не ради се само о томе да је то ''мода'' и ''начин понашања'' у дечачко-момачком узрасту. Много је важнија чињеница да компјутерске игре дају могућност момку да се изађе из стварности и претвори се у правог мушкарца, не развијајући у себи мушке особине већ их заменивши привидом игре. У животу треба ићи у салу за вежбе, сваки дан радити гимнастику, вежбе, које нису све увек лаке, трпети критике тренера и ударе по самољубљу, када неко други бива бољи.

A ту – затворио се у соби, сео што удобније, укључио ''комп'' кликнуо неколико пута ''мишем'' – и ти си херој, добијаш силу, моћ... Јефтино и гневно! Није случајно да слабовољни, немужаствени (иако, можда крију свој кукавичлук) момци тако често постају зависници од компјутера.

Храбар момак, са јаком вољом, неће губити сво своје слободно време на ту бесмислицу. Он, наравно, може заиграти, али њему ће много занимљивије бити да се бави некаквом активном делатношћу, стваралаштвом, да сазна нешто ново, крене у поход кануом, попне се на гору или се бори са неким не на екрану него у рингу... Тешкоће, невоље њега само подстичу. Он се не боји живота, не бежи од њега као пуж у умиваоник, нема хистеричне реакције, тако карактеристичне за залуђенике компјутерским играма, не глуми трудећи се да сакрије кукавичлук и слабовољност претворним разметањем и самозадовољством. Другим речима, нормални дечак се не понаша као нежна, размажена, свилена госпођица, која, из несхватљивих разлога хоће да преузме улогу заповедника у породици.

Друге – не мање важне, мушке особине су благородство и великодушност. Они не дозвољавају животињској свирепости и суровости да се размашу, не дозвољавају да се руга слабијима, стављају забрану на плиткост и цинизам.

Савремена масовна култура се труди да баци те највредније мушке особине у ђубре. Усиљено се рекламира извештачено, хистерично ''оно'', које се украшава огрлицама и минђушама, које негује кожу лица по свим правилима козметологије ХХI века и које се чак не стиди да прошета – још увек, истина, само по подијиму а не и по улици – у сукњи. А за оне који ипак неће да буду женскасти, предлаже се друга могућност: тупи, груби клипан, који се споља и изнутра мало по чему разликује од орангутана. Нећу се удубљивати у ту тему али, колико могу да судим по оценама стручњака, то су два пола ''културе Содома''. Ни једно ни друго немају везе са правом мушкошћу.

Размишљајући о разликама између дечака и девојчица, психолози примећују да дечаци имају развијен ''осећај стада'', вољно признају друштвену јерархију. Они су такмичари, боре се за вођство. Девојчице су осећајније по питању међуљудских односа. Њихово општење је више поверљиво, свака обично има најбољу другарицу, са којом дели тајне. Наравно, и међу девојчицама постоје слабије или јаче личности, али тежња да постану ''вођа стада'', као правилно није им својствена.

И то је потпуно разумљиво. Предназначење жене је – да буде жена и мајка, да дарује ближњима љубав и нежност. Мушкарцу је, пак, назначена Богом улога началника-руководиоца. Некоме – малог, некоме – великог, то зависи од могућности и од тога како те могућности успеју да се остваре, како се устроји живот.

Али не сме се губити из вида код васпитања дечака та најважнија улога. Иначе ће обликовање мушког карактера бити изобличено. Они који су слабији ће бити сломљени, постаће пасивни и малодушни. Природе ће јаче почети да упорствују, да се буне. Разуме се, родитељи не треба да дозволе сину да им командује (данас се то неретко среће јер је родитељима лакше да уступе него да трпе скандале свог потомка). Али како су дечаци јако осетљиви на очување хијерархије, они ће престати да уважавају одрасле који им дозволе да им седну за врат. И брзо испадају из контроле, размазе се, не уче се дисциплини, раду и одговорности.

Без развоја горе наведених особина: храбрости, постојаности, издржљивости, снаге воље, предузимљивости и самосталности, великодушности и благородства – немогуће је бити нормалан руководилац. Ни у породици, ни у друштву, ни у држави.

А не испуњујући своје основно предназначење, мушкарац се не осећа срећним и труди се да се утеши заменама и неретко на крају затупи, узалуд протраћи своје најбоље године. Родитељи дечака испочетка треба да поставе пред себе исправан циљ. А тога се многи сете исувише касно, када је већ и слепоме јасно да момак није спреман за улогу мушкарца. И шта онда радити са тиме– велико је питање.

decaci6

 
ДУХОВНО ВАСПИТАВАЊЕ ДЕЧАКА: ИЗАЗОВИ ВРЕМЕНА

Занимање спортом, стицање умећа борбе, камповања, учешће у раду са нагласком на традиционални мушки рад, мноштво херојских примера којима изобилују историја, књижевност, уметност и – слава Богу - савремени живот, то су, речено језиком математике, услови неопходни али недовољни за право мушко васпитање.

