molitvoslovm

O. Фјодор Бородин: "Како васпитати срећно дете?" - предавање

Објављено 13 јун 2018

fedor borodinПРОТОЈЕРЕЈ ФЈОДОР БОРОДИН

КАКО ВАСПИТАТИ СРЕЋНО ДЕТЕ?

Поштовани читаоци, представљамо вам превод изузетног предавања о. Фјодора Бородина о браку, породици, васпитању деце... у коме ћете наћи одговоре на многа кључна питања данашњег васпитања и односа у породици, зато смо и одлучили да га преведемо иако је мало дуже. Ово је једно од предавања које организује Сретењски манастир у Москви, које је објављено на порталу Православие.ру. Пошто је било много гледаније од осталих и имало изузетно велик и позитиван одзив, они су га прекуцали, а ми га, за вас - превели. Хвала нашим преводиоцима и оцу Фјодору на овако вредним саветима. Прочитајте, наћи ћете много корисних увида и савета од многодетног баћушке са осморо деце...

 

Драга браћо и сестре, драго нам је што вас све видимо на нашим просветитељским курсевима, данас у гостима имамо протојереја Фјодора Бородина, настојатеља храма Светих бесребреника Козме и Дамјана на Маросејки (Москва, прим.прев.). Тема нашем данашњег сусрета је „Како васпитати срећно дете?“ Оче Фјодоре, дајем вам реч.

Без љубави између тате и маме, дете ће бити несрећно

Добар дан, драга браћо и сестре. Ја нисам педагог, нити психолог по образовању, и због тога ћу са вама поделити искуство – и позитивно и негативно. У браку сам двадесет шест година, имам осморо деце. Најстарије има двадесет пет година а најмлађе три ипо године. Имам и много деце у парохији, много многодетних породица, и због тога ми је тема блиска, о њој све време размишљам и због тога могу нешто и да кажем. Прво што морамо да знамо је: за васпитање срећног детета је потребан срећан брак родитеља, без икакве сумње. И ово је проблем, не само тамо где је дошло до развода, него чак и тамо где до њега, што је сада веома ретко као што знате, није дошло. Ради се о томе што породица представља неку врсту задатка који је потребно решавати изнова сваки дан. У неком периоду човеку може да постане јасно да се све налази на граници пуцања и неразумевања, да све иде низбрдо. Постоје овакве речи код Ане Ахматове „усамљеност удвоје“. Као да је све било нормално, као да су се о свему договорили, једно друго су разумели, били су срећни, волели су једно друго и одједном: нема више ничега. После истека дугог времена проведеног у породици, могу да посведочим да се такви периоди догађају. Изненада долази човек који има 5, 6, 7 деце, на исповест и говори: „Крај, ничега више нема, туђ ми је тај човек, не знам шта да радим“. А деца одмах то осете.

Проблем је у томе што ни један од супружника није статичан човек у свом духовном развоју. И сам човек се мења у току различитих периода свога живота, развија се, постаје други човек. Ја се мењам, она се мења, треба да се стално привикавамо. А за то је, пре свега, потребан напор, потребно је смирење зато што је породица нека врста договора. На пример, договорили смо се, изабрали смо неки заједнички систем вредности - пре свега Јеванђеље. И то је принципиелно важно зато што су бракови са неверујућима компликовани. Ви сте сви, највероватније, били на венчању када се над неким вршила ова Тајна, неко се молио при вршењу Тајне над другима, сетите се аналоја на коме стоји Јеванђеље, свештеника који их, узевши за руке њега и њу, води у круг три пута. То је символ вечног јединства тих људи које се заснива на ономе што је написано у тој Књизи. Ако то што је записано у тој Књизи за једно од супружника не представља основ његовог живота, то ће пре или касније довести, скоро увек, до колапса. И таквих распалих породица, нажалост, има много, и код нас у парохији такође.

За васпитање срећног детета потребан је срећан брак родитеља

Тако да, вољени човек - то је... На мојој свадби добар познаник мојих родитеља је рекао веома лепу здравицу. Рекао је да је вољени човек налик изгужваном папиру на коме се налази некакав веома важан текст, и сав твој живот, сав ваш живот ће бити истрављање тог папира и продирање у суштину тог текста. Вољени човек је човек, који се по Божијем Промислу развија, мења, Бог пред њим у току различитих периода његовог живота поставља разне задатке, и преда мном такође. И још једном ћу поновити да је потребан велики труд. Да, да бисмо разумели, грубо говорећи, да бисмо разумели другог човека, и ово се односи на било ког човека, не само на супруга, потребно је да се затворимо, ућутимо, да оставимо своје вредносно мишљење и да просто покушамо да га чујемо. У браку исто тако. Изненада видимо да се човек веома променио, а ти ниси спреман, ти си баш сав статичан, ништа ти се не мења, рекло би се да идеш нормално, мирно кроз живот. И ево га први, неопходан услов – љубав између маме и тате. Дете неће бити срећно уколико нема те љубави. Шта је практично потребно да би се она одржавала?

Ма како да је тешко, ма како да су прелепа служења мужа и жене, посао, креативни посао, то може бити чак и свештено служење – потребно је проводити време одвојено од деце бар понекад. Категорично је потребно да седнемо и разговарамо, да одемо негде, нешто заједно да урадимо. Иначе, посебно ако се ради о православној породици, где је обично више од једног детета, већ имамо једно за другим са годину дана разлике, са може бити две, три године паузе, може бити да 5-6 година нема разговора. Све нам се накупило, накупљају се сумње, осуде, нови проблеми, а ми немамо навике да о томе разговарамо. Тако да је потребно време за формирање проблема, одређивање, за то је обавезно потребна навика. То је први услов, зато што без тога, без љубави међу татом и мамом наравно да ће дете бити несрећно.

Шта урадити ако се породица распала?               

Уопште гледајући, немогуће је компензовати тај губитак. Можемо само делимично испунити ту празнину неким практичним корацима. На пример, могу да кажем, да су се мени пре 38 година развели родитељи, тада сам имао 12 година, и тај део моје душе ме боли и сада. Ако овде има људи којима су се такође развели родитељи кад су они били у адолесценцији, мислим да та рана не може да се зацели и последице тог развода, та духовна, душевна преживљавања су атомска бомба у свету детета. Те последице, ја сам почео да их видим и осећам тек после 15 година од тога, можда чак и више – после двадесетак година, од када се то догодило. Тада сам схватио да морам да радим на њима, морам их исцелити. И наравно, за дете је то огромна трагедија, ненадокнадива. Испричаћу вам једну причу како је једна бака, наша парохијанка, примајући у викендицу током лета своју ћерку и унука, коју је оставио муж, била сведок тога да он свако јутро иде негде на поље да се игра. Око десетак му је година, 11-12. Одлучила је да види где иде и кренула је за њим.

