molitvoslovm

Писма са Валаама: Како преживети неверство?

Објављено 26 март 2019

napustena zenaПИСМА СА ВАЛААМА

KAKO ПРЕЖИВЕТИ МУЖЕВЉЕВО НЕВЕРСТВО?

...И тада, немоћан чак и да устане пред Њим и да Му се поклони, Антоније је узвикнуо: "Господе! Где си Ти био кад сам ја био у тако страшној борби? Зар је могуће да ниси могао да ми помогнеш?" Спаситељ му је одговорио: "Ја сам невидљиво стајао поред тебе, спреман да ти помогнем, да се само поколебала вера твоја..."

О љубави и самовољи

„Здраво, драга браћо у Христу! Спаси Господе! Читала сам ваш одговор са сузама молитвене захвалности... Слава Господу, што сте се одазвали на моју душевну тугу. Без ваших молитава било би ми веома тешко да се носим са тугом коју је Господ попустио на све нас. Безгранично сам вам захвална, драга браћо. У тешким тренуцима очајања, заједно са 16-годишњом кћерком, гледам видео "Валаамски летопис (Светло острво)". Таква благодат и душевно смирење наступају за време гледања... Душа као да се чисти и заједно са куполама стреми ка небу.

Молитвама, акатистима, читањем Псалтира и постом, молим се келејно за заблуделог мужа. После јелеосвећења се припремам за исповест и причест. Непријатељ ме на све могуће начине у томе омета. Напада ме кроз блиске људе и искушења. Али држим се и не предајем се. Спасавам се коленопреклоним молитвама. Господ је милостив, помаже ми, грешној. Ја то осећам. Неуморно се молим за цео монашки ред и за све моје добротворе у свакодневној молитви по договору. Нека вас све укрепи Господ у свим делима вашим. И да нам опрости ради ваших молитава. Желим вашем братству Божију благодат, драга браћо! Спаси све, Господе!“

Ово писмо је стигло на адресу Валаамског манастира. Раније су дошле још две молбе за помоћ и духовну подршку у тешким околностима, на које су браћа дала одговор. Замолили смо новинара-психолога који сарађује са нашим одељењем информисања и сајтом Валаамског манастира да прокоментарише преписку...

Тајсијин случај (сва имена су промењена у циљу очувања тајности преписке) није усамљен и познат је по чувењу многим људима: он говори о љубави и издаји, верности и прељуби, смирењу и самовољи.

Десило се тако да ми је у последње време запало да се суочим са неколико сличних трагедија у породицама најближих људи. О искуству прељубе и развода читала сам и разговарала са свештеницима. Оно што ћу поделити је, наравно, моје лично становиште, али оно није формирано одједном и усредсређено је не на моја сопствена осећања, не на сада распрострањене светске идеје, него управо на мишљење Цркве. Искрено речено, то је био тежак пут који је доводио до открића и унутрашњих промена.

О судбини напуштене жене

Сада моје виђење о аутору писма и њеној ситуацији. Писаћу оштро, али са искреном љубављу: саучествујем и саосећам са Тајсијом свом душом! Да бих сачувала анонимност аутора, нећу наводити писмо у целини.

Тајсија пише: "Мој живот је тежак од раног детињства." Девојчица је расла без оца, поред тога је после несрећног случаја и задобијене повреде постала инвалид. Мајка, не издржавши терет, почела је силно да пије и у том помрачењу истерала је задевојчену Тајсију из куће. Милошћу Божјом, девојка је доспела у манастир и тамо поживела неколико година као радница. Али Тајсији није било суђено да постане монахиња: "Са благословом игуманије и настојатеља, ја сам се вратила у светски живот да бих се бринула о мајци у болници." Напустивши породицу, после неког времена девојка је срела свог будућег мужа: "То је био брижан, поуздан, одговоран, ваљан, бистар човек. Са годинама сам схватила да ми је био дарован, послат од самог Господа и Пресвете Мајке Богородице за сва моја искушења, туге и оскудице." И почели су млади супружници да "живе, да стичу добра". Добили су две бебе. Мада живот није био лак: Тајсијина инвалидска пензија је врло мала, али је Виктор био увек ту, верни муж и брижни отац.

