molitvoslovm

Мирослав Маравић: Дневник физикалца у Кругу двојке, Летњи стослов 2019.(73-90)(8)

Објављено 28 фебруар 2020

miroslav maravicМИРОСЛАВ МАРАВИЋ

ДНЕВНИК ФИЗИКАЛЦА У КРУГУ ДВОЈКЕЛЕТЊИ СТОСЛОВ 2019.(73-90(8)

...Страдање је атмосфера у којој хришћанин најбоље успева, – томе треба народ учити. За православне: страдање је чистилиште. (57) Подвижништво у име Христа треба противставити културном подвижништву у име човека, у име иструлелог и унакаженог европског човека, у име атеизма, у име цивилизације, у име антихриста. Зато је најглавнија дужност наше Цркве: стварати христоносне подвижнике. Лозинка њене садашњице треба да буде: ићи ка христоносним подвижницима – ка Светим Оцима! Подвизавати се подвизима Светих Отаца! Св. Јустин Ћелијски...

 

 

Преподобна Теодора; Преподобни Сергије и Германе, молите Бога за нас!

(11./24. септембар, уторак, Архиепископа Данила 5.)

Благодатни сусрети са светом Русијом (Православље #39). – Снажно благодатни осећај при сваком сусрету са светом Русијом! Невероватно снажан осећај блискости. У Русији, наравно, још увек има много проблема, Русија је, у целини, далеко од светости, али неки дубоко побожни људи – који, између осталог, много воле Србе – у стању су да ме подсете како је леп и ослобађајући осећај када човек плаче од радости... Када певају песму „Наша вера“ Светог Николаја Охридског, Жичког и Грачаничког, или када уметница у песку црта српског војника из Првог светског рата или када руске монахиње певају српске родољубиве песме… У тим тренуцима духовне радости човека обузме снажно осећање да ће руски цар, пре или касније неизоставно доћи... Само нам, Господе, даруј покајање!

74

Свети свештеномучениче Автономе; Пресвета Богородице, молите Бога за нас!

(12./25. септембар, среда, ОШ „Исидора Секулић“.)

Поштић о „знању“ као гомилању информација (Образовање #9). –„Док је раније знање подразумевало духовни преображај који настаје током напорног труда аскезе и испитивања себе, сада се састоји искључиво од нагомилавања информација.“ (Светозар Поштић цитиран према Владимир Димитријевић, „Философија после Вартоломејске ноћи“ http://borbazaveru.info/content/view/8978/1/)

75

Свети свештеномучениче Корнилије,

моли Бога за нас!

(13./26. септембар, четвртак, Адмирала Гепрата 2.)

Добро и зло у Цркви и свету (Боготражитељи #10). – Све што је добро у овом свету, у свом корену је боготражитељско и потенцијално припада јединој Цркви Христовој. Све оно што је зло и што формално припада Цркви, у основи, свој корен има у свету.

76

Часним и животворним Крстом Твојим, Господе Исусе Христе, помилуј и спаси нас. Амин!

(14./27.септембар, петак, Архиепископа Данила 6.)

Анђеоски гласићи малих богомољаца (Православље #40). – Свештеник Атанасије Вучићевић је забележио како је изгледао један богомољачки скуп у црквеном дому: „После службе Божје испунише се сва три одељења црквене куће народом. Позвао сам их да слушају  проповедника брата Ивана, из села Ратара. И он отпоче тихим гласом, лепим шумадијским говором... Говорио је просто, али је открављивао лед око срца и нико за тих пола сата, док је Иван говорио, не трепну... Онда проповедник погледа у ред девојчица које стајаху у кругу пред њим и... чу се прво мекан и пријатан његов глас, за њим и анђеоски гласићи оних пет-шест девојчица. Свет се од чуда забезекну. После неколико стихова погледах слушаоце и – већина плаче. /.../ Обилазио сам после неколико пута са братом Иваном сва три села моје парохије. Свет се почиње враћати правом хришћанском животу. Тај ми препорођени свет у великом броју долази у цркву.“ (Свештеник Атанасије Вучићевић цитиран према: Владимир Димитријевић: Појте Богу нашему, појте, http://borbazaveru.info/content/view/10282/1/.)

77

Свети великомучениче Никита;

Свети Јосифе Темишварски, молите Бога за нас!

(15./28.септембар, субота,Кнеза Милоша 1.)

