molitvoslovm

Валаамски схиигуман Н: Наркоманија - узроци и последице, има ли наде?

Објављено 22 јун 2019

shiiguman n1ВАЛААМСКИ СХИИГУМАН Н. ОДГОВАРА

НАРКОМАНИЈА - ДУХОВНИ УЗРОЦИ И ПОСЛЕДИЦЕ... ИМА ЛИ НАДЕ?

Началник скита Валамског Преображенског манастира, схиигуман Н одговара на питања читалаца: Често добијамо писма од очајних родитеља, чија су дeца почела да употребљавају наркотике. Шта они да раде, можете ли нам објаснити духовне узроке ове појаве... "Ја видим два узрока, који могу довести до тих резултата. Први, дубљи проблем је тај, да је Господ открио још пророку Мојсију законитост, по којој деца страдају због грехова својих родитеља. То јест, фактички се ради о преносу неке врсте духовне безблагодатности родитеља. Врло често су савремени родитељи, као неверујући, не знајући заповести Божије, много сагрешили и блудом, и абортусима, и окултизмом, обраћајући се врачарама, гатарама. Вражбине су или сами говорили или су молили да им прочитају. Све ово се ово као резултат одразило на њихову децу, која су била зачета пре него што су се њихови родитељи вратили у окриље Цркве. И ти страшни смртни греси блуда и убистава, посебно абортуса, ће веома јако деловати на њихову децу!"...

ПРВИ УЗРОК

Ја знам мноштво примера кад су деца, која су била зачета у законитом браку, била апсолутно психички здрава, и одрасла у добре, верујуће људе. У истој тој породици, после абортуса се родило дете које се потпуно разликовало од све остале деце, која су се родила пре тог абортуса. Оно уопште духовно није личило ни на родитеље, ни на њихову претходну децу, његову браћу и сестре, зато што се родило после тог смртног греха. Ја сам то посматрао много пута и уверио се да после абортуса деца страдају веома, веома јако. То јест, тај грех на неки начин пада на децу која су рођена пошто су била убијена њихова претходна браћа и сестре.

Врачање, магија, окултизам - све је то обраћање злим духовима. А демони, који улазе у људе кроз окултисте, магове, врачаре, астрологе - они у утроби мајке могу да се уселе и у дете. Тај демон ће бити прилично тих до одређеног узраста. Обично до доба полног сазревања, до пубертета. А онда добијају такву снагу да је дете просто немогуће задржати.

ДРУГИ УЗРОК

Други разлог је тај што, док је дете мало, оно испуњава вољу родитеља. Зато што себе не раздваја од њих, и не може другачије. Али пошто су га они просто водили, можда чак и учили у недељној школи (веронаука, прим.прев.), која није више од занимљиве приче о празницима, схваћене од деце као бајке о Деда Мразу. Сви знају да Деда Мраза нема. Али кад је дете мало, са 3-4 године, оно верује у постојање Деда Мраза, који ће му донети поклоне. Кад одрасте, оно схвата да је ово само пријатна бајка, која му се свиђа. Оно њу не схвата озбиљно. То јест то је недељна школа за родитеље.

Они нису формирали код детета свесни поглед на свет, то јест, такав поглед где су сви догађаји у светској историји, економији, политици, личним односима, проблеми добра и зла, живота и смрти, објашњени дубоко са хришћанске тачке гледишта.

Јако често сам питао децу, тинејџере од 15 до 16 година, децу свештеника, синове свештеника: „Реци ми, шта је смисао твог живота? Зашто сте дошли на овај свет?“ И готово сваки скоро одрасли младић би ми рекао: „Не знам!“.

Син свештеника то не зна! А шта рећи о другима? Апсолутно неформиран поглед на свет! Због тога што зна неколико молитава напамет, пошто дете има добру меморију док је мали, он није заглупљен са пуно информација, и лако памти молитве. Родитељи су тиме дирнути, али он ништа не разуме! Зашто нам је потребна Причест, зашто нам требају молитве, због чега треба да трошимо време стојећи, да мучимо своје ноге у храму? Он то ништа не разуме – просто, тако раде родитељи. А кад одрасте, он не налази никакве одговоре.

Он не схвата зашто се треба уздржавати.

- „Ево, ја бих сладолед! Сви једу, иду улицом са сладоледом, а мени не дају!“

Родитељи кажу: „Данас је петак, посни дан.“

- „А зашто мени тај посни дан треба, зашто да стојим, губим време у храму два или три часа на свеноћном бденију? Кад могу да читам, гледам телевизор, идем код пријатеља, играм компјутерске игре, идем у дискотеку. То је много интересантније и лакше него стајати у мрачном храму, где су већина жене и то поодмаклих година. А ја сам млад! Шта ће то мени?“

Дакле, други проблем је – родитељско васпитање. Васпитање, које се често даје на веронауци, је негативно. Причају се неке ствари, које дете само што порасте, сматра за бајке.

