molitvoslovm

Др Богдан Шеклер: Пренатални рат

Објављено 17 март 2020

abortus6Др Богдан Шеклер

ПРЕНАТАЛНИ РАТ

...Борба с нерођенима је катастрофа сваке нације и сваког народа који је не заустави. Његова будућност је под знаком питања. Такав народ се истражује, не за стољећа, већ брже. У томе суровом рату за истребљење народа, за оне којима се дозволи да се роде нема никакве потврде да је требало баш они да се роде. Они убијени о томе иначе немају ни појма, ни идеје. У ауторовим излагањима за ревизију медицине уопште, пренатални рат против човјека је питање свјетског значаја. Најздравије ће остати нације које пренатални рат одбаце као средство разрачунавања за вријеме и простор...

 

У вијеку злочина, двадесетом вијеку, најкрвавијем у историји људског рода, нова појава је – масовно убијање људи прије рођења или пренатални рат. Сви ратови у људској историји до сада су вођени између рођених људи, било да су у супротстављеним царствима, државама или системима или у идеолошким револуцијама. Позиција супротстављених је била јасна, обе стране су биле у могућности да се боре, а побједник је онај с више моћи – било духовне или физичке.

Сви ратови су били одређени људским разумом, без обзира на освајачке или друге приступе. Пренатални или рат с људима прије рођења стратегијски се води за простор и вријеме. И у животињском и у биљном свијету нема сличних појава, нити биолошког пандана. Битке између врсте и јачег или слабијег, по Дарвину, немају никакве везе с монструозним пренаталним ратом. То је рат између немоћних зачетака у мајкама људске врсте, с једне, и рођених припадника људске врсте, с друге стране. Рат између нерођених и рођених, дакле, познат је и присутан само у људској историји. Ниједна друга биолошка историја не познаје такав сукоб припадника исте врсте.

Човјеков пут од зачећа до рођења повјерен је мајци, која на токовима своје крви, на делти постељице у себи, читавих девет мјесеци држи људског потомка и након тога га рађа. То исто и слично временски али и биолошки имају и све биолошке врсте које рађају насљедство. Ни у једној биолошкој врсти тј. животињском чопору није присутно убијање или клање потомства прије рођења. Чак и крмача која потамани свој накот у народу се сматра биолошки поремећена, али ни то није приближно ужасу људског рода – убијању прије рођења. У природи не постоји ниједна, сем људска, мајка која убија свој плод прије рођења.

То срамно поглавље историје човјечанства утемељено је суровим атеистичким системима. Друштвени систем у завјери са медицинском науком (гинекологијом, психијатријом и психологијом) опрао је савјест, свијест и сваку доброту са срца људске мајке и издао јој оправдање да несметано у себи убија своје потомке зачете природним чином. Испраног мозга по Фројду, подметнули су тој младој мајци – лажне слободе. Лаж њене слободе огледа се у рушењу њеног биолошког континуитета и значаја, па је реална слика таква да овца, кучка, крмача или мачка имају већу моралну вриједност као мајке него ослобођена мајка људског друштва. Та тешка истина пола вијека се скрива од јавности. Организују се друштвене институције, власти и медицински несавјесни кланови да сазнање о суштини абортуса, као јединствене методе за рат против људи – за пренатални рат, не буде објашњена и схваћена.

Суровост тога до сада непознатог, а сада законски утемељеног рата против нерођених, огледа се, на примјер, у податку да се у Србији сваке године од три зачета потомка два убијају у пренаталном рату. Сваке јесени, на свако одјељење првака, два таква одјељења потомака, дјечака и дјевојчица, уклоњена су у сарадњи мајке као биолошког издајника и љекара-гинеколога, уз пуно друштвено признање и подршку. Уклањање потомака у толиким размјерама нигдје у свијету није познато, као на тлу српства. Иако се иста форма рата изводи и у западним земљама (у католичким подручјима и др.), нигдје тај рат није доведен до толике масовности као у балканском православном амбијенту.

Само Гинеколошка болница у Народног фронта и Гинеколошка клиника Клиничког центра Медицинског факултета у Београду заједно убијају годишње у мајкама преко четрдесет хиљада потомака. А када се зна да је свака гинеколошка амбуланта у болницама и центрима, до задњег села, овлашћена и способна да све то с правом ради, број уклоњених потомака прије рођења на територији српства годишње иде на стотине хиљада, а могуће и преко милион зачетника насљедника српства.

Иако све ово звучи драстично и невјероватно, аутор овог текста је у више својих објављених радова те и друге драстичне податке изнео. Колико је то откриће било непожељно, говори податак да је аутор на сједници једне друштвене институције у организацији Српске академије наука реферисао о елементима пренаталног рата, али академик Каназир и други са њиме нису у Академијски зборник о томе скупу објавили тај рад, нити поменули појам пренатални рат, нити је било и једно слово о томе. Рад је, иначе, објављен касније. Код самог излагања на том академијском скупу, једна млада заступница тадашње власти у Србији, као председавајући, супротставила се биолошким оцјенама и рекла да се у Америци рађа не знам колико милиона нежељене дјеце, па нећемо ми ваљда да забранимо абортус. То је проблем Америке, рекао сам, а проблем на овим просторима је масовно убијање потомака из златног трезора свеколиког српског народа.