О прелесним осећањима и пакленим животним последицама (Породица #7). – Закон Божји морамо увек ценити више од сопствених осећања. Ма колико нам се у неком тренутку учинило да би „баш сада могли да направимо изузетак“, ипак, треба увек, у сваком тренутку, да се неодступно држимо Божјих заповести и да ни под каквим изговором не кренемо ка њиховом кршењу. А све око нас нам говори супротно. И безбожно васпитање и западна литература и филмови и рекламе. Кажу, рецимо, да ако човек осети снажну привлачност према некоме, да би требао да се препусти таквом осећању без обзира на све друге околности, чак иако би због тог поступка био уништен брак! Зато у свету (а све више и код нас!) има толико разведених бракова и, последично, толико несрећне и идентитетски разорене деце. Већ то је довољно да се разуме колико је поменуто световно размишљање дубоко прелесно. Јер каква је то „савршена љубав“ која иза себе оставља пустош разореног брака и вероватно неповратно унесрећене деце?! Напротив, наша осећања нипошто нису мерило истине – интензитет осећања не мора да има ништа са истинитошћу. Штавише, и ђаво уме да буде интензиван (још како!), па ипак, „кад говори лаж, своје говори, јер је он лажа и отац лажи“ (Јн. 8, 44). Господе, спаси нас од прелести лажних заводљивих осећања и уведи нас у истинито Царство Твоје! Амин!

78

Преподобни Доротеје; Свети Кипријане;

Света великомученице Јефимија, молите Бога за нас!

(16./29.септембар, недеља, Узун-Миркова 2.)

Сведочанства свештеника о Христовим богомољцима (Православље #41). – И заиста, свештеници који су сарађивали са богољцима, сведочили су о преображајима: рецимо, прота Туфегџић из Мачве: „Њихов живот носи скоро печат светости. Трпељиви су према увредама које често долазе и од њихових домаћих... Не псују и не куну... Обичавају да се моле Богу двапут дневно у току дана, а понеки врше и поноћну молитву... Празницима и недељама иду у цркву и тих дана неће ништа радити, нити би тада шта купили или продали... Поздрављају се увек са: „Помаже Бог!“ и „Бог ти помогао!“ Посте среду и петак и све постове. Причешћују се четири пута годишње... Не живе невенчано, скромно се одевају, жене и девојке се не „беле“ и не шминкају. Не пуше, умерени су у пићу, умерени су и не краду. Када би сви људи били овакви, не би било ни жандарма ни катанца на кошу... Много полажу на исповест. То је и услов да се уђе у ред богомољаца.“ Прота Живан М. Маринковић о богомољцима из Поморавља пише, између осталог: „Необично цене свештенике који проповедају. Исповедају се савесно и сами траже епитимије... Држе постове и неће чак ни у болести да премрсе. Радо дочекују свештенике приликом свећења водице. У кафану не иду, не псују, не причају скаредне приче и вицеве. Сваки богомољац има у кући кандило, славску икону и још безброј икона, тако да зидови собе у којој се моле личе на иконостас. Свака богомољачка кућа има бар Нови Завет, а већина и Свето Писмо.“ Прота Теофановић из Бачке писао је о њиховом хришћанском моралу: „Ако је ко болестан, носе му понуде и испомажу га међусобно. Надгледају породиљу после порођаја, обилазе је и помажу јој у њеним домаћим пословима. При сахрани свог умрлог члана сви присуствују и певају заупокојене песме, тако да се сав свет згрће да чује...“ (Цитати према: Владимир Димитријевић: Појте Богу нашему, појте http://borbazaveru.info/content/view/10282/1/)

79

Молитвама Светих мученица

Вере, Наде, Љубави и мајке им Софије,

Господе помилуј нас!

(17./30.септембар, понедељак; Зелени Венац 4.)

