molitvoslovm

O. Фјодор Бородин: "Како васпитати срећно дете?" - одговори

Објављено 15 јун 2018

fedor borodinПРОТОЈЕРЕЈ ФЈОДОР БОРОДИН

КАКО ВАСПИТАТИ СРЕЋНО ДЕТЕ? (ОДГОВОРИ НА ПИТАЊА)

Поштовани читаоци, настављамо са одговорима о. Фјодора Бородина из занимљивог  предавања о браку, породици, васпитању деце... Прочитајте, наћи ћете много корисних увида и савета од многодетног баћушке са осморо деце...

 

Дечје свађе - шта  да раде родитељи?

- Драги оче, имате 8 деце, сигурно се суочавате са тим да се деца посвађају, можда и потуку. Како решавате ову ситуацију?

- Морам да кажем да је освајање личног простора детета везано за сукоб, обично са најближим дететом, старијим или млађим. Притом је то увек сложена комбинација. Ево са овим се сада дружи врло лепо, а са оним се свађа, а кроз пола године ће бити обрнуто, са првим се све време свађа. Притом се то не решава опоменом. То јест, један другог изазивају и не чују никакве аргументе.

Али крајња мера, кад почињемо да их кажњавамо, је да их ставимо у угао. Али, ако сукоб постане веома врућ, онда морате брзо одвести обе стране у свети угао (где стоје иконе, прим.прир.) и почети тамо да певате "Царе Небески", на пример. Ето тако можете радити. И разјашњавати, разјашњавати, разјашњавати ... Па, схватате, ти сукоби се појављују не зато што они не схватају, то јест, сви они могу да вам препричају то што ви њима објашњавате, већ зато што они још увек не могу то да савладају, они се тако самопотврђују. А понекад долази чак и до туче, да. Принуђени смо да их раздвајамо и кажњавамо. Врло је тешко родитељу да гледа како се свађају његова деца, наравно.

Деца и псовке - како их одвикнути?

- Ево деца иду у школу, друже се са вршњацима. А у школи псовке, погрдне речи. Како ви упозоравате своју децу да се не сме говорити оваквим речником?

- Наравно, да. Шта је то хришћански духовни живот? Имате два главна правца. Прво је заштитно: ваше кандило гори и ви га штитите од ветра. Друго: ви морате досипати уље, додавати дрва на ватру. То јест, ви сте дужни да их испунитеправим животом. Дужни сте заједно да се молите са њима, обавезно. У прави час, нисам причао о томе.

То је принципијелна ствар - заједничка молитва са женом и децом. Ово је веома важно, јер се у томе реализује домаћа црква. Јутарња молитва - тешко, јер сви устају у различито време, али вечерња молитва је обавезна, нека буде и скраћена за децу, да би малишани издржали. Али ви заједно наступате, и ви јесте црква. Ово је принципијелно важно, и, наравно, ви се борите, причате. Сећам се када је првом детету било годину дана, био сам запањен тиме што му ти нешто говориш, а он тако: "У!". Још не може да говори а већ се буни: "У!" Отишао сам код свог духовника, још је био жив, изврстан архимандрит Троијицко-Сергијеве Лавре, каже: "А шта си ти хтео? Ти си изучавао теологију на богословији, сећаш се првородног греха, ево га, дејствује! " Јер кад грех делује, заправо, природа је повређена. И ви на свом детету видите: ви улажете у њега све најбоље, а у њему се расцветавају и добро и лоше. А ваш задатак као родитеља је да се стално борите против тога: рекли сте старијему да се не сме псовати, а сада пола године објашњавајте то и млађем.

Али ипак је, наравно, важно, то је тако тривијална истина, али савршено очигледна, не може се не поновити: да се деца не би свађала, неопходно је да се отац и мајка не свађају, тј. да се деца васпитавају примером. Ако отац и мајка заобилазе сукобе, они ће и децу томе научити, иако не одмах, иако се дуго у њима мота то одрасло искуство, расте у њима, знате. И они се не контролишу, и неспретни су, и у моралном смислу такође.

У овој борби често губите, јер дејствује грех.