Он одлази у поље, она се негде иза жбуњића сакрила, да је он не би видео, стаје и почиње да виче: „Тата!Тата!“ А он тату никад није ни видео, јер је отишао одмах, чак ни алиментацију није плаћао. И он се ту извиче, исплаче, обрише сузе, и враћа се кући. То јест душа детета тугује, он је тиме повређен. Постоји неколико начина да се делимично компензују сви ти губици, али о томе ћемо највероватније после. Тако да је то прво - љубав међу родитељима.

Дете нема снаге да се супроставља злу

Друго, детету је потребна контрола. Дете се осећа несрећно, оно не разуме свет који га окружује ако не осећа родитељску власт. Врло често савремени родитељи покушавају да постану само пријатељи свом детету. Ми смо им веома блиски пријатељи, али само пријатељи не смемо да им будемо. Ради се о томе што је родитељска власт дата од Бога, и било која власт треба да буде служење за пресецање зла, то јест за заустављање ширења зла у детету. И та власт је неопходна, ма колико да педагози трубе другачије: дете нема снаге, нема своју чврстину да се супростави злу. И та сила мора да се нађе и код оца, и код мајке. И ако се они не супростављају злу у души детета, онда ће дете, наравно, бити несрећно, просто зато што га оно гута. Јасно је да, ако видите да се дете заноси компјутерском игрицом, оно не може да се томе супростави. Имам друга, школског друга, који има 50 година и коме се распао последњи брак зато што је играо „Тенкиће“. Он није могао никако да се избори са тим, у самом јеку игре је био и фудбалски шампионат, и жена више није могла то да издржи. Рекла је: „Не могу, он је као пијаница. Као да није кући, а тамо је“. Ако одрастао, јак човек не може да се одупре томе, како ће се онда томе одупрети дете? Без обзира на сво његово кукање и друге ствари, треба да му одузмемо ту могућност или да је сведемо на минимум. Рецимо, да он игра неку нормалну игру без убистава, на пример стратегију, коју сте ви проверили, једном недељно, недељом увече. Или два пута недељно. То јест борба за чистоту дететове душе је неопходан услов. Оно само не може да се супростави саблазнима, и ако родитељ скида са себе ту обавезу онда ће детету, наравно, бити врло лоше. И оно ће бити несрећно, зато што те ствари још и нарушавају мир душе, пре свега, руше вољу.

На пример, ја никада нисам пушио, али моји парохијани, школски другари се сусрећу са овим проблемом. Неко од овде присутних се такође са тим среће. И ја када сам био мали, мислио сам да се одрасли томе супростављају, и да то није ништа посебно важно. Али кад су млади парохијани нашег храма почели да у то упадају, онда сам схватио о чему се ради. Сва наша аскетика се састоји од велике количине малих дела. Сваки дан ми своју вољу тренирамо на победу над својим страстима и греховима: по мало да одбијамо помисли, да не вичемо када нас нагазе, да оперемо посуђе кад нам се то не ради. То је практична ствар. Или вратити се молитви, читању, без обзира на то што бисмо радије легли на кауч и узели даљински. А пушење је супротан процес томе: ја сваки дан 10 или 20 пута тренирам своју вољу на пораз. Управо је због тога оваква статистика: најчешће бива да ако је адолесцент почео да пуши, и сви остали греси ће такође бити његови: највероватније ће пробати и алкохол, сада је то сасвим доступно, затим и наркотике, највероватније ће пасти и у блуд, и са учењем ће ићи лоше - и ево где се губи воља. А где сам био ја као родитељ када је све то почело? Зашто ја то нисам спречио? Ово је мала илустрација.

Шта је то срећа?

Следеће о чему бих хтео да кажем, да мало дубље схватимо је: „Шта је то срећа?“ Срећа је уопште светски термин, није хришћански. За нас постоји дубља реч – блаженство, то јест срећа која подразумева правилну изградњу међусобних односа са Господом. Имамо речи Исуса Христа које нису ушле у Јеванђеље, које апостол Павле говори срећући се са ефеским презвитерима. Он говори: „Много је блаженије давати неголи примати“, то јест већа је срећа од давања него од примања. И то је најпринципијелнија ствар за нас као хришћане. То јест блаженије је служити, него бити служен. Мислим да сте о овом принципу разговарали на претходним предавањима када сте говорили о породичној срећи. Да ли је то било? Ово је главни принцип супружничке среће који је сада потпуно заборављен.

Ја сам имао овакву ситуацију, кад је црквени човек, олтарник нашег храма, ожењен, са дететом, схватио да је дошао крај његовој породици. Верујући човек, који се причешћује, одлучио је и крај. Сео сам са њим после службе на клупицу у храму и разговарали смо око3 сата. Питао сам га: „Да ли си ти у нечему крив?“ – зато што је за све била крива његова жена. Рекао је: „Да, крив сам, имао сам једну грешку, ја сам од самог почетка био са њом сувише благ. А онда ми је све пресело“. Питао сам га: „А ти, када си се женио, да ли си хтео да је учиниш срећном?“. Реакција је била таква да ме је погледао: „Интересантна мисао, оче Фјодоре, ја о томе нисам размишљао“. Разумете, човек је ушао у чедврту деценију, већ су му се појавиле седе. И ево особе која се жени, удаје, и која се налази у самој средини, али у орбити коју је он измислио и направио у својој глави, мора доћи неко други и све се мора вртети на одређени начин око њега. Ово је пут ка породичној несрећи. Тако исто је и са децом.

Ако се дете не научи љубави као служењу, оно пропушта најбитније у хришћанству

Значи, ако се дете не научи љубави као служењу, оно ће, прво, пропустити најбитније у хришћанству, зато што знамо како говори Син Божији: као што Христос није дошао да му служе, него да служи, и да душу своју у откуп да за многе (ср.Мт.20,28). И ми, свако од нас, иде путем Христовим. Друго, он је осудио себе на немогућност да постане блажен, још мање срећан. Због тога свако дете треба да се труди, да се труди духовно, душевно и телесно. То јест мора да разуме да ако се мама уморила и легла је да спава, оно не може да виче. Не могу му се испунити сви хирови. Оно ни случајно не сме да псује. Постоје, према мом мишљењу, три ствари за које се дете обавезно мора казнити: то су дрскост, свесна лаж и злурадост.

