Мирослав Маравић: Дневник физикалца у Кругу двојке, Јесењи стослов 2019.(1-18А)(10)

Објављено 23 април 2020

miroslav maravicМИРОСЛАВ МАРАВИЋ

ДНЕВНИК ФИЗИКАЛЦА У КРУГУ ДВОЈКЕЛЕТЊИ СТОСЛОВ 2019. (1-18а) (10)

...„Бог не би постојао управо ако би се доказало да се Светим Причешћем може пренети вирус. И обратно, ако нема доказа да се макар у једном случају вирус пренео Светим Причешћем – ако имате неки доказ, покажите нам га! – онда је то сасвим довољан доказ да Бог постоји. Ко има уши да чује, нека чује! (Мт.11,15) Јер ако постоје капљице и ако несумњиво постоје вируси и ако постоје докази о повезаности капљица и вируса – а јасно је да се, притом, сви причешћујемо из исте кашичице – како је онда могуће да, још увек, након две хиљаде година такве праксе, не постоји ниједан једини доказ да се неко заразио Светим Причешћем?! А наука је, несумњиво, вишеструко узнапредовала? Значи да је у Светом Причешћу нешто јаче од вируса, а тај неко може бити само Бог. Дакле, или је вирус јачи од Причешћа и у том случају нема Бога или је Причешће јаче од вируса и у том случају има Бога. Бог или вирус, трећег нема! А пошто немате доказе да Свето Причешће преноси вирус, значи да Бог постоји. То би могао бити и философски доказ Божјег постојања: „Вирус не може да се пренесе Причешћем, дакле, Бог постоји“...

Јесењи стослов

1

Пресвета Богородице, светим Покровом Твојим

закрили и спаси нас!

(1/14. октобар, понедељак; Старине Новака 1.)

Духовна дефиниција градилишта (Рад #19). – Градилиште је по духовној дефиницији световна вежбаоница смирења.

2

Молитвама светог свештеномученика Кипријана;

преподобног Андреја; светог Пајсија (Јањевца), патријарха пећког, Годподе помилуј нас!

(2/15. октобар, уторак; Поп Лукина 1.)

Лажна побожност и сирова безбожност (Боготражитељи #12). – Као што нечија лажна побожност ништа суштински не доказује против саме вере – баш зато што дубински ратује против ње – тако ни нечија упорна и искрена безбожност која је несвесна вере, не доказује ништа против Бога, ма колико страшно изгледала – зато што трага за истином – већ пре доказује супротно: да је негде у дубини бића тај човек истински боготражитељ.

3

Свети свештеномучениче Дионисије Ареопагите, моли Бога за нас!

(3/16. октобар, среда; Ломина 1.)

Ђаво и технологија (Боготражитељи #13). – Александар Петровић – један од аутора значајног списа Речник технологије – поседује изузетну дубину, јасноћу, оштрину, моћ дубинског повезивања и одгонетања смисла кроз привид отуђеног и покиданог света. Додао бих само један, чини ми се, не сасвим безначајан детаљ. Потребна нам је, наиме, спознаја извесне личности која се крије иза технологије – то је ђаво, „мајстор сваког напретка“, како је луцидно уочио још Фридрих Ниче. Петровић је свеколико зло (савременог) света сабрао под појмом техологије, све објаснио њиме и у томе је у праву. Али технологија није некаква безлична сила која је човека подјармила „случајно“, већ иза ње стоји сам ђаво који, отпавши од Бога, из зависти хоће уништење човека а у технологији је пронашао готово савршено средство за његово коначно уништење. Ђаво је тај који уз помоћ технологије ствара привид живота док истовремено убија живот. Али да би могао да спозна да ђаво стоји иза сваке лажи, па и иза техологије, човек мора да се бори против сопственог греха. Јер ђаво кроз нашу огреховљеност, између осталог, помућује и спознајну моћ, моћ духовног расуђивања. Господе, просветли нас истинским мудростима из пребогате ризнице православног предања и спаси нас!

4

Свети Стефане и Преподобна Јелена - Јелисавета (Штиљановић), молите Бога за нас!

(4/17. октобар, четвртак; Иван Бегова 1.)

