molitvoslovm

Исповедничка "цртица" оца Арсенија Арсенијевића

Објављено 13 јун 2018

Arsenije-ArsenijevicОТАЦ АРСЕНИЈЕ АРСЕНИЈЕВИЋ

ЦРТИЦА О ХОМОСЕКСУАЛИЗМУ

Поштовани читаоци, ево и исповедничког текста о. Арсенија Арсенијевића о хомосексуализму, који износи ставове потпуно утемељене на учењу Цркве о овом застрањењу човека у односу на оно за шта га је Господ створио, а то је - светост. Једино што можемо рећи оцу Арсенију је: "Аксиос! На многаја љета!"... Ово показује да СПЦ још има и добрих, храбрих и писмених свештеника да посведоче истине које су сама основа наше вере, за разлику од оних који "иду у корак са временом", о којима смо већ писали - о. Ненад Илић (рукоположен за свештеника, ваљда због изјаве у Политици!? и о. Слободан Лалић, парох Загребачки)... Као што каже о. Арсеније: "Највећа штета коју можемо учинити хомосексуалцима је прихватање њихове „различитости“ као нечег друштвено прихватљивог". Аксиос!

 

Године 1974. Светска здравствена организација (СЗО) изнела је саопштење следујући коме се од тада хомосексуализам неће више посматрати као болест, већ као „варијетет људске природе“. Сви до тада лечени људи, који су и сами своје хомосексуалне проблеме сматрали болешћу, или правилније речено поремећајем, од тада су могли да себе посматрају као потпуно здраве особе. Они, дакле, своју хомосексуалност не би требало да схватају као проблем који треба решавати. Они постају људи са урођеним „нормалним“ особинама, само другачијим од већине. Другим речима, неко ко је претходног дана био болестан и поремећен, следећег јутра се пробудио као потпуно здрав човек, не променивши се нимало.

Наравно, свако ко иоле озбиљно размишља о овим стварима схватиће да нечија одлука, па макар била донета и од стране најуваженијих светских лекара, сама по себи не може болесно стање претворити у здраво. Тако на пример консензус мишљења лекара, који сматрају да болест не постоји и да је пацијент потпуно здрав, неће излечити нечију главобољу, рак или леукемију.

О ЈЕДИНСТВУ МУШКАРЦА И ЖЕНЕ

Све ово говоримо из разлога што живимо у времену када се непрекидно проповеда тзв. „другачијост“ људи са хомосексуалним опредељењем, а одлучно се одбија њихова поремећеност, или, да искористимо словенску реч, „изопаченост“.

Ова друга реч много потпуније објашњава и третира проблем о коме је реч. Управо нас реч „изопаченост“, или „изопачење“, много боље него „болест“ и „поремећај“ изводи на пут који води до правилног разумевања проблема хомосексуализма.

„Изопачити“ значи искварити нешто што је првобитно саздано или начињено врло добро. Међутим, сама реч „искварити“ је непотпуна, јер она у себи не носи никакву свесну силу, па се тако може нека машина покварити – искварити, а она сама не може носити никакву кривицу. У речи „изопачење“ садржи се придев „опак“, што можемо тумачити као „зао“, „препреден“, „лукав“, а све су ово епитети које везујемо за самог изумитеља и творца зла, ђавола. То би требало да значи да „изопачење“ представља свесно и добровољно кварење, нечега што је у почетку саздано „врло добро“ (Пост. 1, 31).

Управо на овом месту треба указати на саму разлику у половима, као нарочит дар од Бога човеку, дат ради ваплоћења пуноће љубави, као и ради рађања деце. Мушкарац и жена се појављују као два начина постојања у једној људској природи. Разлике међу њима нису једино физичке. Нешто што представља врлину мушкарца у много мањој мери се везује за женски пол, и обрнуто. Тако, на пример, мушкарца краси храброст, одважност и одлучност, док жени више пристају врлине попут скромности, нежности и стидљивости. Бог је, стварајући човека, начинио два пола која се међусобно допуњују и који имају потребу за сједињењем, не само у физичком смислу: „и оставиће човек оца свога и матер своју, и прилепиће се к жени својој, и биће двоје једно тело (Пост. 2, 24)“.

Ова реченица Светог писма нам указује на онтолошку истоветност мушког и женског и њихову тежњу да остваре своју пуноћу у сједињењу. Као што је свима познато, један од симбола брачног сједињења је бурма која се ставља на руку младенцима. Бурма је кружног облика, а круг представља потпуност и указује на остварену не-прекинутост бића. Мушкарац и жена су нашли своју природну „половину“, која им је до тада недостајала.