За полупане чаше и тањире уопште не треба кажњавати. А ови греси, који су почели да у њему расту - треба их сасећи, спалити, као што у башти спаљујемо коров. Ако оно не научи да служи, да себе ограничава, ако не научи да се смирује због другог човека, онда ће му касније бити веома тешко у животу. Биће му веома тешко да оснује породицу, управо је због тога лакше да се дете научи смирењу у многодетној породици, где је бар двоје, троје, а боље је и више деце. Зашто? Зато што је јасно: он је млађи, запаљени центар земље, али појавио се још неко због кога му говоре: „Ћути, пробудићеш га. Истрпи, подели“. То су ипак практични задаци за хришћански однос ка свету.

Само, хтео бих да додам малу напомену: кад се појави наредно дете, претходно дете ћете неизбежно ограничавати, биће потребно да га много мазите, биће му потребно веома много пажње. Биће потребно да га држите на коленима, можда је неко од вас већ пролазио кроз то: појављује се беба а претходно дете облачи њене пелене, обавија се пеленама, сиса цуцлу, буде хировито. Било шта ради само да би привукло пажњу на себе. Не треба га кажњавати, треба га ставити у крило, загрлити га и сви проблеми ће проћи. То јест, оно тражи одговор да ли је и даље вољено као и пре.

Ето, а сама та ситуација га, наравно, приморава да служи. То се обавезно мора одразити у неким пословима по кући, обавезно, то јест треба детету дати неке домаће обавезе осим распремања сопственог кревета, стола на коме се налазе његови уџбеници, обуће коју мора да врати на своје место - оно мора да има неку врсту заједничког породичног послушања за успостављање реда.

На пример, нас је било троје - старија сестра, млађи брат и ја. Кад смо били мали, мама је поделила обавезе међу нама на следећи начин: ја сам постављао сто, распремао сто, чистио ходник и ишао по хлеб, сестра је прала посуђе и ишла у пекару и по млеко. И уколико је посуђе неопрано, ја сам био миран, ако није очишћен сто физички ми је било лоше. Разумете, мени је лоше, ја не могу, да се то толико усадило у мене, ја сам тако мами захвалан за то, да ли разумете? Проблем није у томе што морате да кажете детету: „Зашто ми не помажеш, како те није срамота, иди, распреми!“ То не ради. Морате му дати конкретне задатке које ви дотле захтевате од њега, док сам не научи да за њих одговара. Под један, то је служење: оно разуме да је то заједнички терет чији део оно мора поднети. Под два, у њему се рађа механизам преузимања одговорности за одређени део посла. Оно ће затим, ако му кажете да избаци ђубре, пет година после тога колико га обликујете, пролазећи поред канте за смеће, сам узимати кесу са ђубретом, износити га и стављати нову кесу, без напомињања: у њему се појавио тај механизам. То дете после може бити командир чете, настојник храма, било ко, и оно ће одговарати за процес. То је, на пример, позиција голмана. Полутка или бек могу да пропусте лопту, али ако ја пропустим лопту, даће ми гол. Ја морам да све организујем тако да завршимом посао. А не да се ослањам на неког дугог.

То је мој савет из детињства и оно што сад примењујем са нашом децом - то је јасна подела обавеза. Пре свега зато што је то служење које изграђује човека, приближава га блаженом стању – на основу речи Христових ми то тако видимо. И вама ће бити лакше, иначе ћете све радити по кући, а то је сасвим неправилно, јер васпитавате егоисту. И помоћи ћете му у његовом будућем животу, зато што ће он наћи посао...

Ево како се код мене касније остварило то распремање стола: почео сам да служим у другом храму у Москви, и када је настојник одлазио, а ја сам био тек рукоположени свештеник, био је још један старији свештеник, веома духовно искусан, предобри духовник, човек веома великог образовања и самообразовања, али је настојник одлазећи, предајући богослужења, објашњавао све мени. Питао сам: „Оче, а зашто мени све то причате?“ Одговорио је: „Овај отац ће све заборавити, а ти ћеш запамтити“. Овде је прорадило распремање стола, то јест „ја нећу заборавити“, иако је, наравно, ауторитет другог свештеника и мој био различит. И никоме није ни падало на памет да заменимо места. Ипак, организационе навике се морају појавити код детета у детињству.

Игнорисање принципа очинства

Шта је још важно, можда, најважнији закључак који сам донео. Ми сада имамо огроман број породица у којима се деца потпуно одвајају од родитеља на крају адолесцентског периода. Са 18,19 година - тата, мама више нису ауторитет, то може бити увреда и грубост, или може бити просто игнорисање. Што је најсмешније, често се дешава да дете не слуша то што му говори отац и принципијелно се не слаже с тим, док притом, чује исто то мишљење од другог човека и извршава га, то јест ауторитет оца или мајке је потпуно разбијен. На жалост, то није изузетак, то се дешава у огромном броју породица. Неки тамо Пера са улице је за мене већи ауторитет од оца. А то је крајње погрешно. Тако не сме да буде, зар не? Тако не сме да буде, то је потпуно сломљен систем неђусобних односа који је постао правило.