Нацрт за једну будућу теологију физикалије (Рад #18). – Физикалија као насушни контратег аждаји виртуелног света! Екранска аждаја све може да усиса у себе, чак и оно што је најсветије да сведе на естетику, од свега да направи демонску представу која суштински разара веру – једина област у коју не може да продре јесте тело са теретом. Сличан принцип је и са бројаницом: тело подсећа ум да се прене из маштања и врати Богу. Сличан посао обавља физикалија: екрански тоталитаризам стављајући у заграде и тако нас враћајући молитви, доживљају сопствене грешности, спуштајући нас из виртуелног лажног раја у стварни, несавршени, али Богом створени врт нама предат на обрађивање у циљу избављења од проклетства првородног греха. Две хиљаде година манастирског искуства у аманет нам је оставило физикалију као средство смирења, тај делатни, али још увек недовољно цењени драгуљ нама данас у витуелности изгубљенима толико неопходан. Када ћемо се пренути и схватити да је добар део наших све тежих неуроза изазваних међу-мрежном епидемијом невиђених размера могуће излечити – поред молитве и поста – управо физичким радом? Молитвама Светих мученица Вере, Наде, Љубави и мајке им Софије, Господе помилуј и спаси нас! Амин!

80

Свети Евменије Гортински; Света мученице Ариадна, молите Бога за нас!

(18. септембар/1. октобар, уторак; Гарашанинова 1.)

Виђење игуманије Петроније (Политика #11). – Владика Николај је, у војловачком ропству, испричао о једном виђењу из доба борбе против конкордата. То је 24. децембра 1942. записао отац Василије (Костић): „Говорећи о игуманији Петронији, Владика говори да је она врло духовна монахиња, што говори следећи пример: За време конкордатске борбе 1937. године у току једне молитве имала је Игуманија интересантно виђење, које се трипут поновило. Јасно и разговетно је чула глас: Иди и реци Милану Стојадиновићу, председнику владе, који данас држи збор у Петровграду, да се измири са владиком Николајем, иначе пропашће и Српство и Југославија. Игуманија је отишла и саопштила Милану Стојадиновићу све овако. Он је променио боју лица, замислио се, извадио 3000 динара, рекавши: „Сигурно Вам треба за манастир.“ – Не, одговорила је игуманија. Имамо свега; дошла сам искључиво поводом реченога. Иако је Стојадиновић обећао да ће учинити како му је рекла, није испунио обећање.“ И заиста: пропало је и Србство и Југославија (О једном виђењу, http://borbazaveru.info/content/view/9834/1/).

81

Свети мученици Трофиме, Саватије и Доримедонте, молите Бога за нас!

(19. септембар/2. октобар, среда; Обилићев венац 1.)

Мајстори који не пију (Друштво #16). – У фирми у којој тренутно радим, за дивно чудо, мајстори готово уопште не пију алкохол! Евентуално се догодило (а и то врло ретко), да понекад неки придружени члан цимне по коју у току радног времена, или да неко ко је тек почео да ради у фирми има такву навику (али такав се не задржи дуго у фирми). Испочетка тој чињеници нисам придавао велики значај, све док се није догодио вечерашњи излазак у ресторан на вечеру. Сами смо се организовали (позван је био и газда али је био спречен да дође), било нас је деветорица и занимљиво, од толиког броја људи само су тројица окусили алкохол. А чак и од те тројице један је попио само једну ракију пре вечере и касније једну чашу вина, други је попио два пива – све је то савршено умерено за такву прилику, једино је трећи попио текилу и три или четири пива и напио се. Но занимљиво, баш тај што се напио је новајлија у фирми. Чудно друштванце, зар не? Хајде што не пију на послу, то је и забрањено и контрапродуктивно и разарајуће – и газда је разлогом против тога – али да не пију ни када газде нема на видику, и то у толиком броју, и то у ресторану где се обично више пије – то је заиста озбиљан раритет! Ваљда нормална фирма, нормални бригадири, нормална, чак добра, чак веома добра атмосфера на послу и – људи немају потребу да беже у алкохол! Углавном породични људи који делују као да им је и то једно вече опуштања донекле много, делују као људи који таже ка томе да ипак у догледно време крену кући код својих најмилијих које недовољно виђају зато што много раде. Када се сетим разних немилих сцена пијанчења и различитих последичних проблема из других фирми, ово трезно вече ми делује потпуно нестварно, као да сам га измислио да бих улепшао причу, као да се није догодило. Бог ми је дао да радим са трезним и озбиљним мајсторима. Боже, хвала Ти!

82

Свети великомучениче Јевстатије Плакида,

моли Бога за нас!

(20. септембар/3. октобар, четвртак, Карађорђева 4.)

