molitvoslovm

Прота Димитрије Смирнов о одузимању деце: против нас се води рат!

Објављено 22 јануар 2018

smirnov2ПРОТОЈЕРЕЈ ДИМИТРИЈЕ СМИРНОВ

НАЈБОЉА ЗАШТИТА ЗА ДЕТЕ ЈЕ ЊЕГОВА ПОРОДИЦА

Протојереј Димитријe Смирнов о јувеналној јустицији, правима детета и правима породице.

Зашто све више и више покушавају да уведу, ако не цео систем јувеналне јустиције (ЈЈ) (дечијег правосуђа), онда бар неке  њене издвојене делове ? Можемо ли се супротставити одузимању деце из породица? Како конкретно можемо да помогнемо проблематичним породицама? У каквом су узајамном односу ЈЈ и политика абортуса? О овим „горућим“ питањима разговарамо са протојерејем Димитријем Смирновим - познатим московским баћушком, оснивачем и вођом православног покрета за заштиту породичних вредности „Одвојена дивизија“.

Ја не видим љубав према деци.

- Јувенална јустиција, без обзира на протесте различитих друштвених и родитељских организација, наставља да се полако уводи у наш живот. Противници ЈЈ говоре о покварености тог система, док нас у исто време њени заштитници уверавају да у методама рада ЈЈ нема ничег страшног, да се она стара за добробит деце. Како бисте ви прокоментарисали ту ситуацију?

- Овде је врло важно какав се садржај налази у ове две речи - јувенална јустиција, о чему се ту ради. Они који говоре да ЈЈ није опасна, износе једно: они имају у виду одвајање одређене области правне праксе, која ће се усредсредити на заштиту права деце, коришћење посебних технологија за заштиту деце. А они који су пострадали од ових технологија указују на резултат њихове примене: то су разорене породице и истраумирана деца. Када је председник В.В.Путин говорио да код нас неће бити јувеналне јустиције, имао је у виду друго тумачење.

Али ми видимо да бројне либералне структуре са усрдношћу, заправо Савет за права човека при Председнику РФ, не само да заступају ЈЈ, већ просто захтевају усвајање нових закона у оквирима ЈЈ. Наравно да се ти закони увек маскирају некаквим добрим социјалним паролама. Ипак они уопште не разматрају, чак ни не узимају у обзир - мишљење детета. Непознате чике и тете праве опште схеме у којима се у принципу не налази реалност конкретних ситуација. И добијамо, наравно, врло лошу ствар.

Тата и мама остају тата и мама чак и ако погреше.

Ја се више од једне деценије бавим проблемима породице и детињства, знам какве трауме добија дете без родитеља. Знам како би се то могло ублажити. Знам како помоћи социјално слабој породици. Јер је врло важно подржавати везу са породицом. Тата и мама остају тата и мама, чак и ако негде људски погреше. То не смемо ни у ком случају да заборавимо.

У било којој ситуацији може се урадити тако да испадне добро за све, а пре свега за дете. Али код нас није тако. На пример, буквално пре два дана се десио овакав случај. Он је веома карактеристичан. Једна мама је у московском метроу изгубила дете.

-  Мало дете?

-  Не, старије, од 12 година. Он је знао шта треба да ради у таквим ситуацијама и због тога није почео да тумара у паници по целом метроу, већ је остао да стоји на том  месту на коме се изгубио. А мама је за то време отрчала до шалтера на коме се може дати звучна објава: „Изгубило се дете!“ Али њој су одговорили: „Код нас се објаве плаћају! Прво платите!“. Прво дајте новац, па ћемо онда разговарати.

Не ради се о томе да ли мама има или нема тих 15 рубаља. Већ о томе - зашто манипулисати  њеним осећањима?! Зашто јој не изаћи у сусрет, дати објаву, и тек онда повести разговор о плаћању? Овде се јасно показао однос чиновника у државној служби који и постоји само због тога да би давао објаве. То је однос „Не занима ме“. У томе и јесте проблем.