У наше време, када духовна борба постаје све жешћа, без духовне основе човек не може да издржи. Све је нестално, призрачно; традиције које макар по инерцији дозвољавају људима да следе добре обичаје предака, су изгубљене, вредности се оспоравају, преокрећу се горе и доле. Очеви у преовлађујућој већини не представљају духовни ауторитет, не могу да науче децу вери и благочешћу. Што значи да нису праве главе породице, ма колико да зарађују новца и ма какве руководеће положаје да заузимају. А синови, када мало порасту, више се окрећу очевима него мајкама. Последњих година, истина, мушкарци долазе у храмове, али се ситуација значајно није променила. А она треба да се измени из корена јер је друштво у коме је жена духовно, душевно а сада понекад и физички јача од мушкарца, осуђено на самоуништење.

Притом је, по питању духовног васпитања дечака, такође важно имати у виду њихове особености, свезане са полом. Опажање дечака и девојчица се суштински разликује. Девојчице лакше усвајају емотивно обојен податак јер су оне осећајније, романтичније, усмерене на успостављање топлих, поверљивих односа са предавачем. Њихово опажање је обично конкретније, усмерено на конкретне задатке: где могу да се примене добијена знања?

Мушки склоп ума је другачији – више је аналитичан. Зато међу мушкарцима има знатно више математичара, физичара, философа. Дечаци боље усвајају апстрактне науке. У једном од испитивања проведених на ту тему, број момака са математичким способностима је превазилазио број њихових вршњакиња у односу 13:1[1]. Дечацима је важно да дођу до суштине, да виде дубину и обим проблема. Они лако решавају нове задатке и, за разлику од девојчица, не воле стереотипе. Они су усмерени на нова знања, понављања су им досадна.

Ако се погледа под тим углом на приучавање детета вери, видећемо да је оно, као и светско образовање, данас више прилагођено девојчицама. Док су деца мала, то није толико приметно, многи дечаци такође са задовољством исецају од папира анђелчиће, боје васкршња јаја, наступају у Божићним представама. Али што су ближе младићском узрасту све то, па чак и вежбе борења, походи, поклоничка путовања и сл., им постају недовољни. Они, као и многа претходна поколења ''руских дечака'' (израз Ф.М. Достојевског), почињу да у животу траже дубљи смисао. И, ако код окружења не наиђу на разумевање, траже друге изворе.

А данас је тешко наћи разумевање. Уцрковљени одрасли људи данас су углавном жене. А у момачком узрасту, психологија дечака се јако разликује од женске. Осим тога, родитељи данашњих момака, као правило, пришли су к вери у мање или више зрелом узрасту, успевши да поблуде у тами и на крају изађу на светлост. Зато им се често чини да син извољева: ''Добро, ми нешто и нисмо знали, али теби је смисао од пелена откривена! Иди ухрам, моли се, исповедај се, причешћуј, труди се да не грешиш а кад погрешиш – покај се. И све ће бити добро!''

И то је, наравно, правилно, али дечака не усмерава. Дубоко, озбиљно мушко васпитање је савременим дечацима потребно као ваздух. Решити то питање само снагама свештеника, који су и без тога преоптерећени тако да ни своју сопствену децу скоро не виде, је нереално. Родитељима је важно да то схвате и да се раније позабаве тиме са киме ће дечак да поразговара, да подели своје мишљење и сумње. Најбоље од свега, разуме се, би било да ту улогу узме на себе и достојно испуни сам отац. Тешко је чак и описати, каква је велика срећа за сина да се поноси својим оцем не просто као уваженим човеком, специјалистом у некој ствари, већ и као моралним, духовним ауторитетом.И каква је то велика част за оца у епохи демонстративног срозавања ауторитета, пира неваспитања.

Ако би се у друштво вратило поимање тих ствари, многи очеви би се замислили и почели да се другачије понашају. Јер сви мушкарци, чак и мали дечаци, хоће да их уважавају. Питање: због чега? Данас је то кључно питање. Док његово решење не пређе у духовну раван, док мушкарци не сазреју до сазнања првостепене важности вере и не почну да се понашају у складу са тим, васпитање дечака ће храмати. Ма колико да се мајке труде да испуне оно што очеви нису.

decaci7

 

ДАО СИ РЕЧ – ДРЖИ ЈЕ!

