molitvoslovm

Православна породица у посети Светој Русији 2018 (Видео) (2)

Објављено 24 јун 2018
RUSIJA201812ПРАВОСЛАВНА ПОРОДИЦА - ХОДОЧАШЋЕ ПО СВЕТОЈ РУСИЈИ 2018.

Поштовани читаоци, доносимо вам и остатак материјала, који смо успели да припремимо са нашег мајског ходочашћа по светој Руској земљи - видео снимак и превод текста, који смо добили у Русији. На овом снимку ћете имати ретку прилику да чујете и видите уживо како изгледа звоњава на руском звонику, испод звона од 13 тона. Такође, следи до сада необјављивани текст о Оранском манстиру, као месту великог страдања Новомученика руских, али и велике славе...

Концентрациони логор „Оранки“

Овде наведени материјал је јединствен.

У редакцију „Нижегородских епархијских новина“је стигло писмо упућено настојнику Оранског мушког манастира Нижегородске области. Као и многе стотине манастира Русије, Владимирски Орански мушки манастир не само да jе током совјетских година био подвргнут потпуном разрушењу својих светиња, већ је и претпрео сва могућа исмевања на духовном плану – нове власти су га претвориле у затвор и концентрациони логор за невине људе. Али дух и душа православног манастира нису могли да буду сломљени, уништени заувек, бесповратно. Орански манастир се препородио и вратио у живот! Судећи по писму - јединственом доказу - које ћете ви сада прочитати, духовни живот се у овим зидовима није гасио чак ни током најстрашнијих година: православне верске службе су се вршиле на територији манастира - концентрационог логора(!) тајно међу хиљадама заробљених војника у годинама Великог Отаџбинског рата.

ЖИВОТ СВЕШТЕНИКА ДИМИТРИЈА БЕЖАНА У КОНЦЕНТРАЦИОНОМ ЛОГОРУ

Павши у заробљеништво на Волги почетком 1943.године заједно са десетинама хиљада војника, отац Дмитрије је надаље носио свој крст са достојанством до краја свог живота, претрпевши тешке и многобројне муке током седам година бивања у многим концентрационим и радним логорима Русије.

Највише времена је провео у концентрационом логору, смештеном у бившем манастиру руских дворјана, названом Оранки, на Волги. Овде се налазило око 15000 румунских војника и официра, заједно са 23 војна свештеника, којима су додате још многе хиљаде заробљених војника других националности. Међу њима је било око 1000 католичких свештеника и 800 протестантских пастора.

Први који се осмелио да врши религиозне службе и Божанску Литургију за румунске заробљене војнике тог логора је био свештеник Димитрије Бежан. Са посебном храброшћу тај свештеник је шио ризе од платна војних шатора, правио крстове од гвожђа, и свештене посуде од метала. После тога почео је да врши православне службе: Вечерњу, Јутарњу, Освећење воде и чак Свету Литургију у дрвеним баракама у којима су спавали заробљеници.

Летом су вршили Свету Литургију на великом платоу на територији манастира, у служби су учествовали сви румунски заробљеници заједно са хиљадама заробљеника других националности. Један професор из Букурешта, који се налазио у логору, направио је добар црквени хор који је бројао 200 људи. Они су тако добро певали у четири гласа на Божанској Литургији да су чак и совјетски чувари учествовали у служби и сви су се заједно радовали са сузама у очима и прослављали Бога.

У исто време су се догађала чуда. Пошто није било хлеба и просфоре за вршење Божанске Литургије, Божијом промишљу је учињено тако да је један чувар јеврејске националности, који је био родом из града Хирлеу, познатог оцу Димитрију, тајно доносио за празнике вино и пет хлебова потребних за службе.

Католички свештеници и сви присутни, дирнути лепотом православне Литургије, говорили су са сузама у очима: „Ми нисмо знали колико су лепа богослужења у Православној Цркви! Ми смо доста учили, али нам нико није говорио о мистици и величанственој лепоти православних служби“.

После завршетка службе свештеници су причешћивали румунске војнике који су се за то спремали и раније исповедали. Потом би се свако враћао у своју бараку, бивајући очврснут Христом, са надом на повратак кући.