Знам да у органима социјалне заштите ради врло много прекрасних, светих људи који заузимајући ниже положаје на чиновничкој лествици и осећајући понекад притисак оних који су на вишем положају, често у врло тесним канцеларијама у којима се налазе, обављају свој сјајни посао, дају душу за њега. Али постоји и формализам који убија све у корену.

Породица као Богом створена структура је најбоље место за безбедност деце и најбоља форма њиховог васпитања.

– Недавно се десио овакав случај: из породице Кулагин, која живи у Перму, су одузели усвојену децу, међу њима и тешко болесну. О овом случају се веома широко и бучно расправљало. Шта ћемо да урадимо сада на прагу новог сукоба родитеља и јувеналних служби?

– То је увек сукоб. Не разумем оне који са таквом упорношћу ратују за јувенално законодавство. У сваком случају, ти људи који се боре  за то, почевши од Друштвене палате и завршавајући са нашим парламентом, не изазивају поверење. Ја код њих не видим љубав ка деци, не видим жељу да се брину за децу. Значи, неко их је ангажовао. Ко? Ко је сагласан да да новац за то да би наша деца била срећна? Због тога се код мене, као код становника, јавља утисак да неко хонорарима или премијама подгрева њихово супарништво.

Ево, на пример, нова иницијатива: госпођа Е. Котова упорно пропагандира кутије за децу („беби боксове“ за остављање деце коју преузима служба за бригу о деци, прим. прев.).

 Беби боксове?

– Да. Само зашто их називати на енглеском? Ми живимо у Русији. Тако да ће на руском то бити кутија за децу.

И како  то раде? Прво скупе информативне објаве, онда се прикључује и телевизија, где у свакаквим ток-шоуима почињу да расправљају. А ко бира тему, организује ток-шоу? Пробајте да направите ток-шоу? Нећете успети. Значи, иза тога неко стоји.

smirnov2

Против нашег народа се води рат. Технологије јувеналне јустиције су његов део.

Руководство наше земље отворено говори да се против нас, нашег народа, води рат - идејни, идеолошки, пропагандни. Технологије јувеналне јустиције су његов део.

Ако говоримо о рату, онда ко се налази у ризичној групи, које породице?

– У ризичној групи се налази било која ослабљена породица. Имамо на пример стадо јелена. Ко се налази у ризичној групи? Јеленска телад, повређени јелени, јелени који су болесни – они први падају у зубе ловца. Тако да и овде почињу од оних породица којима је тешко, које су сиромашне, који имају стамбени проблем, које се лоше орјентишу у закону, а већина су такве у земљи.

Ко се налази у ризичној групи у одузимању стамбеног простора? Пензионери. Зато што су веома поверљиви. Зато што их ни једном нико раније није тако преварио у животу. А њих нико не штити: њих избацују на улицу, њих убијају. Чак, уколико преваром не узму њихов стамбени простор, онда их простим нечињењем лишавају тога на шта они имају права. А то је такође превара! Сећам се да сам уочи 60-то годишњице Победе, свом суседу у селу, ветерану Великог Отаџбинског рата, рекао: „Иља, теби као ветерану припада нови стан. Хајде да ти напишем молбу “. Написао сам молбу, он ју је однео у одређени орган и следеће недеље је већ добио стан. Како је он био поносан! Али, њему нико до тада није пришао, није рекао: „Деда Иља, ти си штитио Отаџбину: ево ти стан“. То не раде! Ућутали су се! Ето како државни службеници не пружају помоћ.

Сиромаштво је несрећа, а не кривица породице.

А слична ситуација је свуда. О корупцији да и не говорим. Чиновници су посебна класа. Сто пута понављам: и то није све. Слава Теби, Господе! Иначе не бисмо ни могли да живимо. Зато што је код нас тако направљена држава: чиновници су владајућа класа, а сви остали од њих зависе. И уколико ниси чиновник, нећеш успети да се умешаш у животе људи и да их некако промениш на боље.

