Спасење на кајацима или парохијски живот изван храма

Објављено 25 септембар 2018

kajaci2ПРОТОЈЕРЕЈ ФЈОДОР БОРОДИН

СПАСЕЊЕ НА КАЈАЦИМА ИЛИ: ПАРОХИЈСКИ ЖИВОТ ИЗВАН ХРАМА

Црква светих бесребреника Козме и Дамјана на Маросејци је мала црква у срцу метрополе (Москве, прим.прев.). Недељом људи долазе из целог града. Огромна већина њих су мала деца и тинејџери и људи средњих година. Сада све чешће чујемо да млади напуштају храм где им је досадно. Овде није тако: парохија личи на велику породицу са много деце. 2000. године протојереј Фјодор Бородин , који је у то време служио у храму Козме и Дамјана скоро седам година, предложио је парохијанима да организују заједнички излет кајацима. Затим је уследио други, трећи, осми излет, било је летњих едукативних парохијских логора и играња. Могло би се запитати зашто све ово и какав је смисао у заједничком одмору целе парохије? Прича оца Фјодора је одговор на ово питање...

Зашто млади одлазе?

Моје детињство је протекло у нецрквеној породици. Први пут сам се срео са људима који од мајчине утробе живе пуним црквеним животом, тек када сам уписао богословију. Двоје од мојих курсиста (данас су обојица изврсни свештеници), пријатељи из детињства, чак и у најтежој совјетској ери тајно су формирали у својим парохијама нешто слично камповима за децу. Човек са 20-30 деце и пет мајки отишли су лети у полунапуштену сеоску кућу на Оки. Веома добро сам запамтио фразу коју је често говорио један од мојих другова: "Камп је најлепша успомена мог детињства." Када сам студирао на богословији (1988-1992 год.), ни о каквим камповима ни излетима није могло бити речи. Тада су почеле да се отварају само недељне школе (веронауке, прим.прев), и то је већ представљало чудо. Али приче о кампу мене су се тада веома дојмиле.

Моје сопствено детињство је било добро, али у њему није било верујућих другова нити пуног црквеног живота који би нас сједињавао у главном. И ево, дошавши да служим у храму, ја сам пожелео да некако спроведем у дело све те своје мисли, размишљања и запажања.

Многи сигурно познају тужну статистику. Најмање 60-70% деце напушта цркву, чак и после похађања комлетних вишегодишњих курсева недељних школа, где су се редовно причешћивала и исповедала. Ако 30% деце која су похађала све разреде недељне школе остаје у парохији, онда се то сматра потресним резултатом за савремени црквени живот.

Авај, то је наша несрећа, али то је тако. Живот гута децу. И гута их увелико зато што, завршивши слушање онога што су им предавали у недељној школи, међу својим вршњацима они не налазе истомишљенике. Ван зидова храма они немају ни верујућих пријатеља, ни места где би их могли стећи, ни место на коме би могли да се упознају. Све ово постаје озбиљна провера за младе људе.

Схватио сам: да би деца остала у Цркви у својој тешкој младићкој, односно девојачкој доби, када свет са свим његовим искушењима снажно одвлачи човека, морамо им дати обе ове могућности: пружити им прилику да се друже са другим младим парохијанима, својим вршњацима, и створити им услове за дружење. И тек тада, излазећи у свет, сусрећући се са неверујућим људима у школи, на послу, увек ће имати прилику да се врате својим истомишљеницима, да негде заједно оду, отпутују, размене искуства. И то ће за њих бити срећа.

Шта треба учинити да би везе међу децом биле довољно чврсте? Дружити се. Међутим, да би човек постао човеку пријатељ, треба се много дружити. Зато сам предложио програм кајакаштва.

У почетку смо имали групу од 15 људи, данас на излет иде више од 70 људи. Наравно, то је огромна одговорност, излет је технички тешко организовати, захтева пуно напора и улагања. Али сваки излет је невероватно важан за нас. Јер за много деце (у породицама где су верујући само мајка или само отац), излет се претвара у могућност да се учврсте у својој црквености.

Главно што сада имамо је група младих људи (разреди од 9-11, 1-2 година универзитета (као код нас средња школ, прим.прев.)) који се добро друже, живе своје животе, али уједињене у Христу. Момци се исповедају, причешћују, држе се један другога, воле и поштују ово дружење.

kajaci

Пост, молитва и Јеванђеље

Пре него што сам почео да идем на излете са парохијанима, ја сам само два пута пловио кајацима. И тада сам схватио колико је необичан овакав одмор, необичан поглед на природу кад се посматра са воде. Сам интензитет тих утисака које човек добија је толико велики као да се за један дан добију два (дана). Седмицу и по путујете а као да је прошло месец дана. Тело је уморно, а мозак и срце се освежили. Када смо почели са нашим излетима објавили смо још један важан циљ за све нас - да покушамо да за то време живимо на хришћански начин.