Учите дечака да држи реч. Некада се то сматрало питањем части и неотуђивим својством мушкарца.Чак су и трговинске уговоре руски трговци и предузетници неретко закључавали речима: ''ударали по рукама (руковали се)''. Не испунити обећање значило је изгубити поверење у свом кругу, бити жигосан као нечастан, низак, непожељан човек. Никакву снисходљивост у даном случају друштво није пројављивало. ''Кад не даш реч – крепи се, а кад даш – држи је'' – захтевала је народна мудрост. А сада нам убацују да је неиспуњавање обећања савршено нормално. У политици – као да другачије и не бива. Aли ако оправдавамо нечасност мушкараца на власти, шта онда очекивати од обичних људи: мужева, очева, синова?

Испада, да немаш на кога да се ослониш. Као одговор на твоју молбу, одговарају ти ''да'', али то ништа не значи. Мајка која се вратила кући са посла, редовно види сина са неурађеним задацима, забијеног у компјутер, и гомилу прљавог посуђа у судопери, иако се он преко телефона клео да ће све бити сређено када она буде дошла кући. Обраћати се мужу је такође бесмислено: он ни сам не испуњава обећања. Полице које је требало да окачи пре три недеље су још увек нераспаковане. Па ни физички његово присуство у стану се не види, без обзира на то што је јуче тврдо обећао да ће раније доћи с посла да би радио са сином математику... Нећу продужавати тај реалистични цртеж. Све је и тако сувише добро познато. Рећи ћу само да код жена таква инфантилна неодговорност мушкарца изазива брзи губитак поштовања према њима. Очигледно, зато што то улази у оштру противуречност са архетипским образом мужа као поуздања и ослонца, иза којег је као иза камног зида. Жена може да се помири са многим недостацима супруга, али губитак поштовања за брак је фаталан. Чак и ако се он формално не распадне, жена ће доживљавати најдубље разочарање и и реаговати на одговарајући начин.

Зато, желећи срећу дечаку, њега обавезно – молим опростите за игру речи! – треба учити одговорности (обавезности- прим.прев.), учити да испуњава своја обећања.

Како га учити? Па, уопште, ту нема посебних мудрости. Ако је дечак склон да буде лукав и манипулише, ако тражи награду унапред а, добивши је, не испуњава обећано, тада не треба давати унапред. То треба да буде гвоздени закон који неће моћи да поломе никакви наговори и хистерика. ''Ујутру паре – увече столице''. И никако другачије. А паралелно треба повремено говорити сину (не као укор него просто тако) - да прави мушкарци држе реч. Вреди прочитати причу А.И. Пантелејева ''Часна реч'' и поразговарати о њој. А такође навести примере из живота. Међу њима, примере из живота великих људи, житијне историје.

На пример, сетити се догађаја из житија светих мученика Адријана и Наталије или мученика Василиска. Адријана су пустили код жене да би јој саопштио о дану свог погубљења. А Василиск је замолио стражу да га пусти да се опрости са рођенима.

Теоретски, оба су могла да побегну али они су се вратили у сигурну смрт зато што су хтели да пострадају за Христа и нису хтели да губе своје добро име, да их означе као преваранте и кукавице.

И још – не дајте унапред не само толико жељене слаткише и цртаће већ и нешто много важније! – привилегије везане за узрастање. Као што је, исправно, било у сва времена код свих народа. Дете прво треба да докаже да је сазрело до преласка у другу узрастну категорију а тек после тога је добијао додатна права. А не обрнуто, како се данас често догађа.

decaci8

 
Дечаци су спретнији од девојчица

Дечаци су, просечно, окретнији и шаљивији од девојчица. И то такође није без сврхе. Инертном клипану било би тешко да се избори са нелаким задацима налажења хране, заштите рода, тражења и освајања нових земаља. У поређењу са девојчицама, дечаци имају развијенији осећај оријентације. Сећам се, како ме је поражавало како је мој старији син већ са три и по године показивао мени пут, када сам га возила колима кроз цео град до прабабе. Ја сама још нисам запамтила пут а њему је било довољно неколико путовања да би ми рекао где да скренем а где да идем право.

У дечацима дрема древни инстинкт ловца. Њима је потребан простор, потребна су им пространства, доживљаји. 95% младих луталица су мушког пола. Проводећи већи део живота у затвореном и прилично тесном затвореном простору – градском стану и школској учионици – дечаци страдају од физичке и психичке депривације (недостатка кретања и неопходних позитивних осећања). Зато при промени или када истрче из стана на улицу, они почињу да се измотавају, да трче, да се лудирају. Покушаји да се сузбије тај излив енергије доводи до још веће непетости, раста агресивности и непослушности. Многи родитељи примећују да када се дете налази неколико дана између четири зида (на пример због болести) син почиње буквално да стоји на глави. А изашавши на слободу, натрчавши се и наскакавши, успокојава се, постаје послушнији и прилагодљивији. Зато обавезно треба имати на уму те дечачке особине.