Шеснаест година Виктор је био глава породице, човек, како пише Тајсија, одговоран и поуздан. И изненада - невоља: „Непријатељ је почео да напада мог супруга у виду агресије, злобе, зависти и страшне гордости... Ја, како сам могла, борила сам се с тим. Али постало је још горе... Већ пола године, непријатељ је победио мог несрећног и немоћног мужа. Он није могао да одоли искушењима и узео је грех на душу - започео је везу са другом женом.“

Авај, данас таквим "немоћним" супружницима - и мужевима и женама - нема броја. Протојереј Александар Дјагиљев, председник Комисије за питања породице, заштиту материнства и деце Санкт-Петербуршке епархије, наводи следеће податке: 2014. године у Санкт Петербургу било је 1.738 венчања и отприлике 620 развода, 2015. године - 1.638 венчања и 901 развод. Главни разлог, као у старозаветним временима, је прељуба, на другом месту - алкохолизам, наркоманија, коцкање.

Прељубник постаје други човек

Распад породице је невероватно болан процес. Психолози су на основу спроведених истраживања дошли до закључка да се по снази стреса он налази на другом месту, после смрти члана породице - супружника или детета: "Убиство и прељуба су скоро једнаки по својој деструктивној сили. Ко издаје љубав - тај је убица. Ти људи, који су преживели издају супруга или супруге, примају оно што им се десило као да су их убили. И та рана никад не зараста", пише протојереј Алексеј Умински. Заиста, они који су се развели због прељубе, кажу да би смрт друге половине била за њих мањи ударац, и то има своје разлоге. Јер супружници су једно тело од којег прељубник "одсече" половину. Делећи своју невољу, многи описују једна те иста осећања: као да је тело расечено, а из ране шиба крв; недостаје им ваздуха - тешко је дисати; у очима је тамно чак и по сунчаном дану.

Издаја је подао ударац. Алкохоличар или наркоман не постаје такав одједном, и породица са ужасом посматра све већу деградацију и распад личности блиског човека. Блуд, такође, као и сваки други смртни грех, поробљава и доводи до губитка људског облика, али то се догађа у тајности, постепено избијајући са необјашњивом раздражљивошћу, злобом и агресијом, са становишта здравог разума. Страна која ништа не сумња, све покрива љубављу, жали, прашта, јер „за чисте, све је чисто" (Тит. 1, 14-15).

Најчешће, брачни другови за прељубу сазнају последњи: све се дешава – не пред њиховим очима, већ иза њихових леђа. И ова промена је толико запањујућа да њихов ум и срце одбијају да је прихвате. Почиње мучно трагање за објашњењима, чак и за оправдањима. Ево шта пише Тајсија: „Мој муж је сада постао налик на поседнутог... Из човека пуног љубави он се претворио у звер. Не желим да узимам грех на душу, али чини ми се да није прошло без врачања те друге жене.“ Тајсија је дала врло тачан опис човека који се налази у власти нељудских страсти. Нажалост, слика је, иако трагична, ипак типична. Светски психолози дефинишу такво стање као гранично и покушавају да га лече са транквилизаторима. Али, може ли медицина да изађе на крај са грехом? А како, са чаробним напитком? Зар се то не догађа? Догађа се. Али сто пута чешће ми имамо случај са безграничним егоизмом, инфантилношћу и неодговорношћу блудника.

