molitvoslovm

Мирослав Маравић: Дневник физикалца у Кругу двојке, Јесењи стослов 2019.(37-54)(12)

Објављено 01 септембар 2020

miroslav maravicМИРОСЛАВ МАРАВИЋ

ДНЕВНИК ФИЗИКАЛЦА У КРУГУ ДВОЈКЕЛЕТЊИ СТОСЛОВ 2019. (37-54)(12)

...Сви даљи експерименти показали су исто: после молитве ниво инфекције у организму се смањивао. Посебно када је реч о акутној фази болести, догађају се промене у свим показатељима,  упални процеси се смирују и постепено нестају. У сваком експерименту очитавале су се значајне промене у вредностима појединих параметара крвних ћелија, што указује да је молитва кључни фактор који изазива промену броја, морфолошке и функционалне особине крвних ћелија, што се констатује и на статистичком нивоу. Ово је доказ да молитва заиста утиче на организам на ћелијском и субцелуларном нивоу. „Молитва нису само речи. Она производи осцилације одређене фреквенције. Одавно је доказано да молитва мења структуру воде. На крају крајева, освећена богојављенска вода није мит већ научна чињеница. Човек је скоро осамдесет посто воде и молитва га мења на ћелијском нивоу чак и ако молитву чита у себи. А када је изговара гласно, чују се звучне вибрације које додатно делују на људско тело и изазивају промене у крвној слици, смањују упалу, имају лековито дејство“...

 

37

Свети Павле Исповедниче, Преподобни Варлааме Хутински, молите Бога за нас!

(6./19. новембар, уторак. Југ Богданова 1.)

Ривиера о екуменизму и прогону слободних појединаца (Екуменизам #26). – „У новембру 1979. године папа се срео с вођом православних цркава у Истамбулу у Турској. Ово уједињавање ће православне цркве ставити под контролу Рима дајући тако папи утицај над милијарду људи. Политичари света се сада више боје силе овог човека него атомске бомбе. Вође света не само да се боје, него и следе папу јер он има огромно богатство. То богатство је под ватиканском заставом. Ватикан је држава за себе, она је политичка држава и сваки римокатолик постаје њен члан у тренутку крштења. Они треба да буду привржени најпре Риму, а онда земљи у којој су рођени. Мало њих схвата да је Рим тајно уједињен са илуминатима, масонима, атеистима, и да њихове подружнице контролишу банке и светску трговину. Они такође употребљавају медије да би манипулисали скоро са сваким на Земљи. Резултат који желе да постигну је једна црква и једна светска власт. Тај систем има само још једног смртног непријатеља – независне појединце који темеље своју веру на Библији.“ (Алберто Ромеро Ривијера цитиран према: „Ватиканске убице: Исповест бившег језуите“, Збиља 359-400-401/јул-август-септембар 2019, стр.9.)

38

Молитвама Светих 33 мученика у Мелитини, Преподобног Лазара Галасијског,

Господе спаси нас!

(7./20. новембар, среда. Нушићева 2.)

Против архаичног говора у књижевности (Уметност #12). – Не волим архаичан говор. Тачније, не подносим га. Својевремено сам покушао да читам једну такву књигу, о опсади неке цркве – не, то никако. Све је ту било лажно. Измештање из садашњости у неку измаштану прошлост уз лажно естетизовани језик. Убијање душе, убијање духа, као у неком затвору, нема слободе, нема ваздуха, нема живота, нема аутентичности. Постоји само стил, форма, пажљиво одабрани изрази. То је мртва књижевност. Потребна је бистрина, извор, поток, жубор живота. Вечна садашњост која извире из бесконачне Божије свудаприсутности – тек то је уједно и жива историчност, а не маштарска, извештачена, рационализована. Живи Бог. Црква Христова. Светитељи Божији. Свети Јустин: Светитељи Божји, одвежите ме од земље и привежите за Небо![1] 

39

Свети Архангеле Михаило и остале бестелесне силе,

молите Бога за нас!

(8./21. новембар, четвртак. Његошева 6.)

