molitvoslovm

М. Нина Кригина: Царска породица је идеал хришћанске породице

Објављено 29 јул 2019

Romanov Angels by VelkokneznaMariaМОНАХИЊА НИНА (КРИГИНА)

ЦАРСКА ПОРОДИЦА ЈЕ ИДЕАЛ ХРИШЋАНСКЕ ПОРОДИЦЕ

Монахиња Нина Кригина, житељница Средњеуралског женског манастира подигнутог у част иконе Божије Мајке„Споритељница хлебов”, доктор психолошких наука, у прошлости професор Магниторског државног универзитета, води велики васпитни, просветитељски и мисионарски посао. Она наступа пред слушаоцима са разним темама беседа, али увек остаје немпоменљив живи интерес слушаоца ка речима и мишљењу мати Нине, њено умеће да „допре“ до сваког свог сабеседника, да разбуди у њему најбоље мисли и осећања. Тема предавања, са којим је она почела да недавно наступа је „Царска Породица као идеал хришћанске породице“. О свом новом раду мати Нина говори овако: Хтела бих да поделим своја осећања о овој теми као човек, монахиња, која је до одласка у манастир радила као психолог, која има звања и научне степене, и као мајка чији син расте...

 

Једном ми је један човек кога веома поштујем, рекао да руски људи умеју да боље умиру него да живе. Ја се не слажем са оваквом тврдњом, зато што сматрам: да без праведног живота човек неће моћи достојно да умре. Из простог разлога, што се у самој речи „смрт“налази реч „мерило“ - мера живота, мера онога како је проживен тај живот.

Тако да, што се тиче породичних проблема, са којима се сусрећемо... Ми живимо у посебно време, када се много тога у нашој држави руши. Руше се оне традиције, на којима се некада стварала веома моћна држава. Ми живимо у оно време, када се у Русији руши установа породице, када многе породице имају једно дете или су малодетне, када је стабилан само раст абортуса и социјалних сирочади (социјално сироче, то су деца - сирочићи при живим родитељима), када расте број деце који пуни дечије домове.

И заиста бих хтела да схватим, шта се десило, шта је било изгубљено, зашто се у царско време у Русији за време владавине Николаја II разводило само 2-2,5% бракова, а остале породице су биле чврсте и стабилне.

Шта се догађа са нама данас? Као психолог могу да кажем, да је у датој ситуацији људима врло важно да нађу правилне оријентире, идеале. Да нађу идеалне људе, не теоретски измишљене, већ оне који су реално живели сасвим недавно и од којих нас дели не тако много времена.

Зашто ти људи морају да постигну нешто конкретно, високо, ка чему би желели да стреме и да иду? Такав идеал је неопходан за одрасле, јер им он помаже да преброђавају тешкоће, и за младо, долазеће покољење, јер они тек почињу да живе и врло је важно да се не направе грешке.

Кад сам покушавала да за себе замислим, како би изгледао тај идеал породице у реалном, конкретном случају, схватила сам да се бољи идеал од Царске Породице не може наћи. Јер је то онај ретки случај, када је потпуно цела породица, коју чине отац, мајка и петоро деце, убројана у свете. Притом је та Породица живела не тако давно: веома нас мало времена дели од њихове мученичке смрти, још су увек живи људи који су са њима разговарали лично.

Оним људима који покушавају да данас оснују породицу и који желе да та породица буде срећна, врло је важно да разумеју основе на којима се градила Царска Породица, конкретна породица, која је била срећна у браку. Срећни су били Цар и Царица као супружници - о томе су и писали. Срећни су били и као родитељи - о томе су такође писали. То јест, били су срећни на свим нивоима: и на супружничком, и на родитељском.

