molitvoslovm

О. Андреј Ткачов: О браку, верности и љубави

Објављено 07 јул 2020

petr i fevronija1ПРОТОЈЕРЕЈ АНДРЕЈ ТКАЧОВ

БЕСЕДА НА СВ. ПЕТРА И ФЕВРОНИЈУ – О БРАКУ, ВЕРНОСТИ И ЉУБАВИ

У име Оца, и Сина и Светога Духа! Данас треба да вам кажем неколико речи о браку, зато што Црква данас прославља Петра и Февронију Муромске, и овај празник је постао свенародни и државни. Одавно се осећа приближавање светског Содома и прослављајућег бесловесног разврата, када ће људи грешити и неће се стидети. Људи су грешили увек и грешиће на исти начин, али једна је ствар грешити, а сасвим друга је пропагирати грех, једно је грешити и црвенети због тога, а друга ствар је грешити и поносити се, и увлачити у грех све већи број људи, у своју ђавољу работу. Управо ово последње се дешава данас!

Замена појмова, замена појмова добра и зла, кад се бришу разлике међу њима, и људи више и не разумеју шта је добро, а шта је лоше. У вези са тим, добра је та иницијатива да празник не буде само црквени, већ и свенародни, државни. Да се поново пред људском савешћу уздигне појам верности, љубави и брака. Све ове три ствари заједно. Породица, супружништво и верност. Супружништво без верности се обесцењује, а љубав која се не завршава супружништвом, имам у виду љубав између мушкарца и жене, она, пријатељство не постоји између мушкарца и жене, а ако постоји љубав, онда ту имамо тајну која је толико висока да апостол Павле каже да је слична односу између Христа и Цркве, и не постоји ниједна ближа сличност и блискост између Христа и Цркве, коју можемо наћи код апостола Павла, осим његовог поређења са браком, брачним соитијем, брачним савезом.

И пошто је овај празник веома потребан, и веома важан, и историјски је важан и на време га прослављамо, морам да вам кажем неколико основних појмова али не да бисте сазнали нешто ново, већ да бисте се подсетили заборављеног, јер за истину је потребно стално понављање, и истину не можемо научити заувек као таблицу множења. Потребно је да стално говоримо себи просте обичне речи.

На пример, постојала је јеврејска традиција да се јутро започиње и дан завршава речима – „Слушај, Израиљу, Господ Бог твој је једини и пољуби Господа Бога свога свим срцем својим, свом душом својом, и свим умом својим“, да човек сам себе подсећа. На пример, ако се зовеш Константин, реци: „Слушај, Константине, ти имаш Господа, Он је Једини и пољуби Господа Бога свога свим срцем, свом душом“, и човек сам себи говори. Као што се и у Покајном канону такође сами себи обраћамо: „Помисли, душо моја, на горки час смрти, и страшни Суд Творца твога и Бога“, ово сам себи говори човек. Значи: „Душо моја, размисли, душо моја, пробуди се, што спаваш“. Значи треба да се стално подсећамо неких основних ствари – да Бог постоји, да је жив, да се налази овде, да је достојан славе, да треба да Му прилазимо са покајањем и вером, да је Он милостив. А ипак је и строг и праведан. И да нас чека Суд, који је неумољив и непоткупљив, и тај Суд ће поделити људе у две групе: праведници ће ићи у Вечни Живот, а грешници у Вечни Огањ, тј.на Суду ће бити решено. И данас нам је близак наш духовни свет. Иза нас се налазе наши греси, а испред је неизвесна будућност и сусрет са Богом, неке просте ствари, апсолутно просте ствари, нема ничег новог, и ничег новог неће ни бити, али сваки пут изговарајући то, обнављајући се, оне дају човеку ново разумевање тога самог.