Архимандрит Рафаил Карелин о борби демона против молитве (Поуке Светих #43). – „Можда се сећате како сте у детињству ликовали, како је ликовала ваша душа кад су наступали празници? А сада смо потпуно безосећајни, као да нас на земљу притиска нека страшна сила, нека духовна преса. Браћо и сестре! Шта демони желе пре свега? Да се прекине молитва. Када се прекине молитва, одузеће се она сила која задржава, покров који нас чува од мрачних паклених сила, управо тада ће демон моћи да покаже своју власт: он ће привући људе подражавајући Христа чудима и знамењима, задивиће њихову машту... Али, ова чуда никога неће учинити бољим, неће васкрснути људске душе, она ће их само учинити безвољнима и натераће да за ђаволом као за својим спаситељем иду они који се одрекну Христа. Запамтите: демон жели да се угаси молитва, да нестане ова препрека за његово деловање. Погледајте наш живот – како мало времена поклањамо молитви! Сетите се, раније смо се усрдније и дуже молили, али сада постепено све више и више скраћујемо молитву. Многи од нас чак лежу на спавање без молитава обавезних за сваког Хришћанина; када се пробуде не изговарају јутарње молитве, довели су молитву до минимума, најчешће пред спавање изговарају само Оче наш, и то на брзину, тако брзо, као да хоће да се „избаве“ и од ње. То демони покушавају да нас доведу у такво стање вечне журбе, као да никад немамо времена и наведу да оставимо молитву. Управо на овај начин се руши зид који нас штити од мрачних сила. Али имајте на уму, не заборавите, браћо и сестре, да од молитве сваког од нас, од наших молитава, које се скупљају у једну јединствену реку, зависи наш живот, судбина читаве Земље и човечанства.“(Архимандрит Рафаил Карелин, „Појаве демона у наше време“, http://borbazaveru.info/content/view/9411/.)

40

Свети мученици Онисифоре и Порфирије, Свети Нектарије Егински,

молите Бога за нас!

(9./22. новембар, петак. Цинцар-Јанкова 2.)

Захтев нашег времена (Афоризам #20). – Не буди Буда – буди будан. „Бдите и молите се да не паднете у напаст (Мт. 26, 41).

41

Свети апостоли Олимпе, Ерасте, Родионе и други с њима,

молите Бога за нас!

(10./23. новембар, субота. Црногорска 2.)

Мала помоћ неверним Томама: Научни доказ да молитва мења крв(Православље #43). – „Истраживач, др Михаил Лазорик, доцент на катедри за факултетску терапију Ужгородског Националног универзитета и аутор чак сто шездесет шест патената и петнаест лиценци, а који се још из студентских дана бавио истраживањем белих крвних зрнаца, одлучио је да испита утицај молитве на људску крв. Током проучавања, које је трајало читавих петнаест година, дошао је до изванредног научног открића. „Одрастао сам у породици верника те снагу молитве никада нисам доводио у питање. Међутим, као научник, морао сам да је докажем у експериментима. Познато је да човек после молитве осећа мир и духовну снагу. Шта се, међутим, дешава на физичком нивоу, посебно са нашом крвљу? То је оно што сам желео да испитам“ – каже научник. Људи који су пристали да учествују у експерименту су били различитог пола, нивоа образовања, друштвеног положаја, професија. Боловали су од разних болести: артериосклерозе, хепатитиса Б, реуматизма… Претходно би др Михаил узео узорке капиларне и венске крви, и њих анализирао. Затим би онај чија је крв претходно анализирана добио да прочита молитве у трајању од 15-20 минута: „Оче наш“, „Символ вере“, „Царе небесни“, Псалам 50, тропар дана. По обављеној молитви поново би урадио анализу венске и капиларне крви и дефинисао квантитативне, морфолошке и функционалне карактеристике крвних ћелија. „Крв је на ћелијском нивоу постала другачија! Сећам се нашег првог пацијента који је патио од гнојне упале кука и остеомијелитиса након тешке несреће. Имао је и јаке болове у костима лица и то га је веома мучило. Када сам упоредио његову крвну слику пре и после молитве, утврдио сам да је ниво једног од индикатора фагоцитозе шест пута мањи него пре експеримента! Ово ме је уверило да смо на правом путу“ – рекао је др Михаил Лазорик. Сви даљи експерименти показали су исто: после молитве ниво инфекције у организму се смањивао. Посебно када је реч о акутној фази болести, догађају се промене у свим показатељима,  упални процеси се смирују и постепено нестају. У сваком експерименту очитавале су се значајне промене у вредностима појединих параметара крвних ћелија, што указује да је молитва кључни фактор који изазива промену броја, морфолошке и функционалне особине крвних ћелија, што се констатује и на статистичком нивоу. Ово је доказ да молитва заиста утиче на организам на ћелијском и субцелуларном нивоу. „Молитва нису само речи. Она производи осцилације одређене фреквенције. Одавно је доказано да молитва мења структуру воде. На крају крајева, освећена богојављенска вода није мит већ научна чињеница. Човек је скоро осамдесет посто воде и молитва га мења на ћелијском нивоу чак и ако молитву чита у себи. А када је изговара гласно, чују се звучне вибрације које додатно делују на људско тело и изазивају промене у крвној слици, смањују упалу, имају лековито дејство“ – објашњава др Михаил Лазорик.“ (http://borbazaveru.info/content/view/9399/1/)