Бесмртност, страдање и подвиг по светом Јустину Ћелијском (Поуке Светих #38). – „Страдање је атмосфера у којој хришћанин најбоље успева, – томе треба народ учити. За православне: страдање је чистилиште. (57) Подвижништво у име Христа треба противставити културном подвижништву у име човека, у име иструлелог и унакаженог европског човека, у име атеизма, у име цивилизације, у име антихриста. Зато је најглавнија дужност наше Цркве: стварати христоносне подвижнике. Лозинка њене садашњице треба да буде: ићи ка христоносним подвижницима – ка Светим Оцима! Подвизавати се подвизима Светих Отаца! (57-58) Православље као једини носилац и хранитељ савршеног и пресветлог Лика Богочовека Христа остварује се искључиво богочовечанско-православним средствима – подвизима, не средствима позајмљеним од Римокатолицизма и Протестантизма, јер су то хришћанства у издању гордог европског човека, не смиреног Богочовека. (58)“ („Унутрашња мисија наше Цркве: Реализација Православља“ (1923) у Преподобни Јустин Ћелијски, Сетве и жетве: Чланци и мањи списи, („Сабрана дела Светог Јустина Новог у 30 књига“; књига 20), Београд, „Наследници Оца Јустина“ и Манастир Ћелије код Ваљева, 2007, стр. 53-59).

83

Свети апостоле Кодрате, моли Бога за нас!

(21. септембар/4. октобар, петак, Николе Спасића 2.)

О провали беса и неопходности трпљења (Друштво #17). – Када би неко којим случајем спровео анкету међу мајсторима и физикалцима са питањем: „Шта вам најтеже пада на градилишту?“, убеђен сам да би се испоставило да то нису ни тешки услови рада ни досада ни окружење већ, несумњиво, изливи беса претпостављеног. Од те пошасти сви беже као од куге! Ни од чега се толико не бежи као од суочења са, најчешће, неправедним гневом шефа. Газда не може све да контролише и исправи, а често (у неким фирмама) има разних подметања, улагивања газди на рачун осталих колега и онда, кад кап препуни чашу, неки несрећник на коме ће се сломити кола може опасно да настрада. Верујем да барем тридесетак посто случајева отказа или напуштања фирме има узрок у описаној ситуацији. Жалосна је чињеница да данас у свету мало ко учи трпљењу, самоконтроли, не узвраћању на зло злом, молитви за непријатеља. Благословеном трпљењу учи нас само Спаситељ: „Трпљењем својим спасавајте душе своје“ (Лука 21, 19); „Ко претрпи до краја, тај ће се спасти“ (Матеј 24, 13).

84

Свети свештеномучениче Фока; Свети пророче Јона, молите Бога за нас!

(22. септембар/5. октобар, субота, Крунска 16.)

Свети Јустин о вечности и духу нашег времена (Поуке Светих #39). – „Време је исечак Вечности; откине ли се од ње, отискује се у неиздржљиво очајну бесмисленост. (...) Био је генијалан и неустрашив (дух времена) у проналажењу маказа којим ће одсећи себе од вечности; сав је упоран у очајној немоћи својој и мрачном боговању свом. (61) Центар је човека: земља и ситне бриге и бригице; центар је Богочовека: Небо и Царство небеско... (62) По духу је времена: гордост – буди горд; по духу је Вечности: смиреност – буди смирен. По првом: главна је врлина бити задовољан собом; по другом: главна је врлина бити незадовољан собом, а бити задовољан Христом. Човек који живи духом нашег времена, гледа само оно што се види, што је времено; човек који живи Христом, гледа само оно што се не види, тј. вечно. (...) Он (Христов човек) рони у тело сваког људског бића, тражи и налази бисер вечности. Кроз трошни дом тела свог он иде ка дому вечном, нерукотвореном, ка дому богозданом на небесима. (...) Земља је бесмислена док се не венча са небом. (...) Време је прелаз и пролаз ка Вечности. Вечност је садржина, станица (=станиште), море у које се слива река времена. Дух нашег времена има један категорички императив: carpe diem (=граби дан!); дух Христове Вечности има свој императив: carpe aeternitatem (=грабиВечност). (...) Крајње је време да се промени мерило: није човек мера свих ствари, већ Богочовек; не треба мерити Вечност временом, већ време Вечношћу; не Богочовека човеком, већ човека Богочовеком; не небо земљом, већ земљу небом... (63) Синови противљења противе се Вечности, противе се Богочовеку, ходе по духу овога света, по духу времена, које се побунило против Вечности. Но синови Божји, синови Христови живе по духу Христове Вечности, по духу онога света, горњега, небескога света; њихов је „живот сакривен с Христом у Богу“ на небесима (ср. Кол.3,3) (...) Дух овога света откине ли се од Вечности, није ли органски део њен – постаје гробница, запечаћена са седам апокалиптичких печата, које нико сем Јагњета Божјег отпечатити не може (Откр.5,1-5) (...) Побеђујући дух овога света ми постајемо људи не од овога света, надрастамо свет и урастамо у Христову Вечност. Свет је нешто што треба савладати. Чиме? – Горњим светом. (64) Савремени хришћани су се уплашили од духа времена нашег: од атеизма и анархизма, од ратова и револуција – и боје се да се боре с њим, не зато ли што су изгубили осећање да је већи Христос који је у њима од духа зла који је у свету? (64-65) Апостоли и мученици, Страстотрпци и Подвижници православни ишли су богочовечанским путем Христовим, и успели су да победе дух овога света... (65)“ („О духу времена: Сестри Ј.“ (1923) у Преподобни Јустин Ћелијски, Сетве и жетве: Чланци и мањи списи, („Сабрана дела Светог Јустина Новог у 30 књига“; књига 20), Београд, Издају „Наследници Оца Јустина“ и Манастир Ћелије код Ваљева, 2007, стр. 60-65).