И даље би било интересантно да видимо: како су то они успели, јер су живели у веома сложеној епохи, кад је постојало толико тешкоћа и противречности - нимало мање него данас. И како су они успели да у том противоречном свету створе породичну срећу, да осете ту срећу. Сетимо се реченица које је написао Цар Николај супрузи за двадесетогодишњицу брака - писао је да је бескрајно срећан и захвалан Богу за то што су срећа и љубав сјединили њихове животе.

romanoviboja 4

На основу чега је саздан тај брак? Кад сам почела да анализирам документе, архиве, публикације, који су дошли до нас, дошла сам до веома дубоког убећења да садашње покољење веома мало зна о Царској Породици. Чак и ако погледамо наше уџбенике историје и видимо да су они били одобрени од стране Министарства образовања, схватићемо да су ти уџбеници били писани у складу са идеологијом тога времена, у ком су били издати - и врло много од тих публикација, које су се појавиле током година совјетске власти, су биле написане у складу са совјетском идеологијом.

У православној психологији се о томе овако говори: „Ми гледамо на свет кроз прљаве наочаре својих страсти, ми свој унутрашњи свет прилагођавамо ономе што видимо, и прљамо га у већој или мањој мери“. Због тога, кад читамо шта је било некада написано о Царској Породици, о Царици, треба да разумемо да се у томе налази део личног, личне карактеристике човека који је то писао.

Прекретна тачка у мом личном односу ка Царској Породици је био један догађај. Још док сам била студенткиња, док сам једном тако ишла по Москви, видела сам да су у излогу једне издавачке куће биле постављене фотографије Царске Породице. Када сам видела њихова лица, просто сам се заледила, зато што сам схватила да је оно што су нам говорили у школи - лаж. Зато што чланови Царске Породице нису просто аристократе, они су духовна аристократија, што је много више - аристократија духа.

Постоји веровање да се у очима људи одражава небо. То јест када постаје јасно куда је усмерена њихова душа - увис или на доле... Тако да се у очима Светих Царских Страстотерпаца одражава небо - оно, како су живели, то се одразило у њиховом лику.

Анализирајући све што је написано о Царској Породици, дошла сам до дубоког убеђења да је основу њихове породичне среће чинило оно, што се у православљу назива обичном речју-целомудреност. То је она реч, коју се сада труде да прекриже, избришу из нашег речника. Шта је то целомудреност? Целомудреност је целовитост, мудар однос ка животу, чистота душе и тела, сабраност ума, неисквареног страстима. Целомудреност - то је здрав однос ка животу, када се изнад свега налази Бог, и све се дешава, ослањајући се на духовност. Такву целомудреност видимо на примеру живота Царске Породице, у којој је владао традиционални поредак патријахалне породице.

Шта је то патријахални начин живота? Када се на челу породице налази мушкарац, муж и само он. Он се налази у послушању Богу и испуњава Његове заповести - и преко свега тога долази благодат на главу куће. А помоћница глави куће у том послушању, управо помоћница, а не наставница, не учитељица – је његова жена. Она се налази у послушању свом мужу, и због тога благодат иде и на њу. Деца, видећи послушање родитеља, такође одрастају као послушна, и благодат иде и на њих.

И када се ова хијерархија поштује, онда у породици влада хармонија. То је слично соку, који се налази у живој биљци: ако од биљке откинемо неку гранчицу, сок престаје да тече туда. У почетку, тамо има још увек неког живота, али потом он престаје, и лист или гранчица одумиру. Исто то се дешава и у односу са породицом: ако се на неком нивоу нарушава благодат, нарушава се Богом замишљена хијерархија, онда у породици владају велике тешкоће. То је духовни закон који нико не може да укине, знали људи о томе или не знали.

carska porodica svi

У Царској Породици је управо била таква хијерархија, традиционални патријахални поредак живота. Наравно да је Царица Александра могла да у нечему буде емотивнија - свим психолозима је познато да су жене емотивније од мушкараца. Али не смемо да заборавимо да је у Царској Породици глава увек био Цар. И треба да схватимо да се он као мушкарац често саветовао са својом женом као помоћницом, али је крајњу одлуку увек он лично доносио. То је сигурно тако.