Уопштено, занимљиво је да они у прелазном узрасту никако не воле да се грле, док у детињству то јако воле. Рећи ћу вам о томе, наравно. Мало дете осећа љубав родитеља на тактилан начин. То јест, мало дете морате обавезно грлити, љубити, ставити на колена, гњавити, назовите то како год желите. Ја, на пример, долазим из храма и двоје млађих синова, а за њима и кћер иду ка мени: „Тата, идемо да се „гњавимо"“? Њима је потребно да се засите, знате, као јелен – он изађе из шуме, лиже со на јаслицама. Он њу лиже, потребна му је со, схватате. Деци треба топлина снажних родитељских руку, знате. И они после иду савршено здрави, само пет минута је прошло. Њима је то обавезно потребно. Касније се они веома устручавају од тога. Али и даље то остаје најефикаснији начин. То јест, иако је он у бунту, ти му приђеш, загрлиш га, он се прво отима и на сваки начин показује да то сада не жели. Али ти гледаш у огледало а он се осмехује, то јест, принципијелно је важно: шта год да му се деси, он мора да зна да је вољен. Он је вољен, он је важан, он је потребан, ето, он је такав какав је, тако неспретан, рошав у овом добу. Али то је још увек борба, наравно. У овој борби ви често губите, јер грех делује, јер сте први пут родитељ. Али, ја сам, ево, већ осми пут родитељ, а некакве ствари... Ево, старије смо више кажњавали, и каишем кажњавали.

Сећам се једног московског протојереја, старијег човека, ја сам био студент, дошао сам у његову кућу. Рекао ми је да јеиз традиционалне православне породице, у којој се вера није прекидала ни у совјетско време – рекао је: "А шта ти мислиш, имали смо три опасача у ходнику: црни за посне дане, црвени за празник, и браон - за радне дане." Ето и све је одлично, знате. Најдивнији човек, изузетан, одрастао, при чему има 9 чланова породице.

А сада ме чак старији син, пита: "Тата, зашто га ви не кажњавате?" А ево, некако смо научили, искуство је дошло. Научили смо, зато што то свеједно нећемо. Ако можете завршити без телесног кажњавања, онда је боље без њега, наравно. Били смо млади, нисмо знали како, дешавало се. А сада се сналазимо без тога. Али ми се такође учимо, ипак је неопходно борити се: он је дрзак, понекад треба по устима да добије, не може се мајци тако рећи.

Ево, имао сам такву епизоду у детињству, када су нас отац и мајка строго васпитавали у односу према одраслим особама. Ако је одрасла особа, мора се увек назвати и очество. И одједном се појавио очев познаник, уметник који није кажњавао своју децу и који је говорио: "Ма дај на "ти“ ", шта ти мени "ви? Да, шта ти: Борис Петрович, дај само: Борис." Ја: ''Борис". Одазива се. Касније, као мој отац: "Борја!" – одазива се. Ја њему: "Борка!". Нешто још сам му рекао, нешто тако дрско, а онда сам имао око 7 или 6 година. Погледао ме је, сећам се, и било је очигледно да није желео то да уради, али повукао ме за уши. И био сам повређен, плакао сам. Али осећао сам се тако добро. Ето, то су та мешовита осећања, која сам тек касније разумео, схватате. Мене су поставили на место, и успостављена је моја слика света где је одрасла особа - ауторитет. Тај ауторитет се заснива на поштовању родитеља као једног од темеља људског бића. Ето, све је стало на своје место, и осећао сам да је то много важније.

Уосталом, знате, тако се догађа. Ето тако дете, опростите за такву реч, бесни преко сваке мере, казне га, а он се после тога осмехује и смеје. То јест, он ће плакати три минута, стајати у углу 10 минута, затражити опроштај, и биће поново радостан и срећан, а дотле је био потиштен, било му је сасвим лоше. То јест, он мора бити стављен у тај оквир, док не буде могао да се сам у њега стави. Ево они се свађају, туку се. Нарочито када су почели да се баве самбом туче су почеле са бацањем, много озбиљније.

Како кажњавати децу?

- Како се могу и како не треба кажњавати децу? Може ли се користити каиш, ударац и тако даље?

- Понекад је потребно. Деца су различита. Има деце којима нешто кажете, и они то ураде. Она имају различите периоде. Свесну дрскост треба озбиљно казнити. Ако се прича не заустави, ево, моја супруга може и да ошамари дете иако је оно више од ње за главу и по. И то се такође дешава. И то је за добро детета, па у Светом Писму стоји: Господ као отац, кога воли, тога и кажњава. Сетите се цитата из Исуса, сина Сирахова: Отац који штеди прута - мрзи на сина свога.