Цртица о једном трагичном парадоксу(Боготражитељи #14). – Пре извесног времена, сећам се, упознао сам једног мајстора који је носио мајицу са мртвачком главом и натписом „Пантера“ а у исто време је прочитао читавих дванаест (?!) књига светог Николаја Охридског. Сетио сам се тога када сам се ових дана чудом чудио над неким старијим интервјуом једног владике који је, уместо да говори о вери, потрошио безобразно много времена објашњавајући неке сасвим излишне финесе везане за рок-критику којом се бавио у младости, а које са Христом и Црквом Његовом баш никакве везе немају. Дакле, један Владика Српске Цркве прича о некаквој рок-критици, уместо да проповеда владику Николаја, док је један усмљеник са мајицом неког безбожног бенда прочитао дванаест књига од светог Николаја – и није пришао Цркви!? Због посветовљености првог – који је у суштини рокер а само формално носи мантију – онај други, који истински трага за Христом, не може да препозна и заволи истинске пастире Цркве, који не само што не пружају истински пример хришћанског живота већ, штавише, личе на оне законике којима Христос поручује: „Тешко вама књижевници и фарисеји, лицемјери, што затварате Царство небеско пред људима; јер ви не улазите, нити пуштате да уђу они који би хтјели“ (Мт. 23, 13).

5

Света мученице Харитина;

свети свештеномучениче Дионисије,

молите Бога за нас!

(5/18. октобар, петак; Тадеуша Кошћушка 1.)

Карелин о паклу (Либерализам #13). – „Човек схвата шта је то Бог тек кад га заувек изгуби.“ (Архимандрит Рафаил Карелин, „Пакао“, https://borbazaveru.info/conte nt/view/10704/1/.)

6

Свети апостоле Томо, моли Бога за нас!

(6/19. октобар, субота; Хрељина 1.)

Спасоносних 4Т (Рад #20). – Трпљењу те терет тера!

7

Молитвама Светих мученика Сергија и Вакха, Господе помилуј нас!

(7/20. октобар, недеља; Кондина 1.)

Уме да физикалише, ал` не уме да тера бицикл (Друштво #20). – Пре неког времена возио сам бицикл улицом и, пошто двадесетак година нисам седао на тог занимљивог али за мене незгодног двоточкаша, у једном трену сам изгубио контролу над воланом, ударио у један аутомобил и огребао га, што сам схватио тек касније, када ме је зауставио неки човек који је седео на тераси и све видео. Касније је изашао и власник кола, видело се да готово уопште није узнемирен, посматрао је штету, интересовао се за стање својих кола, али се видело да му је јако тешко да ме осуди, затим се чак сетио да смо се моја породица и ја борили за Грачаницу – заиста не знам одакле му то, на телевизији тога нема, са интернета или се прича по крају? (А и углавном се жена борила, много више од мене!) – питао сам га колико би то коштало, рекао је тридесет евра, али је онда, као да се угризао за језик, рекао: „Па ти имаш породицу; ма није то ништа; ниси ти то намерно, сваком се деси...!“ Данас, након три недеље, отишао сам код њега, убеђивао га на разне начине да узме новац, заиста сам био изузетно одлучан да не попустим – што је за мене реткост у таквим ситуацијама јер не волим та пренемагања и убеђивања – он се вадио на разне начине: „нисте ви били бахати; ионако треба да фарбам цела кола“, па иако сам ја већ извадио тридесет евра из џепа, на крају, након свих мојих разумних и разложних аргумената и одлучног убеђивања, он је застао, слегнуо раменима и рекао, тихим, нормалним, опуштеним гласом: „Комш`о, ја не могу да узмем новац!“ Оно што је мене поразило јесте свест да то није одлука из главе, не, то је било његово онтолошко стање, видео сам да би он касније буквално презирао себе да је узео новац и тада сам се повукао. Руковали смо се још пар пута, многе лепе речи је још изговорио на мој рачун – потпуно неоправдано, поготово после свега што се догодило – и када смо се растали, заплакао сам од среће и помислио: „Има наде за нас Србе, још увек има добрих људи!“ Господе, помени овог доброг човека у Царству Твоме!

8

Преподобна Пелагија; преподобна Таиса,

молите Бога за нас!

(8/21. октобар, понедељак; Чумићево сокаче 1.)