Хајте да боље погледамо какви су Цар и Царица били супружници и родитељи, и да упоредимо њихов породични живот са животом многих савремених породица. Сада се веома много супружника разводи у различитим периодима супружничког живота. Познато је да у супружничком животу постоји неколико периода који се називају кризним и код којих постоје одређени фактори ризика од развода. То је прва година супружничког живота, и рођење првог детета... последња криза, које никада раније није било у Русији, је одлазак у пензију.

Проблем је у томе што смо изгубили културу породничких супружанских односа. Зашто смо је изгубили? Зато што у темељ стварања породице не стављамо благочестивост, већ се у основу стварања савремених породица ставља сопствено мишљење и личне амбиције: „Ја сам све најбоље знам, и нико ми неће наређивати“. И шта од тога имамо? То, да после неког времена такве породице, у којима људи не желе да слушају једно друго, почињу да доживљавају огромне тешкоће.

Овде имамо два решења. Прва, и најбоља варијанта, је кад човек дође до сократовског убеђења: „Знам да ништа не знам“ и почне да тражи помоћ код других људи. Друго решење, је када се јави огорчење и жеља да се прекине не само са породичним животом, већ и да се оде из живота; код нас се сваке године региструје 60 хиљада самоубистава.

Није случајно што многи московски психолози говоре о томе да је код нас у Русији целомудрје уткано у центар културног једра нације, и не треба да то занемарујемо, јер ће то довести до рушења државне безбедности.

Што се тиче супружничког живота Царске породице, можемо са уверењем да кажемо да су Цар и Царица били побожни, дубоко верујући људи, целомудрени. Појам целомудрја је и решио њихову судбину: они су живели према Божијем промислу, трудили су се да се веома пажљиво односе једно према другоме и према другом човеку као према светињи. Целомудрје у браку, његова основа је када два човека посматрају једно друго и виде светост другог, онда се и једно према другом односе као према светињи.

aleks

Цар и Царица су се трудили да сачувају то осећање-љубав, и осим тога, они су се трудили да га умноже. Не тако, као што имамо данас: чим се у породици појаве неки проблеми, људи махну једно другом и разбеже се свако на своју страну. Ако се упознамо са оним што је писала Царица Александра, можемо да видимо и да схватимо много тога. При томе незаборављајући да су то били реални људи, који су живели сасвим недавно. „Љубав не расте, не постаје велика и савршена одједном и сама од себе, већ захтева време и сталну бригу...“; „Како је срећан дом у којем сви, и деца и родитељи, верују у Бога. У оваквој кући влада радост пријатељства. Оваква кућа је као предворје неба. У њој никада не може постојати отуђење“; „У уређењу дома морају учествовати сви чланови породице, и најпотпунија породична срећа може бити достигнута када сви часно испуњавају своје обавезе“; „Дом је место топлине и нежности“.

Они су овако живели, породични живот су разумели као „место топлине и нежности“, врло пажљивог односа једног ка другом. Даље. Човека раздиру страсти. Сећам се, како је недавно у манастиру на Новој Светој Гори умро још сасвим млад монах; и дошао је други монах који нам је рекао савршену фразу, која је блиска и разумљива свима. Рекао је:„Тек сам после смрти младог схимника схватио како смо драгоцени једни другима и да нас само грех раздваја једне од других“ – само грех.

Тако да, чланови Царске Породице, пошто нису били монашка породица, савршено су разумели те духовне нијансе, они су схватали да једни од других добијамо разлоге за свађу и размирице. И због тога су се трудили да раде над умирењем својих страсти, трудили су се да показују врлине. О томе можемо сасвим конкретно да говоримо, упознајући се са писмима и одломцима дневника Светих Царских Мученика. На пример, Царица Александра Фјодоровна, која је свом душом постала православна, је писала: „Ка спасењу треба да стремимо сваки дан и час, оно се достиже не само нашим читањем, већ усрдним трудом, сталним отрежњењем.“ И даље: „Онај који живи - узраста, а слеп је већ узрастао“.Цар и Царица су стремили ка спасењу, и то им се и дало, као и свој њиховој деци. Због тога су сви они, без изузетка, убројани међу свете.