Није овде речено о неправилном педагошком концепту, да отац греши. Није чак речено ни: "Он воли погрешно". Речено је: "Он мрзи". Зашто? Јер он даје злу да се разрасте у дететовој души. Да ли је то љубав? Видите, постоји ситуација кад морате казнити дете. И ето, онда, кад су ми ишчупали уши, био сам захвалан оном човеку. Мени је то било потребно. А можете кажњавати и стављањем у ћошак или нечега га лишити. Ето, ако он једном недељно игра ту стратегију, онда је за њега то јака казна.

Како мотивисати дете за посао, за учење?

- Како мотивисати дете за посао, за учење? Рецимо, син од 19 година напушта факултет. Шта радити?

- Чини ми се да дете раду треба раније навикавати. То јест, то је проблем који није решен на време. Могу рећи, понављам, да је дете дужно да буде учесник општих, заједничких, послова које нико неће урадити за њега, осим ако је болесно. И ево, сви су на њега навалили, и он то мора да уради. Тада се тај механизам формира, па ћу се вратити на ту формулу, формулу голмана – то је механизам одговорности. Ја сам задужен за овај простор, да овде не би било гола, схватате. Нико други не одговара. Мене траже све време. Долазим на факултет, простор се мења, али принцип у мени већ функционише, механизам већ постоји. Научио сам да одговарам за одређени део. То је лако, ви само пратите: нешто се ново појавило, склонили сте га са стола.

Ово треба формирати раније. Иако су деца веома различита. И, наравно, савремено расејано дете је веома повезано са гаџетима, са друштвеним мрежама... Ако дозволите детету да пуно седи, тако ће бити срећан ако му још поклоните велики, добар, паметни телефон. Апсолутно ће бити срећан, али то ће бити веома штетан поклон. То јест, дали сте детету паметан телефон, а за 3 месеца... Ја имам сестру - педагога са великим стажом, која каже: "Могу без грешке да одредим које дете је почело да игра игрице на рачунару. Имало је петицу, месец дана касније била је тројка или четири минус.“ Једноставно, расејана пажња, не може да се сконцентрише, оно је негде тамо. То нису, наравно, оне игре у којима смо ми играли у детињству - прво, ми смо излазили у двориште, учили смо да играмо фудбал или нешто друго, избацивање. Ти учиш да се играш са другом децом, узајамно. Па и кад правите коцке, типа "Лего" је прелепа, савршена игра, она учи раду. Ето, ако постоји могућност, онда су коцке изврсне, оне уче размишљању, јер је мисао конструкција, а то је визуелно изражено у овим коцкама. У 19 година је прекасно за овакво подучавање.

Треба ли дете давати у православну гимназију?

- Да ли има очигледне користи у давању детета у православну гимназију, где ће проучавати Божји закон и добити пуноважно хришћанско васпитање?

- Ја се држим становишта да ако постоји могућност да дете иде у православну гимназију, боље је учити у њима. Прво, постоји велика нада да ће он имати истомишљенике у вери, пријатеље до краја свог живота. Нажалост, то се скоро никада не дешава у црквама, јер у недељним школама ми имамо задатак да дамо детету одређено знање, а не да стварамо услове да се деца друже једни с другима. И то је проблем наших савремених недељних школа веронауке, веома велики губитак.

Заиста, у праву сте, дете иде на факултет или ради, већ је младић или девојка. Тако је и мој син пошао на Геолошки факултет, он каже: "Тата, тамо су псовке, пиво, пијанство, понекад шприцеви". Ни са ким није могао да се дружи. Било му је, наравно, веома тешко, јер није било никога у кога је могао да се поузда. Ево, ако је сада са њима, да ли ће имати снаге да им се одупре, кад се сви скупе? Он стиже и, опростите за детаље, сви блудниче. Генерално, у ту сврху се и окупљају увече. Хоће ли имати довољно снаге да им се одупре? А млад човек не може да се не дружи, сви знате шта су пријатељи у младости. То је пола душе. Хвала Богу, сва моја деца имају пријатеље у цркви. Ево, ти летњи кампови, а сваког лета идемо на излете кајацима посебно због тога, то је главни циљ. Овде он и сва моја деца имају на кога да се ослоне међу верницима. А где наћи такве људе? У школи, то је прво.