То је, узгред, принцип, не само духовног живота, већ и на пример, једна наставница је на часу говорила: „Долази дете у први разред и учи именице, као кућа, добош, чаша, мама. Онда опет у петом разреду поново учи именице, само мало опширније, поделу на властите, заједничке, овакве, онакве, и у осмом разреду поново учи именице-али још опширније. А онда рецимо уписује филологију, и на првој години ће опет имати именице - само још опширније, и на мастеру ће опет учити именице - још опширније, и за докторски рад ће опет учити именице“. Јавља се питање: А јел се ви то нама подсмевате? Фарбате нас? Не, то је постојано удубљивање у једну те исту тему, усађивање ума у неку благодатну земљу, чим уђе, не можеш га више извући одатле. И због тога човек стално мора да се подсећа неких простих ствари, од којих о некима од њих данас треба да говорим са вама.

Прво, треба да разумемо да је целовитост брака, ако хоћете основа националне безбедности. Златоуст говори такође ову просту ствар: „Пажљиво погледајте да се свет састоји од држава, државе се састоје од градова, а градови од породица, а породице се састоје од мушкараца и жена. Тј. од ширег долазим до најужег, недељивог. Разбијте савез мушкарца и жене и на крају ћете разрушити сву васељену“. Ово је Златоуст говорио још у четвртом веку. Човек је јасно разумео све проблеме човечанства.

petr i fevronija1

И ево просте, најпростије мисли, у ствари. Посвађајте мушкарца и жену, васпитајте девојчице да не желе да се удају. На пример, маму је муж оставио, и на пример мама од јутра до вечера, од детињства до одраслог доба говори – „Сви су мушкарци будале, мушкарци су овакви, мушкарци су онакви, немој да их слушаш, и уопште и ако се удаш онда командуј над њим, и не потчињавај се“, и и дете тако одраста, и шта – она ће бити способна за брак? Или, родио се дечак, снажан, здрав, румених образа, снажних руку, али су га васпитавали под стакленим звоном, над њим су бдели цео живот, у војску га нису послали, нису му дозвољавали да диже тешко, без шала да излази на улицу, брисали су му нос до 15 година и он је тако одрастао са две леве руке, боји се жена, не може да се ожени, он је сав такав... И шта даље?

Васпитавамо цела покољења људи неспособних за брак. Ако мушкарац и жена у принципу нису способни за брачни живот, према разним параметрима, а не само по свом полном здрављу, већ и психички, физички, морално нису спремни, боје се, не умеју, фемкају се, и све тако до 40 године, као код Крилова. Невеста, девојка је гледала за кога ће се удати, то је веома позната басна, бирала је и бирала и на крају се удала за инвалида и још је била срећна. У почетку их је било много, онда све мање, и мање, на крају је била срећна што је неки инвалид са једном ногом узео за жену. Много оваквих случајева имамо.

Овај савез мушкарца и жене је основна тачка целог света. Одатле потиче све свето. Зато што је брак школа врлина. У браку се људи уче да трпе, уче, јер треба знати волети. То не значи када су се код тебе распламсала осећања ка жени, девојци, и да ти у том пожару разних маштања стојиш под њеним прозором, то још није права љубав. Љубав су целе дуге године труда, правог труда, када се човек мења на боље, и треба да се предамо промени, јер муж и жена мењају једно друго, они постају сасвим другачији после одређеног времена. Нећеш да се мењаш, онда иди на своју страну, и све је готово. Она је тврдоглава, он је лењ, она је оваква, он је онакав, и одједном – нема ничега.

А све то је било, топлина у грудима, серенада под прозором, све је било. Али, то још није љубав. То је полно узбуђење, још неке тамо фантазије, то су све природне жеље, које се у пролеће разгоревају, и још свакакве такве ствари... Али то још није љубав. Љубав је много озбиљнија ствар.

Зашто је потребан брак? Јасно је да када се удајемо или женимо, ми немамо циљ да учврстимо државу, јер сам рекао да је то фактор националне постојаности. Шта је то породица? Зар то нису тата, мама и дете? Породица је тата, мама, деца, 2,3,4, затим бабе, деде, рођаци, рођаке, стричеви, тетке, цео скуп сасвим разних људи који обједињавају неколико покољења. То је породица. А када се ради само о једном покољењу тата, мама и ја, онда она постоји само због рекламног плаката, и одговара да тамо не би много људи цртали, стрица, стрину и још мало дете да држе за руке.