42

Свети великомучениче Мина, Свети краљу Стефане Дечански,

молите Бога за нас!

(11./24. новембар, недеља. Таковска 1.)

О једногласној одлуци Београдског универзитета (Православље #44). – На Аранђеловдан ове, 2019. године, Универзитет је донео, дубоко верујем судбоносну одлуку за Србију у овим преломним годинама, прогласивши докторски рад једног министра за плагијат. Од изузетног значаја је да се сада покрене преиспитивање свих доктората за које постоје сумње стручњака да су плагијати. Свети Стефане Дечански, моли Бога за нас!

43

Свети Јоване Милостиви, Преподобни Ниле Синајски,

молите Бога за нас!

(12./25. новембар, понедељак. Мајке Јевросиме 2.)

Немачке сузе за Србију (Боготражитељи #16). – „Монахиња Јована, рођена као Сибила Лер (62), унука генерала Лера, о бремену свог порекла, духовној отаџбини и искушењу: „Иако сви знају да сам, ни крива ни дужна, потомак немачког генерала Александра Лера, за протекле три деценије, колико сам монахиња, никада у Србији нисам доживела никакву непријатност. Нико ме није ни попреко погледао нити ми је упутио било какву ружну реч. Пре бих рекла да осећам неку додатну топлину и срдачност у опхођењу, као да овај народ велике душе и срца, на дискретан начин жели да каже: „Ма знамо ми да ти ниси ништа крива, осећај се слободно. Ми те волимо!““ (...) Сибила Лер је рођена у угледној аристократској породици у Немачкој, сада је смерна монахиња Јована у манастиру Соко код Љубовије, у Епархији шабачкој. – „Вољом Божјег промисла, ја имам две отаџбине: Немачка је физичка, а Србија моја духовна отаџбина“ – каже монахиња Јована. – „Као што је по истинитим речима Господњим: „Душа претежнија од тела“, тако је моме срцу ближа моја духовна отаџбина Србија.“ Подељена осећања о пореклу дуго су је, каже, притискала и саплитала. Све док у беседи патријарха Павла у Манастиру Светог Николе на Соколу није чула, за њену душу лековите, речи: „Човек не може да бира време и место у којем ће се родити и живети. Од њега не зависи ни од којих родитеља, ни од ког народа ће се родити. Али од њега зависи како ће у животу поступати: да ли као човек или као нечовек. Ма где био и ма где живео.“ – „Тада сам разумела да човек кроз живот и време путује путевима Божјег промисла. Роди се у једном месту а целога живота трага за неким својим предодређеним местом. Не смири се док га не пронађе, или док оно не призове њега“ – прича нам мати Јована. – „Рођена сам у старој и угледној немачкој аристократској породици Лер, која припада протестантској евангелистичкој цркви. Мој надлежни свештеник и први вероучитељ био је ученик и поштовалац чувеног пастора Фридриха Гизнедорфа из Евенбурга код Оснабрика, који је, непосредно после рата, у мају 1945. године, изговорио чувену беседу о Србима. Од њега сам слушала о једном народу који је у Другом светском рату извојевао највећу победу: „Победу душе, победу срца и поштовања, победу мира и хришћанске љубави.“ Јер, кад је рат завршен и кад су пукле логорске жице, на немачкој земљи се нашло пет хиљада живих српских костура. Сви су очекивали њихов оправдани гнев и освету, јер су немачки војници у њиховој земљи убијали сто Срба за једног немачког војника. То се није десило. Напротив, они су миловали немачку децу, давали им бомбоне, разговарали са Немцима као са својом браћом... Тек тада је, каже мати Јована, свима постало јасно зашто је велики Гете учио српски језик, зашто је с толиком љубављу и поштовањем примао и подржавао Вука Караџића, и зашто је Бизмарку последња реч на самртничкој постељи била: „Србија“. – Наш пастор нам је говорио о српским јуначким епским песмама као највећем културном благу Европе и света – прича наша саговорница. – Више их је препричавао и скретао пажњу на то да су оне непреводиве и да се једино могу разумети на српском језику. Саветовао нам је да учимо српски језик, како бисмо се уверили у ту својеврсну чаролију уметности пред чијом лепотом се до земље поклонио вајмарски геније. Мати Јована каже да је то у њој родило жељу да упозна „тај мали велики народ и да се приближи његовом духу и култури“. У манастиру Химелстиру код Хилдесхајма први пут је ушла у православну цркву и присуствовала светој