Друго, и поред тога, безбожни свет, атеистички или равнодушни, окружиће ваше дете до краја живота. Ипак, људи нецрквени, који нису прави хришћани, да тако кажем, већина су око нас. А то ће га тек дотаћи. Али ево где ће бити та основа мира у његовој души - када су око њега верујући људи. И после, независно од тога што они кажу: ево, завршили су православну гимназију и отишли, престали су да се причешћују... Деца понекад кажу да је тамо било таквог лицемерја да више не желе да иду у цркву... Али то је лични избор. Ипак, у православној гимназији има мање искушења него у обичној школи. Тамо мање деце пуши, мање ученика блудничи у старијим разредима, тамо мање псују, тамо је најисправнија заједница људи. А да ли ће остати у Цркви или не, о томе ће дете одлучити само. То је свестан избор вашег детета, то је нешто што нећете ви учинити за њега. Чак ни Господ за њега не може учинити тај избор.

Ми знамо свете који су имали неприлагођену децу, на пример, пророка Самуила. Са њим је Бог говорио, из Библије је познато, Он је откривао кроз њега Своју вољу целом народу. Да ли је он био лош отац? Не, али деца су му одрасла потпуно бескорисна. Адам има једног Каина, другог Авеља. Један је живео светим животом, други је био убица, проклет. О томе ће дете само одлучити, али од чега ће поћи у одлучивању? Нека само искуством сазна шта је то верујућа заједница људи.

Знате, ево примера: ми идемо на те кајакашке излете. Деца из моје парохије једва чекају. Ове године је ишло, нећете веровати, 67 људи на 27 кајака! То је флота! Ниједан идиот не иде тако, само отац Фјодор. Сви се смеју кад чују. Али никог не можете одбити, они су већ одрасли, али због тога у то време узимају одмор. Зашто? Покушавам да разумем зашто. Због тога што свирају и певају увече поред ватре и друго - зато што постоји заједничка молитва. Младић, девојка, тинејџер - за њих је то важно, они су у правом простору. Тамо је заједничка молитва, заједничка припрема хране, ту сви један другоме помажу, тамо су људи који покушавају да живе једни с другима по законима Јеванђеља. То искуство траје недељу и по дана, али то је искуство, знате, на које они потом чекају годину дана.

И, ево, у православној гимназији они добијају то искуство. Наравно, постоје интриге, трачеви, тамо има и сплетки, има свега, али ипак, ако је тамо колектив верујућих људи који су давно оцрковљени, то тамо неће бити таквих сплетака, неће бити таквих подметања, угрожавања и других ствари. Ипак, ово су људи који имају навику да се боре са својим страстима, макар декларативно. Наравно, у овој заједници је за њих корисније да живе, ово је искуство. Они ће пробати шта је хришћански заједнички живот. То је важно. Можда ће напустити. Може бити да ви чак не доживите када се они врате у Цркву. Да ли знате колико људи напушта наше недељне школе еронауке? То су колосалне цифре, где више од половине, 70 одсто деце која су прошла курс недељних школа савремене Православне Цркве напуштају црквени живот. А онда се значајан део враћа.

Сећам се овакве сцене: долазим у храм, ускоро ће служба. Млада жена седи, очи су јој влажне. Шта је то, можда нечим могу помоћи? Ево шта је: у детињству су је водили у цркву, почетком деведесетих тамо је била недељна школа, како се она сећа, био је тада други добри, благи свештеник, који је сада већ покојни. Затим се све запетљало, напустила је Цркву, пала у све тешке грехе, водила је потпуно разуздан живот. И ето, она је ишла улицом, црква непозната, испало је, Господ ју је привео у наш храм. Она каже: "Ја сам свратила али ја хоћу да се вратим." Она се вратила, исповедила се, од тада води црквени живот, већ више од 10 година. А 15 годинаје имала прекид. Али, ето, искуство хришћанског суживота, знате, оно је остало. Она се заситила тог другог, и сад жели оно право. Алида она није пробала какав је црквени живот, онда не би имала између чега да бира, разумете. Ја сам ипак присталица тога да ако постоји могућност идете у православну школу или у гимназију.

Како православна девојка да однегује у себи кротост?

- Не знам, нисам пробао. Морам да размислим... Па, прво, не морате одмах да говорите кад вам нека мисао падне на памет. Прво треба оћутати. Ми врло често жалимо због онога што смо у журби рекли. Али, кротост, треба рећи, то је заборављена врлина за коју се сматра да је отишла из нашег живота, али која је заправо огромна људска сила. Кротак човек је веома јак човек. Сигуран у Бога, не у себе - у Бога, веома јак, који не вређа никога, који је спреман да се смири. То је огроман животни пут хришћански - постати кротак човек. Тим боље што је сада кротост - најмање разумљива врлина.