Зашто се то дешава? Ради се о томе да ми имамо скоро потпуно разрушен систем родитељства у нашој земљи. То је почело још од револуције, када је све што су радили нјаши очеви и преци било проглашено смешним, срамним или преступним. И све што је било до 1917. године је било неправилно. Ми смо пролазили кроз било које литерарно дело са аспекта класне борбе, да је све било лоше, да ли разумете? Сада је то смешно, разумете, а била је и једна шала на ту тему: да је Александар Сергејевич Пушкин предвиђајући револуцију написао песму „Октобар је већ стигао“. Али она се родила из тога како се све то заиста предавало: све прошло је било погрешно. А то је игнорисање принципа очинства. А принцип очинства, међусобних односа родитеља и детета, он је свеобухватно гледано у основи наше вере, зато што, кад апостоли моле Христа: научи нас да се молимо, како да се молимо – то није само питање, човек пита Господа: „Господе, Ко си Ти мени? Да ли си ми Судија, Творац? Ти ме просто кажњаваш када грешим, и награђујеш ако поступам исправно, или Ти је све једно? Можда си Ти, како су говорили француски просветитељи, „велики часовничар који је направио идеални механизам и отишао“, и просто посматраш како сваког од нас намотавају ти бројчаниици? Можда је просто Теби све једно или си можда равнодушан?“ Господ одговара: „Не. Обраћајте се Богу, као Оцу“. Узгред, трагедија нашег времена је и у томе да је разговор о хришћанству у протеклих десетак година било врло добро отпочети са причом о блудном сину. А ја сада улазим у одељење и схватам да скоро сви који у њему седе не живе са очевима, они ни не знају шта је то нормални отац. И ево, овај пример који је Господ узео због тога да би нам испричао да Бог чека било којег покајаног човека и у било којој ситуацији је спреман да га прихвати – он сада захтева додатна објашњења, престао је да буде унутрашње очигледан пример за човека. Да ли разумете у чему је трагедија - раније се тако нешто није дешавало. Треба да тражимо други почетак разговора о хришћанству.

Ти односи су били разрушени зато што је огроман број очева погинуо у репресијама, у Грађанском рату, у Другом светском рату. Они који нису погинули - то су милиони људи који су били осуђени, то такође не смемо да заборавимо. Ево овај храм је саграђен у име Новомученика, оних који су пострадали и били су убијени због вере. А колико људи није било убијено због вере? Вашем детету је 3 године, осуђују вас на 18 година, кад изађете из затвора њему ће бити 21 година. Нико није крив али ви сте њему странац, разумете? Ви нисте били уз њега и ту ништа не можете да урадите, а оно вас се стиди, зато што сте лишени грађанских права и ако на послу сазнају за то, он никако неће моћи да нађе други посао. Цела земља је била таква. Моји отац и мајка су расли без очева, оба су убијена на фронту 1942. и они нису успели да сачувају породицу, зато што ни он ни она нису видели нормалну породицу, нису имали тај сценарио понашања. Они нису имали, како ми сада говоримо, те архетипове понашања.

Док су моји синови били мали, било ми је баш лако, ја сам се душом сећао како се тата понашао и како се мама понашала, кад су живели заједно. Природно је да сам реаговао на неке ствари, а када су се приближили двадесетим годинама, схватио сам да немам одакле да узимам, да ја немам такав пример, зато што отац није живео са нама, почевши од моје 12 године, иако смо били у контакту. Он је умро, ја га веома волим, не кривим га ни за шта, немам на то права.

Почетак дрскости је осуђивање родитеља

Дете мора знати да га поштују

Узгред, ово је још једна ствар коју треба забранити детету. Почетак дрскости је осуђивање родитеља. То јест тата може да погреши, али ми о томе нећемо да разговарамо. При томе је за дете веома важно да родитељ уме да тражи опроштај од детета. То је принципијелно важно, зашто? Зато што ако ја инсистирам на своме, дете ће то ставити под сумњу много брже него ако ја инсистирам на оном закону који је за мене такође обавезан. Зато, ако сам ја нервозан, издерао сам се на дете и неправедно га казнио, или сам просто био раздражен, што је већ само по себи лоше, зато што казна када смо раздражени нема учинка - ја грешим, и дете то зна. И суштина тога што се дешава, што исклизава је, да се не врши казна као промена детета. Ја се извињавам, и оно разуме да се над нама налази Закон Божији који је за све обавезан. И детету је много лакше, поготову због тога што, када се родитељ извињава дете схвата да га поштују. То је следећа, апсолутно неопходна тачка за срећу детета. Дете мора знати да га поштују и када има 3 године и када има 7 година и 12 и 18 година. Ма колико да је непријатан у пубертету, ма како да све то изгледа лоше, оно мора да разуме да је вредно и да је његово мишљење важно.

Можда се ви и сами сећате како је важно што те тата и мама слушају. То не морају бити само родитељи, тако је и у школи. Изненада те је наставник књижевности саслушао. И твој унутрашњи свет јако расте због тога. Много више осећаш одговорности. Чим те слушају, значи да твоје мишљење нешто значи. Али је то прелом који се код нас дешава у пубертету. Наравно, он је сада као ураган. Знате, скоро ми је дете дошло на исповест први пут са мамом, тату нема. Исповест је отпочео овим речима: „Ја сам у пубертету, због тога ми ништа не иде, због тога сам безобразан и то и то“. Смисао је био овакав - ја сам у пубертету, и због тога ми је све дозвољено. Ја се не сећам тачно како је он то формулисао, али је врло добро то рекао тада. Наравно да сам са њим поразговарао о томе да то није оправдање.

Ми не васпитамо дете за себе

Шта се дешава у пубертету? Ми не васпитамо дете за себе. Ми све то говоримо, али веома је тешко да то разумемо и применимо у животу. То је огроман задатак са којим се нисмо сретали, док су они мали, због тога ће бити тешко решавати га када они порасту.

Дете ће само одлучити чиме ће се бавити, за кога ће се венчати, како и шта ће се дешавати код њега у породици, какав однос ће имати са својом женом, ко ће шта решавати у њиховој породици. И ми не смемо у то да се мешамо. Можемо да их посаветујемо кад нас питају. Можемо да помажемо. Можемо да дођемо у породицу, и рецимо: мајка-свекрва долази у породицу, она мора прићи снаји и рећи јој: „Ти си овде домаћица, како могу да ти помогнем?“ А не: „Хајде, брзо, очисти тамо, зато што је мој син навикао на чистоћу, а види како је код тебе“. Овако нешто је сасвим неприхватљиво. Опет, због чега то настаје? Ми кад волимо - владамо, не волимо - служимо. Због тога је мој син ипак прво њен муж, тек онда мој син, иако је претходних 25 година он испрва био мој син, а онда све остало. То је веома тежак задатак, тешко је заћутати да би се сачували односи, а не разрушити младу породицу. Колико је само младих породица разрушено од стране ташти и свекрва, ви најбоље знате.

А кад код детета почиње пубертет, оно почиње да осваја свет око себе, остварујући дату му од Бога слободу. Оно мора то учинити, и ми му морамо у томе помоћи. То је нормално. Ми га не васпитамо за себе, оно нам је дато на одређен период. Затим ће оно, остајући нашим дететом, постати наш веома близак друг, брат или сестра у Христу, у Царству Божијем. То могу бити необично дубоки односи, другарски, који укључују и поштовање родитеља. Ипак су то односи двоје слободних људи. И оно почиње да осваја све то.

