molitvoslovm

Мирослав Маравић: Дневник физикалца, Летњи стослов 2019. (55-72) (7)

Објављено 30 јануар 2020

miroslav maravicМирослав Маравић

Дневник физикалца у Кругу двојке, ЛЕТЊи стослов 2019.(55-72)(7)

...Данас, међутим, ствари стоје „мало“ другачије. Данас се облачење жена до те мере приближило апсолутној голотињи и то је постало толико „нормално“ да су чак и веома стидљиве жене почеле да се облаче непристојно – не би ли некако избегле осуду да су конзервативне и „заостале“. Створила се критична маса разголићених и у таквој атмосфери када човек који мисли својом главом види жену у нормалној дугачкој хаљини, одмах може да закључи: „Ово је заиста храбра жена!“...

 

 

55

Свети свештеномучениче Евтихије;

Света мученице Сиро Персијанко, молите Бога за нас!

(24. август/6. септембар, петак; Калемегдански парк 2.)

Град и природа (Самопосматрање #35). – Природа је рај који је Бог створио. Град је пакао који је човек створио. Тишина и мир у природи докази су Божијег постојања. Бука и ужурбани хаос у граду су докази постојања ђавола. По томе да ли нам је лепше у природи или у граду можемо наслутити ком од два царства тежи наша душа, божанском или демонском.

56

Свети апостоле Вартоломеје;

Свети апостоле Тите, молите Бога за нас!

(25. август/7. септембар, субота; Краља Милутина 5.)

Зарастање рана бића по светом Јустину Ћелијском(Поуке Светих #33). – „Препадно, допадно интегрално осећање свесраслости са свим тварима, сверазмрежености. Сваку твар човек допадни осећао је као живи, органски део свог бића. Сазвежђе је било интегрални, једносушни део његове свести и себепознања. Попадно: сваки човек и твар – парчад издробљене грехом душе... (...) Кроз Христа = Цркву врши се постепено зарастање рана бића, срастање, оједносуштавање разједносуштених грехом делова. Жалост за всјех и всја = љубав Христоцентрична магнетска сила, реинтегрирајућа сила.“ („Молитвени дневник 11. (11.1.1921) у Отац Јустин Поповић, На Богочовечанском путу: Збирка мањих радова оца Јустина, Београд, Манастир Ћелије код Ваљева, 1980, стр. 126.)

57

Свети мученици Адријане и Наталија,

молите Бога за нас!

(26. август/8. септембар, недеља; Студентски парк 4.)

Струјна прелест(Самопосматрање #36). – Ђаво је искористио снагу речне брзине да би струјним представама поробио човеков ум, срце и вољу. О страшног ли и невидљивог ропства! – из ког се, за дивно чудо, излази лако, рецимо, елегантним и отменим поступком избацивања екрана свих врста из дома. Ми смо, ипак, уопштено гледано, веома далеко од те свете једноставности, од давно изгубљене свести да имамо слободу да одаберемо, да везаност за екран није никаква обавеза већ само лоша навика која је мало по мало од нас начинила праве робове. Господе, буди милостив и ослободи нас од те савршене илузије живота, избави нас од сигурне смрти, васкрсни душе наше из свих паклених екранских светова и даруј нам истински, Вечни Живот! Амин!

58

Преподобни Пимене Велики, моли Бога за нас!

(27. август/9. септембар, понедељак; Крунска 14.)

Знамење Православља и магнет благодати – преподобни Јустин Ћелијски (Поуке Светих #34). – „Свака мисао да буде окушана молитвом: и рођена из молитве; осећање, мисао, која се не моли, није од Бога, није из дома Божјег, није из Цркве. Смирена философија, молитвена философија је јединствени метод за постигнуће Христософије. Знамење Православља. (...) Када магнет благодати снажно повуче душу у горње светове, тада се човек претвори у молитвену стрелу која муњевито проходи пространства и просторе. Гром благодати удара у срце за многе подвиге и трудове.“ („Записи из Атине-Београда, (Стослов други, 1-2) (20. I1921) у Отац Јустин Поповић, На Богочовечанском путу: Збирка мањих радова оца Јустина, Београд, Манастир Ћелије код Ваљева, 1980, стр. 152.)

59

Преподобни Мојсеје Мурине;

Преподобни Саво Псковски,

молите Бога за нас!