Па, ћутите, можда ћете бити сматрани за кротку, да тако кажемо. Ако у мени нема врлине, како да је стекнем? Ја треба да чиним дела те врлине и постепено она продире у мене, унутра.Тачно тако и овде, ето могуће, ја немам милости за тог човека у свом срцу, али мој ум зна да сам дужан да му помогнем. Ја то чиним напором воље, не према покрету срца. Ја то радим једном, двапут, 10, 20 пута и Господ уводи ову врлину у моје срце. Ово је познати механизам: чини дела, и у теби ће се та врлина пробудити. И, тако, имитирај кроткога, понашај се као да си кротак, и сигурно ће се у теби то пробудити.

Како помоћи детету својих ближњих који нису уцрковљени?

- Како можете помоћи свом нећаку или кумчету, чији су родитељи далеко од Бога?

- Тешко, веома тешко. И ја сам у таквој ситуацији. Мене је јако велики број мојих вршњака по школи, када сам постао свештеник, молило да будем кум њихове деце. Нисам могао да их одбијем јер су ми то пријатељи из детињства. Упркос свим мојим убеђивањима, никаквог црквеног васпитања није било, колико год звао, колико год молио, неко је реаговао, код неког - уопште никакве реакције није било. И то је мој бол до сада, јер утицати није могуће, никако.

Али, с друге стране, имам пример моје куме. Мој отац није био крштен, мајка ми је била врло далеко од цркве, растао сам у детињству у потпуно нецрквеној породици, апсолутно далеко од тога. А тата - био је атлетичар, самбо рвач, и био је веома носталгичан по питању свога посла, и веома је волео да превози људима намештај, просто бесплатно. Буде нека интелигентна породица, попију чај, попричају о књижевности, о уметности. И заједно пораде физички. А онда су га једном замолили да превезе једну жену са мужем, лети. Тако су натоварили камион, преселили се у кућу. И он види, стоји кутија, она вади иконе, пре свега ставља иконе.

- Да ли сте верник?

- Да.

- А, ево, знате, ми сад желимо да крстимо моју ћерку и сина. Хоћете да будете кума?

Кума одговори: "Добро, али морате ми обећати да се ви нећете мешати у испуњавање мојих обавеза." Отац се, уопште не знајући о чему се ради, сложио. А кума се прихватила тога врло озбиљно: "Тако, значи у следећу недељу Феђа, Ања, неће јести ујутру, ја их водим у цркву да се причесте." И сећам се те муке, ја желим да спавам рано ујутро, а она нас купи ујутро... Мрак, метро, Ботаничка башта, леђа ме боле, ништа ми није јасно. Али изнелу су Чашу. Сада схватам да је ово био Велики вход. Нешто су рекли и однели је. Чекајте, где ћете? Већ је време за причест, све је већ готово. Затим излазимо, она нам сипа чај из термоса, вади сендвиче. И тако 3-4 пута годишње. То је то, али семе је посејано.

Потом је извукла некакав молитвеник, то је било савршено невероватно. Ово је издање из 1978. године, у папирном повезу. Живела је на другом спрату у нашој кући.

-              Ево, „Царе Небески", "Богородице" и "Оче наш", читај сваки дан, Феђа.

Дошла је месец дана касније. А предавала је је књижевност у Гнесинки. Наставник.

- Дакле, Феђа, да ли читаш?

- Да, читам.

- Лажеш! Кад би читао, корице би биле савијене.

Постидео сам се. Почео сам да читам, и од тада сам је се плашио. Али њеним трудом, сви смо се уцрковили.

Отац га је довео да слуша хор, а дете је поверовало

Не треба заборавити да се избор особе чини - како с једне стране, тако и са друге. Ево примера пред мојим очима. Један свештеник, мој пријатељ, мојих година, растао је још у совјетско време. Отац му је био ужасан циник и атеиста, а мајка елитистички преводилац код некога у Централном комитету. То што се дете уцерковило било је и њему и њој потпуно супротно њиховим каријерама. Мајка је све време одлазила у иностранство и доносила плоче, а отац је имао веома добру опрему и за то време незамисливу колекцију плоча оперског хорског певања, које је он врло добро познавао и волео.

