molitvoslovm

НПЈ 2019: Марија Стајић: Утицај предбрачних односа на брак и породицу (ВИДЕО)

Објављено 24 септембар 2020

marija stajicМАРИЈА СТАЈИЋ

ПОНАШАЊЕ МЛАДИХ ПРЕ БРАКА ОД ПРЕСУДНОГ ЈЕ ЗНАЧАЈА ЗА ЊИХОВУ БУДУЋУ БРАЧНУ И ПОРОДИЧНУ СРЕЋУ

Поштовани читаоци, у оквиру прошлогодишње Недеље породичног јединства 2019. говорила је Марија Стајић, уредник портала Православни родитељ и Центар за живот. Одржала је врло важно предавање, нарочито за младе, чији текст тада нисмо објавили због договора са њом и сада га објављујемо, заједно са снимком. Погледајте...

 

 

 

 

Више пута смо чули да је добар део проблема с којима се савремена српска породица суочава везан за стање у друштву, политичке прилике и материјалне околности. О томе се доста говори и говориће се и даље. Ја ћу вечерас говорити о мало другачијим чиниоцима који неповољно утичу на нашу брачну срећу, али ћу потом говорити и о томе какво понашање води ка стварању здравог и јаког брака и породице.

Кључни фактор стварања здравог брачног и породичног живота јесте све оно што младић и девојка раде пре него што заснују породицу. Другим речима, веома је важно како смо се забављали са супротним полом, какав смо приступ супротном полу имали у младости, шта смо мислили да је смисао тих емотивних веза пре брака и слично. Јер истраживања показују да квалитет брака и стопа развода директно зависе од предбрачног искуства супружника (подједнако и мушкараца и жена, а не само жена), као и од начина на који су они поступали у везама, од тога шта су у њима радили и како су доживљавали свог момка или девојку, с колико уважавања и поштовања према другоме и, што је такође важно, с колико уважавања према сопственом телу.

Очување репродуктивног здравља

Није тешко претпоставити да у причи о здрављу наше будуће породице најважнију улогу играју предбрачни телесни и емотивни односи, и то није случајно. Човек има веома снажан полни нагон, а нарочито је тешко одолети му у периоду пубертета када је млада особа под великим утицајем бурних хормонских промена у свом телу, и притом има мозак који још није достигао пуну зрелост, те самим тим младој особи није лако да доноси рационалне одлуке.

Овде бих се накратко осврнула на једну честу заблуду, коју многи користе да би оправдали своје понашање и показали да Црква није у праву што нам говори да треба да се уздржавамо од неких ствари. Наиме, вероватно сте и сами чули тврдњу да наводно Црква, тј. хришћанство тврди да су предбрачни односи забрањени јер је полни однос нешто прљаво, грешно и слично. А кад млади човек искуси нешто такво, па осети велико уживање, донекле је и логично да помисли како Црква намерно жели да нам забрани да уживамо, па у томе иде и дотле да нас ни мање ни више него лаже. Јер како може да буде прљаво нешто што нам причињава тако леп ужитак, а при том су обе стране добровољно пристале на то, па чак се наводно и воле, или бар мисле да се воле?

Та тврдња, наравно, није тачна. Сам Господ благословио је брачну заједницу својим присуством на свадби у Кани галилејској. Многи свети оци писали су доста о браку и супружничким односима, и духовним и телесним, а навешћу само речи Св. Апостола Павла који је рекао да је боље да сваки мушкарац има своју жену, и свака жена да има свог мужа него да се одају блуду и разврату, „јер је боље женити се него ли упаљивати се”, те да „муж треба да указује жени дужну љубав, тако и жена мужу.”

Међутим, неопходно је да направимо разлику између супружничких односа у благословеној брачној заједници, која представља наш завет пред Богом, и односа пре брака, у разним везама и „забављањима”. Осим тога, сетимо се да, за разлику од животиња, чији је полни нагон условљен лучењем хормона у одређеном периоду године или нпр. на сваких 6–9 месеци, човек не само да полну жељу може осетити било када већ може и да ужива у полном односу. Господ је и мушкарцу и жени подарио способност да доживе велики ужитак, а не само да размене генетски материјал без икаквих осећања и, још тужније, без икакве обавезе једнога према другом, као и према детету које из тог односа може да настане. И управо зато тај полни однос представља јединствено предавање себе другоме, у љубави и из љубави, и управо зато коришћење сексуалности само ради задовољења страсти, ван брачног завета, без икаквих „обавеза” представља велику злоупотребу сврхе сексуалности. О разним девијацијама у овом контексту није потребно ни да говоримо.