Протојереј Алексеј Умински, аутор многобројних публикација о хришћанској педагогији, објашњава духовну природу унутрашњих и спољашних промена које се дешавају: „У сваком случају, човек, када то ради, много се мења. Чини се да губи здрав разум. Сви ми и тако, као резултат првобитног греха, имамо искривљену људску природу. Али у случају прељубе, поготово ако се ради о венчаном браку, кад су заклетве дате не само од човека човеку, већ су и Богу познате, на Небу записане, нешто ужасно се деси самом човеку. Не може тако страшан грех оставити човека истим као што је био пре тога... Он изгуби у себи нешто важно, што је њега самог као човека формирало. Код њега је снажно погођен онај део душе који је способан за истинска, исправна осећања. Особа почиње да лаже, да се правда, тражи друге путеве, брани се. Ако покушавате и да изградите неке исправне ствари, код њега ништа не успева."

О преживљавању туге

Вратимо се Тајсијином писму, пристиглом у Валаамски манастир: "Већ је скоро 4 месеца како се ја тајно молим за мужа". Четири месеца. Да ли је то пуно или мало? Ево примера преживљавања туге из Светог Писма: Аврам је ридао за женом својом Саром и оплакивао ју је (Пост. 23: 2), а његов син Исак је жалио своју мајку Сару три године док није узео Ревеку за жену и веома је заволео, и утешио се у жалости за мајку своју (Пост. 24:67); Јосиф је туговао због свог оца Јакова, а плакао је не дан, не два, већ седамдесет дана (Мојсијева 50: 1-3).

Преживљавање туге има неколико фаза, од којих свака захтева одређено време.

Прва фаза је стање оштрог бола. Присетимо се како је краљ Давид горко ридао на вест о смрти свог сина Авесалома: "Сине мој Авесалом! Сине мој, сине мој Авесалом! О, ко би ме пустио да умрем уместо тебе, Авесалом, сине мој, сине мој! " (2. Сам 18:33).

Затим долази фаза негирања: "Не! То не може бити!" По правилу, за преживљавање ове фазе човеку треба од неколико дана до неколико месеци.

Даље долази оно што кризни психолози називају фазом трговања или компромиса (попричаћемо о томе мало касније).

И четврти период је период туге (депресије), после којег, на крају, долази смирење (прихватање).

Од тренутка кад се Тајсијин свет поделио на "до" и "после", прошло је четири месеца. То значи да се сада, временски, она вероватно налази у фази „трговања или компромиса". Упркос тако непријатном називу, он одражава суштину онога што се дешава: особа је убеђена, чак је у опасној заблуди, да се све још може исправити. Чини јој се да се самотреба напрегнути и све ће се вратито на своја стара, срећна места. Сасвим интуитивно, људи далеки од Цркве, почињу да предузимају све могуће покушаје да угоде својим залуталим половинама, криве себе у оном што се десило, обраћају се психолозима и пријатељицама...

Али Тајсија је оцрковљена православна хришћанка, за њу је обраћање Богу - једини могућ и природан пут. Тајсији је нанет невероватно снажан ударац коме нико не би могао одолети. У жалости је човек слаб, његово срце није мирно, и вибрира страстима. И то је јасно! Али овде се могу скривати искушења - долази време за „трговину и компромис", односно, у суштини, тражење излаза из кризе: ако ја учиним нешто како треба, сигурно ћу добити оно што желим.

Из Тајсијиногписма: „Ја се неуморно, и сама и у храму молим за њега. Ја молим од Господа милости Божије за сина Његовог заблуделог, опроштаја и спасења за њега грешног, светлог и доброг, али палог у ђавољу мрежу", "Ја се усрдно молим за душу мога супруга. Нисам љута ни на мужа ни на ту несрећну жену кроз коју су дошла искушења и жалости у нашу породицу. Господ нека им опрости! Захваљујући нашем милостивом Господу, ја стоички подносим све непријатељске ударце и настављам да се усрдно и са сузама молим за дарованог ми супруга... У кући увек горе свеће, кандила, тамјан. Увек читам молитву по договору, идем на јелеосвећење...“