(28. август/10. септембар, уторак; Војводе Бојовића 4.)

Свакодневна мала Косовска битка (Самопосматрање #37). – Бирање између бројанице и скрин-тача у аутобусу, у тим ретким тренуцима када ум има простора за суштински избор, такође је, на микро-плану, избор између Царства Небеског и царства земаљског. Бројаница упућује на Христа, на небо, а скрин –тач на читав свет, на земљу. Оно што одаберем у тим тренуцима – често олако потцењеним – краткотрајног слободног времена, у великој мери може одредити моје будуће деловање и припремити ме за неко озбиљније опредељење. „Добро, слуго добри и вјерни, у маломе си биовјеран, над многим ћу те поставити; уђи у радост господара својега“ (Мт. 25, 21.)

60

Свети Јоване Крститељу, моли Бога за нас!

(29. август/11. септембар, среда;

Калемегдански парк 3.)

О богомољачком пореклу једног острва слободе на обронцима Фрушке горе(Самопосматрање #38). – Насеље Одушевци у Старом Сланкамену је место које ми је веома прирасло срцу, тамо сам спремао испите за време студија; тамо сам – као градско дете – доживео први сусрет са природом и тишином;тамо сам доживео земљотресно покајање – уз Небеску Литургију Светог Николаја Грачаничког у извођењу оца Војислава Билбије, са касетофона пријатеља из детињства који је данас јеромонах. Данас сам сазнао од мајке да је тај плац припадао – што је за мене равно Божијем чуду – богомољцима Стеви и Катици Чонић (нека ми Бог опрости што сам у роману несретној аутошовинисткињи Луцији придодао ово свето презиме – није било намерно!). Тешко је описати колико ми значи ова информација! Штавише, они су се састајали негде у селу и певали богомољачке песме (некада је храм Светог Николе у Старом Сланкамену – који потиче из ХV века, један од најстаријих у Војводини – имао пет свештеника и три ђакона!). Нису имали деце. Празан плац су продали мом деди Димитрију 1963. године за целих сто динара. Деда је на плацу подигао кућу по својој замисли, углавном сопственим рукама и уз помоћ пријатеља и родбине. Плац има поглед на Дунав од ког застаје дах и судар ветрова (или „ружу ветрова“) због близине ушћа Тисе у Дунав који сланкаменачки ваздух чини изузетно свежим и здравим. Могуће да су све ово делићи мозаика разлога зашто се никада не бих могао сагласити да се овај плац прода. Имам осећај да бих тиме изгубио целог себе. Штавише, свест о постојању тог плаца и о могућности да ћу у годинама које долазе моћи чешће да га посећујем, пружа ми наду да нећу доживотно бити осуђен на бесмислену градску брзину и разарајућу буку. Господе, нека буде воља Твоја!

61

Свети Александре Невски;

Свети Кирило, Никоне и Макарије,

молите Бога за нас!

(30. август/12. септембар, четвртак; Крунска 15.)

Христолико срце света: Јустинов Символ Вере(Поуке Светих #35). – „Плашљиво и страсно многи, премноги адорирају (=обожавају) „дух времена“, интронирају га на трон ума свог, клањају му се као цару и богу, приносе му себе на жртву всесоженија, и мисле да Христу службу служе. Време им је критеријум Вечности, а не Вечност критеријум времена. Не осећају да је време без Вечности најужасније метафизичко чудовиште, које из физичког простора исфигурава ругобне фигуре живота, меси материју као тесто и халапљиво је прождире и сатире. (189) А за мене, за мене мизерног и најмањег – Христос је чудесно и чаробно Све. Без Њега – сав би живот био неоправдив ужас, атмосфера наше планете, нашег сунчаног система била би страшан лудачки експеримент, који би неоповргљиво сведочио да је Творац банкротирао и – полудео. (189-190) ...У Њему и кроз Њега време узраста у Вечност, сраста се са вечношћу, добија свој последњи, свој завршни смисао. Христоборци су не-са-вечни, у томе је њихова трагедија и корен пометње; они су маказама хамартичног рационализма одсекли време од Вечности, прогласили га самосталним организмом. Не сишући својим корењем сок из срца Вечности, време се суши, сушичави, солипсизира и – умире, и све христоборско с њим. Није Христос несавремен, но христоборци су не-са-вечни, – то је моје осећање, то је моја мисао и убеђење. (...) Осмељујем се да ти пишем много, јер пишем парче свога Символа (вере) (...) ...Молитва је метод живота и метод философије. (190) Свака твар је за мене символ Бесконачног, символ Бескрајног, јер се свака твар завршава бескрајношћу, свака коначна твар залази једним крајем својим у бесконачност. Ништа није крајно, ништа сопствено своје, све је тајанствено и бескрајно. Мени изгледа да свака твар прича неку тајну Божју, тајну Логоса. (...) Да није мог Сладчајшег Исуса – ја не бих имао тачку ослонца на овој планети; душа би моја ишчилела у безумљу. (...) Заиста, до Христа и без Христа сав је свет до дна био загорчан горчином зла; име му је било горковешће; од Христа надаље свет се облаговешћује, заслађује, обезгрешује. (191)“(„Записи из Атине-Београда, (Стослов други, 1-2) (4. VIII1921) у Отац Јустин Поповић, На Богочовечанском путу: Збирка мањих радова оца Јустина, Београд, Манастир Ћелије код Ваљева, 1980, стр. 189-191.)