У брачном сједињењу рађа се „нови човек“, који у себи садржи особине и оца и мајке, те тако речи „и биће двоје једно тело“, можемо тумачити и у том контексту. У полном сједињењу (односу), муж је дао „своје“, а жена „своје“, и родило се потпуно ново биће. „Различитости“ оца и мајке представљају заправо услов рађања новог бића. Њихова „физичка“ различитост предуслов је полног сједињења, а на крају и рађања детета. Мислимо да су ове чињенице свакоме јасне.

Arsenije-Arsenijevic

О. Арсеније Арсенијевић

ЗАШТО ЈЕ ХОМОСЕКСУАЛИЗАМ ИЗОПАЧЕЊЕ

Да погледамо, са друге стране, шта се дешава у хомосексуалној вези и зашто је називамо „изопачењем“ људске природе?

У хомосексуалној вези није могућ чин сједињења ни по једном основу. Не постоји могућност употпуњавања своје природе. У хомосексуалној вези не постоји ни „полни однос“, јер су за њега потребни „полови“, а овде је присутан само један.

Људској природи је урођена потреба за сједињењем са супротним полом. Понављамо да ово сједињење обухвата осећања која су много шира од обичне тежње за физичким сједињењем. Колико је само књига, песама, музичких композиција, слика и многих других људских дела посвећено управо овој „природној“ љубави између мушкарца и жене. Та „природна“ љубав има потенцијал да пређе у ону која надилази саму природу. Сетимо се само житија „Светог Петра и Февроније“; сетимо се најлепших фресака које прослављају непорочну љубав светог Јоакима и Ане.

У хомосексуализму долази до замене ове љубави, која природно живи у човеку, оном неприродном или, тачније речено, „противприродном“. С обзиром да, као што смо већ рекли, у њему (хомосексуализму) не постоји могућност допуњавања различитих особина, нити „сједињења“, он се успоставља „срамном симулацијом различитости“. Пошто се овај чин гради на Богомданим природним потенцијалима различитих полова, онда он представља не само поремећај, већ и дубинско изопачење људске природе и њеног назначења.

Стога хомосексуализам (мужеложништво) представља најдубљу страст, која по својој искварености у многоме превазилази страст блудничења. Страст блудничења представља егоистичко задовољавање своје физичке потребе, без тежње да се у блудном односу заснује љубавна веза са особом супротног пола, која би као циљ имала сједињење у трајну заједницу и рађање деце у њој. Међутим, блудник само тежи да задовољи свој телесни нагон према жени (или жена према мушкарцу), који му је у природи већ дат. Он чини грех, пре свега према врлини верности и љубави, када своди своје биће само на нагон који је и животињама својствен.

Са друге стране, хомосексуалац изопачује саму природу, усмеравајући свој полни нагон према особи истог пола. Трајније везивање хомосексуалца за свог „партнера“ представља само хулну симулацију природне брачне љубави са којом, као што смо малопре објаснили, нема ничега заједничког.

Он је на горем степену од блудника јер помрачује своју природну усмереност, потпуно је изопачујући. Због тога сматрамо да није нелогично сматрати да је хомосексуализам веома близак отвореном сатанизму. Као што се сатана непрекидно изругује Божјим даровима у свако време и на сваком месту, тако се и хомосексуалац изругује природи коју му је Бог као и сваком другом човеку даровао.

Вероватно ће многи поменути постојање многих људи који показују физичке особине супротног пола, што би требало да значи да су већ својом природом усмерени ка сједињењу са сопственим полом. Међутим, ти њихови недостаци управо доказују да их треба лечити, и тако их, што је више могуће, привести у „природно стање“. Давање подршке у њиховом усмерењу ка сопственом полу, на тај начин што ћемо им рећи да је то за њих нормално и да не треба да се боре против своје хомосексуалне „природе“, заправо их закопава у дубоки духовни муљ из кога се тешко излази.

На крају треба рећи да је хомосексуализам, као и свака друга страст, излечив. Људи који су упали у ову врсту сагрешења треба да се искрено покају, молећи од Бога силу да изађу из овог страшног глиба. Није довољно да буду само „апстиненти“, већ да се избаве од свог острашћеног порива. Господ, који је слепе и хроме исцељивао и мртве васкрсавао, помоћи ће и њима у њиховом путу ка спасењу. На нама је да тим људима помогнемо, нудећи им духовну заштиту.

Покајање, исповест кроз корениту одлуку да ће се потрудити да униште у себи хомосексуалне склоности, и Свете тајне Цркве, помоћи ће им да постану нова твар. Наша помоћ се састоји у томе да разумемо претешко стање у коме се налазе, да их не осуђујемо, већ да их, колико је то нама могуће, извлачимо из гротла у који су упали.

Са друге стране, највећа штета коју можемо учинити овим људима представља прихватање њихове „различитости“ као нечег нормалног и друштвено прихватљивог.

Аутор је старешина Вазнесењске цркве у Београду и главни уредник радија Слово љубве

Извор: http://standard.rs/2018/06/10/crtica-o-homoseksualizmu/