napustena zena

Опасности заблуда – магија и магизам

Не једном сам срела такву реч - магизам. Свештеник Валериј Духанин, аутор књига посвећен смислу и значењу православне вере, подвлачи да су магија и магизам далеко од истог: у магији постоји покушај управљања својим животом и спољашњим светом без послушности према Богу, али се уместо личног јединства с Њим предлаже постизање савршенства себи самом. „Нажалост, код неких хришћана однос према црквеним Тајнама такође бива магијски, када се Крштење, Причест, Венчање и друге Тајне схватају као средства за земаљску добробит на основу најсавршенијег деловања. Крстио си се - и заштићен си од свих искушења, причестио си се - и нећеш бити болестан, венчао си се - избећи ћеш развод - тако сматра сујеверни човек, са магијским схватањима. Често човек ни не сумња да се он (можда, активни борац са врачарима и магијашима) налази у власти окултног погледа на свет“ - пише отац Валериј. „Ако особа сматра да је способна да достигне духовне висине само својим напорима, ако само савршенство сматра као неки резултат метода духовног саморазвића, онда је у томе такође видљив магизам. Зато што се резултат очекује од самих људских напора, вербалних формула и хипнотичких покрета, тада срце са његовим осећањима, ум са његовим мислима, воља са њеним жељама, остају без живог обраћања ка Богу“.

Верујте ми, ја никако не желим да неоснованим оптужбама или сумњама увредим, ни Тајсију ни друге жене које су у невољи. Али срцем ја осећам како у Тајсији бије нада да се река може окренути натраг: „Господ је дозволио да сви прођемо кроз ово искушење, али понекад ме снаге напуштају, почињем снажно да плачем током молитве и дубоко тугујем, повремено ме напада очајање и веома ми је тешко да изађем на крај са овим... Драга браћо благословеног манастира, Христа ради, помозите ми да измолим грешну душу Божјег раба Виктора вашим топлим молитвама... Без ваших топлих молитава ја сама не могу ово да носим.“

Да, ево сада још један акатист, ево још у манастиру молебан да наручим, ево још са мало да се напрегнем... и извући ћемо га! Спашћемо га! Али у таквој горућој упорности може се скривати маловерије и наметање Господу своје воље.

Путeви Господњи су недокучиви: зашто је Тајсији пала у део таква невоља, зашто је њеном мужу било дозвољено да падне у такво искушење – није на нама да знамо. Човекову слободу у избору нико није укинуо. Протојереј Сергије Николајев пише: „Треба увек памтити да је сваки човек слободно биће. Деца врло често не постају онаква каквима бисмо ми хтели да их видимо. Али то је њихово право. Он је твоје дете, али он није твој роб. Бог га је створио кроз тебе, али му је дао слободну вољу. Чак и дете, тело од твога тела, и оно има право на сопствени живот! А тим пре - муж или жена. Он је други човек. Он има право сам да господари својим животом. Чак и да га уништи. Треба то схватити. Може бити даје то болно, али је неопходно." Тајсијин муж је изабрао блуд. Значи, сад је то његов несрећни пут.

Молитвени подвиг или крст који смо сами направили

Да ли је Тајсија узела молитвени подвиг по својој снази или је узела крст који је сама направила? Није на мени да судим, али због нечега је то страшно за њу. Отац Јован (Крестјанкин) у једној од својих проповеди рекао је следеће: „Самовољни подвиг је самодељни крст, а ношење таквог крста увек се завршава великим падом“. Могу, наравно, да погрешим, али судећи по свему, Тајсија није узела благослов да избавља мужа молитвом од свог духовника или свештеника, код кога се често исповеда. Оци обично саветују: „За заблуделог мужа молите се као за сродника, помињите га на јутарњем правилу - и то вам је довољно, и нека молитва буде искрена и топла, али не и претерана.“ И само духовник који познаје оба супружника, или мудри старац у манастиру може дати благослов – такав молитвени подвиг није за свачија плећа. Ево и Тајсију је ударила тешка артиљерија са „левог крила“: „Већ јако велики и снажни напади лукавог на мене, грешну... Што се више ја са сузама молим за свог супруга за спасење његове душе, то ме све више и јаче непријатељ напада у виду силних, понекад, чини се, чак нерешивих свакодневних, животних проблема. Укључујући ту и проблеме моје деце.“