Енглеска отменост (Политика #12). – Прегледајући неке старије вести, наиђох на ону када су Енглези поново оптужили Русе за још један наводни напад нервним гасом на пар енглеских грађана. Из авиона је било јасно да им је једини циљ блаћење омражене им Русије. Један довитљиви коментатор („Небитан“) приметио је: „За разлику од бруталних Амера који сруше два небодера и побију 5000 људи да би окренули свет на своју страну, Енглези се задовољавају тиме да благо отрују пар случајних пролазника. Баш отмено и са стилом.“ („Небитан“, www.nspm.rs/component/option,com_yvcomment/ArticleID,199447/url...)

9

Свети апостоле Јакове;

свети Стефане Српски (Слепи), молите Бога за нас!

(9/22. октобар,уторак; Цара Лазара 7.)

Непоткупљивост као оружје (Рат #9). –У овом новом, савременом, унутрашњем Косовском боју морамо се изнутра ослободити од наметнутог дефетизма, схватити да још увек није све готово и директно се супротставити, пре свега непоткупљивошћу!

10

Свети мученици Евлампије и Евлампија;

свети мученици Зографски,молите Бога за нас!

(10/23. октобар, среда;

Плато Љубомира Муција Драшкића.)

Ако је човеку који псује Бога много лоше, како онда не постоји ђаво (Друштво #21)? – Сећам се једног физикалца из неке од ранијих фирми у којима сам радио. Пореклом је из неког мањег места на југу Србије. Када се развео се од жене са којом има ћерку, дошао је у Београд да ради на грађевини. Овај помоћни радник је један од оних ликова који се својски труде да не дају на себе, да ни по коју цену не дозволе да изгледају слаби, али којима то никако не полази за руком. Штавише, баш због тог узалудног покушаја да се одбране од завитлавања – највише и страдају. Његово упорно негодовање, напросто је мамило злочесте мајсторе да се бескрајно настављају и омаловажавају га. Но то није ништа толико необично да бих о томе писао – нешто друго у вези овог човека желим да истакнем. Овај физикалац је, такође, један од оних људи који, иако су у основи добри, као да носе неко тешко бреме, некакво дубоко породично проклетство греха – стално су нервозни, мрачни, све им смета, шта год ко око њих уради, њима никад није добро. Но најстрашније су биле његове псовке које је тако неконтролисано сипао у тренуцима гнева, у којима су се, осим уобичајног – а савршено пакленог! – псовања Бога, између осталог појављивали и „црквена врата“ и „крваво дете“. Колико је тај човек несвестан својих изговорених речи, доказује и да је једном, у уобичајној препирци са мајстором који га је завитлавао – у препирци у којој је он сам више пута најстрашније опсовао Бога! – опоменуо тог мајстора, који је такође опсовао, да не псује Бога! Како је страшан грех, како су страшне псовке, како је страшан гнев! И како је страшан ђаво за душу коју је упрегао да врши вољу његову! Господе, помилуј нас и спаси. Амин!

11

Свети апостоле Филипе, ђаконе; свети Теофане Начертани, молите Бога за нас!

(11/24. октобар, четвртак, Палмотићева 3.)

Зизијуласов нихилистичко-содомски појам „заједнице“ (Екуменизам#23). – Зизијуласу није битан начин на који смо заједно, битна је само заједница, форма, заједничко постојање, појам заједнице. Не како постојимо, већ само то да постојимо. „Онтологија уместо етике“, како би се он изразио. Зар то није нихилизам? Зар уништење етичких вредности није нихилизам? И зар пројекција тих без-вредности у Свету Тројицу („Заједница Свете Тројице“) није управо сатанизам? Јер ако неки теолог избаци етику и последично – као што то чини Зизијулас – почне да благосиља содомију као пожељну у Цркви – зар ће се он онда зауставити на томе? Зар неће наставити даље и кренути да узвишену догму о Светој Тројици гради према подобију своје пале теологије? Како теолог који благосиља содомију замишља „заједницу Свете Тројице“ нити можемо нити треба да претпостављамо – још мање можемо и желимо то да замишљамо – али било би заиста добро да нам се један овакав нихилистички филозоф већ једном скине с врата и пусти нас да дишемо чистим, светоотачким православљем које недвосмислено учи да је Света Тројица јединица у Тројици, једна суштина у Три Личности, а не некаква зизијуласовска неетичка „заједница“! Надање је моје Отац, прибежиште је моје Син, заштита је моја Дух Свети, Тројице Света слава Ти!

12

Молитвама светих мученика

Тараха, Прова и Андроника,

Господе помилуј нас!

(12/25. октобар, петак; Браће Барух, аутобуска станица.)