Како се осваја слобода, како најпростије да је задобијемо? Најлакше је запалити цигарету, пљунути на тротоар, попити пиво и опсовати. Да ли разумете? Као, ти се понашаш као одрастао, а имаш 14 година. А треба да се извучеш из родитељског надзора. Све што ми мајка да да обучем: шал - нећу га носити, нека се и смрзнем, није битно. Важно је да нећу ставити шал, јер ми га је дала мама. То је глупо, јер је минус 15, ти односи се затежу до крајње границе. Та срчана веза, тај огромни канап - у детињству до 5 година вама је дете поверовавало апсолутно све, тај канап се затеже до најтање струне. И код многих пуца.

И догађа се то што се догађа у већем броју породица кад родитељи потпуно изгубе ауторитет. Родитељи су гневни, избезумљени, увређени: „Како тако? Толико сам дао, хранио сам те, облачио, обувао, ишли смо на одмор, имао си све, веома си образован, водио сам те по секцијама, кружоцима, где је захвалност?“ Захвалност ће се можда појавити кад оно буде васпитало своју децу, кад оно буде пролазило с њима њихов пубертет. А можда је и неће бити, зато што дете све што је у њега уложено у детињству схвата као обавезу коју су извршили родитељи. И ако сте га водили на енглески, могли сте да се бавите собом, али уместо тога две хиљаде пута или хиладу и по пута сте ишли са њим код педагога - оно само зна енглески, ви немате ништа са тим. Он је тако талентован, и због тога је тако лако уписао факултет. А то не делује на успостављање контакта. То је лоше, неправедно, али то не ради, разумете?

А шта ради? Шта урадити да тај канап, затегнут до краја, не пукне? Треба се бавити дететом док је оно још мало, разумете? Хранити га, обувати, облачити, држати у топлом и водити га по секцијама је добро. Треба са њим и да разговарате, а то сада практично нико не ради. При чему треба да разговарате не о ономе што ви хоћете да усадите у дете.

Да бисте се мало опустили, испричаћу вам анегдоту из живота моје деце. У парохији смо имали једну жену, она је и сада наша парохијанка, која је радила у золошком врту. И на моју молбу је довезла животиње у недељну школу: видру, бизанског пацова, елафе, неку змију. А елафе је гуштер без ногу, мрска, полупровидна змија, сасвим одвратна. Она је пузала по столу и моје дете, Филип, је седео у предњем реду и толико се бринуо и доживљавао то да је „копао“по носу, само што лактом није ушао у нос, а ја сам седео позади и било ме је срамота што ништа нисам могао да учиним. Када смо сели у кола да се вратимо, жена је питала: „Па, децо, да ли вам се свидело?“ Филип је одговорио:“Змија“. Ја сам се присетио и објашњавао да не треба чачкати нос. Нисам викао, нисам био бесан, 10 минута сам му причао о хигијени, лепом понашању, о људима око нас. И када сам завршио, рекао је: „Баш је одвратна, провидна!“ Разумете ли, он је направио паузу за себе. Смејали смо се јако дуго. И од тада је то код нас као породична шала: „Баш је одвратна“, што значи да те дете не слуша.

Ви морате да објасните детету како да се понаша, много искуства треба да пренесу на дете и отац и мајка, али ви то можете само на материјалу који је детету занимљив, да ли разумете? На пример, или читате књиге или причате приче, или разговарате са њим, али говорите само на оном материјалу који је детету сада интересантан. То је принципијелно важно. Разумете ли шта се дешава: тата се спустио са свога Олимпа, пришао ми је, сео је на кревет и прича ми причу. То је боље од цртаћа, акција, верујте ми.

Мама чита књигу. Ја се и сада сећам како нам је мама читала Аксакова „Дечије године унука Багрова“, можда сте и ви читали ту прелепу руску литературу. Ја сам имао среће: док смо били мали, отац нам је причао, то се зове измишљање прича. Он би дошао, сео, имао би полубајковитог хероја - друга из младости. И он би, како ја сада разумем, препричавао разне сижее, „Невидљиви човек“, на пример. Немогуће је да сами измислите све сижее. Али то је било небитно, разумете? Чак и кад нас је отац напустио, добио је двоје деце у другој породици, ипак су односи међу нама били срдачни. То јест то је најважнији тренутак. Ви разговарате са дететом, поштујући га, иако су вам потпуно незанимљиви ти трансформерси или нешто такво. Ви разумете да је то потпуна глупост на културном плану, али сте ви дошли у његов свет и уз уважавање његових интереса му нешто говорите, полагано ту стављајући оне ствари које бисте желели да му предате, не досађујући му и слушајући његове одговоре. Ово и јесте основа која ће вам дати могућност да управљате дететом у пубертету. Оно ће вас поштовати, нез обзира на све друштвене мреже, без обзира на сав тај напад на његову душу, разум, на његово срце, разумете? Тата је особа која ме поштује и воли, он је пришао мени и он је са мном, говорио о нечему што је за мене интересантно и важно. Ово је практичан савет.

Ја причам деци приче, при чему то може било ко, детету је важан сам процес. Њему није важно што то, можда, није висока литература... Сетите се, причати деци приче - то је традиционално руска полуга васпитања, која је сада сасвим изгубљена. Лакше је да му пустиш диск и можеш да радиш шта хоћеш. А њега васпитавају други људи, њега васпитавају Смешарики и још понеко, разумете?