Додајем колективну одговорност, посебно на периферији где имамо једну организацију: полицију, тужилаштво, судове, посланике итд. Једна уређена класа, довољно велика и моћна. А ако се она још и наоружа технологијама ЈЈ... Људима ће бити јако тешко. Пре свега сиромашнима.

А зар не бисмо могли да неке проблеме решимо на добар, људски начин. На пример, породица пијанаца, деца су занемарена. Да, наравно да можемо одузети дете од њих. И да га сместимо у специјални пансион - дечији домови се сада затварају. Можемо да направимо услове да би мама и тата, када су у нормалном стању, могли да посете дете. При том никакву лошу реч не рећи тати и мами. Да дете не би имало психолошке трауме. А не овако, како сада раде: долазе скоро ноћу, узимају децу, негде их одводе, деца плачу. То је просто некаква....

– …Операција за киднаповање детета.

– Да. Знам да је вероватно све те нијансе веома тешко написати у закону. Али зар не треба да се бринемо за добробит деце! Зашто онда траумирати дете? Јер ће оно са том траумом сигурно живети десетине година!

„Граница немешања у породици је тамо гдесе завршава добробит за дете“.

А да ли постоји граница мешања/немешања у  несређеној породици према мишљењу одговарајућих органа?

–Граница је тамо где се завршава добробит за дете. И та добробит  мора бити усаглашена са самим дететом.

Чуо сам да  немање поморанџи у фрижидеру може бити повод за одузимање детета из породице?

– Да. Био сам на суду где су инкриминисали маму за одсуство поморанџи. Иако сам и ја сам одрастао без поморанџи. И све је било добро, одрастао сам здрав.

Али тај аргумент не прихватају они који одузимају дете.

–Морамо да заштитимо децу. Али отимачи лове децу и у школи. Могу да их узму и из обданишта. А директор школе или управница дечијег дома су незаштићени пред отимачима. Они се боје да бране интересе деце у таквим ситуацијама, јер ризикују своје радно место. А треба да бране интересе деце. Такви људи постоје и биће их, али су то ретки случајеви.

„Људи који осећају одговорност за то шта се догађа у друштву морају да помажу слабим породицама.“

Али, ко може да ту помогне? Ко? И како може да помогне?

– Наравно, може им се помоћи. Али хајде да прво поставимо питање: шта је то сиромашна породица? И зашто је породица сиромашна? Зато што не може да дође на одређени положај у нашем суровом свету, када сви обмањују све. Апостол Павле је о томе говорио: „Ми, јаки, морамо да носимо слабости слабих“. Због тога, они људи који осећају одговорност за то шта се догађа у друштву, морају да поставе циљ да помажу слабим породицама. Они морају да их нађу, морају да их упознају, да их штите, да им помажу. Од државе нећемо то дочекати. И не треба! Не треба све свалити на државу. Довољно је и то што држава издржава полицију, војску, шаље летелице у космос. А све остало мора бити од друштва, ако не желимо да и нама затим дођу у кућу и под било којим изговором одузму нашу децу. На пример, што си по гузи ударио свог сина. А све иде ка томе. Као и у другим земљама. Ако су дошли, на пример, у Немачкој, да одузму дете због те ћушке, родитељ се никада неће супроставити томе. Зато што могу да му одузму и другу децу.

 Да ли су заплашени?

–  Не. Само су прагматици.

 Оче Димитриј, а органи ЈЈ су већ „потчинили“ породице?

–Још увек нису, да су их „потчинили“, тако нечега, слава Богу, нема. Прво, сама њихова структура није баш толико велика. Органи социјалне заштите су јако затрпани. Знам да је њихов посао веома тежак, веома озбиљан. Уколико би се све радило по инструкцији, онда не би све могло да се уради за један радни дан.