Прва легализација и укидање абортуса (Породица #10). – „Лењин је први у историји европског човечанства увео „право на абортус“. Када је револуционарна „слободна љубав“ разорила брак, Стаљин је схватио да су ствари отишле предалеко, и вратио законске оквире за изградњу нормалне породице, после чега је проблем ничије, такозване „беспризорне“ деце умногоме смањен. Стаљин то, наравно, није урадио из хришћанских разлога, али је био довољно прагматичан да схвати куда води уништење брака и породице.“(Владимир Димитријевић: О моралу, филму и царским мученицима, http://borbazaveru.info/content/view/9932/1 /)

13

Свети мученици Карпе и Папила;

света новомученице Злато Мегленска,

молите Бога за нас!

(13/26. октобар, субота; Хиљаду триста каплара 1.)

Идеолошки праузроци усташтва (Екуменизам#24). – Ако се запитамо како је могућ усташки поздрав, стигао са самог дна пакла: „Уби Србина због Христових рана“? (о ком читамо код Виктора Новака) – одговор можемо добити у ништа мање пакленом „Догмату о непогрешивости папе“ у коме се, при самом крају, каже: „Ако би папа изрекао мишљење против суда Божијег, онда суд Божији треба да буде исправљен и измењен.“[1]

14

Преподобна мати Параскево, Света Петкамоли Бога за нас!

(14/27. октобар, недеља; Михаила Богићевића 1.)

Антонићев нацрт за једну паметну и неопходну савремену теоријско-политичку синтезу (Политика #13). – „Бојим се да ни једна „чиста” идеологија из деветнаестог или из двадесетог века не може да буде водич за разумевање, а камо ли за социјалну акцију, у двадесет првом веку. „Комунисти”, „социјалдемократе”, „либерали”, „конзервативци” – то су само идеолошке налепнице иза којих је, данас, садржај другачији него пре сто година. Не гледајмо на налепнице, не падајмо у још једну клопку. Ново стање света захтева ново мишљење, а можда и нова имена за то мишљење. Идеја очувања породичних вредности, морала и патриотизма је, у основи, идеја конзервације, конзервативна идеја. Треба ли левичари да је због тога одбаце? Идеја јаке националне државе – у смислу суверенитета и спровођења закона, је, изворно, националистичка идеја. Треба ли либерали и социјалдемократе да је забораве? Идеја социјалне правде је левичарска идеја. Зашто би конзервативци били против? Ако живимо у систему у коме је скоро све нападнуто – породица, морал, држава, слобода мишљења, социјална правда... – па зар нећемо породицу бранити као најбољи конзервативци, слободу мишљења као најпреданији либерали, а социјалну правду као најжешћи социјалисти?“ (Слободан Антонић, Ђаво, историја и феминизам: Социолошке пустоловине, antonic_prelom3_%20(3).pdf).

15

Молитвама светог свештеномученика

Лукијана Антиохијског;

преподобног Јевтимија Новог, Господе помилуј нас!

(15/28. октобар, понедељак; Мајора Илића 1.)

Терет као убица демонских помисли (Рад #21). – Физички рад као убица помисли. Тежак физички рад као разоритељ прелесних маштања. Упорно пењање уз степенице под великим теретом, уз исповедање својих небројених слабости, као пут ка Царству Небеском.

16

Молитвама светог мученика Лонгина Сотника, Господе помилуј нас!

(16/29. октобар, уторак; споменик Јосифу Панчићу.)

Једно скромно питање за равноземљаше (Друштво #22). – Признајем, проблем округле/равне земље никада ме није привлачио. Од тренутка актуелизовања тог питања сматрао сам да је оно савршено небитно за наше спасење и да једино озбиљно дејство тог проблема може да буде даље разбијање ионако већ добрано окрњеног православног једномислија. Да ли је земља округла или равна, не знам, али сматрам да то и не треба да буде предмет веровања већ научног истраживања. Упркос неким уверавањима, белодано је да је реч проблему који захтева научни приступ. Ипак, поставио бих само једно питање заговорницима ове теорије. Наиме, ако је земља равна, како они тврде, онда би сунце морало да изађе и зађе у истом тренутку и у Кини и у Србији, то јест, не би постојала никаква временска разлика ни на једној тачки те „равне плоче“ – ако је равна. Да ли је онда могуће да су све временске разлике које имамо, од једног до десет и више сати, заправо, „теорија завере“ против равноземљашке „истине“?! Или би, ипак, било целисходније закључити да са равноземљашком теоријом нешто озбиљно није у реду?