Ми утврђујемо маршруту, обавезно предвидимо да недељом будемо у некој цркви или манастиру. Окупљамо се и одлазимо аутобусима. Пловили смо по рекама Сури, Угри, Ветлуги (Костромска област), Керженец (тамо где се налазе манастири Свете Тројице-Макарјево-Желтоводски), два пута по реци Лух (да би допловили до зидина манастира Свето-Успенске Флоришенске пустиње) и много где још.

Заједно обављамо јутарњу и вечерњу молитву, молимо се пре и после јела. Ако се обележава сећање на неког свеца, а у близини нема храма, онда заједно прочитамо акатист. Ујутру прочитамо одређени одломак из Јеванђеља, који анализирамо увече око ватре. Све ово ствара јединство које се зове заједница.

А јединство се добија кроз слогу. Мада се трудимо да не водимо децу млађу од 10 година, деси се да са нама иде и мајка са пуно деце, па чак и трудна жена. Једном смо повели млађег седмогодишњег дечака са мајком, коју је напустио њен супруг.

А то значи да на оне који могу да раде (укључујући и адолесценте, јер здравих, радноспособних мушких увек недостаје), пада много већи терет него што се претпоставља. Само замислите: 70 људи, ноћ, киша, нема места под кровом, а све треба напојити и нахранити ...

Али, да бисмо се приближили Христу, потребно је било какво дело. Ако је један слаб, а други преузима његов терет, и то чини искрено и са радошћу, онда не само да се учи да живи са другим људима, већ се и приближава Христу. За један такав излет дете расте много у духовном смислу, и уопште у било ком другом, јер је одговорност која се ставља у дужност свима - велика. Када ја као старешина, као свештеник, видим како су људи постали међусобно блиски, ја осећам дубоко задовољство и за мене овај труд добија своје пуно оправдање.

kajaci1

Без осуђивања, или: братољубље са нежношћу

Aвај, данас већина људи живи по принципу победничког индивидуализма и егоизма. Васпитавање деце толико се променило да особа која се нађе у условима у којима је неопходно да буде дисциплинована, да уме да попусти и да се покори некоме - за то није спремна. Најважније је да деца нису спремна. А онда је, с једне стране, неопходно умети принудити дете да се адекватно понаша у оправдано екстремним условима, а с друге – радити то са љубављу и не грубо, да би дете остало у уверењу да је било међу браћом и сестрама хришћанима, а не да је доживело непријатности за време авантуре.

Не тврдим да је проблем у сукобу погледа на свет: јер су у школи и код куће, васпитање и принципи живота различити. Обично се сви конфликти своде на познату фразу: "А што баш ја?".

Једном смо ишли на излет на реку Лух. Било нас је шездесеторо људи. Био је и један дечак, врло неуравнотежен, из проблематичне породице у којој су били отворени сукоби између родитеља. На излету он ни са ким није могао да нађе заједнички језик, све време се сукобљавао, није испуњавао захтеве, свађао се, препирао. Међутим, ми смо били на реци, и то је била огромна опасност. Кад је трећег дана осетио да га нико не подржава и да нема намеру да му повлађује, а код следећег испада су окренули главе од њега, он је дошао у шатор код мајке, сео, заридао и рекао фразу која је у нашој парохији постала крилатица: "Мама, овде су сви неправедни, никада се нећу оженити и нећу ићи у цркву." Смешна реакција, као из анегдоте по којој један војник иде у корак (са четом), а цела чета је ван корака.

Овај пример није једини. Са таквом децом се мора радити. И, хвала Богу, међу нашим парохијанима има зрелих, мудрих, искусних људи који могу узети такво дете, сести с њим у чамац и отићи у риболов, објаснити му понешто, ублажити ситуацију.

Млади не воле дугачке поуке и беже од правих прекора. Стога, ако дете оставља смеће у шатору, ја му прво кажем кратку примедбу. А онда, случајно се сретнувши са тим момком, помилујем га по глави и кажем: „Како је лепо кад човека не треба да подсећаш да поспрема за собом.“ Наравно, у том моменту он одлично зна да се ја шалим, али он такође осећа да ја то радим љубазно (а не пожурујем га и не прекоревам за његову грешку). И заједно са примедбом, заједно са таквим љубазним и обавезно искреним односом, за њега постаје очевидна његова сопствена неправилност, и следећи пут он већ доводи ствари у ред без икаквог сугерисања.