Неопходно је тако устројити живот деце да би имали могућност да што више шетају и буду на свежем ваздуху, иду у планинарење, виде нова места, зими да се клизају и санкају, у пролеће и лето – да возе бицикл. Укратко, одрасли су дужни да задовољавају потребе дечака у кретању и освајању пространства.

Седећи начин живота, тај бич варошана, и за одрасле је испуњен мноштвом крајње непријатних болести, а за млади организам, који се још увек обликује, он је просто погубан. Наравно, постоје ствари пред којима треба човек да се смири. Ми не можемо да променимо разредно - предметни систем школских предавања, иако и у оквиру тог система постоје методике које дозвољавају деци да се крећу. На пример, систем В.Ф. Базарног, по којем су учионице опремљене не обичним клупама већ столовима - пултовима и ученици могу да раде или седећи или стојећи. Али то - како дете проводи слободно време - скоро потпуно зависи од родитеља: шта му они дозвољавају, на шта троше средства.

Са тих позиција, боље је не појачавати синовску забаву компјутером и телевизором. Нарочито у радне дане, после школе. Поред других минуса, то је и додатни притисак за очи и хиподинамија (недостатак кретања) која води ка нарушавању рада срца и крвних судова и великог мозга, из чега произилази општа слабост, несаница, умањује се радна способност, снижава се умна активност. Лоше делује и на коштано-мишићни апарат, на рад желудачно-цревног тракта. Укратко говорећи – на цео организам.

У школском узрасту дечацима је важно да вежбају у некој спортској секцији. То даје могућност да се смењују умни напор са телесним, дисциплинује, одвлачи од бесциљног провођења времена.

decaci9

 
БАВИТЕ СЕ РАЗВОЈЕМ УМА!

Иначе, о умном притиску. Разрушење фундаменталног образовања, учење ученика да раде у главном у оквиру задатих алгоритмова, подучавање у духу решавања стеротипних задатака, скоро погађања правилног одговора у контролним задацима, када контролни или испит више личе на решавање укрштених речи него на озбиљну, дубоку проверу знања - подобни ''изуми'' који сметају нормалном развоју интелекта, за дечаке су просто убиствени.

Мушки ум, радознао, слободан, који тражи самостална решења, показује се ухваћеним у кавез. И хаотичност предавања наставног материјала, одсуство реда и унутрашње логике – свега тога што је било карактеристика класичног образовања – нарочито је недопустиво за аналитички мушки склад ума. Не схватајући смисао, не видећи логику у произвољном скупу чињеница, паметан дечак се губи. Он не може механички да учи лекцију да би се свидео учитељу (мотив неретко сасвим довољан за девојчице). Занимање ка учењу нестаје, тешкоће се нагомилавају, рупе у знању бивају све веће и на крају основне школе дете, које је толико обећавало, често се претвара у неуротичног тројкаша.

Ако дечака још и посађују од малена да игра видео игре, онда је ствар потпуно пропала. Не само због тога што је то вид зависности, који неизбежно води ка сужењу видокруга, губитку радозналости а често и уопште било каквих занимања осим игара. Ради се о томе што компјутер, по мишљењу психијатара и психолога, који су изучавали то питање, изобличује мишљење детета, учи га да мисли не стваралачки већ технолошки. У већини популарних игара нема места за полет мисли и маште, тражење решења се своди на избор раније задатих варијанти (то јест и то су својеврсни тестови) деци се намећу стандардни образци и клишеи. Мишљење се програмира, долази до роботизације личности. Дете се не учи да тражи решења самостално, не учи се да анализира и изводи закључке, већ ради пре свега методом проба и грешака, јер се једино тако може напредовати у многим компјутерским играма.

Обратите пажњу како је много у савременим рекламама момака са отворено тупим, чак дебилним изразом лица. На жалост, у том случају реклама већ не показује жељено уместо стварног, већ у одређеној мери, одражава стварност. Довољно је провозати се метроом, проћи улицама, погледати са стране. А деца се, у већини, не рађају са недостатком на интелектуалној равни, већ савршено нормална, чак и бистра! Тако да реч иде о типичној педагошкој запуштености и намерном заглупљивању људи у информативном рату, што обилује трагичним последицама како за појединачну личност, тако и за државу у целини. Заглупљени мушкарци не само да не изазивају уважавање код жена (а то значи да губе право првенства у породици), већ често нису у стању ни да схвате оно што се догађа.