Чак и уз помоћ тог законодавства које већ постоји, може се и од нормалних родитеља одузети дете. Знам случајеве када истерују децу из станова, и нико ту ништа не може. Знам за случај, када „тата“, да би се осветио „мами“, разводећи се са њом и имајући приход од милион рубаља месечно, „маму“ затрпава алиментацијом.

– Маму?

–Маму. А када она, сагласно решењу суда, једном недељно у његовом присуству долази да види децу, његово приватно обезбеђење је износи са степеништа.

Као да имамо некакав порочни круг: не само јувеналну службу, већ и цео систем...

– А систем је код нас један: чиновништво као владајућа класа ће вам за ваш новац решити било какве проблеме.

Привући пажњу новинара, пажњу интернет група; образовати контра-информациони талас.

Оче Димитрије, ви дуго радите са породицама. Да ли постоје примери, када су успели да спасу децу од јувеналног мешања? И на који начин?

–Постоје, наравно. Ако у околини постоје разумни млади људи, који проблем дате породице осећају као свој, они могу да привуку пажњу новинара, пажњу интернет група. Да образују контра-информациони талас. Зато што присталице ЈЈ сваки пут, пре него што покушају да прогурају било какав свој закон, прво информативно обрађују друштво. Затрпавају га информацијама. Као са оним дечаком кога су усвојени родитељи кобајаги тукли. Правили су лажне случајеве, да би доказали мучење и батине. Дечака су чак у болници шминкали за страшне фотографије. Ето шта су радили! Ја сам добро упознат са тим, зато што знам адвоката који је водио случај. При чему су оптуживали мајку, али су лишили родитељских права и оца. Дете су тада узели, али су, слава Богу, родитељи успели да се одупру, а жени је претио затвор.

Вичу о породичном насиљу. Какво породично насиље? Насиље је по правилу ван породице. Чак и по америчким истраживањима, најбезбедније место за дете је његова породица. Наравно да постоје свакакве аномалије, али је то ипак реткост. Опасност за дете је улица, школа. Где ће у Америци највероватније убити дете? У школи. Зато што ће доћи неки бивши ученик и побити пола школе.

Како да се боримо? Само јако гласно и само кроз јавно мњење, које држава ипак слуша зато што од тога зависи њен имиџ у народу.

Постоје технологије да би се узбудило јавно мњење. Довољно је да у десетак листова одштампају нешто и рећи ће вам: „Сви кажу“.

Какви морају бити први кораци?

– Први кораци: потребно је наћи друштвену организацију која ће помагати породици да одбрани своју децу. Наћи правника. Треба све урадити по закону. Ако не успе, онда се просто преселити на друго место.

Спаковати све и отићи?

– Спаковати све и отићи. Чиновник их никада неће прогањати у другом реону. Милиционер никада неће поћи на другу територију, већ ће рећи: „То није мој део“. Када се све смири, тада  се могу вратити.

Треба и званично променити адресу становања?

– Може и тако. А може се изнајмити стан и без регистрације, уколико се ради о некој тешкој ситуацији.

devojcica

Абортус је увек катастрофа.

Оче Димитрије, они који су дошли у додир са тим технологијама, говоре да је то јувенални геноцид. По вашем мишљењу, какве последице по земљу може имати њихово прихватање и примена?

–Уколико се сличне тенденције наставе, оне ће довести до слабљења народа. Уништавање породице је уништавање државе. Шта ви мислите, ко највише прети нашој држави? Мислите, Америка са Енглеском? Не. Политика абортуса! А политику абортуса подржава Савет Федерације, Државна Дума, влада, медицински кругови и огроман део становника плус културни радници, новинарски кругови. Сви ти људи раде на самоуништењу наше Мајке - Русије.