А шта нам каже савремено, модерно друштво? То друштво измислило је згодне термине попут „репродуктивне слободе”, „полне слободе”, „необавезног забављања”, „репродуктивних права”, „женских права” и слично.

Сада ћемо најпре навести неколико битних ствари од којих младић и девојка треба да се УЗДРЖЕ ако касније желе да имају испуњавајући брак и здраву породицу, а потом и неколико ствари које уместо тога треба активно да ЧИНЕ.

Важно је да се уздрже од – подлегања култури необавезног секса (тзв. хук-ап култури) и с њом повезаног абортуса, излагања полним болестима и употребе хормонске контрацепције која оштећује женско репродуктивно здравље, као и од порнографије.

1) Култура необавезног секса

Сексуална револуција наводно нам је донела слободу полног изражавања путем „слободних” односа, из којих се, помоћу контрацепције и легализованог абортуса, уклања њихова инхерентна одлика – а то је да сексуални односи воде ка рађању.

Програми сексуалног образовања у западном свету говоре младима да ће их одређена средства наводно заштитити од полних болести и трудноће, да је ту абортус као резервна варијанта ако до непланиране трудноће ипак дође, да се само редовно тестирају – и моћи ће да уживају у такозваном „безбедном сексу.”

Тако је створена данашња „хук-ап” култура, тј. култура необавезног секса без емотивног везивања, где се девојке осећају приморане да пристану на сексуалне односе како би задржале момка или да би уопште имале икакву везу и да не би биле изопштене од вршњака у друштву.

Само да појасним шта та „хук-ап” култура подразумева: то није исто као кад смо ми били млади па су девојке и младићи имали неколико веза пре брака (од којих су неке биле и сексуалне). Ово подразумева веома промискуитетно понашање и једног и другог пола – попут веома честих односа за једну ноћ на америчким колеџима и универзитетима и то нпр. сваког петка, сваког викенда, сваки пут с другом особом, или истовремено с више њих, најчешће под утицајем алкохола и наркотика, затим одлазак на састанак не да би упознали некога с ким би могли да започну везу, него само да попију неколико пића и на крају заврше у кревету, а потом се можда никада више и не виде.

Уместо да помогну мушкарцима и женама да се боље упознају с међусобним физиолошким, хормонским, психолошким и емотивним разликама, како би се боље разумели, како би избегли конфликтне ситуације у свакој сфери живота (и приватној, и пословној), феминисткиње женама говоре да и оне могу да буду као мушкарци и да имају везе за једну ноћ без кајања, да не треба да очекују ништа од мушкарца, већ да и оне могу од њега да узму само то краткотрајно задовољство.

Сад кад су девојке добиле ту „слободу” и та једнака „права”, да видимо шта кажу, да ли су срећне:

– једно истраживање показало је да је 77% испитаника имало нежељена сексуална искуства, при чему је алкохол имао важну улогу јер је умногоме утицао на способност расуђивања у датом тренутку;

– друго истраживање показало је да се 78% жена каје због односа за једну ноћ, да осећају жаљење због тога што су урадиле, а веома често и гађење

– треће истраживање показало је да што раније девојка ступи у односе, то има већу вероватноћу да

1)            има више партнера у животу

2)            добије полно преносиве болести

3)            затрудни ван брака

4)            абортира

5)            буде самохрана мајка

6)            има нестабилан брак

7)            буде несрећна у животу.

Тема предбрачног уздржања превише је широка да бисмо вечерас више о томе говорили, тако да желим само укратко да појасним како то предбрачни односи доприносе већој стопи незадовољства у браку, већој стопи развода и уопште несрећних супружника.

Наиме, медицина је потврдила да се током сексуалног односа луче различити хормони и неуротрансмитери, од којих су можда најважнији окситоцин и допамин.

Окситоцин је хормон који ствара психолошки доживљај емотивне повезаности и блискости са другом особом. Лучи се код жена када доје бебу и помаже да се успостави емотивна веза између мајке и бебе, а лучи се такође и током сексуалног односа.