Зато је њима лако манипулисати. А заосталост, несавитљивост, укалупљеност мишљења доводи до заслепљености када човек чак ни под притиском непобитних доказа, не може да прихвати тачку гледишта која се не уклапа у опште стереотипе и или пада у агресију или одлази од реалности у свет компјутерско-телевизијских снова, затупљује себе наркотицима или алкохолом. То јест још више искључује и тако слабу свест.

decaci12

 
ДЕЧАКЕ ТРЕБА ВАСПИТАВАТИ У ВОЈНИЧКОМ ДУХУ!

За многе родитеље је практично једини начин да задрже омладину од одласка на улицу и даљег, како се изражавају јувенилни борци за људска права ''сукоба са законом'', кадетски корпус. За многе, али не и за све.

За децу са осетљивом психом (например такву која под стресом почињу да имају тикове и опсесије), одвајање од куће и грубо мушко обраћање могу да постану прекомерни психолошки притисак. Ја сам се, у сваком случају, више пута сретала са тиме да су, давши сина у војну установу по савету психолога или сопственом мишљењу, родитељи на крају били принуђени да га лече од неурозе.

А за друге, више ''дебелокожне'' момке, војна образовна установа је заиста спасоносна. Притом, распознати коме шта више одговара, је могуће много раније, не чекајући узраст момка. Колико пута сам слушала од рођака својевољних дечака, да од оних, који су са њима мекани и љубазни, они ''такју ужад'' а страшну учитељицу или строгог тренера обожавају и слушају беспоговорно. И од злостављања хулигана такав момак неће страдати. Он ће сам, кога хоћеш, ''притиснути''.

Међутим, неретко се догађа и да мајка преувеличава рањивост свог детета. И зато што се он њој још увек чини малим, и зато што многим женама недостаје осећајности од стране мужева, оне траже такво разумевање од сина. А он, користећи се мајчином снисходљивошћу, сасвим не слуша. У тим, на жалост, исувише распрострањеним у наше време, случајевима, када породица не може да се избори са тврдоглавим момком, а он због своје незрелости, још није способан да се труди без контроле и спољње принуде, боље је ипак размислити о упису дечака у неку затворену образовну установу. Не мора да буде војна, али свеједно, у такву где се пази на дисциплину, уче их самоконтроли и самосталности.

Ево шта о томе говори кнегиња Олга Николајевна Куликовска-Романова, удовица кнеза Тихона Николајевича Куликовског-Романова, који је био рођени нећак светог цара – мученика Николаја II: ''Било би правилно после десете године, када је дете већ примило пуно родитељске љубави и нежности, дати га у школу-интернат.

Тамо се дете учи дисциплини. Он код куће може да се развлачи у кревету и да се не умива. А пробајте тако да се понашате у интернату. Деца у колективу обично све раде заједно са свима осталима. У интернату сви устају, иду у реду, иду у учионицу... Што се тиче дечака, јако је важно оживљавати у Русији систем кадетских корпуса...Дечаке треба васпитавати у војничком духу. Дечацима је то потребно. Они уопште не морају да постану војници после завршетка кадетског корпуса. Али ће бити дисциплиновани за цео живот. И стећи ће другове за цео живот. Кадетско другарство је – заувек''.

Олга Николајевна зна о чему говори јер се и сама обучавала у затвореном пансиону за девојке племкиње. ''Да ја нисам научена дисциплини у Маријинском Донском Институту – сведочи кнегиња, - ја не бих издржала та искушења, која су ми пала у удео''[2].

Maјчинско сажаљење (''Како ће он без мене да се снађе, он је тако незаштићен'') у сличним случајевима никако не иде не на корист сину, и ако се тој болећивости пусти на вољу, последице могу бити плачевне.

Као што се десило, нпр. мами тринаестогодишњег Лене К. У детињству он је имао цео ''букет'' болести: бронхиална астма, неуродермитис, гастритис, сколиоза, бесконачни грипови. Мајка га је одгајала сама. Муж је формално постојао али у стварности није учествовао, новац није давао, није се занимао сином већ превасходно вотком. Људмила Вадимовна је ''вукла'' сина сама. Око десете године он је ојачао, иако се није могао похвалити одличним здрављем. Зато се на психолошком плану стање нагло погоршало. Момак се пред њеним очима претварао у ''асоцијални елемент''.

А мајка, схватајући и признајући то, у својој беспомоћнности је говорила да има сувише мек карактер и да нема утицаја на сина. До 13-те године и њој и свима из окружења је постало јасно да, ако се не предузму хитне мере, момак ће сигурно поћи кривим путем. Већ је одбацио све секције, није хтео да учи, крао од мајке и очајнички тражио самосталност, разумевајући под тим могућност да долази кући кад му се свиди (или да не долази уопште) и да ради све што хоће његова лева нога. Људмила Вадимовна је тражила помоћ, молећи да упути дете у добар интернат. У кадетски порпус су одбили да га приме због здравственог стања.