62

Пресвета Богородице, моли Бога за нас!

(31. август/13. септембар, петак; Светозара Радића 1.)

Поправљени Платон(Друштво #16). – Лепе душе улепшавају ружно тело, али и ружне душе поружњавају лепо тело. Посматрано из небеске перспективе, ништа не зависи од тела, све зависи само од душе.

63

Преподобни Симеоне Столпниче, моли Бога за нас!

(1./14. септембар, субота; Војводе Бојовића 5.)

Непроцењиви значај искушења за спасење(Самопосматрање #39). – О блажена искушења и по сто пута блажена! Колико нас је Господ пута спасао од паклених чељусти гордости, умишљања и прелесних маштања, само је Њему јединоме знано! И како молитва, до јуче мртва, одједном оживљава чим крену озбиљна искушења! Слава Богу за све!

64

Свети мучениче Маманте; Свети Јоване Постниче; Сви Српски Светитељи, молите Бога за нас!

(2./15. септембар, недеља; Мишарска 1.)

Грех логика Сатане – Христос Логос света (Свети Јустин Ћелијски)(Поуке Светих #36). – „Ђаво то стално и хоће да покаже да је грех неопходност, да је грех природан, да би оправдао себе. Грех је логика Сатане (Свети Макарије Египатски); грех има своју логику; грех има своју философију, своју апологетику, да би оправдао себе, да би показао себе – да је грех неопходан, да је грех природан. То ђаво стално и ради. А Христос је једини прави Логос света, Божја Логика света. Христос је логика добра. Логосност је у суштини света.“ („Записи из 1922, (Стослов трећи, 29-38; 45) (Март 1922; 1922) у Отац Јустин Поповић, На Богочовечанском путу: Збирка мањих радова оца Јустина, Београд, Манастир Ћелије код Ваљева, 1980, стр. 182.)

65

Свети свештеномучениче Антиме;

Свети Јоаникије Први патријарше српски,

молите Бога за нас!

(3./16. септембар, понедељак;Ташмајдански парк 3.)

Поука из посекотине мајстора Александра Лазаревића (Самопосматрање #40). – Наш млади мајстор Аца је виспрен, интелигентан, проницљив. Одувек сам имао осећај да је, за разлику од већине других мајстора, у извесној мери и богобојажљив. Овде ћу описати у пар цртица само један недавни догађај. Сели смо да доручкујемо, а мајстор Аца је, отворивши пластичну кутију са пљескавицом имао шта да види: једна њена страна је била, не тек благо препечена, већ потпуно спржена тако да то заиста није могло да се једе. Тај догађај је прокоментарисао – како је касније тврдио – „у шали“, речима које су звучале као да је заиста прокунуо роштиљ-мајстора: „Да Бог да испекао прсте!“ Када је мајстор Аца, међутим, наредног дана свој прст поприлично дубоко засекао скалпером, након два-три сата, сетио се како је јуче прокунуо оног роштиљ-мајстора и рекао ми: „Мора да сам се посекао зато што сам јуче рекао оно за мајстора из Понча! Има ту нешто!“ У свему, мени је посебно било занимљиво да је он сам први повезао та два догађаја увидевши њихов смисао и ја сам могао само да се сложим са њим без икаквог коментара. Бог нас, кроз овај пример учи да на треба кунути и осуђивати ближње! Помени нас Господе у Царству Твоме!    