Мајка, коју су такви идеолози бешчашћа увели у одреде убица своје деце, штићена је лажним појмовима од гриже савјести, као што је тај појам нежељеног дјетета. Нежељено дијете по нашим просторима и у свеколикој нашој прошлости било је само дијете богаљ, прије свега умно заостало, ретардирано, неспособно, наказно и слично, што се рађа. То су нежељена дјеца. Али, подлост уређења и из контекста свеколике борбе против српства излегла је и ту форму специјалног уништавања потомака на овим просторима уз помоћ мајке.

Проглашавање нормално зачетих потомака у трезору насљедства једног цијелог народа за нежељену дјецу је злочин, за који, ако буде правде, савјести и закона, треба да се одговара. Статистика убијених нежељених потомака мора да се утврди, да се саберу све бројке абортираних потомака и да се јавно саопште, и то бројке које се садрже у пола вијека бешчашћа. На основу тих података, лако би се могло видјети какву катаклизму до сада непознату у свјетској историји је прошао наш народ, и на шта је спао, како се истањио.

У одлукама да ножевима, киретама, клијештима и вакуумима крваво прекидају тај невини и природни сан – отац потомка не може да одлучује. А ниже врсте, као голуб и голубица, стално чувају голубиће. Свако упоређење у нашем вијеку иде на штету уништеног величанства мајке.

У новим историјским околностима, опет у српском парламенту, јављају се неке женске групације и траже министарство које би се борило против младе мајке, против дјеце, против сваке идеје да се врати достојанство мајци, жени, породици, оцу и потомку. Таква министарства су постојала пола стољећа.

Пренатални рат са успехом се обавља на младим, најспособнијим мајкама, јер су ученицама, студенткињама, младим мајкама и дјевојкама наметнули закон безумља, елиминишући значај свјесног одлучивања. Гинекологија, која је у томе погледу постала противљудска медицина и техничка манипулација за убијање, о томе ћути. Јавно де... [недостаје део текста – прим. прир.] децу из епрувете, за вјештачко осјемењивање, за зачеће ван материце, за слеђене потомке, за гајење плодова у мошницама мушкараца. Та лажна научна уздигнутост сушта је пракса у тој већ парамедицинској и противљудској вјештини љекарства.

Фројд је дао велику помоћ у организовању таквог покоља у племенима која су насјела лажном напретку и лажним људским слободама, као што је српско и друга православна племена. Он је, као монструозни философ овога вијека, прво елиминисао свијест и све што из реакције свјесног произилази, а то су, прије свега: људска савјест, осјећање одговорности, осјећање части, значај срамоте и стида, опште моралне, духовне, појединачне и друштвене вриједности, па је човјека извео у лутку у људској кожи без икаква садржаја. Те празне лутке којима шкрипе и пуцају коже у виду слободних жена шетају улицама и, како немају савјест, уз потврду од Фројда и друштва, није им битно ни кад затрудне, ни с ким, ни шта ће бити с потомком. Одлазак на абортус сматрају као било коју рутинску љекарску помоћ. У томе су незаустављиве, и иду по четрдесет или више пута на абортус. Не осјећају никакве психичке или физичке тегобе због тога. Њихова савјест је детаљно опрана детерџентима лажне друштвене еманципације и слободе, њих нико не позива на савјест. Сваки ТАБУ из људске историје проглашен је за афричку ујдурму и новозеландски закон, па у томе хаосу без свијести све је могуће и нема крајности.

Та општа философија раскола и пада одржава се и на општем понашању и неважности људске индивидуе.

Монструозност абортуса, као средства за борбу против становништва, не огледа се само у до сада поменутим тезама. Износимо и други монструозни, али реалан и чињенични податак. Заметке које одлубљују с материнске постељицеегзекуционе фабрике гинеколога не бацају као детруис[детритус – прим. прир.], отпад, већ је та маса убијених зачетака сировина за друге медицинске гране, прије свега за ендокринологију.

Године 1990. била је афера јер једна загребачка гинеколошка установа није хтјела, хвала Богу, да потпише уговор с некаквом модерном америчком институцијом која је нудила стотине милиона долара да фетусе (тј. абортиране потомке) добија из наше земље. Тај посао је тамо пропао, али је врло занимљиво да се о томе из Београда није чула ни једна једина ријеч на ту тему. Потпуно ћутање је знак извјесне могућности и оправданости страха и реалне сумње да се и на београдским клиникама абортирани фетуси – не бацају. То је реалност. А из зачетка, фетуса, да би све било јасније, добијају се најквалитетнији, најсавршенији хормони свих жљезда са унутрашњим лучењем. Јер, зачети потомак је савршено здрав и са свим оним што је човјеку потребно после рођења.

Борба с нерођенима је катастрофа сваке нације и сваког народа који је не заустави. Његова будућност је под знаком питања. Такав народ се истражује, не за стољећа, већ брже. У томе суровом рату за истребљење народа, за оне којима се дозволи да се роде нема никакве потврде да је требало баш они да се роде. Они убијени о томе иначе немају ни појма, ни идеје.

У ауторовим излагањима за ревизију медицине уопште, пренатални рат против човјека је питање свјетског значаја. Најздравије ће остати нације које пренатални рат одбаце као средство разрачунавања за вријеме и простор.

Објављено у: „Бели орао: лист Српске светосавске странке“, бр. 4 (15. март 1991)