Помоћ у тешким околностима долази нам различитим путевима. Сетимо се шта пише Тајсија у свом другом писму: „У тешким тренуцима очајања, заједно са 16-годишњом кћерком, гледам видео „Валаамски летопис (Светло острво)“. Таква благодат и душевни мир настају за време гледања... Душа као да се чисти и, заједно са куполама, стреми ка небу.“ Утеха је дошла са Валаама!

О греху маловерја

Али, то није крај приче. Тајсија ни једном није рекла да се моли за повратак мужа, већ да се моли за спас његове душе: „Мени је тешко да гледам како духовно пропада чиста и добра душа мога мужа...“. Међутим, између редова – њен вапај небесима је баш за то! Ми не знамо будућност. Враћа ли се Виктор у породицу - је неизвесно, али једно је јасно: враћање без покајања неће донети ништа добро, а при садашњој ситуацији тешко је надати се томе. Затим самовољни крст - молити се за мужа, може са још већом силином ударити по Тајсији: „моје молитве нису услишене...“.

Али ни једна молитва, ни једна сузица, ни један уздах, не нестаје пред Богом. Наш посао је да верујемо Господу, да верујемо у Његову спаситељску промисао о нама. И ово, такође, захтева неку врсту подвига од човека, неку врсту решености да прихватимо Вољу Божију.

Без обзира што је то парадоксално, Тајсија је сада у маловерју и несмирењу, због чега пада у очајање. Присетимо се речи светог Григорија Ниског о томе да је „туга својствена само онима који немају наде“. Сетимо се речи светог Јована Дамаскина: „Треба знати да сви тешки, опасни случајеви, у односу на оне који их прихватају са захвалношћу, доводе до њиховог спасења и увек су корисни.“ Подсетимо се и духовног завештања светог Серафима Вирицког „То је од мене“ - обрасца смирења у преживљавању туга, који нас учи да прихватимо све из Божије руке, да са сузама захвалимо на срдачној боли и да заједно са праведним Јовом понављамо: „Господ дао, Господ и узео; нека је благословено име Господње." (Јов, 1:21).

Ситуација у којој се нашла Тајсија – чудовишна је, неподношљиво болна, трагична: њен супруг не само да је напустио породицу, већ и отворено живи са другом женом. Тајсија га по чистоти свог срца и доброти своје душе чак и оправдава: „Вуче га к нама цела његова душа, али му гордост не дозвољава да дође код нас и да се извини“. Али да ли је то тако у стварности, ако је Виктор „напада при свакој повољној прилици, клевеће, окривљује... Напао ме и тукао ме је.“? Више пута сам слушала и читала да кад дође дотле – и баћушке у цркви саветују да треба по могућности прекинути односе - све до раскида. Притом нико и никад неће саветовати развод одмах: „Са смирењем сачекај неко време, да Господ одлучи, али буди спремна да прихватиш било какав исход.“ Зашто је потребно повући се, удаљити се, прекинути убеђивање и молбе, прибрати се? Да, зато што Виктор није сав свој: „Сваки који чини гријех роб је гријеху.“ (Јн 8:34). Није на нама да спасавамо и није на нама да судимо о могућој погибли човека, јер „Својему господару он стоји или пада. Али ће стајати, јер је Бог моћан да га усправи." (Рим. 14:4).

Код преподобног Пајсија Светогорца, у његовим поукама о породичном животу налазимо опис невероватних примера женског смирења пред супруговом прељубом. Међутим, треба добро разумети колика је снага за то потребна, а данас је мало ко од нас способан за такве духовне подвиге.