Неки сажаљиви људи су са великим трудом успели да се договоре о пријему Лене у добру затворену школу која се налази иза Mоскве, далеко од градских саблазни. Поднели сау заиста гигантски труд јер мајка није имала новцa да плати а и са таквим оценама као код Леонида, не у добру школу, већ и у најлошију било је тешко упасти. Осим тога, дечак је и сам непрестано стављао клипове у точкове схватајући да у интернату нема мангуплука. Максимум на који се он сагласио, је биода пође тамо за распуст, да ''само види'' (а за то време су обећали да ће га ''погурати'' из основних предмета).

Али, дошавши на место, Лена, како то често бива са децом, се брзо скрасио, укључио се у занимљив, садржајан живот, који су се педагози трудили да устроје ученицима који, због ових или оних разлога, нису лети отишли кући, спријатељио се са момцима. Затим је почела школска година. Лени је добро ишло из свих предмета, дисциплину није нарушавао, занео се кошарком. Укратко, шта се још могло пожелети? Али ипак, мама је после завршетка првог тромесечја одвела сина у Москву.

Због чега? Зато што је Лена, када га је она посетила, имао уморан (и како се њој чинио, несрећан изглед), он јој се пожалио на умор и на строгог тренера, који их је трерао да раде склекове на песницама. А осим тога, имао је и кијавицу а медицинска сестра није обратила на то дужно поштовање, само је момку дала капи – и готово. А Лена, расејани и неодговорни: поставио је флашицу на ноћни сточић и заборавио. Тако се брзо добија и упала синуса!

Сада Леонид има шеснаест година. Мајка је одавно ’’појела све нокте’’, али урађено не можеш да вратиш. До краја деветог разреда син се, истина, довео у ред, али то је њу тако скупо коштало, да при само помисли о преживљеном, њој сузе лију у потоцима.

У овом тренутку момак не учи, не ради, до четири спава, затим се негде мува или седи за компјутером, са псовком и претњама извлачи од мајке паре, краде по супермаркетима, пијанчи. На здравље, наравно, не мисли.

Људмила Вадимовна убеђује себе и окружење да, иако ствар још није дошла до наркотика, њој више личи на психотерапију... У последње време се Лена повезао са навијачима. Шта ће бити даље – боље не мислити. Један од његових пријатеља, старији три године, већ робија за убод ножем, другоме су у тучи сломили два ребра и кључну кост.

Случајући ту сагу, која са сваком главом постаје све кошмарнија, човеку дође да узвикне: ''И шта сте добили, штитећи сина од строгог тренера и од кијавице?'' Шта ту има и да се пита? А Лену су чак хтели да пребаце са временом у кадетски разред – у интернату је био и такав – ако би се добро показао...

boris kustodiev koster

 
А КАКО СУ РАНИЈЕ ВАСПИТАВАЛИ ДЕЧАКЕ?

Размишљајући о васпитању, поучно је обраћати се опиту сакупљеном у народу. Рецимо, како су васпитавали дечаке руски сељаци који су сачињавали превладавајућу већину становништва до револуције?

''Одсуство крепке власти и одговарајућег надзора од стране оца, поткрепљеног праксом примене силе, сматрало се узроком беспоретка у породици, распуштености, недисциплинованости деце, свађа и туча међу њима – пише В.Г.Холоднаја у чланку ''Очинско кажњавање у васпитању дечака-момка код Источних Словена при крају XIX – почетком XX века»

- Код Руса, непотчињавање очевој вољи утврђивало је звање ''непоштоваоца'', ''непослушног'' на сину, сматрало се позорним и могло је постати разлогом истеривања из куће без положеног дела очевог имања''[3] . Код Малоруса (Украјинаца, прим. прев.) чак је постојала пословица: ''Ко не слуша тату, слушаће џелата'' («Кто не слухае тата, той прослухае ката»).

''До завршетка младеначког узраста – продужава аутор – отац, који у ритуалима ''очеловечења'' (при првом превијању, крштењу, постригу) представља символ приопштења породици, роду, а за дечака символ мушкости, у васпитању сина скоро да није ни учествовао... До 5-те, 7-ме, а некада и до 12-те године, деца су се налазила под бригом мајке, на њој су лежале основне обавезе у вези са негом и одгојем деце. Глава породице је испуњавао улогу општег надзора, њега су призивали као виши ауторитет, када је дете нарушавало правила, али казна у том периоду није била његово искључиво право (прерогатив)''.

''Отац мало општи са њима јер му они још нису помоћници. Он их само у ретким случајевима кажњава, а навећим делом то ради мајка'' – саопштавали су извештачи из Вологодске и Костромске губерније.