Како то треба радити? Обавезно ћете узети 2 или 3 лика приближно његовог узраста, мало старије. Ви га уводите у неку епоху, то може бити епоха викинга, епоха гусара, то може бити епоха кнеза Владимира, шта било. И ви обликујете, конструишете, просто сакупљате као конструктор неке догађаје. Можете узети било коју серију и на основу тога конструисати, дете ће бити сигурно срећно, разумете? Биће апсолутно срећно. Ми смо почели да причамо приче кад је Филип при рођењу трећег детета много плакао. И прича би почела о неком митском јунаку Лапифу који се никада није жалио и много је бежбао. Тако сам ја почео. Он је затим постао главни чувар краља Артура. Касније нам је дошао владика Арсеније, Филипа су принели да се причести, и он говори: „Краљ Артур!“ Владика је упитао: “Шта?“

- „Краљ Артур!“ - колико је он био обузет тиме. То може трајати отприлике 2 године, можда 3 године. Ми смо причали бајку о Аљоши, сину оца Василија, то јест Аљоши Поповичу и његовом другу, сину паганског ковача, који су доспели у дружину кнеза Владимира. Имали смо и бајку о двојици браће које су одвели кримски Татари у заробљеништво у XV веку, који су присуствовали Вартоломејској ноћи, касније су се вратили. Све ово може бити веома интересантно. Причао сам им и причу о пилоту, који је оборен 23. јуна 1941. године, који је затим следеће две године, колико сам им ја причао ову бајку, одступао и покушавао да достигне изгубљену линију фронта. И ви му ту говорите: шта је то почетек рата, ко су то партизани, шта је то окупација, и прво, он вас слуша и ви му говорите то што желите да му кажете. „И добро, пусти све, дај бајку, неке авантуре, потребне су авантуре“. И то доводи до тога да се ствара веза између вас.

Рећи ћу вам, не да бих се похвалио, једном је моја жена кренула у шетњу, ми смо изнајмљивали стан у насељу Митино. Крај маја, дечије игралиште, први тако леп дан, и сва деца са мамама су поизлазила напоље. Она показују играчке, хвале се - скупе су, добре. А ми их нисмо имали. Неки дечак говори: „Ја имам ово, имам оно“. А наш син му каже: “А нама тата прича тако занимљиве бајке!“. Пауза. Све маме се окрећу. И он то говори толико поносно, разумете? Мени је супруга све препричала, а мени драго. И заиста, они су сада већ одрасли, али ми имамо ту везу, која је сачувана, није се прекинула, није је потребно поново остваривати. При чему, мој веома блиски друг, још из вртића, који ми је као рођени брат - био је јединац, имао је само тату и маму. То јест, било је много више могућности да се њему посвете. Али је тата живео по принципу “телевизор-папуче-новине“ или како је то сада „таблет-компјутер-посао“, зар не? Сада се код нас остварује тај совјетски принцип. И кад му је син, мој друг, напунио 18 година, све се срушило. Отац је за њега постао губитник, „лузер“ како ми сада говоримо, иако је добро радио, био је веома имућан човек у совјетском времену, радио је у „затвореној“ фирми, имали су кола, две викендице. Родитељи су га све време слали у пионирске кампове и код баба у викендицу. Они са њим нису проводили викенде, зато што се викендом одмара, јел тако. Ја сам радио, све сам урадио, све своје обавезе сам извршио, све. Односи међу њима су обновљени тек кад се отац тешко разболео због рака, отприлике пре 5 или 6 година. А школу је тај мој друг завршио 1985. И сав тај огроман централни део живота је прошао без утицаја оца, отац апсолутно није био ауторитет. Он је просто био нико.

А отац и мајка су људи који настављају да се развијају и у 18, и у 25, и у 30, и у 40, и ако ти је жив отац са којим имаш однос, теби је веома потребно његово искуство, и теби је мајка потребна већ као саветник, као друг, она ти је потребна чак иако имаш 40 или 50 година, зато што је она ипак прошла кроз живот много даље. Посебно ако је то верујући човек, онда ће те више разумети. И да се не би покидале те везе, треба да се бавимо дететом. Веома, веома вам саветујем ове приче. При чему, интересантно је да, кад они одрасту, а ја сам искористио све сижее, они би одгледали филм, и дотрчали би:

-Тата, ти си нас преварио.

- О чему се ради?

- Ти ниси то измислио, сад смо гледали тај филм.

Па, децо, шта сам могао да урадим, јер ја не могу 4 пута недељно по 40 минута да измишљам занимљиве приче. Разумете, немогуће је, ја нисам Арина Радионовна. Све једно, имамо везу, при чему ја ово користим чак и на парохији. То јест ја у јесен, зиму и пролеће причам причу деци, фиксирам њене основне сижетне правце, а затим одлазимо у летњи камп са парохијском децом. И ту им ја причам причу, али већ сваки дан пре вечере, сат ипо или сат. Мени то веома помаже кад они одрасту, по питању Исповести. Наравно, разумете да им ја нисам отац, али постоји поверење. То јест њих излуђује то, како ми сада говоримо, да се у пубертету скоро распадају односи са оцем и мајком. Али, свештеник није просто човек са брадом, и ко зна због чега у дугачкој црној хаљини, који ту нешто од њих хоће.

Опет имамо исти механизам: то је човек коме сам ја био интересантан када сам био мали, он ми је пришао и причао са мном о ономе што је мени било важно, због тога ћу поћи код њега на Исповест, могу да му се отворим и да саслушам његов савет. И ово ради чак и са туђом децом , а са својом - без икакве сумње.

fedor borodin

Протојереј Фјодор Бородин са породицом

Духовни живот је борба

Шта сам још хтео да кажем? У случају да је отац напустио породицу, ево са чиме то можемо мало да компензујемо. Треба да дете дамо на неку борбу, зато што када ви растете са оцем и отац је све време поред вас, ви сте срећан човек, а сада је таквих врло мало. Многи расту са очусима, а многи уопште расту без оца. Ви немате кога да копирате, ви не знате како се понаша одрасли, јаки, великодушни и благородни мушкарац. Ни девојчица не зна такву особу, због тога и не разуме за кога се удаје, ни момак не разуме како да се понаша. Најчешће су ови квалитети присутни код професионалног тренера, посебно ако он припада старој тренерској школи.

Најбоље би наравно било да то не буду неке ударне технике, типа каратеа, који су усмерени на наношење бола, пре свега. Код тренера источних борилачких вештина нема те совјетске тренерске обуке. Боље би било ако је то слободна борба, класична, или самбо, џудо, зато обично тренери самба тренирају и једно и друго. Ради се о томе, што је у совјетско време била строга ситуација - ако тренер сазна да си некога претукао на улици, да су те привели због тога - одмах те избацује из клуба. И тренери су морали да дају изјаву. Али се чак не ради ни о томе, што морају да дају изјаву.