66

Света свештеномученице Вавила; Пророче Мојсеје;

Свети Петре Дабробосански, молите Бога за нас!

(4./17. септембар, уторак; Париска 4.)

Разузданост и уздржање (Либерализам #11). – Једном приликом сам, чекајући на поправку телефона у близини сервиса, изашао на улицу да прошетам и опазио содомске активисте како испред њиховог центра деле неке летке. У једном тренутку сам угледао натпис о позиву суграђана на бесплатну проверу да ли су заражени сидом. Размишљам, баш је то весело (gay),зар не? Они прославају свој „понос“, „слободу“, „полну различитост“ и томе слично, па ипак, овај позив на тестирање отвара нам очи за страшне последице, не само содомске, већ и мушко-женске разузданости и неблагословеног начина живота уопште – а та узрочно-последична веза је у нашем турбо-либералном добу постала малтене табу тема. Они би од те страшне болести да се заштите – кондомима! Па чекајте, какав је то живот, каква је то слобода, каква је то аутентичност, каква је то веселост када иза сваког ћошка вребају страшне последице вашег, несумњиво, погрешног избора? Зар није боље, лакше, једноставније, поштеније живети у чистоти, одабрати једну особу за читав живот, обећати јој се пред Богом живим и ту верност чувати до смрти? У целомудрености и уздржању је спас! Господе, помози нам да препознамо истинску духовну сласт као последицу поштовања заповести Твојих! Амин!!

67

Свети пророче Захарија и праведна Јелисавета,

молите Бога за нас!

(5/18. септембар, среда; Карађорђева 3.)