Овде треба посебно да застанемо на томе, какви су као отац и мајка били Цар и Царица. То је врло важно из једног простог разлога. Сада велики број родитеља говори да они просто немају времена за васпитање деце и разговор са њима, јер су много заузети на послу. У поређењу са Царем, говорећи савременим језиком, хајде да размислимо: а ко је више од Њега био заузетији на послу? Иако се то тада називало служба... „Служити Богу, служити Отаџбини...“

carprobakazan

Он је на својим плећима носио бригу о целој држави. Николај II је био особа која је савршено разумела да ће за свој посао морати да одговара пред Богом. У многим сећањима о Цару која су дошла до нас можемо да прочитамо да је он био сјајан отац. Наравно да је био много заузет у служби, али оно време, које је могао да проведе са својом породицом, он је користио толико мудро, да га можемо прогласити за примерног оца за све. У својим сећањима, васпитач и наставник царске деце, Пјер Жиљар, наглашава да је Цар за децу био отац, и Цар, и друг. И то се објашњавало тиме што су пред Царем као Владарем сагињали главе и министри, и духовни јерарси, и њихова мајка која се налазила у послушању мужу.

О улози оца-Цара је речено да је био добар отац, отвореног срца које се одзивало и на радост и на несреће деце. У несрећним заједничким породичним вечерима, Цар је лично са одличном интонацијом читао деци дела руских класика. Обратите пажњу на овај детаљ: он није узимао за читање оно што му је било прво под руком, већ је смишљено одабирао књиге, са чијим читањем је „излазио“ у породицу. И то је такође показатељ брижног односа ка својој деци, ка својој породици, освешћивања своје одговорности за васпитање деце. Ми то данас морамо да научимо на примеру Цара.

Нажалост, у савременим породицама ми често видимо нешто друго - да мајка и отац долазе са посла и говоре: „Уморни смо“. Деца се уместо живог контакта са родитељима задовољавају телевизором или компјутером. То није постојало у Царској Породици: постојала је мера духовне одговорности, целомудрени однос ка животу и својој деци.

Хајте да погледамо шта доживљавају наша деца када проводе заједничке породичне вечери са родитељима? Она схватају да их родитељи воле. Јер је у било ком другом случају тешко објаснити да их волимо. Они налазе своје сопствено објашњење: да нас родитељи воле, они би нашли време за разговор са нама... Наша би деца у таквим вечерима осетила љубав, не страсну, већ духовну љубав која би помогла породици да се држи заједно у свим тешкоћама, која би им помогла при неопходности да се попну на Голготу заједно, кад нико неће задрхтати, издати.

RomanoviTobolsk

Задржаћемо се још на Царској Породици. Управо су преко Цара, преко оца, деца научена да се баве физичким послом. Познато је да је Цар био физички веома развијен човек, од детињства научен на рад; волео је веслање. Због тога су у Царској Породици морнари учили децу да веслају и пливају, они су такође учени да одржавају ред и чистоћу у кући и у дворишту. И то није било неко фолирање, већ родитељска мудрост. Још једном могу да нагласим да у њиховом васпитању нису постојале било какве крајности.

Насупрот томе, крајности се данас јављају у неким савременим породицама, када родитељи не припремају своју децу за реалан живот. Једна од крајности се састоји у томе што одрасли почињу да плаше децу свим страховима живота, и њихова деца постају бојажљива, која се боје да самостално ураде нешто елементарно. Или, супротно овоме, хистерична, живећи по принципу „биће шта ће бити, ја ништа не могу да променим“. Друга крајност је када се родитељи труде да створе за дете идеалне услове: све проблеме који се појаве код детета преузимају на себе и на тај начин васпитају у деци беспомоћност и зависност од услова.

За Царицу можемо да кажемо да је била веома мудра мајка. Васпитач Царске Деце, Пјер Жиљар, је писао овако: „Она је била обдарена најлепшим моралним особинама и увек се руководила најблагороднијим побудама. Била је искрена према себи, према људима и пред Богом“. Она се никада не би претварала да је постала православна. И ако је она напустила претходну протестантску веру и прешла у православље, онда га је прихватила свим срецем, о чему је и писала у своје време. Била је савршена мајка: добра, врло топла, увек се одазивала на потребе своје деце. У Царској Породици је све било зачуђујуће природно и хармонично, Александра Фјодоровна је била савршена супруга и мајка. И због овога она може постати узор за многе савремене жене које се посвећују каријери, баве се својим имиџом или пре свега размишљају о самој кући, а не о деци.