литургији, коју је тада служио владика Лаврентије, тадашњи српски епископ за Западну Европу и Аустралију. – То је био неописив и незабораван догађај – сећа се мати Јована. – То је било моје духовно зачеће. Моје православне благовести. Тада сам нашла себе и свој нови дом. На земљи и на небу. И уколико би требало да означим најважнија или, лаички речено, најсрећнија три дана у свом животу, то би били: први, кад сам прихватила православље као своју веру. Други: кад сам после више година искушеничког живота примила монашки чин и своје световно име Сибила променила у монашко Јована. И треће: кад сам добила српско држављанство. Никад нећу заборавити дан када се, после уобичајених дугих бирократских процедура, у мојим рукама нашла драга српска лична карта. То ми је било узвишеније него да сам добила диплому Оксфорда или Сорбоне. И гле парадокса! То је било у оно време када су многи у овој земљи сањали о томе да добију немачку визу или пасош и да оду одавде.“ Многи је, каже, питају шта ју је тако снажно привукло православљу. – „На првом месту, лепота православне свете литургије и осталих светих богослужења“ – каже наша саговорница. – „Затим православни смисао монашког пострига, поста и врлинског подвига у хришћанском животу, али и православна уметност, иконопис, древне фреске и православна духовна музика, а изнад свега, лепота српске светосавске душе и лепих српских народних обичаја. Нарочито харизма крсне славе. Ја сам изабрала за своју крсну славу празник Света три јерарха, 12. фебруара. Славим свечано и торжествено као права Српкиња.“ Њена необична животна судбина подстакла ју је да се позабави односима Срба и Немаца кроз историју. „У Србији се“, прича нам моханиња, „спомиње да је Стефан Немања у Нишу дочекао Фридриха Барбаросу на трећем крсташком походу, и да је немачки војсковођа за трпезом јео прстима а Немања златним есцајгом. И то је чињеница“ – каже мати Јована. – „Међутим, мало је познато оно важније, да је Барбароса оболео на том путу од тешке болести и да га је Свети Сава, тада принц Растко, исцелио од болести својом усрдном молитвом. Велики српски војсковођа Павле Јуришић Штурм био је немачког порекла, а славни српски командант Живојин Мишић био је ожењен Немицом Лујзом. Никада, разуме се, не заборављам ону другу, тамну страну медаље, велике злочине и крвопролића које су немачки окупаторски војници у више наврата чинили по Србији. Стидим се и лијем горке покајничке сузе и приносим Господу молитве за моје сународнике због њихових тешких злочина и недела.“ Господ ју је, наставља мати Јована, „довео овде у ову мученичку и свету земљу, по којој је војска њених предака рушила градове и села, пљачкала и убијала, починила незапамћене злочине над српском нејачи, сејала страх и смрт, жарила и палила... – Од тог пламена остао је сада само један слабачак пламичак, ја, смерна монахиња Јована, која горим као кандило пред иконом Србије и приносим сузне молитве у знак покајања за сва сагрешења немачког народа, који ми је подарио физичко трошно људско тело, а за напредак, срећу и благослов мог дивног српског народа у коме сам се духовно родила, који ми је подарио вечна и непролазна небеска блага“ – говори мати Јована. – „Свакодневно благодарим Господу на том великом дару, и српским светитељима и просветитељима – Светом Сави и Светом владици Николају, чији ме светли примери и дела воде и руководе у моме духовном животу у православљу.“ Јована, како каже, жели да подсети њене драге Србе на једну особину немачког народа када су у питању односи према Србима и осталим народима, коју је тачно уочио Свети владика Николај, који је добро познавао дух германског племена. – „Немци цене Србе, али их не воле. Немци не воле оне народе којима се диве. Ту су, поред Срба, Французи и Енглези. А оне које воле, њих презиру. У ту групу спадају Хрвати, Бугари, Италијани... Потомци старих тевтонских ратника презиру поданички менталитет фукаре. Руса и Американаца се плаше. Свака птица има свога копца.“ (Мати Јована цитирана према: Владимир Митрић,„Исповест монахиње СПЦ: Нико ме није ни попреко погледао, иако је мој деда бомбардовао Србе!“, https://borbazaveru.info/content/view/9483/1/.)