''Баћко (отац) не бије дете за ништа. Лети он нема времена да се нађе са децом, а зими само увече: седа их на колена, прича им бајке''[4].

У Вологодском крају, док су синови били мали, називали су се ''мајчина деца''. Милујући их, она је отворено говорила: ''То је још увек мој син'' Од 12-те године, како су само синови почели да помажу оцу у пољским и другим мушким пословима, они су излазили испод надзора мајке и, за разлику од ћерки, постајали су ''очевом децом''. Сада је мајка општила са синовима мање а прерогатива васпитања а то значи и похвале и кажњавања је прелазила на оца.

Син, кога је до одраслог узраста васпитавала мајка, без мушког учешћа, исмевао се у народу као размажен, неспособан, неспретан. Њему су давали надимак ''мамицин син'', који говори сам за себе. 1772. године, сељанка-удовица из Томске губерније ''саопштавала'' је у Бердској судничној изби да има ''код себе сина Федора...кога неко треба да научи ратарству и вођењу дома'', и молила је дозволу да се пресели заједно са сином код девера. ''Посматрачи једнодушно потврђују закључак о изузетној улози оца и уопште старијих мушкараца у породици, у васпитању синова'' – саопштивши ту чињеницу, појашњава историчар Н.А. Миненко[5].

Према деци од 5-7 година су се односили благо, скоро да их још нису кажњавали, за многе прекршаје и несташлуке су им гледали кроз прсте.''Још је он мали, нема памети – говорио је отац о сину – порашће, доћи ће у памет, па ће радити, а сад, шта да радиш? Ти га данас казни за то а он ће сутра исто то да ради''...

Како су само деца ''долазила у памет'', однос ка њима је постајао строжији и захтевнији, њих су почињали да ''уче'' т.ј. да их грде и кажњавају за несташлуке и непослушност. Нарочито су строго поступали ако се дете безобразно понашало пред одраслима, сметало им и није слушало примедбе; поновљену казну (''клин се клином избија'') могао је да залужи и тај ко је, добивши своје, дуго кукао и плакао''. [6].

Радно васпитање дечака почињало је прилично рано. У сељачкој средини јако су се ценили здрав разум, штедљивост, спретне руке. ''Већ трогодишњи малиша помаже мајци: чисти кромпир, мете под, налази очев појас, скупља у чашу расути грашак, тера кокошке из баште'' – саопштавали су на крају XIX века из Новоладошког ујезда Петроградске губерније [7].

Затим су се дечаци постепено приучавали мушким пословима. Са 6-7 година они су већ утеривали стоку у двориште, са 8-9 су водили коње на појење, ишли су заједно са старијим момцима на ноћну испашу коња, учили да јашу коња и да управљају њиме, носили одраслима обед у поље.

До 9-10 година (у неким местима мало касније) дечак је умео самостално да оседла коња, помагао је оцу при дрљању, слагао је снопове у амбар и млатио их.

Дечак који је водио коње при дрљању називао се ''дрљач'' (бороноволк-рус.). Достизањем узраста дрљача (10-15) година, поносило се не само дете већ и цела његова породица. Чак је постојала пословица ''Свој дрљач више вреди него туђи радник.'' Паралелно су дете обучавали разним занатима неопходним за вођење сеоског домаћинства. У зависности од карактеристика овог или оног места, то је могла бити обрада дрвета или коже, плетење обуће од лике, канапа итд. Учили су се дечаци и риболову и лову. Све то се дешавало под надзором старијих. Нарочито строго се одсецала лењост.

Обично до пунолетности, а некад и раније, са14-15 година, породично кажњавање се окончавало. За грешке више нису кажњавали батинама већ су се трудили да убеде речима. Што је старији био син, то су се са већим поштовањем према њему односили старији. Да казни одраслог сина за непослушност, непоштовање или нанесену оцу увреду, могао је само заједнички суд. По жалби родитеља, управа је могла да казни затвором или јавним батинањем, при чему сеоске и друге општинске власти нису имале право да откажу учешће.

Увређени отац је окупљао људе и молио суседе да истуку сина у присуству свих. Таква крајња мера је покривала сина срамотом, супротстављала га заједници и фактички га изузимала из сфере размножавања, зато што се јавно батинање пунолетног момка сматрало неизбрисивом срамотом, девојке су одбијале да се удају за њега.

Основом за чврсти систем ограничавања активности дечака-момка служиле су представе о стихијности, неконтролисаности његовог бића.