Имао сам прилику да разговарам са децом која су завршила православну гимназију у Москви, једну од бољих.

- Како сте ишли у храм?

- Били смо обавезни да идемо у храм, код нас је то уобичајено. Водили су нас у храм у колони.

- И како сте ви то доживљавали?

- Јесте били комсомолац некад? (пионир, прим.прев.) - питају они мене уместо одговора.

- Да. У школи сам био комсомолац, - одговарам.

- И са задовољством сте присуствовали комсомолским скуповима?

- Питање је реторичко, просто су терали цео разред да иде!

Ето тако су их водили на све службе! Од ове деце нико није постао свештеник, и нико од њих не иде у храм. Чим су изашли из те гимназије, већина њих је почела да живи истим оним животом, којим су живели њихови неверујући вршњаци. Они, који ништа нису знали, а ови знају много. Ипак, код њих није формирана хришћанска свест! Штавише, они настављају да живе световним животом, али од њих ће се много више тражити, зато што они знају, али ипак раде оно што заслужује казну.

„Друга варијанта је када се дете навикне на родитеље. С родитељима иде у цркву, доводи га мајка, бака, а понекад и отац, ако је верујући. Они воде дете са собом док је мало. Оно не разуме како може да живи без родитеља. Оно нема перспективу. Оно је толико повезано са родитељима да ће радити све оно што они раде. Ако иду у храм, то ће оно природно бити заједно са њима. Малишан ће седети у храму на клупици или на рукама. И причестиће се, целивати иконице, биће крштен. Сви ће бити разнежени, затим ће он скупљати прилог за олтар. Он ће знати напамет 50. псалам, почетак јутарњих молитава...

Ово су ми причали једни родитељи:

„Био је тако добар дечко, толико волео храм, целивао иконице, све би разнежио. Знао је напамет 50 псалам. А у 14. години је рекао: "Знате шта, родитељи, ако се вама допада да идете и стојите са бабама у цркви, изволите, идите. Сви моји другови иду у дискотеку, ја више са вама не идем, ја идем у дискотеку!"

И родитељи ништа нису могли да учине.“

Хоћу да потврдим своје речи да се греси родитеља снажно одражавају на децу, кад одрасту. Сећам се житија једног необичног старца. Посаветовао бих многима да га прочитају. То је старац Јона Кијевски, који је умро не тако давно, 1902. године. Тај старац је задобио све дарове Светог Духа, посебно прозорљивост. Прозорљивост је код њега била изузетна. Знао је практично све о свима. Људи су долазили код њега, а он је већ знао како се зову, и са каквим проблемима су дошли код њега, шта се дешава код њихове куће. Био је то потпуно јединствен човек, чак ни међу светима и прозорљивима таквих није било много. Тако се, ево, присећам случаја из живота Јоне Кијевског. Дошли су код њега старији родитељи, муж и жена. Плачу и ридају:

- „Наш син је почео да пије и бије нас, родитеље, не знамо шта да радимо! Не можемо да га умиримо, а у детињству је био тако добар, нежан дечак, тако смо га волели, а сад је просто подивљао!“

- „А ти, сећаш ли се када си га зачео?“ - пита старац.

- „Оче, па, било је пре више од 30 година, не сећам се“.

- „Подсетићу те, био је Велики петак, Васкршњи пост! Ти ниси нашао друго време за то? Ето, зато је твој син сада такав“.

Молим вас, то је потврда! Старац је ова два супружника видео први пут у животу. И оно чега се они нису сетили, сетио се он по откровењу Духа Светог. А узрок тога што се десило са њиховим сином у зрелом узрасту, што је постао демонизован, почео да пије, почео да туче своје родитеље, испоставило се да је било то што они, будући да су били хришћани и знали шта је Велики Пост, ипак се нису уздржали већ су нарушили у брачном животу правила Свете Цркве и на Велики пост зачели дете, уз то и на Страсну Седмицу.

Сада, ако ми израчунамо рођендан неког човека код кога све иде наопако, девет месеци, и утврдимо да је био зачет у неком посту - или Божићном, или Великом, Петровом посту или Успенском посту, и то такође оставља одређени печат. На тај начин, последице греха одражавају се на деци.

 

КАКВА ЈЕ ГЛАВНА ПОСЛЕДИЦА?