44

Свети Јоване Златоусти, моли Бога за нас!

(13./26. новембар, уторак. Кнеза Симе Марковића 1.)

У ком грму лежи зец? – једна поука из два храма(Екуменизам #27). – Једне недеље сам био у једном храму у коме је певница била очајна, свештеник је истурио своје двоје деце да певају и, осим њих, нико од верних није био за певницом Та деца, без вођства и са великом несигурношћу, певала су очајно и читава Литургија је због тога деловала врло непријатно. Поред тога, уместо беседе смо слушали сувопарно и мучно рационалистичко теоретисање. Свештеник је ставио себи у задатак да неуки народ просвети минуциозним детаљима у анализирању литургије и чак је најавио да ће то бити серијал, сваке недеље ће објашњавати по неки део литургије?! Ако је чак и мени као дипломираном философу то било апстрактно и несврсисходно, могу мислити како овај „научни приступ“ делује на народ који није учен! И онда, сасвим логично: читава црква се причестила. Зашто логично? Зар не би било логично да управо све горе описано буде „крунисано“ будући да се ово догађало ван поста – потпуним уздржањем од причешћа? Зар не би било логично да је непричешћивање узрок свега отужног горе описаног? Погледајмо сада шта се догодило у суседном храму у коме сам био само недељу дана касније. Певница је била ванредно богата, испуњена младима, старима, мушкарцима, женама са малом децом, све укупно нешто предивно. На тој литургији ми је било толико лепо да би учешће професионалних певача, на пример, било сасвим сувишно, чак и непожељно, јер њихово појање може звучати генијално, али на литургији не вреди много ако није духовно. Свештеник, који је раније имао проблема са алкохолом али је пре неколико година престао да пије, одржао је беседу за памћење. То су биле толико једноставне и благодатне речи, да сам чак и ја окамењени више пута током његове беседе заплакао. Будући да су у храму били присутни многи људи само због крсне славе, свештеник им се обратио и рекао да би било лепо да што чешће долазе у храм и како би било лепо када бисмо сви заједно свакодневно песмом прослављали Бога. То што је он рекао – а говорио је из срца – уопште није представљало неку посебно дубоку мудрост, али сила која је излазила из његових речи пленила је пажњу присутних, услед чега се нека свештена тишина разлегла у храму. Неко би сада очекивао, разуме се, када је дошло причешће (и ово је било ван поста), да се цела црква причестила и да је благодатност у храму последица тога што се сви заједно врло често причешћују. Тако би, разуме се, опет помислио неки новотар. Али авај! Свештеник је са крајњим опрезом и несвакидашњом ревношћу испитао сваког понаособ, да ли је и колико постио, да ли се исповедио, након чега их је пола одустало, а неке је он сам замолио да се због неспремности ипак не причесте на тој литургији. Потом се обратио свима присутнима у храму и рекао, отприлике: „Да, лепо је то причешћивати се што чешће, сви ми треба што чешће да се причешћујемо, али минимум наше припреме мора да буде најмање седам дана поста на води и обавезна исповест!“ Аха, помислио сам, у том грму, дакле, лежи зец – каква страховита поука из два храма за новотаре свих нијанси! Новотарска логика је, што се види из приложеног, потпуно наопака. Благодат долази, не услед честог причешћивања, већ узрастањем у молитвености, врлини и љубави, поред причешћивања, те светиње над светињама којој треба приступати уз озбиљну припрему и не сувише често јер смо далеко од истинског покајања и подвига без којих често прилажење чаши не може да донесе корист души. Хуманистички рационализам и често причешћивање представљају, несумњиво, паклену комбинацију. Свети Јоване Златоусти, моли Бога да нам помогне да не мудрујемо више од онога што смо наследили и научили од Светих отаца и просветли умове наше помрачене гордошћу, да угледамо лепоту Светог Предања и моли Га да спасе душе наше!