У принципу, у породици мора да постоји много људи: бабе, деде, сав скуп поново, јер је то чврст систем. Погледајте на муслимане, у сваком случају, погледајте Јевреје. Погледајте људе разних нација који живе у клану, и који се шире као печурке са порама, заузимајући велике територије и нигде им неће бити страшно.

Ма где да оде, одмах ће га напојити чајем и отићи ће на спавање. Ујутру ће му дати новац и послати кући. Он нигде неће залутати. А човек који није укључен у религиозни живот, ако је још и без породице, он је сам на свету, никоме није потребан. То је потпуна усамљеност. И то је проблем нашег народа. Али, ми када се женимо или удајемо, ми тим не решавамо глобалне проблеме. Ми решавамо задатак – личност свог живота. Ја хоћу љубав. Човек осећа своју празнину, неиспуњеност када је сам. Мушкарац инстинктивно прилази жени да би испунио себе њом, а жена ван сваке сумње налази пуноћу живота само када се уда, јер она још више од мушкарца осећа своју нецеловитост. И она у тој неиспуњеној целовитости може да пође Богу, и да буде невеста Христова, у монаштву, или би требала да нађе брак , јер без њега се поставља велико питање - зашто ти живиш?

Књига Постања нам говори о томе да је Господ Бог саздао жену-помоћницу човеку, Адаму. Човек је био саздан од земље и Господ Бог му је дао цео списак задатака. Адам кад је завршио неки задатак, добио је задатак да направи Едемски врт. Он је био вртлар. Прва професија првога човека била је вртларство. Ако видите вртлара, сетите се да је то света професија, једна од најстаријих професија. Онда је Бог дао задатак Адаму да да имена животињама, и Адам је посматрао свет око себе и пошто није имао греха, очи су му биле јасне и ум оштар, и разумео је суштину предмета који су га окруживали и давао им је имена. То је био озбиљан задатак. А потом је очигледно почео да тугује, иако Библија о томе детаљно не говори, јер је видео око себе много животиња, свакаквих живих бића - и птице, и змије, и рибе, и звери, и глатке, и крзнене животиње, и оваквих, и онаких, али није видео никога сличног њему, нико налик њему таквом није постојао. Ово је врло важно. Он је почео да тугује јер се осетио усамљен између тог изобиља живота. Није било никога налик њему.

А нама су са сирепом дрскошћу усадили пре 200 година да је човек настао од мајмуна. То није истина, зато што када је Адам видео мајмуне, он се није радовао, није осетио никакву повезаност са том животињом, која је слична њему: „Али то нисам ја“. То није моје. Она није као ја. Мајмун је сасвим нешто друго за човека. А ако се склонимо мало у страну видећемо да су у младој совјетској републици, да би експериментално доказали да је човек настао од мајмуна били вршени експерименти у спаривању девојке и мајмуна, и спаривању момака и мајмуница. Ти експерименти су били тајни и добили су страшне резултате. И то је чињеница 20-тих година. Цео Запад је ликовао, они су тапшали и говорили да су се руски бољшевици дрзнули да ураде такве ствари што наш буржоаски морал на западу не дозвољава. Они нису одобравали то, при чему су ови сакупили добровољце у огромном броју.

petr i fevronija2

Тако да је Адам осећао велику тугу када је Господ дао жену од ребра, неки део њега је узео од њега. И он ју је видео и рекао: „То је кост од костију мојих, и то је плот од моје плоти, и назваће се женом, јер је узета од свог мужа“. И код њега се родило осећање блискости, осећај управо такве радости – „Ево помоћнице моје, која је иста као и ја“. И назвао ју је женом. На јеврејском муж је иш, а жена је иша. У руском језику муж и жена су различите речи, а у јеврејском су истог корена – иш и иша, он и од њега. И Господ Бог му је на тај начин дао помоћницу. И ово је врло важна ствар – жена треба да буде помоћница мужу. Она је апсолутно несамостална од самог почетка. Господ Бог ју је створио да би она помагала мужу. Он ју је због тога створио. Ако жена хоће да буде командант и начелник, испиће горку чашу усамљености. Ту горку чашу разрушеног живота.