Ради се о томе што особа која тренира, првих пола године иде и хвали се, покушава свима да покаже шта зна, а даље стиче навике које су мушкарцу јако неопходне. Неопходне су и хришћанину зато што је духовни живот борба, разумете, ми од тога не можемо побећи. Ми се супростављамо великом противнику, сатани. Овде се људи у крстионици крсте, окрећу се на запад и пљују на њега. И то је хришћшански живот: сатана који ти се супроставља, а ти си га позвао на бој када си примио Крштење. Човек мора да научи да губи. Човек мора да налази радост у самом процесу, он не мора обавезно да победи. Замислите савремено дете, које игра само да би победило. Такво дете су имале наше комшије: кад би се мала деца окупљала да се играју, оно би дошло и рекло: „Ја сам командир!“ Рекли би му: „Знаш, сада није твој ред. После Васе си ти“. „Не!“ - и прекидао је целу игру. Ако би изгубио, одмах би се наљутио. Мислим да ни нама није било лако када бисмо губили, али смо се учили. Јер, кад иде борба, човек се томе учи, он више не обраћа пажњу на понос, нема потребе да ишта икоме доказује. Он зна шта је то бол и онда се боји да је нанесе другоме. Обично они који су се дуго бавили тиме, склањају се од конфликата, иду на њих у крајњим случајевима. Такав је утицај самог процеса обуке и наравно, утицај тренера.

Ја живим изван града, тамо је ктитор саградио храм у викенд насељу, обичан бетонски храм са подрумом, са кућом, увео је гас, све је платио. Али никога нема, преко пруге се налази велики засеок, али је незгодно да се одатле долази. Тамо имају малени храм, препун људи, загушљиво је, врућина. Али се довде мора доста обилазити што је немогуће за парохијане. И ми смо сели са будућим настојником, тада је био ђакон, и одлучили смо да оснујемо секцију самбоа. Купили смо струњаче и поставили их испод храма. Значи, 30 или 40 минута Закон Божији, затим деца иду на тренинг... нашли смо одличног тренера, који је прошао Авганистан, одличног мушкарца, правог борца, врло мирног, тихог, благородног, великодушног. А ми смо са родитељима - или онај свештеник, или његова супруга, или ја, или учитељ веронауке - све то време разговарали. Мени је свеједно, деца тренирају а ја седим и разговарам. Пијемо чај. Прошло је 7 или 8 година од тад, сад се недељом једва може ући у храм, колико народа тамо иде. Долазе колима, аутобусом. Долази огроман број деце. То је викенд насеље, летом је разумљиво пуно, близу је Подмосковље, а зими има по 150-180 причасника. Сваке недеље, разумете, таква је парохија. А све је почело од ових тренинга. Наравно, овај отац просто има такво срце, он воли да се бави младима и децом, и иде му то. Али паралелно иде и то мушко васпитање. Још нешто.

Ако постоји служење - постоји и дар Духа Светога

Које бих још искуство желео да поделим? У цркви, а породица верујућег човека је у цркви, уопште не постоји служење, у коме, ако га човек чини као служење Господу, човек може да не добије помоћ Духа Светога. То јест ако има служења - има и харизме, има дара Духа Светога, обавезно. Ако човек не ради све то због гордости, већ због смирења. И у духовној проповеди, и у васпитању деце, у било чему. Због тога, чак и да сте расли без оца, чак и ако су вас васпитали другачије, ако тражите од Бога помоћ, ако се мењате, ако себе смирујете, ако то носите као служење - вама ће Господ помоћи, све ћете успети. Зато што при хиротонији епископ говори о благодати Божијој, Божанственој благодати: „Која немоћи исцељује и недостатке допуњује“. То јест ако ти фали нешто, она ће те допунити. Ако си немоћан, она ће те оздравити.

И родитељство - очинство, материнство, је наравно - служење Господу, и наравно да ће Господ помоћи. Али ће вам бити свакако теже ако сте одрастали у непотпуној породици. Много теже. Природно је да нећете имати од кога да узмете пример, ви немате такве резерве. Али све ће бити добро. Ја имам пример пред собом, то је моја предивна супруга. Она је расла без родитеља, отац их је напустио кад је имала 3 године, много је пио, чак није плаћао ни алиментацију. Мајкаје правила такве грешке у васпитању, апсолутно је живела својим животом. И њена сећања из детињства су жива рана. То је мајка која стоји на прозору по 3 сата и виче: „Сад ћу се бацити“. То је ужасно. Васпитали су је баба и деда. Она уопште не може да узме пример ни од кога. Код ње је свако дете посебно осмишљено, свако је посебно узела. Али то није строј. Та жена малога раста. Замислите, има 6 синова и 2 ћерке. Старији су већ велики... Ја је зовем: остајем да преспавам суботу на недељу у Москви, она ми каже: „Оставио си ме, у затвору си ме оставио. Сви иду тамо-вамо, покварили су фрижидер. Све из њега су појели“. Сви су дошли увече, и свако жели да нешто поједе. Мама трчи међу њима. Сваком понаособ, јер свако има своје болести, неке своје карактеристике, она треба да га испрати, да ли може све да уради, или се изненада нешто лоше десило.

Превод: Душка Здравковић, Православна породица, мај 2018.

Многодетна породица је као максимално оптерећени аутомобил

Сада је просто епидемија душевних поремећаја. Што се тиче депресије, она нас покрива као цунами, ми једноставно још нисмо схватили да то проистиче из презасићености тешким информацијама са којима ми не излазимо на крај. Ево, разговарао сам са изврсним верујућим психијатром, са сином оца Глеба Каледе, Василијем Глебовичем Каледом. Презиме врло познато. Ми једноставно не сагледавамо размеру катастрофе која се на нас надвила, човечанство се са тим никада до сада није срело. Одједном ваше дете, које је до јуче било снажно, успешно – одједном се готово сломило. И ви морате све да оставите и да разговарате са њим. Због тога је велика породица много рањивија.

Ми морамо да схватимо шта ћемо радити, јер је велика породица, знате, као аутомобил максимално оптерећен, у коме сви детаљи, сви агрегати раде пуним капацитетом, и ви не можете узети још неког и повести. Ако имате једно или двоје деце, и једно се разболело, ви можете да му посветите пажњу, а овде ви немате додатних ресурса, уопште их немате. И немате их у принципу. Али то није нешто што можеш рећи себи: немој се одморити, или, рецимо, не спавај. Једноставно немаш времена. Ја сам у једном моменту схватио да се два месеца нисам очешљао пред огледалом. Ево малог детаља: немате времена да стојите пред огледалом да бисте се очешљали, то радите у трку, при чему између рамена и уха држите телефон и при том нешто причате. Али, тим пре - благодат Божја делује. Ако ви запостављате себе, служећи тим малим душама које расту, сигурно ће вам Господ дошапнути да је могуће све поднети.