И како би показао детету колико добро хор звучи у аутентичној атмосфери, одвео је сина на Ординку, где је хор Свешникова, мислим, певао, ако не грешим. Био је то редак случај када је хор и путовао и наступао и певао на службама, и власти су то толерисале. А детету је било 12 година. Његов отац га је довео да слуша, а дете је поверовало. Тукли су га, закључавали га, а он је са трећег спрата, везавши се покривачем за радијатор, бежао на службу. Отац га је тукао баш због тога. А он је затим постао свештеник, упркос свему, јер га је дотакла милост Божија, он је поверовао.

Зато можете радити овако:долазите, ево ти Јеванђеље, прочитајмо. Ово значи то и то. Неки одломак изаберите. Мени треба 15-20 минута да попричам са мојим кумчетом. Сви су отишли, онда смо разговарали. То је све, семенце је пало, а даље, то је његов живот. Он може сваког дана да слуша Јеванђеље и да остаје неверник у том смислу, а може чути једном и рећи: "Ово је најважније за мене". Због тога је овде у сваком случају поље његовог избора. Ту је ваш рад, и молитва, наравно, за њега.

Да ли усвојена деца треба да знају да нису рођена? И у чему се разликује васпитање очуха или маћехе од родитељског васпитања?

Ја немам усвојену децу, тако да ћу о томе говорити из туђе праксе. Ако постоји могућност да дете не зна да је оно усвојено, онда је боље пустити га да не зна. Нажалост, код усвојитељских породица постоји још већи ризик, јер се наследство оца и мајке преноси на дете. Ви можете узети веома лепог дечака, коврџаве косе, плавооког, а онда ће он одрасти. И ми имамо такве примере у парохији. Ево, девојчица је порасла. Тамо је рођени син погинуо, муж и жена су усвојили девојчицу, пуно уложили у њу, али она је знала да је из сиротишта. И учинила је нешто врло тешко, отишла је од њих, сама зарађује некакав новац, живи код неке од својих пријатељица. Веома лоше живи у моралном смислу, тако прљаво. Они јадикују, плачу, не могу ништа да ураде.

Задатак породице - подићи дете у простору прожетом љубављу

Али, схватате ли ви шта је то усвојено дете? Њега су издали, некад раније су га издали. Он расте заправо без љубави, он заправо не разуме шта је то породична љубав. А основни задатак породице – то је подићи дете, загрејати га за цео живот у простору који је угрејан љубављу, натопљен, прожет љубављу. Ето, ако дете то искуство у некаквом виду стекне, чак у некомплетном, али оно види како се то дешава, ако жели, он може то остварити у својој будућој породици и свом будућем животу. То јест, ви њему дајете пример, па ако нема своје деце а има могућности да их усвоји, усвојити треба обавезно. То ... у време Христа, овако није било, зар не? У причи о Страшном Суду Он каже: "Они су нахранили, напојили, посетили ...". Мислим да, ако се ова прича настави, онда би ''усвојили“ такође било обавезно. Усвојили једног од малих, усвојили Мене. Претпостављам. Због тога што, наравно, показујете огромну љубав према човеку. И то ће вам се обавезно вратити, можда не одмах, можда с временом.

Познајем једну породицу где је дете захваљујући веома злим рођацима сазнало да је оно усвојено. Нашао је биолошког оца, њему је било тешко, било је то врло тешко за све њих у овом периоду. Он се окренуо оцу, супротстављајући се онима који су га одгајали. А потом је све поново проценио, сретнувши се са оцем. Схватио је да његов отац није могао ништа да му да, вратио се, знате, и са још већом нежношћу он воли своје родитеље-усвојиоце. Он је оценио шта су ти људи учинили за њега, схватио је да је он могао одрасти, као са тим човеком, без свега. Зна да ово није тело и крв његова, али их он теши. И они су му веома захвални за то какав је он сада.

Теби су послати такви људи, којима, волећи их, ти растеш

А друго питање је било, извини? Уопште, веома занимљива чињеница је да је светоотачка породица - школа љубави. Код нас су Свети Оци - монаси. Међутим, већина њих је говорила да је породица школа љубави.