Треба схватити и то да од тренутка прељубе, супружанства више нема: Тајна брака је оскрнављена, и пред нама није муж, није глава породице, већ љубавник друге жене, који је одбацио своја обећања и обавезе. Виктор, узгред речено, типичан је блудник у браку: „Дошло је дотле да ме муж назива секташицом, иако је од првих дана знао о мом детињству и црквеном животу, увек се сталожено ка томе односио. Сад каже да је код куће за њега све постало туђе, неугодно. Ја га раздражујем толико да он не може ни да ме гледа и понекад жели да ме убије. После тога, кад ме је напао и претукао, ћерки је рекао да ни сам не зна шта га је обузело... Супруг се окренуо чак и од своје мајке, не слуша је и не чује је. Престао је да општи са својом породицом, браћом...".

Остављени супружници често кажу за прељубника да су му очи постале као стаклене, да се споља изменио - као поседнут. Такав човек и јесте поседнут! И прождире га најљући непријатељ људског рода!

О суштинском

Време пролази. Виктор наставља да живи са другом женом. Постоји велика опасност да ће се Тајсијино стање променити: она може запасти у мрачно униније, страх пред новом реалношћу ће заледити њену душу и неће дозволити да се зачеци новог живота пробију кроз ледену корицу.

Ево још једне пастирске поуке - одговор јеромонаха Макарија (Маркиша) на писмо: „Муж ме је оставио. Већ скоро годину дана како смо се развели, али ја још увек не могу да га заборавим. Свакога дана молим Бога за то, душа ми је разбијена, расцепана на комаде. Осећања су тако различита: и срџба, и љубомора, и љубав и жалост... Ја схватам да све ово није од Бога, да смо ми различити људи, али ипак је душа с њим.“

– „Како да вам помогнем? Вероватно, подсетивши вас на сличне случајеве, укључујући и оне који су дуго и срећно живели са својом женом (мужем) и одједном се њихово срце запалило, плануло савршено туђом, непријатељском, погубном страшћу...

Уверавам вас, ви грешите: ваша душа није са њим. Ако вас је оставио и уништио свој брак, Господ ће њему судити, а ви сте слободни, и ваша душа је такође слободна. Наравно, сатана покушава то да спречи, да уништи вашу слободу, удара у најнезаштићеније место, у још незараслу рану. А заштита од њега јесте - сам Христос. Дао је себе за вас на Крсту и васкрсао ради вашег спасења. Зар то није довољно да прекинете са прошлим мукама? Пошто сте дали своју душу Њему - што је дужан да уради сваки хришћанин - престаните да будете играчка страсти, својих и туђих, и наћи ћете изгубљено достојанство и слободу.“

Разум управља свим нашим емоцијама. Али у ситуацији распада породице емоције почињу да превладавају над разумом. Веома је важно сабрати се и с помоћу Божјом почети градити нови живот на згаришту. „Брак повезује мужа и жену у једно тело, развод цепа ово заједничко тело. Болно је. Дешава се да људи западају у личне катастрофе, разбољевају се од страшних болести. Такође је болно, али живе... Замислите да је ваша нога захваћена гангреном. Шта чинити? Без ноге је врло лоше, али ће се морати одстранити. Мораћете се навићи да живите без ноге“, пише протојереј Сергије Николајев. „Тајне Цркве су први лек! Без исповести и причешћа,изнети такав терет је сто пута теже“.