За родитељске грехе - деца губе благодат. Зачињући дете, родитељи предају њему, своме сину, својој ћерки, само оно што имају сами. Ако немају благодати, то они ништа њему неће ни предати. А ако она постоји, као што је било, на пример, код родитеља Јована Претече, о коме је речено да је од „утробе материне био испуњен Духом Светим“. То је рекао архангел Гаврило оцу његовом, „родиће твоја жена сина, и Духом Светим испуниће се још из утробе матере своје“.

Узмимо родитеље св. Николаја Чудотворца, верујућих, благочестивих родитеља, и погледајмо кога су родили. Или ћемо погледати родитеље Василија Великог, родитеље преподобног Сергија Радоњешког – схимонаха Кирила и Марије, прослављених од стране наше Цркве. Или родитеље пророка Самуила... и тако даље, и тако даље, ми можемо настављати овај списак. Видећемо родитеље који су нагомилали благодат Духа Светога, стицали Духа Светога својим побожним животом, милосрђем, љубављу према ближњима. Они су предавали деци оно што су стекли. И родили су децу која су била "освештана у утроби матере своје".

Што се тиче Сергија Радоњешког, добро се сећате кад је била Божанска Литургија, а његова мама је била носећа, он је повикао још у утроби мајке на Херувимској песми, кад је свештеник подигао руке и обратио се Богу ради силаска Духа Светог. А беба је тада три пута учинила исто у утроби мајке - прославила је Бога. То јест, он је био освештан у утроби своје мајке Духом Светим!

Исто тако је тачно да је могуће добити и дух демона, такође у утроби мајке, због грехова. Зашто? Зато што, ако је мајка извршила смртни грех, на пример блуд или убиство претходне бебе, онда је у њу ушао нечисти дух. И у утроби њеној, он ће ући у дете које је она зачела. Ето ту ће бити проблема. Чим оно одрасте, почињу страшне промене на горе. И ево, мајка је пришла Христу. Она је поверовала, а син је почео да пије или постао наркоман, или је постао блудник. Наравно, мајка је у очајању. Свака мајка жели, овде и сада, да добије брзо исцељење. И ево, они трче код стараца, којих сада фактички нема, покушавајући да добију нечије молитве. Дете, пак, наставља да живи свој греховни живот. Родитељи почињу да очајавају, чупају косу, ударају главом о зид. Упадају у стање страшног унинија, које је потпуно непродуктивно и води, напротив, у још горе стање и мајке и сина.

Овде прво треба разумети узрок. Наравно, ако је мајка пришла искрено Христу, она се одавно покајала. Али потребна је још и епитимија, треба молитвама тражити опроштај овог греха и не очекивати да се може брзо оздравити. То је дуготрајан процес. Он може ићи све до краја живота родитеља. Ја знам за случај кад је „исправљање“ детета дошло после смрти родитеља, који су се молили за то дете, али нису видели резултате свог живота. При том нису очајавали, покушали су да се моле до смрти. И тек после њихове смрти, чудом Божијим, то дете је пришло Христу, или му се вратило, ако га је некада знало. И постао је православни хришћанин, престао да пије, престао са наркоманијом.

Потребне су деценије духовног рада родитеља који се моле, и добрим делима покривају своје мане, своје грехе. Брзо оздрављење не треба очекивати, то је огроман посао родитеља. Очајавати не треба, ни у ком случају! То је најгора варијанта, она ничему не води. Треба једноставно спокојно радити и рећи себи: „Молићу се док дишем, док ме ноге носе ићи ћу у храм, тражићу од свих да се моле за моје дете.“ Имам у виду она места где се иде на ходочасничка путовања, тамо увек дајте имена за помињање 40 дана, за „неусипајушчи“ псалтир, за помињање годину дана, и тако даље. То јест, тражите да се моле за вас у манастирима, у храмовима. И сами, наравно, из корена мењајте свој живот. Ако родитељи не промене живот, ако не постану истински хришћани, неће моћи да измоле своје дете. Чекати да неко учини за њих брзо исцељење, неки старац, као стари Хотабич, на један, два, три ... Сећате се? Ишчупао је из браде длачицу, рекао: "крек, кребс, рекс" и читаве тоне бомбона су падале са неба. То не треба очекивати, то се неће догодити. Потребан је дуготрајан рад, на првом месту над самим собом, а истовремено и постојана молитва за наше заблудело дете.

Извор: Сајт Валамскoг манастира: https://valaam.ru/publishing/91510/ 

Са руског: Радмила Благојевић, Православна породица, април 2019.

Извор: Православни Мисионар, мај-јун 2019.