Преподобни Јустин о богомољцима и христоборцима(Поуке Светих #37). – „Бити богомољац данас значи бити врло побожан, живети скромним и морално непорочним животом, који често значи велико самоодрицање и једну врсту правог хришћанског аскетизма. (421) Наш их је народ с правом назвао богомољцима. Као грађани они су врло исправни, као хришћани најисправнији, и у многим местима једини стални посетиоци богослужења у црквама и манастирима. Видећи то, народ их много више цени и поштује него што се то да видети; он их радо гледа и са још већом радозналошћу слуша њихове проповеди. У свакодневном животу они се јављају као савест своје околине и њихов је утицај у томе погледу врло јак и благотворан. Јачином своје вере, чистотом живота, самоодрицањем, пожртвовањем, апостолским одушевљењем, одважношћу и аскетским изгледом својим они дају утисак првих простих хришћана, који с убеђењем и без резерве иду за Христом. (421-422) Они су у истини „јуродиви Христа ради“ (1Кор.4,10), и њихова моћ у народу је огромна, њихова често пута претерана доследност је једино објашњење тајне њиховог успеха као и оно поштовање које им народ указује. Њихов број се свакога дана умножава као и њихов утицај. Број богомољаца само у ранијој Краљевини Србији износио је при крају 1921. године преко 50.000. Кад се узму у обзир све њихове опште особине и методи њиховога рада у народу, онда значи да они представљају читаву једну армију верски убеђених хришћана, међу којима је много путујућих проповедника, који са одушевљењем призивају народ покајању и спасењу душе. Ти проповедници су у огромној већини прости и нешколовани људи из народа. Али зато они знају душу народа, његово стање, његове потребе као и прости народни језик који сваки разуме. Они говоре од срца срцу и никад се не устручавају да кажу и најгорчије истине. (...) Њих узајамно не вежу никаква правила ни статути; цео покрет је спонтан израз духовних и верских потреба многобројних пробуђених душа. Тај чудни процес буђења се непрестано продужује у све већим размерама, са све већом јачином. (...) Њихова љубав према Цркви јесте љубав коју само најбољи хришћани могу имати, но њихово незадовољство савременим животом хришћана је тако живо, да га само њихова јака вера чува од очајања. Њихова необично будна верска свест се буни противу учмалости, верске равнодушности и отвореног неверја у самој Цркви, које им исувише боде очи. Они виде да се данас у Цркви толерирају као пуноправни и исправни чланови и они, чији је живот и рад – негација Цркве. (423) Та искључива ревност за Христа данас је потребнија него икад, данас, када многи од официјалних представника Цркве иду на компромисе са разним, посредно или непосредно, христоборским покретима наше хаотичне садашњице. (423-424) Гледани оком савремених скептика, они изгледају као „занесењаци“; мерени протестантским умом наше интелигенције, они су предмет циничних потсмеха; но за православног човека они су велики знак времена, који се нама даје, да би пробудио успаване на мртвој стражи Христових идеала, да би их васкрсао из мртвачког сна и распалио им душе огњеном ревношћу за напуштено дело Христово. (...) Жедни светоотачке, златоустовске, литургијске молитве, богомољци се сваког празника и недеље слежу у најближе храмове: клече, метанишу, плачу, моле се „за всјех и за всја“. Но често пута можете их видети где пред закључаним вратима дома Божјег они клече у празничне дане: нема господина попе, дом Божји давно је престао за њега да буде дом молитве, заменио га је кафаном; а зар то није хајдуковање, зар да над таквим христоборцем не фијукне бич онога „који власт има“? (424) Треба остати при факту и заледити се од ужаса: богомољци траже продужење религиозно-молитвеног осећања, представници Цркве траже – скраћење, парализовање, умртвљење. Богомољци траже оправослављење кроз молитву и пост, представници Цркве траже да уведу протестантску немолитвеност и не-пост. „Хвалим Те, Оче, Господе неба и земље, што си ово сакрио од премудрих и разумних, а открио си простима“ (Мт.11,25). (...) У самој ствари, то је протест православног срца народног против антиправославне делатности наше интелигенције, просвете, културе и, делимично, јерархије. Но не само то, богомољачки покрет је православни устанак за одбрану Цркве и црквености од антицрквене акције многих-премногих црквобораца. У свештеној ревности својој они су похитали да животе своје ставе на службу Цркви, и уместо да буду прихваћени као подвижници и нови страстотрпци и исповедници Православља, они су били неочински одгурнути и пренебрегнути. (425) Народ је већ почео да местимично изражава јавно своје негодовање против неправославног живота и рада многих службеника наше Цркве, који са беспримерном бруталношћу бацају под нечисте ноге своје и срамно газе најправославније, најцрквеније захтеве православне пастве своје. (426) Неактивност црквених службеника, њихово неправославно занемаривање живог дела Христовог, посматрани светоотачким православним духом, нису ништа друго до директно христоборство. (427) Не знате ли да је хаљинско хришћанство учинило више зла Христу и Цркви него највећи и најубеђенији христоборци? (430)“ („Савремени религиозни покрет у нашем народу“ (ране 1922) у Преподобни Јустин Ћелијски, Сетве и жетвеЧланци и мањи списи, („Сабрана дела Светог Јустина Новог у 30 књига“; књига 20), Београд, Издају „Наследници Оца Јустина“ и Манастир Ћелије код Ваљева, 2007, стр. 421-427, 430).

68

Свети архангеле Михаило;

Свети мучениче Евдоксије, молите Бога за нас!

(6./19. септембар, четвртак; Светог Саве 9.)

Царски пут Православља (Православље #38). – Прва крајност је либерално-екуменска – антидогматски покушај сједињења непомирљивих супротности у једну целину. Друга крајност је демонска мржња и истребљивање противника. Исправан је само средњи пут – догматска непоколебивост и неодступно неосуђивање личности непријатеља – само то је Христов пут.

69

Свети мучениче Созонте, моли Бога за нас!

(7./20. септембар, петак; Француска 3.)

