molitvoslovm

Горан Бујић: Запостављена права детета и очева и право на критику у Србији

Објављено 20 новембар 2018

goranbujicБУЈИЋ ГОРАН

ДАНАС ЈЕ МЕЂУНАРОДНИ ДАН ДЕТЕТА

...Центри за социјални рад, законом одређени за помоћ породици и надзор над вршењем родитељског права, постали су одељења невладиних феминистичких организација, који на све начине помажу мајкама у законом забрањеној злоупотреби родитељског права. Свако четврто дете из разведених бракова у Србији нема личне односе са својим очевима, због тога што мајке то не допуштају, а надлежне државне институције нескривено толеришу непоштовање судских одлука око времена и начина одржавања личних односа деце и њихових очева - што је јдан од најбруталнијих облика насиља у породици. Иако то само формално представља кривично дело у Србији, веома ретко ће надлежна тужилаштва неку мајку гонити због извршења, односно насиља које спроводи над дететом...

 

Међународни или светски дан детета је годишњи међународни догађај који се слави 20. новембра. Установљен је од стране Генералне скупштине Уједињених нација 1954. године са циљем да се у свим државама слави истог дана. Овај дан промовише међусобну интеракцију и разумевање међу децом и добробит деце у свету. Обележава се и да би се скренула пажња јавности на обавезе друштва према деци, као и на актуелне проблеме са којима се деца суочавају.

Дечија права су утврђена Конвенцијом о правима детета, усвојеном од стране Генералне скупштине Уједињених нација 1989. године. Основни принципи Конвенције су: право на живот, опстанак и развој; најбољи интерес детета; право на партиципацију; право на недискриминацију.

Србија ништа не предузима на унапређењу положаја деце, и далек је пут до остваривања темељних права детета, посебно деце из осетљивих и дискриминисаних група која живе у сиромаштву, искључена су из образовног система и друштва.

Спречавање насиља над децом и дискриминације, обезбеђивање равноправних услова за живот, здравствену заштиту, социјално благостање, доступно квалитетно образовање, додатну подршку, игру и дружење задатак су сваког од нас, родитеља и запослених у институцијама. Шта запослени у институцијама и органима предузимају на заштити права детета, на заштити најбољег интереса детета, на заштити деце од насиља у породици, вршњачког насиља… Ништа не предузимају! Они подстичу насиље над децом и штите извршиоце кривичних дела на штету детета!

Вршњачко насиље је један од горућих проблема савременог друштва и један од облика интерперсоналног насиља који често доводи до насиља према самом себи (дете жртва може да се самоповређује, а у најгорем случају извршава самоубиство).

Нацрт “Алексиног закона” који би требало да спречи вршњачко насиље, предвиђа могућност да насилник буде суспендован из школе до 30 дана а да му се у међувремену пружи стручна помоћ као и одузимање лиценце и отказ за наставнике и стручна лица која не препознају насиље у школи- још увек чами у фиоци.

Онда имамо разбијање биолошке породице која је темељ сваког здравог и снажног друштва. Начин како се одузимају деца је, по правилу и готово увек, врло садистички, без трунке емпатије а о самој „бризи о деци“ нема ни говора, као ни о томе да се ради о „најбољем интересу детета“. Не може бити најбољи интерес никога да доживљава претешке психолошке трауме које ће несумњиво доживотно оставити трага на детету, родитељима и онима који се старају о њима. Међутим, те првобитне психолошке трауме врло насилног одузимања деце, за чиме нема потребе јер се такав чин може одиграти и на другачији начин, само је мала кап у мору оног што следи након тога са децом одузетом на такав начин.

То је инструмент за задовољење интереса глобалних, антипородичних тамних кругова моћи. Осим тога, одредишта на којима завршавају деца отета од природних породица, показују да је масовна примена мере лишавања родитељских права у служби обезбеђења деце за међународно усвајање. Масовно одузимање од биолошких родитеља почело је после доношења Породичног закона којим се омогућује странцима да усвајају децу из Србије. Чак и ону која имају живе, биолошке родитеље.

Статистички подаци и резултати бројних истраживања показују да су у 80% случајева деца злостављана од стране својих биолошких родитеља. Жене чешће злостављају децу од мушкараца (60% жена насупрот 40% мушкараца). Мајке су у свим облицима насиља сем сексуалног најчешћи злостављачи. Иако многи верују да су родитељи који су насилни према својој деци преживели нешто слично у свом детињству од стране својих родитеља, показало се да су то ретки случајеви.

Уставом и Породичним законом декларисана равноправност родитеља у вршењу родитељског права над заједничком децом само је празна правна норма, која се ни приближно не спроводи у пракси.

Судови који доносе одлуке о самосталном вршењу родитељског права после развода брачних и ванбрачних заједница, у око 96% случајева, самосталним старатељством над децом дарују мајке. Центри за социјални рад у 99% случајева, мишљења су да стартељство над дететом треба припасти мајци. Очеви углавном добијају неко време изражено у неколико часова, колико ће лични односи са децом трајати у току седмице.

ДЕЦИ СУ ПОДЈЕДНАКО ПОТРЕБНА ОБА РОДИТЕЉА.