Ако опет говориом о елементарним баналним стварима, тамо у Закону Божијем, у Књизи Постања говори се, ако се например, девојка удала, ко јој је најблискији човек? Кажу – мама. Аха, како да не! Муж је! Мама је најблискија док се девојка не уда. Тако је Бог рекао: „Оставиће човек оца свог, и матер своју и прилепиће се за жену, и биће двоје једно у плоти“.

Све док си сам, док се не удаш, ожениш –бволи маму и тату највише од свих, а оженио си се – воли жену највише на свету. А маму и тату после ње. То је Закон Божији и Њега треба да разумемо. А скоро га нико не разуме, због нечега га заборављају, и то је основна ствар. И ако је тако, онда наравно да породични живот неће успети. Зато што девојке, удавши се и поставши жене, настављају да воле и поштују маму више од мужа, и да слушају маму више од мужа и онда пишите писма, и довиђења, такав брак дуго неће опстати. Тиме је грубо нарушен Закон Божији, погажен је, а ми њега или не знамо или знамо, али не примењујемо.

Тако да је жена створена да буде помоћница мужу: ако је муж писац, она је помоћница писцу, ако је муж војно лице, она је верна жена војника, ако је он радник, она је жена радница. И шта је још важно, да не буде да само жену посматрамо? Мушкарац мора нешто да ради да би му она била помоћница. Јер мушкарац који ништа не ради, није достојан да има помоћницу. Ако се мушкарац ничим не бави, а постоји мноштво мушкараца који се ничим не баве, и не желе да се баве, онда је он недостојан да има добру жену. Да би имао добру помоћницу он мора да се бави правим мушким пословима. Он мора да размишља, или да гради, или сади, васпита или да ратује, или да се бави неким другим озбиљним послом, јер на свету постоје хиљаде озбиљних професија, и тада ће он бити достојан тога да му Бог подари помоћницу, која ће га чекати кући, која ће га дочекати пољупцем при сусрету, где ће га чекати скуван ручак, ујутру чиста кошуља, која ће га закрстити пред одласком: „Мили, врати се жив и здрав!“. И он је достојан све те животне среће када се бави корисним послом.

Апостол Павле говори веома важне речи: да би ради блуда свако требао да има своју жену и жена мужа, на руском – „Да не бисте блудили жене имајте свог мужа, мужеви имајте своју супругу, жену“. Јер је човеку веома тешко да сачува чистоту, будући да је сам, живећи у оваквом свету. Највероватније свако од вас на неки начин то зна по себи - да што је слободније друштво, што је више слободнији морал - тим више се људи подвргавају тој зарази и она се шири као, ако неко кине у аутобусу, после две станице сав аутобус кија. Људи се не заражавају само вирусима и инфекцијама, већ и грехом, грешним навикама, грешним помислима. Ако се код добре жене појави покварена другарица, која ће јој уз чај, или на пуш-паузи нашаптати своје интимне авантуре, може да се исквари човек. Колико је тако милиона искварено, колико на исповести извлачимо тона такве нечистоће из људи, или слушамо док они сами говоре. Како да истражимо суштину греха? Одакле он потиче? Од простог разговора: „Знаш шта ми се десило, знаш ово...“ Људи заражавају једни друге грехом, урадили су нешто и више се ни не стиде што греше, хвале се грехом... О томе је такође писано. Пет пророка је писало: „Тешко вама, хвалите се грехом као Содомљани“, јер су Содомљани имали толико искварену природу да су се радовали када греше. Ако би успео да превари некога, био би весео до вечери. Радовали су се греху и хвалили су се њиме. И Господ им је преко пророка рекао „Ако урадите то и то, тешко вама! Тако ћете погинути“.