10dece

 

Велика пажња поклањала се и херојском васпитању синова. У народној свести високо су се цениле вође и војни хероји, који су донели славу Русији. Тип народног вође Древне Русије представљен је кнезовима, вођама чета... У њиховим подвизима ценили су се како лична праведност, тако и национално служење – то што су они, не штедећи свој живот, штитили своју земљу. Јако су се поштовали и прости људи који су се жртвовали ради Отачаства.

На крају XIX века један од дописника из Гжатског ујезда Смоленске губерније, саопштио је Етнографском бироу да је ''народу пријатно да слуша о личностима која су се принела на жртву Русији...Подвизи многих непознатих личности, пројављени за време Отаџбинског рата 1812. године, изазивали су понос народа и дубоко уважавање према непознатим јунацима чији се спомен предавао од старијег ка млађем''[8]. Идеал смелог, силног, верног Отачаству војника, поузданог друга и пријатеља прожима цео фолклор – од епских до каснијих војничких песама. Значајна је и чињеница постојања војничких песама – њихове теме су биле блиске сеоском становништву. Од времена Северног рата, када је војничка маса први пут наступила у улози колективног јунака руског епоса, те песме скоро да постају основне у руској историјској поезији[9].

Онај кога су звали на војну службу у очима народа био је заштитиник Отачаства и постојано је осећао уважавање својих мештана, свих житеља округа. Испраћаји у војску су се одржавали торжествено (празнично – прим.прев.). Новајлију су благословљавали родитељи а такође и кум и кума. Повратак војника са службе такође је био догађај за цело место. Мноштво народа сакупљало се тада у кућу да би послушали његове приче о нашој војној сили.

Тема борби, војничких подвига у прошлости и садашњости, била је стална у време разговора при сусретима одраслих, често у присуству деце. У причама о ратовима основна пажња се поклањала успесима руске војске.

Лоше вести су пролазиле у народ периодично а несрећама нису придавали нарочити значај, будући уверени да непријатељи не могу да победе Русе, да ''сам Бог, Мајка Божија и свети Никола Угодник, то неће допустити''[10]. Другим речима, код будућих поколења мушкараца се васпитавао оптимизам и вера у победу.

Песимистична расположења, тако распрострањена у последњим десетлећима међу нашим становништвом, нису била популарна иако су и услови живота били куд и камо тежи од садашњих, а и порази, као што знамо из историје, су се такође дешавали.

Бојати се, избегавати тешкоће и искушења, крити се за леђима другара сматрало се срамотом. Ево какво је занимљиво сведочанство о карактеру представа кубањских козака оставио војни дописник са Далеког Истока у периоду Руско-јапанског рата 1904-1905. године. Једном приликом је разговарао са кубањским извиђачем – тако су се називала посебне јединице које су вршиле обавештајне, диверзионе задатке итд. Може се рећи да је то био пандан савременим специјалним јединицама.

''Високи, силни као храст, козак-кубањац горко се жалио на то што су га назначили за развоз.

- ''Зар сам ја због тога дошао овде? Само да узимам коње и возим жито? Шта ћу кући рећи, када ме буду питали како сам се тукао са Јапанцима?''

Искрена туга сијала је на енергичном лицу...

-''А зар нису могли тако да ураде – продужавао је козак – да све нас извиђаче пребаце у строј а на наше место у возу да назначе резервне војнике? Међу њима има сасвим слабих мужика'''' [11].

Татјана Шишова

 _______________________

[1] Богуцкая Т. Мальчики предпочитают соперничать, а девочки – сотрудничать // Домашнее воспитание. 2004. № 2. С. 3–4.

[2] Куликовская-Романова О.Н. Я вижу преображение России // http://www.ruspred.ru/arh/23/25rr.html.

[3] Мужской сборник. Вып. 2. М., 2004. С. 170.

[4] Дерлица М. Селянськi дiти // Етнографичний збiрник. Львiв, 1896. Т. 1. С. 131.

[5] Миненко Н.А. Русская крестьянская семья в Западной Сибири (XVIII – первая половина XIX в.). Новосибирск, 1979. С. 121.

[6] Холодная В.Г. Отцовское наказание в воспитании мальчика-подростка у восточных славян в конце XIX – начале XX века // Мужской сборник. Вып. 2. С. 175.

[7] Листова Т.А. Традиции трудового воспитания в деревне. Русские. М., 1997. С. 115.

[8] Буганов А.В. Воин-герой в исторической памяти русских // Мужской сборник. С. 200.

[9] Там же.

[10] Там же. С. 200–201.

[11] Тонконогов И. Наши казаки на Дальнем Востоке // Сборник рассказов корреспондентов и участников войны, помещенных в различных периодических изданиях. СПб., 1907. С. 28.

 

Превод: Православна породица, март 2014.

Извор:Православие.ру, http://www.pravoslavie.ru/jurnal/62520.htm