17

Свети пророче Осија;

преподобномучениче Андреје Критски,

молите Бога за нас!

(17/30. октобар, среда; Светозара Марковића 1.)

Заблуделост руске предратне интелигенције (Либерализам #14). – „Несумњиво задивљује готово једногласна подршка фебруарској револуцији у круговима тадашње руске интелигенције. Скоро да и није било утицајног песника, писца, критичара, философа или уметника који је отворено устао у одбрану руског царства.“(Светозар Поштић: „Руски писци као идејни творци револуције“,http://borbazaveru.info/content/view/9937/1/.)

18

Свети апостоле и јеванђелисте Луко;

Свети Петре Цетињски, молите Бога за нас!

(18/31. октобар, четвртак; Браће Југовића 1.)

Православни ДJ-бригадир са гипсарском војском која пости на Крстовдан (Рад #22). – Прошлог месеца смо радили на Крстовдан, на жалост (тешко је, и све је теже: Србији недостаје 90.000 мајстора!), али занимљиво, улазим на градилиште, пролазим поред једног мајстора који поручује некоме преко телефона: „Данас је Крстовдан, пазите добро!“ Вероватно жени поручује да данас не би требало да раде у кући. Улазим у магацин и чујем бригадира како подучава једног физикалца-новајлију у фирми: „Пази синовац! Данас је Крстовдан, данас се пости. Мораш имати неке параметре у животу. Ово није дивљи Запад, ово је Србија.“ Ове драгоцене речи изговорио је Дејан Јеремић – иначе, несумњиво први гипсар Србије – и овде их записујем да их зуб времена не би отргао од вечности којој, несумњиво припадају. Јер ипак се не среће сваког дана бригадир који ће ставити Крст изнад свега а војсци наложити свеопшти пост. Иначе, занимљиво, тог дана су сви у нашој фирми, који су били на том градилишту постили. Пошто сам ишао у куповину за све мајсторе, чак ме је упозорио у полушали: „Попе[2], омрсиш ли ми људе на Крстовдан, завршио си каријеру!“ То је апсолутно нечувено, моја радост је била неизрецива! Где би нам био крај да сви поштујемо сваки пост! Господе, помилуј и спаси нас!

gips tabla posna

Фотографија историјског парчета гипсане табле са списком за продавницу са искључиво посним производима (Крстовдан, 2019.)

---

18а

Молитвама преподобног Марка Аретуског; преподобног Јована Пустињака;

светог Лазара Четвородневног, Господе помилуј нас!

(29. март/11. април 2020, четвртак; Фрушкогорска 4.)