О узроцима нове „саблазни“ (Либерализам #12). – Некада давно, пре сексуалне револуције 1968., док су се жене још увек пристојно облачиле – част данашњим изузецима, дивним верницама које то још увек чине! – велику саблазан је била да жена улицом хода разголићена – тако су се облачиле само проститутке (а и њих је ретко где било у Србији). Насупрот томе, дојити дете на улици било је уобичајна ствар. То је уосталом главна функција женске дојке – као што сама реч каже – дојење детета. Појам дојке у својој основи садржи везу мајке и детета (зато феминисткиње ваљда толико и мрзе тај назив). Данас, међутим, ствари стоје „мало“ другачије. Данас се облачење жена до те мере приближило апсолутној голотињи и то је постало толико „нормално“ да су чак и веома стидљиве жене почеле да се облаче непристојно – не би ли некако избегле осуду да су конзервативне и „заостале“. Створила се критична маса разголићених и у таквој атмосфери када човек који мисли својом главом види жену у нормалној дугачкој хаљини, одмах може да закључи: „Ово је заиста храбра жена!“ Зар онда треба да чуди што у друштву са толико изопаченим вредностима женско дојење детета изазива неку чудну, наопаку врсту саблазни?: „Шта, она дојку не користи као алат сексуалности?! Како се само усуђује да не крши њену основну намену?! Дојити, хранити дете на улици – па то нечувено!“ Да, тако накарадно размишљају „нови сексуални моралисти!“ Господе, спаси нас!

70

Рождеством Твојим,

Пресвета Богородице, спаси нас!

(8./21. септембар, субота; Коче Поповића 3.)

Цртица о крвавој тајној историјиа Новог Београда – Катарина Крстић (Рат #5). – „Зашто Нови Београд питате? Да, са Земуном био је територија под окупацијом Независне Државе Хрватске. Тада је цео простор заправо био српско и јеврејско гробље, побијених који нису увек довођени до логора Семлин и оних побијених у логору које је било најједноставније оставити у мочвари. Јер, простор Новог Београда је заправо мочвара, препуна живог блата које је деценијама гутало све што туда прође. После рата служио је комунистима да прикрију размере злочина који су починили у Београду и Срему. Никада неће бити утврђен број оних које је мочвара прекрила. Броз је одредио да се ту гради град, да близу насели своје најоданије који ће га чувати и заувек заклони и најмању могућност да кости проговоре...“ (Катарина Крстић, цитирана из коментара на једну вест, http://www.nspm.rs/component/option,com_yvcomment/ArticleID,183236/url...)

71

Свети праведни Јоакиме и Ана, молите Бога за нас!

(9./22. септембар, недеља; Каменичка 6.)

Невероватна брзина Шиш-продавачица (Рад #17). – Наручим тако храну за мајсторе у Шиш-ћевапу и увек кад стигнем на ред дивим се невероватној брзини и спретности које испољавају продавачице меса закланих животиња. Та њихова десетосекундна брзина којом припреме оброк делимично је ометена искључиво спорошћу затечене муштерије која не реагује довољно брзо у одговору на питање шта хоће од прилога, као и при плаћању. Другим речима, када би муштерије биле брже, читав процес би трајао још неупоредиво краће. Капа доле! Али похвала не иде и газди-израбљивачу који има невероватно велики промет а бездушно сатире ове мученице које се напросто убише од посла. Убеђен сам – све ми на то мирише – да су им и плате мизерне. Помени их Господе у Царству Твоме!

72

Свете мученице Минодора, Митродора и Нимфодора, молите Бога за нас!

(10./23. септембар, понедељак; Чика Љубина 1.)