Тајсија је мајка двоје деце. Сад су она њена породица, а као мајка, Тајсија је одговорна за њих пред Господом. Родитељи су пример, образац за опонашање тога како треба пролазити кроз животна искушења. Протојереј Алексеј Умински напомиње: „Смрт једног од родитеља не повређује децу, колико то чини напуштање куће од стране оца или прељуба мајке, уопштено речено - уништавање породице. Зато што се смрт доживљава као тешка жалост, али са којом се може живети, са којом се може носити. А цепање породице за њих је - издаја, убиство. Ништа друго не изазива код деце такве унутрашње трауме“. Васпитање деце је „сопствени“ крст, а не самовољни. И зато, ради деце и ради Бога, треба пронаћи снагу како би се сопственим примером показало: човек који носи у себи лик Божији, дужан је да схвати одговорност за правац и начин свог живота. Неће бити лако, и неће проћи брзо. Биће и суза, и боли, и очајања... Треба отплакати, одболовати. Треба преживети, проћи искушење достојно... И ићи даље – напред, увис, ка Богу.

Чување породице - обострани подвиг

Нама није познато какав ће бити живот Виктора и Тајсије. Из Јеванђеља знамо да Христос, као једини разлог да би човек оставио своју жену или жена свог мужа, наводи прељубу – супружанску превару. Оштећена страна има право на развод. Право, али не и обавезу. Протојереј Алексеј Умински напомиње: „За чување породице потребан је и обострани подвиг, који се, и то треба схватити, никад неће завршити. Као што не нестаје ни бол због онога што се догодило. И никада више у тој породици неће бити такве среће, лакоће, радости, која би могла постојати. То ће све време бити живот са кнедлом у грлу, са горким укусом. Те људе ће повезивати подвиг покајања с једне стране, и подвиг опроштаја с друге."

За сада, жеља да сачувају породицу код бивших супружника уопште није узајамна, чак ни сенка покајања код заблуделог мужа није видљива: „Не разумем тако страшне промене у вољеном, брижном, ранијем оцу... Не знам за кога је веће ово искушење - за мог мужа или за мене, грешну...“ – пише Тајсија. У таквој бици је немогуће издржати без подршке. Тајсија је тражи - и проналази. Ево одговора који долази из манастира Валаам:

"Здраво, Тајсија,

Уписали смо Вас и Вашег мужа Виктора за помињање за здравље, за читање Псалтира на годину дана. Господ и Бог наш Исус Христос - Помоћ беспомоћнима, Нада безнадежнима, изгубљенима Спаситељ, болеснима Лекар - да дарује вама и вашем мужу, и вашој деци, мирна и премирна Своја блага, здравља душевног и телесног, и нас да помилује и спаси, као Благ и Човекољубац."

О надању у Господа

Човеку је својствено да чује оно што он хоће да чује. У тешким околностима срце је немирно, а разум неспокојан. У свом писму, Тајсија пише: „Ради Христа, помозите ми да измолим опроштај за грешну душу раба Божјег Виктора... Без ваших топлих молитава ја сама не могу ово да носим.“

Али, дајте да још једном прочитамо писмо, добијено из манастира, удубимо се у сваку реч:

„Господ и Бог наш Исус Христос - Помоћ беспомоћнима, Нада безнадежнима, изгубљенима Спаситељ, болеснима Лекар, да дарује вама и вашем мужу, и вашој деци, мирна и премирна Своја блага, здравља душевног и телесног, и нас помилује и спаси, као Благ и Човекољубац."

Не, у овом одговору нема обећања за брзо решавање ситуације, и нема охрабривања да ће се муж предомислити и вратити. Постоји и разлог за то. Не можете наметнути своју вољу Господу. Погрешно је живети у заблуди, повлађујући свом егоизму и страстима. Најбоље што се може учинити у постојећој ситуацији је: искрено се молити и прихватити вољу Господњу. У повратном писму из манастира је главно: непоколебива вера у то да нас Господ води ка спасењу, а тај тешки пут не треба проћи без надања у Промисао Божји за нас, да би са смирењем срца прихватили Вољу Божију о нама.

Братија манастира захваљује Наталији Рогожиној за припрему материјала.

Извор: https://valaam.ru/publishing/22415/

Превод: Радмила Благојевић, Православна породица, децембар 2018.

Извор: Мисионар СПЦ, март-април 2019.