Дакле, без обзира на то да ли је девојка заљубљена у младића с којим има однос или не, њено тело лучи окситоцин који њу емотивно везује за тог мушкарца.

Допамин је важан неуротрансмитер повезан са центром за задовољство (центром за награђивање) у мозгу. Када осетимо неко задовољство, лучи се одређена количина допамина. Рецептори допамина – њих замислите као бравице, а допамин као кључ који у њих треба да уђе – да тако кажем, не празне се тако лако и наредни пут нам је потребна већа количина допамина да бисмо осетили исто задовољство као и први пут.

Овај механизам утиче на нас да предузимамо оне радње које ће тај центар у мозгу најјаче стимулисати. Наркотици спадају у супстанце које изазивају веома јаку допаминску реакцију и стварају зависност управо овако како смо описали – сваки наредни пут потребна нам је већа доза.

Полни односи такође спадају у групу најснажнијих стимуланаса допамина – због тог механизма у нашем мозгу, млади који једном окусе полно задовољство, више не могу да се задовоље додиром, загрљајем и пољупцем већ увек желе све више и више.

Мозак младића или девојке који промене неколико партнера пре брака везао се више пута за све те друге особе, и кад дође време за брак, они имају смањену способност да успоставе здраву, јаку и трајну емотивну везу са супружником. За разлику од њих, младићи и девојке који су се сачували од предбрачних односа, у стању су да успоставе здрав однос и да се много трајније вежу за супружника с којим први пут поделе постељу.

Наравно, Црква нам и ту пружа излаз и спас, а такође и спасење: кроз искрено покајање, исповест и причест. Пут није лак, али је и те како могућ. Неке последице таквог понашања често остају (нпр. неплодност услед полно преносивих болести, абортуса, хормонске контрацепције...), а свакако се борба са страстима ту не завршава, међутим уз Божју помоћ, ма шта да смо урадили, увек можемо да се променимо и да не грешимо више, као што нам и Свето писмо каже.

2) Полно преносиве болести

Следећи важан чинилац будућег брачног задовољства јесу полно преносиве болести. Када се ова тема помене, сви најчешће помисле на ХИВ, међутим ХИВ је заправо одговоран за релативно мали проценат полно преносивих болести.

Захваљујући сексуалној слободи и репродуктивним правима, дошли смо од тога да смо до 60-их прошлог века година имали две полно преносиве болести (сифилис и гонореју), а након вишедеценијске примене програма сексуалног образовања који младима говоре да „само користе заштиту”, данас их имамо око 20 , укључујући и неизлечиве вирусе који могу да имају смртан исход.

Примера ради, хламидија оштећује јајоводе, а оштећени јајоводи представљају узрок неплодности у 25–35% свих случајева стерилитета. Поред тога, инфекција хламидијом повећава ризик и од ванматеричне трудноће.

Хумани папилома вирус (ХПВ) најраспрострањенија је полно преносива болест у САД (чешћа и од ХИВ-а и гениталног херпеса) – сваке године овим вирусом зарази се нових 14 милиона људи, а 80% сексуално активних особа добије ХПВ бар једном у животу.

Овај вирус се не преноси само путем телесних течности већ може да преживи и на кожи у пределу око гениталија, тако да кондом не пружа потпуну заштиту од овог вируса. Једно истраживање на Универзитету у Вашингтону показало је да од девојака које су обухваћене тим истраживањем и које су почеле да имају односе и доследно користиле кондоме, након само годину дана 37% добило је ХПВ. Од девојака које су ретко користиле кондом, ХПВ је добило 89%.

Да би утврдили откуд тако велики проценат, научници су се окренули младићима на том истом универзитету: 62% сексуално активних младића имало је ХПВ у гениталном пределу, али и (на изненађење научника) ДНК овог вируса испод ноктију.

Тема полно преносивих болести такође је веома широка, али вечерас немамо времена да се подробније бавимо њом.

3) Контрацепција

Вечерас ћу укратко поменути само хормонске контрацептиве и начин на који они утичу на психо-физичко здравље девојака и жена.

У друштву које пропагира полну слободу и жени намеће идеју да прво треба да се професионално оствари, финансијски ситуира итд. па тек после да постане мајка, трудноћа није пожељна осим ако до ње није дошло онда када жена то хоће и планира.