Уопште, ако човек осећа да је примедба или указивање речено с љубављу, а не са одбацивањем, онда то функционише много боље. Због тога су сви наши излети идеална места где стварамо атмосферу пријатељства, толеранције, помоћи за нашу децу али и за одрасле парохијане, и вредност сама по себи. То је оно о чему је говорио апостол Павле: „Љубав да не буде лажна; одвраћајте се од зла, прионите уз добро. Братском љубављу будите један према другоме нежни. Чашћу један другога већим чините.“ (Рим. 12: 9-10). Ми то уопште не усвајамо као заповест. Грубост и оштрина су нам много својственији, а "братска љубав са нежношћу" може и планине преврнути!

И онда се сви ти оштећени момци враћају у своје породице, где је отац, на пример, увредио мајку, и много од тога што су они разумели, осетили, упили, своди се на нулу. Али ја се не узнемиравам, јер је наш главни задатак да човеку дамо могућност да ступи у контакт са правим, срдачним, топлим, хришћанским животом. Да се науче другом искуству комуникације, када није неопходно стајати грчећи се, нити чекати да вас унизе, да се извичу, или да окрутно поступе према вама. То искуство које особа прими током студентског дружења биће много вредније. Баш таквој топлој заједници, хришћанском суживоту, убудуће ће стремити његова душа.

kajaci2

Није журка

Наравно, постоји опасност да се излет једном претвори у велику веселу забаву. Међутим, сложићете се, вредна је и забава истомишљеника.

Веома ми је жао што ми немамо оно што се зове парохијска дача - летњиковац, тј. место где би могли да одлазе парохијани са породицама (поготово они који би се током врућег московског лета некуда упутили са свом својом децом). А како бих само желео да имам комад земље где је вода, где би се могла ставити надстрешница, тоалет, туш.

За сада, поред кајакашких излета ми, једноставно, одлазимо у природу са шаторима; с нама иду породице које имају много деце, и то са свом својом децом. Како је лепо и красно кад сва браћа живе заједно! (Псалам 133, 1). Ова путовања такође помажу да се расте у својој црквености, да се труди и да се стварају услови за кратке тренутке хришћанског суживота и живота према заповестима.

Увече, ми се састајемо око ватре и разговарамо о Јеванђељу, о одломку који је прочитан тог јутра. Ја се старам да изаберем места из Писма која деца неће чути у недељу, можда неће прочитати код куће, или обратно, прелазим на оно што је познато, али да оно зазвучи као ново, звонко, чисто. Ја убацим питања, не једноставна и не директна. И покушавамо да схватимо како је то повезано, пројектовано, непосредно на наш лични живот. У дискусији учествују и одрасли и деца. Последњи понекад уведу у разговор неке нове и неочекиване теме.

Генерално, у цркви није уобичајено да људи сами одговорају на своја питања. Више смо навикнути да говори свештеник. Али, ја сам убеђен да је веома важно натерати човека да ради на себи. Кад смо тек почињали са овим разговорима, тинејџери али и одрасли такође, врло су се устручавали. Радио је стереотип: вера је нешто што треба крити од својих вршњака. И ево сада говори један, други, трећи, а затим се придружује „ћутљивац“ и неочекивано изговара невероватно оштроумне ствари. Можда нису увек у праву, не разумеју увек тему, али увек то долази из самог срца, увек о оном што боли, што је важно и занимљиво.

Било који излет је посао. Уопштено гледано, деци није својствено да траже додатни посао, а често ни одрасли. Одрасла особа је одговорнија. Пролазећи поред кухиње, видевши да дежурни не успева да припреми обед за 100 људи, седа и помаже. То је навика која се јавља када ти умеш, и што је главно, желиш да помогнеш. Дете треба научити томе. Наравно, ми можемо то урадити расподељујући обавезе: ти сечеш дрва, ти монтираш шатор, ти помажеш у кухињи, а ти седаш у кајак код жене са малом кћерком и веслаш за троје. Али наш задатак као друштва је – пробудити у деци способност да сами виде коме и када је неопходно помоћи.

На излет са нама иде доста породица са много деце. Код њих тог егоизма већ нема: они, цео свој живот навикли да деле са другима, схватају да је неопходно бити толерантан и узимати у обзир присуство друге особе. Од њих се и остали уче таквом понашању.