И нама је јасно у каквом свету живимо. Треба да знамо да брак чува човека од блуда, и да ви не бисте блудели, треба свако да има своју жену, и свака жена свога мужа. То јест, муж је пристаниште за жену, да је нешто не би саблазнило, скренуло са пута... И на посао жена иде стално, пословни путеви, афере, о томе су написане тоне литературе, о томе са сузама говоре на исповести, онда се развлаче по суду због развода, а ноћу је свима јасно шта се догађа... Свако од вас има другарице, другове или сте можда и сами прошли кроз сав тај вртлог, и можда је и вас саме одвео живот на ту страну, и због тога свако треба, по речима апостола Павла, да има своју супругу. Да ти отровна стрела тог рогатог Амура не би доспела у срце, ти бежиш код своје супруге, јер на тај начин ти имаш своју плот, своју рођену плот која ти је због тога и дата, да друге не би гледао и да се похота не би распламсала... Због тога и сам апостол Павле, који није имао жену, врло нежно говори о браку: „Не раздвајајте се једно од другог, не удаљујте се једно од другог, имајући у виду блискост, да вас ђаво не би искушавао у неиздржању вашем“. То јест одређено време постите, молите се, а онда се уједињујте. Да муж воли жену нежном љубављу, у сваком смислу да је воли, а не само да је љуби у чело и поклања љубичицу, или да куца ексер или поправља утикач, већ да је воли тако да му жена одговара истом таквом пламеном оданом верном љубављу. Тако се људи чувају од блуда, и чини живот да човеку више ништа и није потребно јер је ожењен. Неожењеног можете оборити с ногу на било ком месту, а ожењен човек је уплашенији, бојажљивији, стиднији и он увек има право да каже: „Ожењен сам, не могу“ или „Удата сам, имам мужа“.

Притом апостол Павле говори још једну важну ствар – да муж није господар свога тела, већ је жена господарица плоти мужа. Величанствене речи! Као што и жена није господарица свога тела, већ је муж господар тела жене. Када њега боли глава, она мора да зна да није господарица свога тела. Ако он има потребу за њом, као за женом, она мора да се сложи са тим јер је он њен господар, а не она. Радим шта хоћу и када хоћу није за брак, значи ако је потребно - потребно је. То је између осталог послушање. Ту управо постоје такви елементи послушања. Да би се спасао човек, да не погине, већ да се спасе, ти ћеш га једном, два, три пута одбити, четврти пут ће наћи другу жену и ти ћеш да дотрчиш и кажеш ми: „Муж је почео да „шврља“, помозите“...

petr i fevronija3

Чак и Златоуст говори овако: ако ти нечиста жена приђе са „нечистом“ понудом, ти јој реци: „Плот моја, није моја, већ је власништво моје жене, не могу да ти дам нешто туђе. Не могу ти помоћи јер то што је са мном није моје, већ припада мојој жени“. Толико је интересантан брак, разумете ли, да брак спашава човека од блуда. И раније су наши преци знали за то, и раније су хтели да ожене своје синове, удају девојке што је могуће раније, да би се човек расцветавао у браку... Тамо где нема брака, има много блуда, а где постоји брак, тамо нема блуда. Страшно је блудити тамо где постоји брак.

Видите како је брак велик, леп. Против њега се сада води рат, рат против брака. Ја вам сада нећу ништа причати о томе, јер вам све то показују на телевизору. Браком сада зовемо оно што није брак, и уопште, коме је још он потребан? Људи не желе да се жене, да рађају децу, заступају „чајлд фри“ стил живота - да живе без деце, и уопште све вам је то непотребно. А ми, будући да смо православни, на почетку одласка прошлог века, двадесетог, и почетка двадесет првог века некако нам је Господ ставио у главу да се и код нас појаве свенародни празници да бисмо обратили пажњу на најважније ствари у животу – на мушке врлине, и на женске врлине. На мушку снагу, трпљење, благородност, на жељу да ради и да послужи, да не ропће, на жељи да да себе, а не да узима себи. И на женске врлине – верност, тишину, ћутање, услужност, целомудрије, мудрост, бригу, жељу да се рађају и васпитају деца итд. Одатле и потиче сво остало добро. Петар и Февронија се данас славе због тог повода.

Извор: О БРАКЕ, ВЕРНОСТИ и ЛЮБВИ!!! Прот.Андрей Ткачёв (07.07.2016г.)_АУДИО

Превод: Душка Здравковић, Православна породица, јун 2020.