У прелазним годинама много мора да се претрпи

У прелазним годинама много мора да се претрпи. Нисам причао о томе. Када има 15 година дете се тако понаша да ако ви њега као раније будете кажњавали за све за шта сте га раније кажњавали, његов живот ће се претворити у стално кажњавање. И он ће се, наравно, емотивно удаљити од вас. Он све време прави грешке, он све време вас провоцира. То јест, ви нешто нисте приметили, ви се правите да нешто нисте чули, неким поводом сте се нашалили. Притом је то врло тешко, млађа деца вас питају: "Тата, зашто ти њему дозвољаваш, зашто он нешто може, а мени није дозвољено?" А ти знаш да њега треба казнити, да му не треба то дозволити, а другоме треба да се правиш да то ниси приметио. Једноставно, иначе се кида веза. Видите, православна породица са пуно деце је сложена конструкција. И када су нека деца већ одрасла, а друга и даље мала, искрсавају питања за која ти још ниси спреман. Господ ће помоћи, међу првима.

Друго, наравно, правилно уложена љубав у децу, не себична, него права љубав од рођења - увек се враћа. Она се увек враћа, видимо како су деца добро васпитана, воле родитеље, како брину о њима. Ако имате неколико деце и нисте живели за себе, већ првенствено за њих, васпитавали их, подизали, волели, у том случају је неважно каква је ваша пензија и да ли ће је бити или неће. Као у далекој прошлости. То јест, желеће да се друже са вама. Ми имамо једну породицу, права традиционална православна породица, где су родитељи - свештенослужитељи. Њихова деца се препиру око тога код кога ће живети родитељи, схватате, међу собом.

Стари родитељи ће им наметнути одређена ограничења на њихову слободу, на њихово провођење времена. Али они хоће да их пазе. А отац њихов је тако сед, као какав старозаветни патријарх. "Тата ће да живи у мојој кући, ми ћемо се сви смиравати, а он ће се дружити са својим унуцима." Ето такво је то златновреме.

Ако сејете љубав, она ће сигурно расти и вратити вам се

Интересантно је да када дође до праве љубави, онда се питање о томе да ли су отац или мајка дошли у моју породицу уопште не поставља. То јест, кад волиш са смирењем, теби је важно да поступиш правилно, а не по свом. То је принцип. Дошао је деда и све је савршено нормално. И ево, сећам се, имам ћерку, разболео сам се, мојој ћерки је 8 година. Она долази, почиње да ме милује и каже: "Тата, кад ти будеш стар у болници, доносићу ти поморанџе." Одмах сам се осећао тако добро. Ставрно, мислим да ћу имати пуно поморанџи у болници. Могу чак и да делим, дај Боже. Мислим, љубав се враћа, наравно. Да, као што је Господ рекао: „Шта човек посеје, то ће и пожњети“. И то је рекао не само за грехе.

Ако сејете љубав, она ће нужно расти и враћати вам се. Обавезно, при чему ће се враћати више. Нарочито када деца одрасту и, гледајући около, схвате како је све тешко и погрешно код њихових вршњака. Ви онда схватате колико је у вас било уложено, и почињете то да цените. И опет вам треба родитељ. Опет ослушкујете његов савет.

Ми, нажалост, немамо баке и деке, па се испоставило да немамо никога да нам помогне у том смислу, све је на нама. Али схватате зашто је толико важан дека, или бака, у породици. То је особа, ако је хришћанин, у коме су се страсти већ погасиле или се гасе, који има огромно животно искуство и, наравно, ствара атмосферу у породици. И ви сте му веома захвални ако он учествује у васпитању вашег детета. Ви још нисте дорасли до тога, а он је већ дорастао, и ви осећате то, јер, наравно, љубоморе код праве љубави не би требало да буде.

Ево, свекрва и снаха деле сина и мужа. И љубав мајке и љубав жене – то је као звук и мирис, схватате, они могу бити у једном простору а дауопште не сметају једно другом. Они су другачији по природи, и само зато што смо ми горди и самољубиви нама смета друга особа којој мој муж посвећује време. Али ако ми са смирењем волимо, волимо-служимо, онда нам то уопште не смета.

Шта је још толико радосно? Ипак, ако процењујемо, меримо шта је то у нашем земаљском животу највеће богатство – то су људи који нас воле. Ништа није драгоценије. Не можеш да их купиш, једноставно неће ићи, нећете их добити. А ако си нормално васпитао децу, онда их има много, тих људи. И та љубав према теби, она се преноси и унуцима, то јест, биће их много којима ћеш ти бити потребан... Ти ћеш бити богат, то је велико богатство. Дакле, не треба да се бојимо тога, ми смо сада суочени с тиме да ступа у противречност парадигма самореализације човека и деце, која нам смета.

Овде имамо једног црквењака, старији човек, он има рођаке који су својевремено, оба доктори наука, радили у једном научном институту и одлучили 1960. године да неће имати деце, како би се потпуно посветили науци. Институт се угасио, наука је постала потпуно другачија, њихове дипломе напуштене, и овај црквењак микаже: "Не могу да останем више од пола сата у њиховој кући, толико је тешко. Можда се нису покајали, можда је било много абортуса, не знам шта је. Ситуација је таква да једноставно не могу да будем тамо." Дакле, самореализација је била потпуна, а старост усамљена. И то је, наравно, страшно.

Занимљиво је да ћемо једног ми дана бити подложни старачкој деменцији, можда, не дао Бог, наравно. А деца ће нас трпети, храниће нас кашикама, мењати наше пелене, износити патку испод нас. Ако смо се ми њима бавили са љубављу и радошћу, са поштовањем, за њих то неће бити тешко. И неће чекати када ћемо коначно умрети. И то ће бити природно: да, некада сам ја био такав, моја мајка ме је хранила кашиком, она је извлачила ношу испод мене. Схватате, то јој ја сада враћам дуг.

То је отприлике све што сам хтео рећи, а сада, можда, имате нека питања?

Превод: Радмила Благојевић, Православна породица, мај 2018.

 

- Наставиће се -

Протојереј Фјодор Бородин, 27.2.2018 г.

Извор: Православие.ру, http://www.pravoslavie.ru/110991.html

Са руског: Душка Здравковић и Радмила Благојевић, Православна породица, мај 2018.

Подвлачење наше, ПП.