У таквом свету, Богом дата плодност жене посматра се као болест, а хормонска контрацепција као лек. А заправо, када жена затрудни, макар то било непланирано, неочекивано, нежељено, то је знак да је с њеним репродуктивним здрављем све у реду – њено тело је урадило управо оно за шта је и створено: да произведе здраву јајну ћелију, која се може оплодити и потом усадити у материцу која је у ту сврху припремила један добар, хранљив слој који се назива слузница материце.

Хормонски контрацептиви су први препарати који су осмишљени с циљем да зауставе сасвим здраве и нормалне процесе у нашем телу. Штавише, према класификацији Светске здравствене организације, комбиновани орални контрацептиви спадају у прву групу карциногена, заједно са афлатоксинима, азбестом, дуваном, формалдехидом... Садрже вештачки естроген и вештачки прогестерон (који се назива прогестин), који спречавају зачеће на неколико начина: 1) спречавају да до овулације уопште и дође (јер ако нема овулације, нема ни јајне ћелије те не може ни доћи до трудноће), затим 2) истањују слузницу материце тако да ако и дође до овулације, а потом и до оплодње, ембрион не може да се усади и преживи (што значи да неке врсте хормонских контрацептива имају абортивно дејство), и 3) смањују лучење плодне слузи, коју тело жене иначе треба да лучи у плодним данима пред овулацију, те на тај начин стварају средину у којој сперматозоиди не могу да преживе.

Међутим, жена нема репродуктивне органе и хормоне само зато да би рађала децу. Хормони који учествују у месечном циклусу, немају само репродуктивну улогу – они утичу и на здравље нашег кардиоваскуларног система, костију, коже и косе, на расположење, енергију итд. Премда носе исто или слично име као наши природни хормони, вештачки естрогени и прогестини заправо имају супротно дејство.

Примера ради, један прогестин доводи до губитка косе, док природни прогестерон, који наше тело лучи, подстиче раст косе. Други прогестин повећава ризик од тромбозе, док природни прогестерон унапређује здравље крвних судова. Етинил-естрадиол, синтетички естроген и најчешћи састојак контрацептивних пилула, неповољно утиче на инсулинску сензитивност, док је естрадиол (природни хормон) побољшава.

Када хормонском контрацепцијом спречимо да дође до овулације, ми девојкама и женама одузимамо хормоне који су им потребни за здрав метаболизам, здраве кости и кардиоваскуларни систем, стабилно психичко стање и расположење.

То важи за жене у сваком животном добу, а кад говоримо о девојкама, важно је поменути и следеће.

Када девојка први пут добије циклус, њеном телу је потребно неко време да успостави хормонску равнотежу, што ми видимо по томе да девојке у почетку често имају нередован циклус. Може се десити да имају и симптоме као што су болни циклуси, акне, маљавост, повећана телесна тежина и слично. Лекари им за то препишу хормонску контрацепцију, која заиста може да уклони те нежељене симптоме, али не решава проблем који их је изазвао – и по престанку узимања пилуле (што може бити и 5–10–15 година касније), девојка ће имати исти проблем као и пре, а веома често ће се он још и погоршати.

Када девојкама дамо хормонску контрацепцију да бисмо им „регулисали циклус”, ми њихово тело излажемо вештачким хормонима који спречавају лучење природног естрогена и прогестерона и на тај начин онемогућавају њено тело да успостави ту позитивну спрегу између мозга и јајника, а самим тим и редовну овулацију и редован циклус.

Данашње друштво сматра да је сасвим у реду да милиони жена и девојака узимају препарате који заустављају лучење њихових природних хормона. Ми се питамо да ли је заиста потребно „искључити” читав хормонски систем жене само зато да она не би затруднела? Притом, до оплодње може да дође само шест дана у месечном циклусу, али жена мора да узима „анти-беби” пилуле свакога дана, или да у себи носи хормонски имплантат или хормонску спиралу који свакодневно испуштају одређену количину вештачких хормона у њен систем, и тиме нарушавају њено опште здравље, а не само здравље репродуктивног система.

4) Абортус

Када контрацептивна средства не успеју да спречи зачеће и трудноћу, девојкама и женама је као резервна варијанта на располагању абортус – и то је следећи чинилац који ћу поменути.

Знам да се понављам, али и ово је још једна веома широка тема, тако ћу само навести најчешће последице абортуса, које се називају психо-физичке, што значи да утичу и на психу жене и на њено тело.