Пре две године смо били на излету - време је било страшно, наишао је хладни талас, било је тешко пронаћи место за смештај великог броја људи. А кад смо ми све већ нашли, видео сам како два момка брзо постављају шатор. Иако нису били дежурни, одлазе по дрва, а следећег дана устају пре других и ложе ватру. Тада сам схватио да се код ове две особе пробудила зрела способност да узму на себе неку врсту службе и нађу у томе радост. И кад се они у животу буду срели са нечим сличним, биће им лакше: потребни механизам је већ почео, он већ ради. Стога су за њих овај излет, ова наша седења око ватре били откриће и поука, и више него само забава.

Прошле године смо отишли још даље и организовали стационарни камп на Селигеру где су могли да дођу сви, од малих до великих. Тамо смо први пут организовали играње улога, коју је припремио један од наших парохијана, игро-техничар по занимању. За овогодишњу игру омладинци су се припремали читаву зиму, читали књиге, проучавали историју, правили себи панцире, челичне шлемове, дрвене штитове, мачеве. Девојке су шиле хаљине. Направили смо од шпер-плоче тврђаву. Једна парохијанка је учила девојке ирским плесовима... Играли смо Саксонце и Нормане. Два дана деца су живела у игри, то је био велики доживљај, откриће. Иако је овај догађај првобитно био светован, он у комбинацији са заједничком молитвом, уз придржавање поста, дискусије о Јеванђељу, Литургије недељним даном и вечерњим бајкама за ноћ - врло добро функционише.

kajaci3

Без љубави не васпитавати

Хвала Богу, сада се можемо окупљати не само на излетима – имамо просторије, наш културно-просветитељски центар. То је плод скоро седмогодишње борбе и веома дугих заједничких парохијских молитава. Сада у потпуности можемо да реализујемо своје планове и стварамо основу за дружења истомишљеника.

Да, Црква - то је скуп верника, и овде смо позвани да живимо богоугодним животом. За многе парохијане тај богоугодни живот састоји се у том смислу и у друштвеном раду - помагању затвореницима, сирочади и болеснима. Обично се овај рад активно организује у парохијама са великом заједницом која има не само велики број људи већ и финансијску подршку. Таквих примера је, на срећу, много.

Ми веома поштујемо људе који се баве озбиљним друштвеним активностима (на пример, таква је заједница оца Пантелејмона (Шатова)), али истовремено са тим скрушено схватамо да је за нас боље да имамо нешто друго.

У нашој парохији половину чине млади. Зато смо се концентрисали на рад са омладином и сматрамо то изузетно важним и битним. Имамо оне којима је потребна помоћ, а то нису само наша деца. То су вишедетне мајке, остављене од мужева, и удовице, наше парохијанке. Ми им константно организујемо помоћ - пошаљемо некога да окачи полице, неког да довезе намирнице или одвезе децу у школу, или да просто омогући мајци да оде сама у радњу да би се удаљила од својих проблема, тј. "проветрила главу".

kajaci4

Рад са младим људима тражи много снаге и срдачности. Дружећи се са децом, ја сам јасно схватио да није могуће ништа учинити са младом особом ако га не заволите. Зато што није довољно пустити дете на пољану, дати му да мало трчи, пуца, скаче, весла на кајаку, и рећи „до виђења“. Морате да му откријете нешто више – само тада има наде да ће он остати у Цркви.

Многи одрасли (верујући) не схватају зашто њихови синови и ћерке не желе да се друже са њима. Али просудите сами: ако вам мало дете са свим његовим преживљавањима никад није било занимљиво, ако сте заборављали да разговарате с њим и да му причате приче за ноћ, ако му нисте дозвољавали да се изјашњава, шта очекујете од њега данас? Ви жањете оно што сте посејали, и сами сте њему неинтересантни као што је он био вама некада. Децом се морамо бавити.

Кад ме питају да ли је могућ парохијски живот изван зидова храма, ја одговорим: могућ је, и када нам Господ даје ту могућност, недопустиво према њој је да је не користимо. Потребна вам је само жеља. Јер Господ каже: Дајте, и даће вам се. Меру добру и набијену и стресену и препуну даће вам у наручје ваше ... (Лк 6: 37-45).

Дарја Рошења, Протојереј Фјодор Бородин

Извор: Православни Мисионар СПЦ

Са руског: Радмила Благојевић, Православна породица

Фома.ру, http://www.foma.ru/article/index.php?news=4669