85

Свети Јоване Пророче, Претечо и Крститељу,

који си зачет на данашњи дан, моли Бога за нас!

(23. септембар/6. октобар, недеља; Топличин венац 2.)

Нехотична поука радикалним феминисткињама из једног женског часописа(Породица #8).–На некој трафици, на насловној страни женских новина, опазихједан ретко леп наслов, који представља цитат извесне Тамаре Грујић. Крупним словима тамо је написано: „Стално бих била трудна.“ Бог Те благословио, Тамара!

86

Света првомученице Текла; Преподобни Симоне; Свети краљу Владиславе и преподобни Давиде Српски, молите Бога за нас!

(24. септембар/7. октобар, понедељак,

Палмотићева 2.)

У каквој атмосфери је писана књига која заговара често причешћивање? (Екуменизам#22). – „Замислите: угледни професор-презвитер седи за радним столом с цигаретом која се дими у његовим устима и пише главу за своју књигу о потреби да се сви причешћују без икаквих ограничења на свакој литургији! Може ли се имати поверења према овој књизи“ (о.Александар Шмеман, „Евхаристија. Тајна Царства) „у коју се увукао дувански дим, а која је посвећена најсветијој Тајни Евхаристије?“ (О. Игор Белов, Николај Каверин, „Изузетно често причешћивање и обновљенчество“, http://borbazaveru.info/content/view/106/1/)

87

Преподобна Ефросинија Суздаљска;

Свети Сергије Радоњешки, молите Бога за нас!

(25. септембар/8. октобар, уторак; Вишњићева 2.)

Један поприлично буцкасти парадокс ђаволових сведока-сарадника (Друштво #18). – Сећам се, једном приликом сам се на грађевини расправљао са једним „Јеховиним сведоком“. У једном тренутку Буца – тако смо га звали – почео је да ме убеђује како су манастири глупост, како сваки човек мора да има жену и тако даље. Моје питање где му је за то потврда у Светом Писму, остало је без његовог одговора. Уместо тога, након извесног времена и приче о разним темама, стигли смо до питања ко ће се спасити и он је почео да ме убеђује како ће се спасити само Јеховини сведоци, тачније, искључиво сто четрдесет и четири хиљаде који се помињу на једном месту. Заиста се помињу тих сто четредесет и четири хиљаде (Откр. 14, 1-5), али не само што се не помиње нешто налик на Јеховине сведоке, нити се игде каже како ће се само сто четрдест и четири хиљаде спасити, већ се у четвртом стиху, управо за њих дословно каже: „Ово су они који се не оскврнише са женама, јер су девственици“ (Откр. 14, 4)! Summa summarum: Не само да није истина да ће се спасити искључиво Јеховини сведоци – и не само да је истина да манастири нису глупост! – већ, чак и по мерилима самих Јеховиних сведока, који уопште не упражњавају монаштво и девственост, а тврде да ће се спасити само оних сто четрдесет и четири хиљаде (који су девственици!), јасно је да за Јеховине сведоке – нема спасења! Другим речима, чак и када би важила јеховистичка тврдња да ће се спасити само та одабрана групација од сто четрдесет и четири хиљаде девственика, то никако не би могли да буду јеховисти који презиру манастирски живот, већ би то могли да буду управо православци чији су манастири изнедрили толико прекрасних девствених светитеља! Уосталом, апсолутно је немогуће да из богонадахнуте књиге нешто избаците а друго учитате – све зарад оправдања сопствене јереси – а да све то скупа на крају, баш као у нашем случају, не постане потпуно бесмислено. Господе, спаси нас од јереси ђаволових сведока-сарадника!