Физичке последице могу бити: инфекције, крварења, перфорација материце, компликације са анестезијом, грчеви, повреда грлића, а у дугорочне последице спадају стерилитет, повећан ризик од ванматеричне трудноће (у периоду 1970–1989. у САД је стопа ванматеричних трудноћа порасла 4 пута; сличан тренд примећен је и у другим земљама након легализације абортуса). Приликом абортуса може доћи до повреда грлића које могу довести до тзв. некомпетентности грлића, тј. његове слабости, што повећава ризик од каснијег спонтаног побачаја, као и превременог порођаја и компликација на порођају.

Психичке последице (о којима се ретко говори) могу бити таквог интензитета да изазову поремећај сличан посттрауматском стресном синдрому (који се јавља код особа након неког јаког трауматског искуства, као што је рат, или нека друга несрећа); тај поремећај назива се постабортивни стресни синдром, а многе жене нису ни свесне да га имају. Симптоми се најчешће појачавају на датум када је абортус извршен, на несуђени термин порођаја, затим у присуству трудница или друге деце.

Ти симптоми обухватају: депресију, губитак самопоштовања, аутодеструктивно понашање, поремећај сна, слабије памћење, несигурност, осећање кривице, немогућност успостављања трајне емотивне везе (хронични проблеми с везама), па чак и немогућност повезивања с већ рођеном или будућом децом (мајка која избегава да покаже нежност према деци), страхове, сумње, поремећаје у исхрани, губитак интересовања за неке раније активности или особе, повећану агресивност, кајање и тако даље.

– Једна студија од 100 постабортивних жена показала је следеће:

                80% жена потврдило је да осећа мржњу према самој себи

                49% је пријавило злоупотребу лекова

                39% је пријавило повећану употребу алкохола

                60% је пријавило суицидне мисли, од чега је 28% покушало самоубиство.

– Друга студија, која је обухватила 500 постабортивних жена, показала је да је 50% жена пријавило негативна осећања, а код 10% жена дијагностиковано је присуство „озбиљних психијатријских компликација.”

Највећи проблем јесте то што се ове последице абортуса релативизирају и умањују, па жене често пате од једног или неколико симптома, али то не доводе у везу са абортусима које су имале, јер им нико и не говори да би то могло да буде узрок различитих проблема у њиховом животу. Неке жене се покају одмах или веома брзо након абортуса, док код неких постоји период порицања од 5 до 10 година током ког оне потискују та осећања, негирају повезаност са абортусом и постају веома агресивне на сваки помен забране абортуса, греха који то представља и слично – јер просто инстинктивно желе да оправдају себе, убеђују себе да нису учиниле ништа лоше и да учињени абортус нема везе с њиховим психичким, а и душевним стањем.

Хормонска контрацепција и абортус, било пре брака, било у браку, веома се лоше одражавају на међусобно поверење супружника, на блискост и поштовање, те представљају факторе који слабе брак, доводе до незадовољства, међусобног оптуживања, пребацивања кривице и слично (за свакодневну и доследну употребу хормонске контрацепције сва одговорност је на жени; ако до трудноће дође, често се кривица свали само на њу; кад је реч о абортусу, опет жена трпи највише последица...).

За разлику од њих, парови који користе методе праћења плодности да би затруднели или привремено одложили наредну трудноћу после нпр. царског реза или тешког порођаја, имају стопу развода од 1% (према једном истраживању које је обухватило 25.000 парова). Праћењем знакова плодности током циклуса, жена упознаје своје тело и добија увид у то да ли јој хормони раде како треба, као и да ли је све у реду с њеним репродуктивним и општим здрављем, а пошто оба супружника носе једнаку одговорност за одлуке о рађању у браку, ове методе учвршћују њихов међусобни однос и јачају поверење међу супружницима.

Причу о абортусу завршила бих позитивним примером, који нам говори да увек има наде и да не постоје нерешиви проблеми, као и да трудноћа сама по себи заправо никад није проблем – жене размишљају о абортусу због неког другог проблема у животу: партнерског, материјалног, стамбеног и слично.