Наша држава је изнурена. И то се наставља свакодневно, сваког минута. Ево, ми жалимо због жртава катастрофа и терористички акција. Погинули су људи, то је увек велика несрећа. Али код нас се убија хиљаде деце  абортусима, и нешто нису проглашене никакве жалости.

 Људи не схватају да је то убиство?

–Хајде да изађемо на улицу и питамо: „Да ли је абортус убиство“? Сваки човек, сваки лекар, сваки новинар, свака глумица, свака водитељка, сваки посланик ће рећи: „ Да, наравно, абортус је убиство, то је ужасна појава! Али...“

Наш главни непријатељ је стање нашег личног духа.

То „али“ често бива претежније?

– Не често, већ увек. Тако да је наш главни непријатељ  стање нашег личног духа. Ево, ја размишљам да, уколико са духовног становишта погледамо на ту деветоглаву змију - јувеналну јустицију, онда је то Божије допуштење: да би људи осетили шта су то деца.

 Број абортуса је катастрофалан?

–Абортус је увек катастрофа. Зато што живот једног детета представља цели космос. Код нас према једним подацима има 4 милиона, а по другим 5 милиона абортуса годишње. То је врло озбиљна ситуација.

Нас би сад требало да буде 600 милиона, а има нас 140-так милиона. Ми бисмо преживели све ратове, уколико не би било абортуса. Није их тек тако Стаљин на одређени период ограничио. Хрушчов их је вратио. Стаљина савршено праведно називају злочинцем, али то што је Хрушчов дозволио абортусе није мање зло. Ево уредби из совјетске прошлости: дозвола да се врше абортуси је фундаментални блок у политици социјалистичке државе. А јувенална јустиција је из те серије. Стаљинова држава је уништавала родитеље, а децу је слала на преваспитавање у специјалне установе. То је иста та пракса коју ми сада имамо. Узгред, неправилно је називати је јувеналном јустицијом, зато што ту нема ни ј од јустиције. То је политика. Она се наставља. Мало се мења форма, мало боја заставе. Али црвена, као боја крви убијених и пострадалих беба, остаје.

Свети старац Пајсије је говорио да за сваки абортус одговарају сви становници земље.

– Свакако. Само што они још увек не одговарају. А абортус је најтежи грех. Убијена беба вапи ка Богу за осветом. За то ћемо морати да одговарамо. Сви. И одговараћемо. А људи не схватају то.

Демагогија права.

Многи схватају јувеналну службу као добросавесни орган социјалне заштите.

–Он је као такав и основан, али, на жалост, свуда има „вампира“. И међу докторима, и међу педагозима. Ти људи, који заступају код нас те одвратне технологије, траже „вампире“. А уколико их не нађу, онда их праве. То се назива врбовањем.

 А криминал?

–Јавни криминал не траже, зато што је лоше имати везе са криминалом. Криминал је врло непоуздан партнер.

Ако се неко бави врбовањем, онда је то озбиљно дело.

–Разуме се да је озбиљно. А ко каже да је тај међународни информациони рат неозбиљно дело? Он кошта милијарде, као што нам је рекла госпођа Нуланд.

Многи себе умирују као да је то само различити облик органа заштите. У чему се састоји суштинска разлика између јувеналних органа и органа заштите који су постојали у совјетско време? Тада су такође пратили шта се ради у породици.

–Ради се о томе што је број сиромашних у совјетско време био такав да је просто било немогуће да се образује структура која би их штитила. Народ је живео веома, веома бедно. Становништво су оријентисали на то да дете посећује државне установе: јаслице, обданиште, школу; уколико је било девијантног понашања или многодетна породица онда у интернат, после тога у Професионално-техничку установу, после тога на посао у фабрици или на грађевини. Човек је морао постати шраф система - то је било главно за државу. Чак ће му и орден дати, захвалницу, могли су чак и новцем да га заинтересују уколико није пио.

Одмор једном годишње.