88

Свети апостоле и јеванђелисте Јоване Богослове,

моли Бога за нас!

(26. септембар/9. октобар, среда, Студентски Трг 3.)

Да ли је Ничеов експеримент са самим собом успео – и по коју цену? (Боготражитељи #11). – „Филозофски допринос Ничеа је једино у томе што је практично (својим животом) показао какве су крајње последице његове мисаоне странпутице.“ (Бранислав В. Вујић, „Јанусово лице секуларизма (рационализам и његова сенка)“, https://borbazaveru.info/content/view/10504/1/.)

89

Свети мучениче Калистрате;

Преподобни Саватије Соловецки, молите Бога за нас!

(27. септембар/10. октобар, четвртак,

Економски факултет.)

Слободних сат времена (Образовање #10). – Једна од главних битки нашег времена састоји се у снази воље за исправно и истрајно благословено коришћење слободног времена, ког је, барем у градској духовно загађеној атмосфери, све мање и мање. Када наступи тих слободних сат времена дневно, опредељујемо се између уништавања своје слободе убијањем времена, овоземаљским уживањима у површној забави и, са друге стране, осамљивања, молитве и едуковања – чиме ослобађамо своју душу. Од тог свакодневног опредељивања зависи крајњи резултат: да ли се крећемо ка спасењу или ка пропасти.

90

Преподобни Харитоне Исповедниче, моли Бога за нас!

(28.септембар/11. октобар, петак; Гундулићев венац 1.)

Божија поука преко сивог пса (Прича #4). – Док сам чекао аутобус једног јутра са још пар људи на станици, једној жени је пришао мали сиви пас и почео да јој њуши торбу, вероватно у потрази за храном, али она је врло жалостиво прошапутала да нема ништа. Када је из торбе извадила новац, помислио сам да хоће нешто да му купи за јело, али испоставило се да је то учинила зато што је наишао комби па се спремила да купи карту. Као човека прилично окамењеног срца – који још ни издалека није спознао крајње застрашујуће размере те окамењености – ова сцена, овај сплет занимљивих околности ме је помало насилно натерао да свратим до оближње продавнице и промрзлом псићу купим две стотине грама оне најјефтиније „посебне“ (ех, одиста, врло посебне!) саламе, међу грађевинцима познатије као „подригуше“. Плашећи се да ми гладни четвороножни незнанац не побегне, пожурио сам и најзад га пронашао где пребира неке кесе поред контејнера. Помислио сам како ће се силно обрадовати специјалној салами тако узвишеног надимка, али он ју је тек овлаш оњушио и само једном кратко лизнуо, да би затим потпуно равнодушно наставио да копа по оној кеси. То ме је баш сневеселило, али снашао сам се тако што сам кривицу у себи бацио на саламу, у стилу: „Не једе је зато што је ужасно нездрава, а не зато што бојкотује моју присилну жртву“. Међутим, кад сам то помислио, као да би ме демантовао, поново ми је пришао и најзад се прихватио подригуше, али до те мере лишен било каквог ентузијазма да би сваки барем унеколико проницљивији писац такав поступак описао као: „`Ајде, испунићу и ту дужност, кад се баш мора, али да знаш да ово једем искључиво из милости према теби, иако је ниси нимало заслужио!“ То „једење по задатку ме је заист потпуно дотукло. „Можда бих следећи пут, за промену,“ размишљао сам у недоумици, „добро дело могао да учиним од срца?“ И сетих се псалма: „Срце ми чисто саздај Боже и дух прав обнови у мени“ (Пс.50,10)!

- - - 

(Роман Мирослава Маравића Тајна убиства у кругу двојке: Унутрашњи детективски роман о Небеској и земаљској Србији, може се поручити на телефон: 065 20-83-658.)