45

Свети апостоле Филипе, моли Бога за нас!

(14./27. новембар, среда. Трг Теразије 6.)

Запис Николе Николића, лекара из јасеновачког логора, о неопходној количини уноса хране код радника (Рад #24). – „По научним захтевима за одржање живота, у миру и у рату, потребно је за одраслог човека: који ништа не ради 2500 калорија; који ради лаки посао 3200 калорија; који ради тежи посао 3500-4000 калорија; који ради најтежи посао 4000-5000 калорија.“

46

Свети мученици Гурије, Самоне и Авиве, молите Бога за нас!

(15./28. новембар, четвртак. Булевар војводе Бојовића 6.)    

Виртуелна паучина и физичка метла (Самопосматрање #44). – Невидљиви паук се шћућурио у углу чекајући нове жртве да се знатижељом уплету у давно разапету међумрежу, где већ хиљаде и милиони њих, исисане крви и омотани танким нитима, хипнотисани уживају у несвесном ишчекивању физичке смрти. И да се, кад мало боље загледаш и опазиш паукове у сваком углу, у недоумици запиташ: „Постоји ли у овим отуђеним световима још увек неки угао без мреже?! И како да се избавимо из тих свудаприсутних мрежа-убица? Иако ситуација изгледа безнадежно, уз мало расуђивања, једноставно решење се намеће само од себе. Потребна нам је метла! И то она са металном дршком – издржљива физичка метла! Па све паукове у пар одлучних потеза лепо протерати из стана а мреже уништити и тако ослободити све углове свог дома и поново му вратити достојанство светог места у коме живе људи. Кажеш: „Нема шансе да та идеја промени свет, нема шансе да људи пожеле да се ослободе мреже, одавно су одустали од себе.“ Наравно, свет се неће променити осим у једном, не сасвим безначајном детаљу. У мрежи ће бити, наиме, барем једна жртва мање – ако барем у мом дому проради метла! И ако морам да се уплетем у њу због посла, и ако морам да се обавестим шта се дешава у свету – поготово ако немам други извор информација – ипак, зар не могу барем слободно време да проведем ван мреже, у молитви Богу или са светом оваплоћеном књигом у рукама, или у разговору са ближњима, подсетивши себе да сам још увек слободно живо биће и да паук, то јест ђаво, нема власти надамном ако одлучим да га овог пута, уз Божју помоћ, заобиђем?