– Сви имају одмор једном годишње. Али ја добро знам шта осећа дете одвојено од родитеља, то је било моје детињство. Моји родитељи су били приморани да ме дају у дечији вртић пет дана у недељи. Још се сећам својих преживљавања када су ме слали у пионирски камп лети. Тамо сам морао да се браним, иначе би се над тобом изругивали итд. Наравно, одрасли, врло добри људи су организовали разна интересантна дешавања тамо, такмичења и сличне ствари, али, испод „површине“, тамо је био такав живот од кога су могли да ме заштите само мајка и отац. Наравно да вас такви стресови кале, али и траумирају психу.

Можемо да замислимо какав велики стрес преживљавају деца одвојена од породице? Зашто они не размишљају о томе?

– Зато што у суштини њих није брига за децу. Главно је да су их узели, да су испунили нечију одлуку.

„Морају да постоје права породице. Како се могу права детета одвојити од права породице?„

 О правима мајки, које такође осећају стрес због тога, такође не размишљају.

–Морају да постоје права породице. То је презумпција. Како се могу права детета одвојити од права породице? Које право има дете одвојено од оца и мајке? То је већ рашчлањивање. Прво од велике Русије, јединствене државе, праве неколико савезних република, а затим те републике успешно одвајају по вештачким границама. Тај пројекат је био направљен за уништавање наших огромних пространстава. И то је успело. Али ми, као и пре, идемо истим тим путем. Ми смо Руска Федерација. И даље ћемо се делити према федеративним границама. То је савршено јасно. А Русија никада није била федерација! Поновићу: она је била јединствена држава. Ми смо Русија, то је име наше земље.

Узгред, питајте људе на улици шта је то федерација. Тешко да ће вам објаснити. Рећи ће: „То је нешто у хокеју или фудбалу“. Јако је важно разумети шта стоји иза чега.

Са аспекта здравог разума, колико је то нормално, када се јувенали, штитећи децу, позивају на права детета?

– То је демагогија. Увек је парола: „Слобода, равноправност, братство“. Или: „Комунизам је светла будућност целог човечанства“. Затим су направили су велики логор, а потом велики социјалистички логор. Све је то од почетка до краја - превара. Циљ им је био сасвим други. Искористити биомасу за светску револуцију.

Исто то сада ради ИСИЛ, исти ти људи стоје иза њих. Исламској омладини објашњавају: друштво је неправедно. Зашто је оно неправедно? Зато што они не живе по шеријату, не раде то и то... И мисле да ће помоћу убиства мирних грађана добити нешто добро. Али, то је превара.

Да ли ће некада престати тај безобразлук - јувенална јустиција?

- Никада. Чак и ако успеју да га некако локализују или ликвидирају, одмах ће се појавити нови облик. Најпаметнији људи, који добијају велики новац, размишљају о томе како да ослабе, да униште Русију. Ми живимо у грешном свету, где људи горе од жеље да униште једно друго. Али, после тога, пошто је Христос дошао на земљу, ми не смемо да говоримо: „Уништићу те“. После фашизма не смемо да говоримо: „Ви нисте људи и због тога морамо да вас уништимо!“ Треба све то увити у демагошки омот. Треба да говоримо о равноправности. Треба да окривљујемо свог противника због нарушавања људских права. Морамо обавезно да их окривљујемо. Он је лош због тога и тога. И тако ће увек бити.

А у томе, у чему смо ми заиста лоши, неће нас кривити. Нас запад не окривљује ни за абортусе, ни за разводе, на за наркотике. А ту смо ми испред целе планете. Зашто нас не окривљују за то? Зато што је то за њих добро: ми умиштавамо сами себе. То им савршено одговара.

Са протојерејем Димитријем Смирновим разговарао Никита Филатов, 23. новембра 2015.

Извор: ПРАВОСЛАВНИ МИСИОНАР

Мультиблог прот. Димитрия Смирнова, http://www.pravoslavie.ru/88036.html

Превод: Душка Здравковић, Православна породица.