КАКО ЈЕ ГОСПОД ПОМОЋУ СВЕШТЕНИКА ДИМИТРИЈА БЕЖАНА ОТКРИО ОСТАТНЕ МУЧЕНИКА У ОРАНКИ

Око 1944. године, комадант логора у Оранки је наредио многим румунским заробљеницима и заробљеницима других националности да ископају велику јаму за нужник у источном делу цркве. После неколико часова копања два Румуна су саопштила оцу Димитрију да су пронашли дубоки ров напуњен монасима, стрељаним у главу, чије одежде још сасвим нису иструлиле. Отац Димитрије им је рекао да наставе са ископавањем, чији је резултат био проналажење нетљеног епископа који је седео на столици међу другим убијеним монасима. Дошавши на то место, отац Димитрије је констатовао да је тај епископ са панагијом на грудима био светац. Али тајне убијених монаха није нико могао знати...

Све испричавши комаданту логора, отац Дмитриј је својим рукама извукао из јаме мошти светог епископа и пренео их на друго место, близу бунара, ван зидова манастира. Потресна је била и чињеница што је после извлачења моштију од стране свештеника Дмитрија, тело тог епископа било слично телу недавно умрлог човека, сасвим нераспаднуто и не исушено.

Због тога су одустали од изградње нужника над моштима толиких монаха, који су погинули ради Христа.

Сваке године, на празник Преображења Господњег, код тог бунара се вршила Божанска Литургија са старим и рањеним свештеницима који су претрпели муке у комунистичким логорима. Понекад је заједно са њима служио и свештеник Димитрије Бежан.

КАКО ЈЕ ГОСПОД ОТКРИО ТАЈНУ СВЕТИХ МОШТИЈУ

Током једне јаке и снежне зиме логорски затвореници су, упрегнути у санке и чувани командирима, секли дрва у шумама у околини Оранског манастира. Међу њима је био и отац Димитрије Бежан.

Једном су у долини малене речице пронашли у шуми скромну дрвену кућицу. Отац Димитрије је пришао и покуцао на врата. Изашао је старац са брадом: „Ко си ти, брате?“ - упитао је домаћин куће.

-          „Ја сам румунски православни свештеник, затвореник манастира Оранки, који се налази у близини.“

-          „Ти си православни свештеник?“, упитао је са сузама у очима старац.

-          „Да, ја сам православни свештеник. А шта ви овде радите?“

-          „Ја сам воденичар и живим у овој кући... Ако си ти православни свештеник, открићу ти тајну. Ја сам био монах у манастиру Оранки. Када су дошли комунисти ја сам побегао и сакрио се овде. Док сам бежао на мене су пуцали и ранили ме, али сам прошао кроз отвор у зиду и од тада се налазим овде, сам са Богом.“

-          „Тада ћу и ја теби одати тајну“, рекао је отац Димитрије. „Ми смо некако копали велику јаму за нужник на територији манастира и нашли смо ров напуњен убијеним монасима и светим епископом који је жив сахрањен међу њима. Шта ти знаш о њима?“

-          „Комунисти су у манастиру Оранки затворили више од 11000 монаха и свештеника, сакупљених из свих манастира централне Русије: њих је чувала војска. Једнога дана из централног штаба је дошло неколико официра атеиста. Окупили су монахе и питали их: „Да ли ћете са нама сарађивати или не? Дајемо вам 24 сата да размислите. Ко одбије биће стрељан, сагласно наредби“. Тада је епископ одговорио: „24 сата је много. Даћемо вам одговор у року од 10 минута“. И окренувши се ка мноштву монаха, који су се окупили у дворишту, упитао их је: „Оци, сада смо добили јединствену прилику да постанемо мученици ради Христа. Да ли хоћете да сарађујете са атеистима и спасете живот или ћемо умрети за Христа?“ После тога пошто им се епископ обратио са речима ободрења и учврстио их примерима из „житија Светих“, сви су једногласно одговорили: „Не желимо да сарађујемо са атеистима! Хоћемо да пострадамо за Христа и постанемо мученици!“

    „После тога свих 11000 монаха и свештеника су били стрељани и закопани на територији манастира у дубоком рову, који су сами себи претходно ископали. Ја сам се, будући да сам био млађи од многих, уплашио и крадом побегао у шуму коју су надгледали војници. Иако су и пуцали у мене, Бог ме је спасао. Због тога је тај епископ постао светац и није иструлио, јер је позвао све да дају свој живот ради Христа и сви ће они бити убројани у чин светих мученика. Ето, оче Дмитрије, тајне тих светих моштију! Ја ћу умрети, а твоје ће преподобије открити ту тајну свима када буде за то воља Господња, у славу Пресвете Тројице!“

Одломак је навео аутор из писма.

Извор: Нижегородске епархијске новине, Број 4, април 2002, стр.12.

Превод: Душка Здравковић, Православна породица, јун 2018.