molitvoslovm

Мирослав Маравић: Дневник физикалца, Летњи стослов 2019. (69-74)

Објављено 03 јул 2019

miroslav maravicМИРОСЛАВ МАРАВИЋ

ДНЕВНИК ФИЗИКАЛЦА

Летњи стослов 2019. (69-74)

Поштовани читаоци, почињемо са објављивањем ауторски текстова наших сарадника. Први међу њима је наш брат у Христу, Мирослав Маравић, аутор романа "Тајна убиства у кругу двојке: Унутрашњи детективски роман о Небеској и земаљској Србији". Такође, позивамо заинтересоване да нам шаљу своје ауторске текстове, анализе, приче... ради објављивања. Наша имејл адреса је: Ова адреса ел. поште је заштићена од спамботова. Омогућите JavaScript да бисте је видели.  .

 

 

Духови, трећи дан, 2019.

Царе Небески Утешитељу, Душе Истине, дођи и усели се у нас и спаси Благи, душе наше!

(5./18. јун, уторак)

О писцу и писању (Књижевност #1). – ...Размишљајући колико већ има тога објављеног, колико има новинара и писаца и, колебајући се да ли треба додати још једну кап у то море свега доброг и злог, сетио сам се мисли једног философа који је, баш услед поплаве разних писаца, рекао, парафразирам, да сваког писца треба третирати као злочинца који тек у извесним случајевима заслужује помиловање. Дакле, прихватити одговорност да се у поменутим околностима пише и притом очекивати помиловање, то је помало претенциозно... Све у свему, без надахнућа Светим Духом, Кога данас славимо и мислима Светих отаца, писцу се црно пише...

Равнотежа између читања и рада (Рад #1). – Многи људи имају отпор према физичком раду. Нехотично се јавља осећај сажаљења према образованом човеку који се из нужде запослио на градилишту – а данас је у оваквој Србији све више таквих. Међутим, Свјатјејши Патријарх Павле, који се ни сам није стидео физичког рада, говорио је да та делатност нипошто не унижава човека – напротив. Понављао је мудру изреку Мике Аласа: Кад радим физички, одмарам се интелектуално; кад радим интелектуално, одмарам се физички. Заправо, та комбинација физичког и умног рада представља савршену хармонују у човековом животу. Уосталом, физички рад је редовно повезан са сиромаштвом, а сиромашни су ипак ближе спасењу од богатих (не нужно, наравно, али у пракси је тако). Сиромашан човек има мање времена које би могао да потроши узалуд а управо физички рад помаже човеку да испуни време, помаже му и да се смири пред Богом, да схвати сопствену ништавност. Оно „у зноју лица свог јешћеш хлеб свој“ (Пост. 3, 19) заиста је неопходно за спасење. Када човек само стоји или седи, демони надјачавају његову душу. Наравно, Светитељи који су кроз физички рад досегли Христа, Светитељи који се у њима настанио, можда више и немају потребу за физичким радом (можда, не знам), али нама обичним смртницима физички рад је неопходан. Заправо, мени уопште није јасно како се спасавају људи који по читав дан седе за компјутером – па макар на њему читали најпобожније књиге... Све у свему, зашто не треба сажаљевати образоване који се баве физичким радом? И данас се сећам једне упечатљиве сцене. Радили смо фасаду на кући једног ванредно богатог, и рекао бих, опасног човека, била је велика жега напољу. Чекао је да му се породи жена, три пута сам прошао поред њега у дневној соби и сва три пута је седео испред теле-визије а у једном тренутку сам спазио да гледа, ни мање ни више – Сунђер Боба. Опасан и богат човек гледа Сунђер Боба који са женским трепавицама промовише хомосексуализам. Заиста се никада се не бих мењао са њим. Не само због, вероватно неправедно стеченог богатства, већ и због толике духовне празнине која се покушава надоместити виртуелним смећем. Ко није спознао лепоту физичког рада, уистину је пропустио важну ствар у животу. Без рада, уз молитву, нема духовне радости.

Преподобни Висарионе; Преподобни Иларионе Нови, молите Бога за нас!