47

Свети апостоле и јеванђелисте Матеје, моли Бога за нас!

(16./29. новембар, петак. Генерала Лешјанина 2.)

 

Телевизија као овлашћени дистрибутер ничега – Карелин о телевизији (Породица #12). – „Телевизија богаљи дечје душе. Телевизија деци одузима детињство, од деце их наједном чини старцима – децом без детињства и чистоте! Вера је тајна, а телевизија тајну претвара у рекламу.“ (Архимандрит Рафаил Карелин, „Телевизија је са нашег дома скинула врата“, http://borbazaveru.info/content/view/72/ 1/.)

48

Свети Григорије Чудотворче, Свети Никоне Радоњешки,

молите Бога за нас!

(17./30. новембар, субота. Зелени Венац 5.)  

Проклетство градилишне тензије и покушај лоцирања корена проблема (Рад #25). – Пожуривање, тензија, дисање за вратом, пометња, не само што неће повећати учинак већ ће га, напротив, смањити. Потребно је направити истински добру атмосферу на радном месту да би посао био обављен ваљано, уредно и у року, а да истовремено људи могу са радошћу да устану наредног дана – да свој посао не доживљавају као ропство. Што би рекао наш бригадир Дејан Јеремић: „Изем ти ја такав посао ако ти одеш кући уморан“. Притом, није реч о некаквој идеологији лењости, не, ништа не би било погрешније од таквог тумачења. Јер умор, дубински, унутрашњи психолошки умор, не долази од тежине подигнутих килограма, већ потиче, пре свега, из атмосфере у којој се ради, од људи са којима се сарађује, све у свему, зависи од тога колико је окружење натопљено грехом. Уколико би људи чували друге од себе, градилишни пакао би се лако могао претворити у рај – њега нам и даруј, премилостиви Господе, опрости нам грехе и спаси душе наше!

49

Молитвама светог мученика Платона,

Светих мученика Романа и Варула Отрока,

Господе помилуј нас!

(18. новембар /1. децембар, недеља. Ђуре Даничића 2.)

Прилог за сиромашне од продатог телевизора – митрополит Виталије (Образовање #13). – „Какав облик борбе можемо и требамо да предложимо? Најпре треба рећи да се борити морамо. И пастир и његово стадо дужни су да непрестано пред себе као задатак постављају борбу са телевизијом. Најбољи и најједноставнији метод је – продати телевизор што је пре могуће. Овде можемо додати и малу напомену за оне који су духовно прогледали: новац од продаје телевизора приложити за цркву или сиромахе. То је унутар свих могућности први корак, наравно, праведних душа, изабраника Божјих, за које је најважнији циљ у животу – спасење своје душе. Од њих су још блаженији они који нису ни купили тај апарат, нити осећају потребу за њим. Такође, ми добро знамо да се у данашње време тај наш први предлог борбе може сматрати тврдом храном коју не може да прими већина наших верника. Телевизија нас је врло чврсто привезала за себе, а воља нам је нејака и немоћна, тако да ће се на први предлог мало ко одазвати. Но томе се не треба чудити, хероја је увек мало, мученици су увек појединци, праведници увек усамљеници.“ (Митрополит Виталије, „Телевизија као проблем савременог пастирства“, http://borbazaveru.info/content/view/72/1/.)

50

Свети пророче Авдија, Свети мучениче Варлааме, Преподобни Јоасафе,

молите Бога за нас!

(19. новембар /2. децембар, понедељак. Студентски парк 5.)