То је место у које те Господ смешта да би се ти променио, да би доспео у Царство Божије, јер је ово Царство љубави, а овде те уче како се научити љубави, схватате, како? Теби су послали такве људе, којима, волећи их, ти растеш. Па, најједноставнији пример: оженио си се девојком, заљубио си се у њу, а она има гомилу рођака које такође морамо волети, морамо изградити односе са њима. Не само – „Марија Ивановна, ево, хвала“. Не. Ти си дужан да заволиш своју ташту. И тако много, и стварно, људи постају рођени, формирају се. Ето, то је веома тежак задатак.

Ово је бака моје жене, она је дворјанка, а ја плебејац. И то је силно кочило на почетку. За њу је то било принципијелно важно. Онаје чувала много породичних ствари. У совјетско време - то је била нека тачка противљења систему. Било је много репресираних, била су та сећања. Ево појавио се он, узео вољену унуку. Било је врло напето. А онда, с временом, - бака се упокојила не тако давно - стварно смо постали рођени. Али то је био тежак задатак. Тебе називају „улизицом“ а ти мораш да отћутиш. Свеједно, жена је воли, схватате. Ти не можеш, не причињавајући бол жени, да будеш у непријатељству са онима које она воли. Не можеш. Ти не можеш, волећи своју жену, не волети те који су њу одгајали, то доводи до контрадикције, зато породица и јесте школа љубави.

И мој очух и маћеха су такође Божји задатак, схватате. Ево, заиста, човек је срео жену, у реду, са дететом, ја ћу то узети. Али, нешто он тамо трчи, петља. А то је личност и он зна да ти није рођени отац. И теби је веома тешко да изградиш однос са њим, и решавај тај задатак ако си хришћанин. И њему је то тешко. Постоји изрека - није отац онај који је родио, већ онај који је одгајио. Заиста, може бити да је много теже тим људима, али се потом све то враћа.

- Ако је породица школа љубави, какве ће бити породице које су се распале? Какав савет дати очевима, мајкама ?

- Знате, ја могу вама да поставим слично питање. Како играти фудбал ако имате поломљене ноге?

Ето, десила се трагедија и нормално је да је више не буде. Не може бити све здраво, добро и правилно у породици која се распала. Питање је само минимизирање негативних последица. Мало ту има начина како помоћи. То јест, треба дете укључити тамо где ће оно видети сценарио понашања нормално одраслог, великодушног мушкарца, где ће он видети такву особу, да би онда могао да га копира. А како га наситити љубављу ако његови отац и мајка не воле једно друго - то је скоро немогуће.

Сећам се развода својих родитеља: ево, ти имаш Универзум и он се расцепио на пола. То је расцеп у целом твом свету. И то се дешава јер ми сматрамо да деца немају ништа са нашим разводом. Људи воле себе, пре свега, ми не желимо себе да мењамо.

Ево, ја имам једног пријатеља, његова жена је затруднела:

- Постала је тако ружна. Уопште не могу да је гледам.

- Наравно, ниси јој то рекао?

- Наравно да сам јој рекао.

Ето идиота, схватате. И породица се распала. То јест, тај човек једноставно живи за себе, не за децу. То је трагедија, то је ужасно. Сада сам разговарао с једом женом, дошла је код нас у цркву, плаче. Син јој се оженио, родило се дете, а снаха је отишла. Узела је дете и отишла. Живи одвојено, тражи бољу прилику. Није отишла за некога, просто је отишла. Он је исцрпљен, изнемогао. Он жели да види дете свакодневно, а она не да. Схватате, такав чудовишни егоизам, шта ту посаветовати? Само се молити. Не, нема рецепта, нема. Треба смањити губитке - тај човек пада на асфалт, требасачувати главу, да бар не добије потрес мозга.

Шта радити ако девојчица тражи модел оца?

- Рекли сте о моделу оца у спорту. Ако је у питању девојчица, како онда?

Не знам. Дао сам своју старију ћерку да се бави самбом, али ја сам ту, хвала Богу. Али то је утицало на њен карактер. Рекла је дечацима у разреду да не треба псовати. Почели су да је исмевају. Направила је болну полугу једном дечаку, псовку више нико није говорио дуго, барем не пред њом.