(6./19. јун, среда)

Мала нехотична диверзија из гроба (Либерализам #1). – Пре неког времена наишао сам на занимљив податак да је Жан Пол Сартр био противник веровања да се хомосексуалци рађају као такви. Напротив, у складу са својом филозофијом, веровао је да је свако има слободу да бира, укључујући и сексуално опредељење. Иако ми је Сартр готово у свему осталом одвратан – његове загушљиве књиге као да смрде на дуванским димом испуњену просторију у којој су писане – тешко је не приметити колико француски филозоф овим ставом пркоси данашњој политички коректној ЛГБТ-идеологији. Овај став је посебно занимљив баш зато што је Сартр готово у свему био њихов човек, екстремно либералан (и поборник насиља, наравно, кад затреба!), али ето, у тој једној малој ствари, ипак је мислио својом главом. Зато верујем да би у нашој прикривено тоталитарној савремености чак и Сартр, када би се којим случајем појавио, био под неком врстом макар прећутне забране – ако не и нешто горе...

Свети свештеномучениче Теодоте Анкирски, моли Бога за нас!

(7./20. јун, четвртак)

Кад иконоборац оснива „верску заједницу“ (Политика #1). – Црна Гора је на ивици грађанског рата. На таласима цариградско-украјинског раскола, тензије свакодневно расту у тој малој земљи у којој је чак и Српска православна црква сваким даном све мање пожељна. Познато је да је извесна саветница Мила Ђукановића изјавила како би „спалила српски православни храм и сва говеда у њему“! А наша власт уочљиво гласно ћути, штавише, чини се да је то договор, да је у питању освета неким великодостојницима због гласне критике српског режима. Сећам се једног прилично узнемирујућег догађаја, било је то почетком двехиљадитих. Ђукановић, који је и тада био председник Црне Горе, отворио је изложбу из области такозване „модерне уметности“ на којој су биле изложене „иконе на којима се налазио измет“. Постоји ли иједан случај у свету да је председник једне земље, који се толико наругао Христу, недуго потом основао некакву, макар и лажну „цркву“ попут „Цпц“?! Слична изложба се догодила и у Русији отприлике у исто време, али неки младићи су физички уништили ту безбожну поставку и тако спречили ругање Христу.

Свети великомучениче Теодоре Стратилате, Бога за нас!

(8./21. јун, петак)

О недељном убијању Бога на градилишту (Рад #2). – Рад недељом, поготово више недеља за редом, то више није ни ропство, то је потпуна изгубљеност. А тек радити добровољно недељом, то је најгрубље кршење Божије заповести, то значи веровати да је могуће нешто зарадити без Божијег благослова и притом лудо веровати да је могуће уживати у плодовима тог неблагословено зарађеног новца. Рад недељом је прави пакао. Човек губи онај природни недељни ритам који његов живот чини уравнотеженим. Одмор недељом и Света Литургија – то је смисао, циљ читавог мучења током недеље. Одузмите човеку тај циљ и одузели сте му смисао живота. И онда, кад крену да се нижу несреће једна за другом, људи се као у неверици – заправо у неверовању – питају: „шта ли сам ја Богу згрешио?“

Свети Кирило Александријски, моли Бога за нас!

(9./22. јун, субота)

Монаштво, тврд орах (Православље #1). – Када наиђем на Зизијуласову страшну хулу на старчество, Часни Крст, етику, морал... кад видим колико се ђаво грчевито бори против православних светих молитвеника, схватам ко нас одржава у чистоти светоотачке вере – православно монаштво! Две хиљаде година неодступног исповедања једине истините православне вере! Да није монаха, облагодаћених Светим Духом, Православље би се одавно угасило. Зато је савремени посветовљени масонски Цариград, који толико презире монаштво, коначно и формално отпао од Цркве.

(Мирослав Маравић је аутор романа "Тајна убиства у кругу двојке: Унутрашњи детективски роман о Небеској и земаљској Србији". Роман се може поручити на телефон: 065 20-83-658.)

reklama knjiga