Укопавањем у Истини против самоубиствене распршености у свету (Самопосматрање #45). – Једно од главних древних монашких правила каже да монах не треба сам да мења место свог подвизавања, већ да се моли и трпи тамо где га је Бог поставио. И као што нам је у ове последње дане неопходна физикалија да бисмо се из виртуелне разузданости вратили духовно-физичкој целовитости, исто тако нам је неопходно што је могуће строжије укопавање у једном месту. У овом свету сазданом од брзине, промене и површности, неопходно је да успоримо, зауставимо се, укопамо и покушамо да допремо до дубље суштине, потребно нам је да дођемо до истине, до онога што је увек исто, у свим променама. Сталне промене и новине су потребне онима који хоће да побегну од себе. Уроњеност у хедонизам рађа непрекидну потребу за бегом од очајања, тог тихог али неуморног пратиоца сваког греха. Али, докле год човек на раменима носи екран уместо главе, он не само што не може победити осећај пролазности – он не може ни да схвати у чему је проблем, он уопште не схвата везу између утопљености у свет и самоубиственог осећаја очајања. Зато често нисмо у стању да схватимо како је самоубиство извршио неки сасвим пристојан младић који је био добро ситуиран, имао девојку, посао, стан. У вртлогу јурцања за варљивим светом, изгубио је себе, своју душу – то га је убило. „Јер каква је корист човеку ако сав свет задобије а души својој науди? (Мт. 16, 26.)

51

Преподобни Григорије Декаполите, моли Бога за нас!

(20. новембар /3. децембар, уторак. Змаја од Ноћаја 2.)

Бодријар о медијском завођењу (Последња времена #11). – „Медији су – генерално – нежни поробљивачи, нека врста моћних хипнотизера. Зато се данас више не говори о репресији него о завођењу.“ (Жан Бодријар парафразиран према: Бранислав Вујић, „О медијима, с посебним освртом на телевизију“, http://borbazaveru.in fo/content/view/10003/ 1/)

52

Ваведењем Пресвете Богородице у храм,

Господе Исусе Христе, помилуј нас!

(21. новембар /4. децембар, среда. Цара Душана 3.)

Напуштена бубамара (Последња времена #12). – Недавно сам чуо један застрашујући податак. Направили су анкету међу децом у основним школама у којој је једно од питања било која им је прва асоцијација на реч „буба“. Од тридесеторо деце, само пет је одговорило „мара“, а чак двадесет петоро „Корели“ (реч је о неком певачу који између осталог пропагира коришћење дрога)! Сунце му пољубим! Заиста је крајње време да се још једном запитамо куда ће нас одвести екранска зависност и шта ће бити са нама ако нешто озбиљно не предузмемо?! Господе, спаси нас!

53

Свети апостоли Филимоне, Апфија и Архипе,

Свети мученици Кикилија, Валеријане и Тривутрије,

молите Бога за нас!

(22. новембар /5. децембар, четвртак. Цетињска 2.)

Пазолинијев захтев за укидање телевизије – (Образовање #14). – „Нема сумње (резултати су видљиви) да је телевизија ауторитарна и репресивна као ниједно друго средство информисања на свету. Пјер Паоло Пазолини је заговарао  „хитно укидање телевизије“, због њене „криминалне ступидности“. „Што се тиче телевизије... ту није реч о подучавању, већ о „примеру“: о „моделима“ које телевизија не образлаже већ само приказује. Како онда да она најизложенија и најнезаштићенија омладина не буде криминална или склона криминалу? Телевизија је та која је у практичном смислу окончала доба сажаљења и означила почетак доба hēdonē.“ (Пјер Паоло Пазолини делимично цитиран према: Бранислав Вујић, „О медијима, с посебним освртом на телевизију“, http://borbazaveru.info/content/view/10003/ 1/.)

54

Свети Амфилохије Иконијски, Свети Александре Невски,

молите Бога за нас!

(23. новембар /6. децембар, петак. Узун-Миркова 3.)

Поправљени Сократ (Православље #45). – „Ја знам да ништа не знам“, мудро је приметио стари добри Сократ. Да, али ја ништавни знам и да Бог све зна и да вером у свемогућег Бога и ја знам све – све оно, наиме, што је неопходно за спасење. Све остало и није истинско знање већ маштање, гордост, прелест, лаж. Слава свезнајућем Богу у векове векова!


1. Преподобни Јустин Ћелијски, На Богочовечанском путу, стр. 170.

---

(Роман Мирослава Маравића Тајна убиства у кругу двојке: Унутрашњи детективски роман о Небеској и земаљској Србији, може се поручити на телефон: 065 20-83-658.)