Исцељујући додир Господа кроз Свето Причешће (Православље #48). – Разбуктали су се повици на Цркву зашто се верници причешћују из исте кашичице. Најдаље је отишао другосрбијанац Коракс са својом одвратном карикатуром на којој је на кашичици уместо Причешћа нацртао вирус. То је њихово огледало. На месту где обитава живи Бог, они, уместо Њега, виде вирус. Треба то разумети, наравно, људима који не верују причешћивање из исте кашичице може изгледати као безумље, тако је било и пре појаве вируса, а камоли сада. Не треба их, дакле, осуђивати. Ипак, неки су, да их не би осудили, запали у супротну крајност па кренули, као неки Руси, да бришу кашичицу између причешћивања два верника (?!). У вези тога, можемо се запитати да ли би мања саблазан била да су лепо затворили све храмове, као што су учинили Грци (али је и то, такође, веома проблематично). Јуче сам мало скренуо од свакодневних обавеза и налетео на неку расправу на виртуелној без-личној-књизи (у народу познатијој као фејсбук). Овде ћу поменути само део те раправе у којој је, прво, Објављивач апеловао „на све надлежне да зауставе овакво потенцијално ширење заразе. …Допушта (се) да десетине и стотине људи користе исту кашику. Вера је једна ствар и свако има право да верује у шта хоће, али НИКО нема право да угрожава јавно здравље и безбедност свих нас.“ На ову објаву прво је стигла једна утемељена критика – углавном усредсређена на социјални контекст – са којом је аутор објаве уредно полемисао и расправа се на крају завршила без промене мишљења али у коректном тону. Затим се појавила још једна критика и започела је нова расправа која је испрва деловала уравнотежено, али на самом крају је дошло до чудног преокрета. Тај критичар је прво записао: „Да, свако има право да верује у шта год хоће, па и у то да се зараза може пренети Светим Причешћем; али, да ли је доказан макар ЈЕДАН такав случај? Зар принцип да је свако невин док се не докаже супротно не важи за Бога?“ На то је Објављивач одговорио: „Прво бисмо морали да докажемо да бог[3] постоји да би ишта важило за дотичног господина. Што се тиче капљица, оне несумњиво постоје, као и вируси. Као и докази о повезаности капљица и преношења вируса. Рекох да даље не пишем на ову тему, слободно ме заобиђите, игноришите, whatever“. Критичар му је, на крају, написао: „Бог не би постојао управо ако би се доказало да се Светим Причешћем може пренети вирус. И обратно, ако нема доказа да се макар у једном случају вирус пренео Светим Причешћем – ако имате неки доказ, покажите нам га! – онда је то сасвим довољан доказ да Бог постоји. Ко има уши да чује, нека чује! (Мт.11,15) Јер ако постоје капљице и ако несумњиво постоје вируси и ако постоје докази о повезаности капљица и вируса – а јасно је да се, притом, сви причешћујемо из исте кашичице – како је онда могуће да, још увек, након две хиљаде година такве праксе, не постоји ниједан једини доказ да се неко заразио Светим Причешћем?! А наука је, несумњиво, вишеструко узнапредовала? Значи да је у Светом Причешћу нешто јаче од вируса, а тај неко може бити само Бог. Дакле, или је вирус јачи од Причешћа и у том случају нема Бога или је Причешће јаче од вируса и у том случају има Бога. Бог или вирус, трећег нема! А пошто немате доказе да Свето Причешће преноси вирус, значи да Бог постоји. То би могао бити и философски доказ Божјег постојања: „Вирус не може да се пренесе Причешћем, дакле, Бог постоји“. „Дотични Господin“ (или: Господ је унутра, у Светом Причешћу) дотиче нас и лечи од болести, греха, ђавола и смрти.“ Критика као критика, ништа посебно. Међутим, нешто ми је посебно привукло пажњу. Када сам се, наиме, кроз десетак минута вратио на исто место да видим шта је Објављивач одговорио, опазио сам да је горецитирана критика `ладно обрисана! Аха, рекох, Критичар је, дакле, погодио у мету! Ето великих демократа и заговорника дијалога и људских права – кад постане густо, кад помањка аргумената, једноставно се направе луди и употребе „најјаче“ оружје које које „псеудо-јуродиви“ фејсбук пружа: једноставно обришу оно што је противник написао и тако свима онима који гледају његов профил пруже илузију како су управо објављивачи победници у расправи! Увек је објављивачева последња – каква савршена илузија! Но, приметио бих – ако смем да пружим свој скромни допринос тој неравноправној борби којој сам у чуду присуствовао – да овај Обрисани ипак није изгубио – и то, није изгубио нешто неупоредиво значајније: није изгубио небеску плату (при чему је постигао свој, претпостављам, једини циљ: да управо објављивач прочита његову критику). Јер ово је битка за Царство Небеско, а не за земаљско, пролазно царство. Битка за душу, а не за аплаузе. Чак напротив, најслађа је победа када противник побегне са бојног поља – то значи да је и сам увидео да је остао без аргумената и још значи, надамо се, да ће у том свом добровољном изгнанству мало озбиљније поразмислити о свему. Боже помози!

+ + +

(Роман Мирослава Маравића Тајна убиства у кругу двојке: Унутрашњи детективски роман о Небеској и земаљској Србији, може се поручити на телефон: 065 20-83-658.)


 1. Цитирано према: Архиепископ Аверкије (Таушев), „Духовне основе папизма“, http://sabornik.rs/index.php/crkvene-aktuelnosti/rec-pastira/1408-duhovneosnovepapizma.

2. У овој фирми ме скоро сви зову „Поп“, ваљда зато што сам био помоћник свештеника, мада, мајстори имају обичај да готово сваког ко редовно посећује богослужења зову „Поп“.

3. Мало „б“ је написао цитирани а не онај ко га цитира (нап. М. М.)

---

(Роман Мирослава Маравића Тајна убиства у кругу двојке: Унутрашњи детективски роман о Небеској и земаљској Србији, може се поручити на телефон: 065 20-83-658.)