Центри за социјални рад, законом одређени за помоћ породици и надзор над вршењем родитељског права, постали су одељења невладиних феминистичких организација, који на све начине помажу мајкама у законом забрањеној злоупотреби родитељског права. Свако четврто дете из разведених бракова у Србији нема личне односе са својим очевима, због тога што мајке то не допуштају, а надлежне државне институције нескривено толеришу непоштовање судских одлука око времена и начина одржавања личних односа деце и њихових очева - што је јдан од најбруталнијих облика насиља у породици. Иако то само формално представља кривично дело у Србији, веома ретко ће надлежна тужилаштва неку мајку гонити због извршења, односно насиља које спроводи над дететом.

Многа деца немају блискост са бакама и декама, немају личне односе са њима, јер им то право ускраћују мајке, нарочито након развода брака. Процењује се да половина деце из разведених бракова нема редовне личне односе, или их нема никако са својим бакама и декама.

Право је детета да одржава личне односе не само са родитељима, него и са сродницима и другим лицима са којима га везује посебна блискост, али њега не крше само маме, већ и поједине судије и радници центра, који својим радом доводе до отуђења деце од очева и сродника. То се дешава под дригентском палицом разних НВО, које имају за циљ разбијање породица.

У ситуацијама након развода брака веома често долази до отуђења деце од оца, браће и фамилије са очеве стране (бабе, деде…).

Синдром отуђења од родитеља доводи до ометања нормалног раста и развоја деце и може да има дугорочне последице на њихово психичко функционисање у одраслом добу, које се огледају кроз тешкоће у стицању поверења, самопоуздања, осећања кривице, депресије, проблема у личном идентитету и остваривању партнерских релација. С обзиром на узраст деце , могуће су тешкоће у процесу формирања личног идентитета, јер одбацујући једног родитеља, дете не прихвата ни извесне делове властите личности.

За овакво стање крив је родитељ отуђивач, јер је одговорност родитеља да брине о најбољим интересима детета, али до оног тренутка док се не умешају центар за социјални ра и суд, тужилаштво и полиција . Оног тренутка када су Центар за социјални рад и суд, полиција и тужилаштво умешани, и упознати са тиме, далеко је већа одговорност поступајућег судије и „стручног“ тима, полиције и тужилаштвајер они имају обавезу да спрече отуђење детета, и да санкционишу поступање мајке отуђивача, не да је штите.

Србија би требала да успостави потпуно поштовање права детета на одржавање личних односа са родитељима са којима не живи (најчешће очевима). Држава треба више пажње да посветити деци, да унапређује и штите права и најбољи интерес детета, који је изједначен са јавним интересом.

МЕЂУНАРОДНИ ДАН МУШКАРАЦА

Међународни дан мушкараца први пут је обележен 1999. године у Тринидаду и Тобагу, а данас се слави у преко 60 држава укључујући Тринидад и Тобаго, Јамајку, Аустралију, Индију, Кину, Сједињене Америчке Државе, Сингапур, Малту, Уједињено Краљевство,Јужну Африку, Мађарску, Ирску, Гану, Канаду, Данску, Аустрију, Француску, Зимбабве, Боцвану, Пакистан, Гренаду, Антигву и Барбуду, Свети Кристофор и Невис, Свету Луцију, Норвешку, Гренаду, Италију, Кајманска острва и Босну и Херцеговину.

Овај дан је, с попратним дешавањима, стекао потпору многих појединаца и удружења у Аустралији, на Карибима, у Азији, Европи, Африци и Уједињеним нацијама.

За то је заслужан др Џером Тилаксинг са Вест Индис колеџа.

Међународни дан мушкараца је прилика и да се истакну достигнућа мушкараца и њихов допринос заједници, породици, браку и послу. Такође је прилика и да се укаже на чињеницу да су многи мушкарци имали позитиван и ненасилан утицај на околину кроз различите примере, наглашавајући при томе њихову позитивну улогу у друштву.

Циљеви прославе Међународног дана мушкараца укључују фокусирање на здравље мушкараца и дечака, побољшавање родних односа, промовисање родне равноправности, те истицање позитивних мушких узора.

Живот мушкарца у свету је повезан с физичким и психичким оптерећењима, због чега би морали више пажње да посвете сопственом здрављу.

Србијом влада епидемија срчаних и можданих удара мушкараца, иза којих бројки су сакривене жртве насиља у породици – мушкарци. Сваких 18 минута у Србији се догоди један срчани, а сваких 20 минута – мождани удар. Цифре жртава су огромне и неупоредиве су са жртвама физичког насиља у породици. Само у току једног дана од ових последица насиља у породици страда више мушкараца, него жена у физичком насиљу, у току читаве године. Сва озбиљна психолошка истраживања указују да су 13 пута теже последице психичког у односу на физичко насиље. Надлежне државне институције уопште не поклањају пажњу жртвама насиља у породици када је жртва мушког пола. Психичко насиље над мушкарцима најчешће спроводе жене. Још један сегмент организованог државног прогона мушкараца, а о томе нико не говори.