Не знам. Па, за девојчице није важан пример оца, већ пример заједничког живота оца и мајке. Ето та нежност, милошта, љубав. Како они једно друго слушају, како једно друго гледају, како мама решавасвакодневна питања и како она уме да остаје друга у породици. Ето то се не предаје. Кад отац одлази, жене морају да обављају улоге и мушкарца и жене, и никуда од тога не можете побећи. Принуђени сте да решавате проблеме. У коју школу дати, секције, новац. Тата долази два пута недељно, одводи у МекДоналд'с, поклонио је таблет. И низ питања није отишо нигде, остао је. Мама се кочи у томе и њен карактер се мења.Она потпуно другачије гледа на свог сина и ћерку. Ћерка ту не види како мама слуша тату. Како то може бити. Може бити, ја једноставно нисам размишљао о томе, нисам формулисао одговор на ваше питање. Хвала вам пуно за њега. Можд треба покушати да се девојчица повеже са добром породицом, где су добри односи између маме и тате. Ми опет говоримо о сценарију понашања.

Млади свештеник на почетку пута треба обавезно да види благочестивог постаријег свештеника. И бар мало да служи са њим и живи парохијским животом. А онда ће се вратити и копирати. То је један исти принцип.

Зато што се девојчица удаје, а њена мајка никада никог није слушала, она је и својој мајци командовала. И на послу је била принуђена да постигне нешто да би издржавала своју породицу. И како ће она слушати свог мужа ако тај муж инсистира на нечему? А он је такође одгајан од мајке, која је била сама, он је такође језивиегоиста. Он такође не уме да испољава моћ без гордости, са смирењем.

Ево једноставног примера из друге области. Ево Александра Васиљевича Суворова. Сви знају и цела војска је знала да је он ишао са генералима пре битака од бивака до бивака, где су војници седели и ложили ватру. Он приђе и каже: "Браћо, шта мислите, како нападати, како се бранити?" Сви почињу да га саветују. Фелдмаршал пита војника. И сви знају да ако сазна одговор, он ће рећи генералима: „Ево, овај је у праву, ето тако ћемо сутра урадити“. И цела војска зна да он жели да поступи правилно, а не по свом, и зато га сви слушају и поштују. Где данас видети овакав пример?

Али, можда, девојчице... Њима је важно да преко суботе и недеље остану да ноће са другарицама. Оне једва чекају све то, деца. Можда треба покушати наћи породицу у којој су нормални односи између родитеља, парохијску, да би она видела како они живе, да би била мало код њих. Можда тако треба урадити.

Одвајање од родитеља - кроз самовољу?

- Причали сте о првобитном греху. А ако пројектујемо ту ситуацију на дете? Оно схвата себе као личност, одвојену од мајке. Испада, да би спознао себе као особу, он мора да делује против воље родитеља?

- Њему је потребно да испољава своју вољу, у прелазном узрасту он то повезује са отпором вољи родитеља, да. То је његова грешка, временом ће схватити да треба да поступи правилно, али он треба да дорасте. Знате, ми смо имали овакав случај у парохији: муж је тако викао на своју жену, иначе благочестиви, верујући човек, тако је ударио песницом по столу да је сломио себи руку. Све се може решити и другачије. Али заиста, дете треба да учи. Он ће проћи кроз ово прелазно доба. Видите, он воли и оца и мајку, они су му драги. И њему самом је лоше од тога што се са њима свађа. Он затим нема мира, тражи опроштај, он изграђује ту навику. Добио је олакшање од тога. Ако је код вас та веза остала, он ће мирно доћи до тога – да сте ви и он као звук и мирис. Али, такође је важно да родитељи поштују вољу детета и да он зна да су они спремни да га чују.

Имамо два задатка, можда звуче као супротности: први – он мора научити да живи без нас, други - мора научити да се понаша исправно. При обучавању правилним поступцима, он мора да „поломи што је могуће мање дрва“ да не би уништио свој будући живот. Они улазе у контрадикцију, ови задаци. Њему треба давати, нарочито дечаку, све више и више некаквог простора за који он одговара сам, за неку његову одлуку. И то је такође процес васпитања. Ви кажете: "Ево, о томе ћеш ти сам одлучивати. Да ли желиш то? Ево, хоћеш ли да се бавиш сликарством или музиком? Или желиш да пођеш у столарију? " Ви видите да се њему то заиста више свиђа од музике, значи, он треба да пође на то. Можда је то стварно његов пут.

Превод: Радмила Благојевић, Православна породица, мај 2018.

Протојереј Фјодор Бородин

27.2.2018 г.

Извор: Православие.ру, http://www.pravoslavie.ru/110991.html

Са руског: Душка Здравковић и Радмила Благојевић, Православна породица, мај 2018.