У питању су речи једног руског психолога, жене која обавља консултације пре абортуса, што је у Русији обавезно, па на основу свог искуства каже овако:

„Најчешћи разлог за абортус јесте неспремност да се човек лиши удобности, тј. свеприсутни егоизам и псеудобрига о себи. Наравно, тежак материјални положај је озбиљна ствар, али то апсолутно не представља разлог за то да свом детету ускратимо живот. Притом се често дешава да жене које практично немају средстава за живот и немају подршке одлучују да роде, упркос свему.

Када постоји јасан животни став, проблеми се увек разрешавају – студије се завршавају, стан, посао и средства за живот обавезно се проналазе.

Када победе живот и љубав и када мајка реши да роди дете, сви су на добитку и просто постају срећни. Без обзира на то колико је тешко, на задивљујући начин у животу све долази на своје место. Ни ја ни моје колеге не знамо ни за један случај када је жена родила, а затим се покајала.”

5) Порнографија

За успешан брак важан је добар однос између полова, а тај однос је данас све више угрожен између осталог и због последњег чиниоца који ћу вечерас поменути, а то је све већа употреба порнографије која је довела до појаве експлоатације (искоришћавања) других и злостављања, а све то заједно довело је до смањеног сексуалног задовољства, повећаног сексуалног искоришћавања, и претварања секса – али и жена – у робу.

Зашто је порнографија тако штетна по каснији испуњавајући полни живот у браку?

Зато што она тренира тело да одговара узбуђењем само на специфичне визуелне надражаје који су претерани и изопачени – јер начин на који жене изгледају у тим филмовима и како се понашају веома се разликује од реалног односа. Многи бракови су пропали због тога што се мозак младића у младости натопио порнографијом, тело се истренирало да реагује само на такве садржаје, што је довело до немогућности да тај младић оствари нормалан и испуњавајућ сексуални однос у браку, или је захтевао од супруге да имитира простаклуке из порнографских филмова као једини начин да он постигне довољно узбуђење да може да има сексуални однос.

У психологији чак постоји и дијагноза која говори управо о томе и назива се порнографијом индукована еректилна дисфункција (од енг: porn induced erectile dysfunction).

-----

Шта младићи и девојке ТРЕБА да чине

Видели смо чега млади треба да се уздржавају уколико желе испуњавајући брак и здраву породицу, а сада се намеће логично питање – шта онда треба да раде и како да се понашају према сопственом телу и према телу и души девојке односно младића с којим ступају у емотивне везе?

Главно је да им ми, њихови родитељи, наставници, тренери и све одрасле особе којима је стало до њихове добробити кажемо следеће:

1) нема безбедног секса, он никада није сасвим безбедан по наше тело, а потпуно је небезбедан по нашу душу и по нашу каснију брачну и породичну срећу;

2) циљ емотивних веза у младости јесте да видимо да ли је тај момак или девојка неко с ким у догледној будућности можемо засновати брак. Дакле, циљ веза није напросто да имамо момка или девојку (само зато што тако „сви раде”); циљ везе није да се види „колико далеко можемо отићи с њим односно с њом у телесном смислу”. Уколико заиста желимо да касније имамо испуњен брак и здраву, функционалну породицу с том особом или неком другом, циљ тих веза јесте да упознамо душу те особе која је пред нама, да видимо каква је она као личност, да се повежемо душевно пре него што се повежемо телесно у Светој тајни брака;

3) да није неопходно имати везе у средњој школи, да је сасвим у реду ако прву везу имамо и касније, да се треба одупрети притиску већине, јер већина скоро никада и није била мерило онога што је исправно! Већина људи касније има несрећне бракове, па ако не желимо да и ми будемо део такве несрећне већине, онда је важно да и сада, када смо млади, не будемо део већине по питању необавезног секса и веза чији циљ није да упознамо личност друге особе, већ да циљано искористимо тело друге особе зарад сопственог краткотрајног задовољства;

4) да се према момку или девојци понашамо онако како бисмо волели да се неки младић или девојка понаша према нашој будућој жени или мужу. Узмимо пример једног младића који је ушао у везу с неком девојком. Та девојка можда неће бити његова жена, али ће једног дана бити жена неког другог младића. И тај младић сада од ње тражи или очекује да нешто заједно ураде. А можда се баш у то време неки други младић забавља с девојком која ће једног дана бити невеста овог првог младића. Да ли би тај први младић мислио да је у реду да и неки други мушкарац ради с његовом будућом женом и мајком његове деце то што он сада жели да ради са својом девојком? Оно што ми радимо једни с другима, касније може постати велики извор патње ономе ко се с том особом венча, стога је веома важно да поштујемо особу с којом смо у вези исто онако како бисмо волели да неко други поштује нашу будућу супругу или нашег мужа;

5) да је уздржање од испуњења својих сексуалних потреба и уздржање од гледања порнографије могуће, и да није тако мучан задатак за младог човека ако он зна како да се чува од искушења и притисака друштва, и ако чини оне активности које испуњавају друге важне потребе његове душе и тела.