Гипс-таблет-на револуција у области куповине: Препорука од срца свим физикалцима света (Прича #3). – Када око десет часова кренем у набавку хране за мајсторе, обавезно собом носим парче гипса, једну таблу величине четрдесет пута двадесет сантиметара. Морам да признам да никада нисам могао да разумем отпор мајстора према тој идеји. Слично томе, они се, рецимо, ужасно стиде да у радном оделу уђу у аутобус. Никада нисам могао да разумем – зашто? Иако читавог живота раде на грађевини, ипак је доживљавају као неко страно тело, нешто туђе и спољашње, не воле да буду препознати као грађевинци. Искрен да будем, никада нисам имао ни најмањи проблем са тим. Штавише, одувек сам волео да се возим аутобусом у радном оделу, чак сам приметио да су људи тада отворенији, лакше се обраћају мајстору/физикалцу него човеку у цивилној одећи, ваљда зато што унапред знају с ким имају посла. И сваки пут, ево већ осам година, кад се појавим са гипсаном таблом да пописујем поруџбине за доручак, јаве се осмеси или коментари попут: „Ма дајте му неки папир, како га није срамота да иде са тим у продавницу, да му се људи смеју?“ Они дакле мисле да намерно правим будалу од себе?! Лепо. Али хајде да за тренутак естетику ставимо у заграде – знам да је то тешко, јер наше екранско доба начинило је од нас визуелне монструме! – и покушајмо да ставимо прст на чело – да расудимо. Док папир лети на ветру, гипс табла је стабилна; може се држати на колицима у продавници и купљени производи штиклирати у току вожње. Услуга брза и тачна. Кад пада киша, могу се носити зелене табле које су отпорене на влагу (оне које се монтирају у купатилима и кухињама) и ако физикалац нема кишобран (а искрено, никада га није имао), запис на табли ће бити сачуван – ако се окрене ка глави – чак и услед најјачег пљуска! Физикалац мокар до голе коже – али гипсана табла са драгоценим списком сува и употребљива! По тој логици, то ми је тек сада пало на памет, при огромним врућинама би у куповину требало носити црвене, противпожарне табле. У случају да се од сунца запали физикалац, табла ће ипак преживети! Поред свега тога, папир се лако изгуби а гипсана табла је тешка, одзвања при паду и практично је немогуће изгубити је. Записи на папиру су по правилу хаотични, тешко је снаћи се у њима, поготово ако на списку има више од десет мајстора. Гипсана табла, напротив, садржи строги поредак и пружа савршени преглед потрепштина, производи су строго сортирани, тачно се зна и ко шта купује и колико је дао пара и колики му је кусур, а при куповини уз гипс таблу у секунди се зна колико је хлеба потребно, колико флаша са водом итд, док се у куповини уз папир обавезно нешто заборави са списка (то говорим из вишегодишњег искуства). Уза све то, папир је досадан и превазиђен, а гипс табла шармира, отвара – усудио бих се чак рећи да (у извесној мери, разуме се) – и ослобађа људе! Док таблети на струју и скрин-тачеви са ограниченом батеријом отуђују људе – увлачећи их у виртуелни „занимљиви“ садржај отуђују их од „сиве“ стварности и живих људи – дотле ова гипс-табла са бесконачном физикалац-батеријом спаја људе, враћа им осмех на лице, извлачи их из робовања машини и изводи их поново у стваран свет. Једна продавачица, рецимо, редовно има потребу да свој потпис оставља на гипс-табли – ваљда је привлаче празна поља? Као оно кад неко поломи руку па му се другови потпишу на гипс, тако се мени, „од физикалије сломљеном“ (ма реторска фигура само!) потписују на гипс-таблу – па и то је нешто, зар не? Друге моја гипс-табла подсећа на основну школу, на табеле из математике. Трећи питају колико кошта гипс по квадрату, руке и материјал – али ту сам немоћан: „Немам појма, знате, ја сам само физикалац, питаћу мајсторе, па ћу вам рећи сутра!“ Неко би можда приметио да бих могао да се уградим у цену, али добро знам да би у том случају физикалчевој радости врло брзо дошао крај. Углавном, не памтим да се том парчету гипса неко није насмејао иако сматрам да је сасвим озбиљна и разложна одлука била да тај делић грађевинског материјала постане саставни део мог система куповине. У крајњем случају, чак иако вас нападну какви насилници да вам отму паре, у самоодбрани их можете млатнути гипсаном таблом по глави. Наравно, хришћански би било окренути им други образ, али у том случају ја бих ипак бранио не само свој новац већ и новац ближњих. Мислите о томе. Заиста, има ли ишта лепше – бити озбиљан а људима мамити искрени осмех на лице и тако им приуштити макар тренутни одмор од брига које се ни побројати не могу? То је нешто што свакако неће променити овај суморан свет, али у овој градској атмосфери из дана у дан све трагичније лишеној радости, чак и једно наизглед безначајно парче гипс-табле може одиграти не сасвим безначајну улогу. Колико је тај свет близу дна када чак и таква једна узгредност представља макар краткотрајну паузу на путу ка свеопштем амбису? Када се, дакле, сабере све што је речено, реците ми, ви који судите само по изгледу, ви, екранизовани робови псеудоестетике, сећате ли се Спаситељевих речи: „Не судите по изгледу, него праведан суд судите“ (Јн, 7, 24)? И да ли је заиста требало плашити се „шта ће свет казати“ и због тога у куповину ипак носити само обичан папир?!

---

(Мирослав Маравић је аутор романа Тајна убиства у кругу двојке: Унутрашњи детективски роман о Небеској и земаљској Србији. Роман се може поручити на телефон: 065 20-83-658.)