Посебно ћемо истаћи да је Царска Породица била многодетна: у њој се васпитало петоро деце. Због свог садашњег посла знам да у савременим породицама има врло много проблема везаних за дечије свађе. Чак два детета не могу да буду сложна: почињу да се свађају, код њих се јавља нека љубомора у односу на родитеље и у односу родитеља ка њима. А да ли је тако било у породици Цара? Било је. Јер су то била реална деца, са својим погледима и осећајима. Али је мајка покушавала да влада ситуацијом. У једном од писама старијој ћерки, Царица пише: „Не свађајте се једно са другим, то је стварно веома ружно. Увек се волите и будите добри“.

aleks igra deca

Овакве мале цртице, мали додаци портрету свих чланова Царске Породице, нам омогућавају да се ближе упознамо са њиховим животом. Да ли су Цар и царица успели да васпитају достојну децу која воле једни друге? Јесу. Ево једног детаља из наше приче: четири девојчице, четири кнегиње су се често потписивале у својим писмима под једним именом, састављеним од првих слова њихових имена - ОТМА (Олга, Татјана, Марија и Анастасија). У којој савременој породици данас имамо овакво јединство?

Romanov Angels by VelkokneznaMaria

Што се тиче Царевића Алексеја, ситуација је сложенија. Пред родитељима се налазио посебан задатак његовог васпитања, јер не расте просто син - већ дугоочекивани син, љубимац свих, расте наследник престола земље, коју су они веома волели и били њене истинске патриоте. Као резултат је одгојено такво дете, о коме су људи око њега често говорили, да ће од њега бити велики Руски Цар. Постоје и сећања како је Царица учила свога сина. Она је говорила овако: „Не треба да се гордиш своји положајем - пред Богом су сви једнаки“. И тај осећај да су пред Богом сви једнаки - је најбитнији у васпитању човека.

На крају предавања желим да наведем још један исказ Царице Александре: „Родитељи морају да буду онакви, каквим желе да виде своју децу - не на речима, већ на делу. Они морају да уче децу на примеру свог живота“. То је стари педагошки приступ, познат већ много векова. Једна ствар је знати, а друга - то знање применити у свом животу као пример за своју децу. И пример Царске Породице који смо дали је веома погодан!

Сетите се како се понашала Царица кад је почео Први светски рат. Она је пошла да ради као милосрдна сестра у болницу, у којој су лежали војници и официри, који нису штедели свој живот за Бога, Цара и Отаџбину. Она је пошла као мајка која воли, јер је, како је писала одмах после своје коронације, она осетила да је то било њено венчање са Русијом, да су Руси постали њена деца. Такође, као што је седела поред постеље свог болесног сина, тако је седела и поред постеље рањених руских војника, молећи се Богу да олакша њихове патње. Она је радила и у операционој сали током најтежих операција. Познато је да су многи војници и официри, који су се налазили на граници смрти, молили Царицу да просто поседи заједно са њима, и она никада није то одбијала.

sestre

Поступак мајке је постао узор и за Велике кнегиње, оне су следиле за њеним примером. Старије кћерке, Олга и Татјана, завршивши курс за медицинске сестре, такође су пошле да помогну у болници. Многи знају како представнице женског пола реагују на крв, на отворене ране; не може свако да превазиђе тај страх - само онај који има срце које воли људе. А те младе девојке су радиле у операционој сали... Марију и Татјану родитељи нису пустили да помажу у болници, али су помагале рањенима: припремале су завоје, шиле су постељину.

Источник: «Православная газета», Екатеринбург

16 июня 2008 г.

http://www.pravoslavie.ru/36791.html 

Превод: Душка Здравковић, Православна породица, јул 2019.