Наша Сања Станковић, православни психолог и чланица уредништва нашег сајта „Православни родитељ”, на свом јутјуб каналу детаљно је психолошки објаснила како се било која особа која није у брачној вези, било да је мушког или женског пола, било да је и даље девствена или није, може здраво уздржавати од телесних односа, а да то не пређе у неурозу, већ да тај период уздржања можемо искористи за своје духовно и душевно сазревање и раст.

Предлажем вам да погледате њен јутјуб канал „Има наде православни психолог” и да га препоручите младима до чије будуће брачне и породичне среће вам је стало, а и да сами погледате како бисте нашли одговарајуће речи којима се можете обратити вашим синовима и ћеркама и објаснити им ове факторе који су пресудни за њихову брачну и породичну срећу.

-----

На основу овог кратког приказа опасности које прете младима и последица које оне остављају на њих, јасно је да морално понашање у везама у младости није важно само по себи већ управо зато што нам од тога зависи наша будућа срећа у животу.

Ако желимо да имамо чврсту и здраву породицу у Србији у овом веку и времену, потребно је да много радимо с младима како би они препознали какво понашање води најпре ка стварању а потом и ка одржавању здравог и испуњеног брака и породице.

Прошле године (2018), на Округлом столу о Стратегији за подстицање рађања у Србији, „Православни родитељ” изнео је свој предлог мере за подстицање рађања и за очување породице: а то је увођење школског предмета под називом „Образовање за брак и породицу” чији ће један део садржати овакве истините информације о стварном значају и утицају полног односа на живот и душе девојака и младића. Кроз овај предмет потребно је ставити акценат на потрагу за животним сапутником, тј. промовисати ступање у везе које воде ка браку, за разлику од тзв. комбинација за једну ноћ које имају последице о којима сам говорила.

Други део овог предмета и промотивне активности државе у том правцу треба да се односе на исто тако истините информације о браку и породици. Јер није довољно само промовисати брачне и породичне вредности – стопа развода је велика и млади данас око себе имају све мање примера здравих и дуготрајних бракова.

Није довољно само рећи младима да је „брак најбољи оквир за рађање деце”, већ је неопходно да им кажемо какве емотивне везе и какво понашање у тим везама воде ка здравом браку, какве вештине су им потребне да би такав здрав и испуњен брак засновали и одржали на дуге стазе.

Нама, нашим младима и нашем друштву не треба едукација о људским правима нити о правима жена, већ нам је потребна искрена и истинита подршка на путу ка брачној срећи. Потребно је да млади чују истину да су љубав, брак, сексуалност и рађање нераскидиви и међусобно неодвојиви састојци њихове среће, а да су необавезни секс, неозбиљно забављање, као и контрацепција и абортуси, оно што их одваја од њихове среће.

Св. владика Николај је рекао: „Јер онај народ нема будућности, у коме се омладина преда распусном и незаконитом телесном животу. Такав народ имаће све богаљастија, тупоглавија и немоћнија поколења с временом, док најзад не постане плен једног здравијег народа, који ће доћи да их потчини себи.”

Ако мислимо да сачувамо српску породицу, крајње је време да престанемо да се кријемо иза флоскула попут „такво је време сад”, „и ми смо били млади, и ми смо свашта радили, па шта нам сад фали”, „треба млади да проживе”... Крајње је време да назовемо ствари правим именом и да кажемо НЕ блуду и разврату на телевизији, у новинама, на естради, да се посветимо породици и деци, да признамо и своје грешке и поделимо их с њима ако треба, и да схватимо да смо само ми одговорни за своју срећу и за своју душу, као и за душе наше деце.

Хвала на пажњи!

МАРИЈА СТАЈИЋ, УДРУЖЕЊЕ „ПРАВОСЛАВНИ РОДИТЕЉ“