Међутим, ту није крај мукама мушкараца, нарочито очева.

Уставом и Породичним законом декларисана равноправност родитеља у вршењу родитељског права над заједничком децом само је празна правна норма, која се ни приближно не спроводи у пракси.

Судови који доносе одлуке о самосталном вршењу родитељског права после развода брачних и ванбрачних заједница, у око 96% случајева, самосталним старатељством над децом дарују мајке. Центри за социјални рад у 99% случајева, мишљења су да стартељство над дететом треба припасти мајци. Очеви углавном добијају неко време изражено у неколико часова, колико ће лични односи са децом трајати у току седмице.

ДРЖАВА СРБИЈА ЕКСПЛИЦИТНО ВРШИ ЗАБРАЊЕНУ ДИСКРИМИНАЦИЈУ НА ОСНОВУ ПОЛА У ВРШЕЊУ РОДИТЕЉСКОГ ПРАВА.

Центри за социјални рад, законом одређени за помоћ породици и наџор над вршењем родитељског права, постали су одељења невладиних феминистичких организација, који на све начине помажу мајкама у законом забрањеној злоупотреби родитељског права. Преко 100.000 очева нема личне односе са својом децом. Свако четврто дете из разведених бракова у Србији нема личне односе са својим очевима, због тога што мајке то не допуштају, а надлежне државне институције нескривено толеришу непоштовање судских одлука око времена и начина одржавања личних односа деце и њихових очева. Иако то само формално представља кривично дело у Србији, веома ретко ће надлежна тужилаштва неку мајку гонити због извршења. Али, са друге стране, ревносно ће предузети кривично гоњење очева у случајевима када касне или не плаћају одређену алиментацију.

У СРБИЈИ СЕ ДЕЦА МАСОВНО РАЗВОДЕ ОД СВОЈИХ ОЧЕВА! ТО ЧИНИ ДРЖАВА КРОЗ ЦЕНТРЕ ЗА СОЦИЈАЛНИ РАД, ТУЖИЛАШТВА И СУДОВЕ.

Србија би требала да успостави потпуно поштовање права детета на одржавање личних односа са родитељима са којима не живи (најчешће очевима). Држава треба више пажње да посветити мушкарцима, проблемима мушкараца и дечака, проблемима очева. У Србији никога не интересују мушкарци, нарочито не очеви, њихови проблеми, док се о проблемима жена свакодневно говори.

Овај облик дискриминација мушкараца, дечака и очева, која се свакодневно спроводи од стране државе, медија… Повереник за родну равноправност Бранкица Јанковић не посвећује пажњу проблемима очева, мушкараца и дечака, нити се на овај дан оглашава. Кога још интересују проблеми мушкараца, дечака И очева?

Право на политичку критику и критику рада, право на слободу изражавања

Недавно је одговорно лице једног центра за социјални рад поднело кривичну пријаву против једног од оснивача групе грађана „Правда за тате- и тата је родитељ“, због, како кажу „прогањање и угрожавање сигурности узнемиравањем јавности „, путем друштвених мрежа.

Државни функционери , радници социјалне заштите, здравствене заштите, припадници МУП-а, просветни радниции, директори, руководиоци, одговорна лица институција система и органа, јавне су личности, који раде у интересу грађана Србије, у интересу јавности, те су дужни да трпе критике, које се износе у вези са њиховим јавним радом и државним пословима, те се не могу сматрати прогањањем и угрожавањем сигурности узнемиравањем јавности .

Критике, које се износе у вези са њиховим јавним радом и државним пословима, нису повреда угледа и части као права личности јер није била усмерена на њигову личност већ на њихово поступање у пословима које обављају.

Сагласно Уставу Републике Србије и одредбама Конвенције о заштити људских и мањинских права, сваки грађанин може да критикује рад Владе, њених министара, радника социјалне заштите, здравствене заштите, припадника МУП-а, просветних и здравствених радника, директора и председника институција система и органа, и износи вредносни суд о њиховом раду, те је граница те критике према функционерима шира у односу на остале грађане.

Право на политичку критику И критику рада свих горе наведених, а чије су прихватљиве границе шире него у случају обичних појединаца произилази из одредбе члана 46 Устава Републике Србије и члана 10 Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода. Наведеном одредбом Устава прописано је да се јемчи слобода мишљења и изражавања, као и слобода да се говором, писањем, сликом или на други начин траже, примају и шире обавештења и идеје. Слобода изражавања може се ограничити законом, поред осталог, ако је то неопходно ради заштите права и угледа других. Наведеном одредбом Европске конвенције прописано је да свако има право на слободу изражавања и то право укључује слободу поседовања сопственог мишљења, примања и саопштавања информација и идеја без мешања јавне власти и без обзира на границе. Пошто коришћење ових слобода повлачи за собом дужности и одговорности оно се може подвргнути формалностима, условима, ограничењима или казнама прописаним законом и неопходним у демократском друштву у циљу заштите угледа и права других.

Извор: http://srpskinarodniinfo.com/2018/11/20/БУЈИЋ-ГОРАН-ДАНАС-ЈЕ-МЕЂУНАРОДНИ-ДАН-Д/