molitvoslovm

Прота Димитрије Смирнов о породичним конфлликтима

Објављено 31 јануар 2018

momak i devojka1ПРОТОЈЕРЕЈ ДИМИТРИЈЕ СМИРНОВ

МИ СМО ЗАБОРАВИЛИ ЗБОГ ЧЕГА СЕ ЗАСНИВА ПОРОДИЦА

Разговор са протојерејем Димитријем Смирновим о породичним конфликтима.

Може ли се водити породични живот без конфликата или да се они бар учине мање рушилачким? Зашто су данашњи супружници понекад тако нетрпeљиви једно према другом? Да ли је муж увек глава породице, и шта заправо значи бити глава породице? Да ли су увек у конфликтима криве обе посвађане особе? Да ли је црквеност супруга залог чврстог брака? О ситуацији на породичном фронту – понекад се не може рећи какве сe  битке воде између двоје, рекло би се, вољених људи - ми разговарамо са протојерејем Димитријем Смирновим.

 

-              Оче Дмитрије, добар дан! Пуно вам хвала што сте пристали да одговорите на питања портала „Православие.ру“. Данас бисмо хтели да поразговарамо о конфликтима у породици. Према вашем мишљењу, шта је узрок тих конфликта?

-              Конфликти се дешавају не само у породици. Много више се дешавају на послу; могу бити и у одељењу, у војном колективу... па и просто у трамвају. Не знам како је у космосу, али сумњам, да они морају и тамо постојати, посебно када је лет дуготрајан. То је, на жалост, обична ситуација за човека. А узрок је што су сви људи слободни и сви имају своје интересе. А пошто су сви људи горди, онда свој интерес стављају изнад интереса другог човека.

Ако се конфликт појављује на великом скупу људи, онда обичан скуп може да постави човека на своје место. На пример, када се ради о комплетној породици са много поколења, или да се изразим разумљивије - клану. Тамо такође бивају конфликти, могу да буду и критике и увреде али клан одлучује да ли ће бити овако или онако. А када је породица мала, у њој и трогодишње дете може бити глава породице.

-              У правом смислу?

-              Да, у правом смислу. Оно све решава уз повоћ крика, хистерије. Оно је навикло да добија своје без обзира на све, и већ у трећој години то постаје стална навика, тако да оно заиста почиње да управља свима.

-              Ако се то не схвати на време, до чега то може довести у будућности?

-              До тога што ће оно у контакту са људима постати веома тежак човек. Наравно да ће се гама његових техника ширити, али ће у принципу све бити исто то, на шта је он навикао већ од трогодишњег узраста.

-              А да ли се може исправити таква ситуација?

-              Њу и није потребно исправљати, потребно је да се над њом трудимо од самог његовог рођења, чак и раније. Одмах ћу нагласити да говорим о породици само као о домаћој Цркви, само као о хришћанској породици, зато што ништа друго и не знам. И то, каква је породица замишљена Богом - а она је замишљена управо као домаћа Црква, за мене је најбољи начин преживљавања људи. Због тога је све што свет подразумева под породицом, ван граница мојих интереса. Нека се социолози или специјалисти за кривично право баве тим конфликтима, мени то није занимљиво.

„Већина бракова се код нас склапа брзо, непромишљено: људи, који оснивају породицу уопште нису спремни за то.

Већина бракова се код нас склапа брзо, непромишљено: људи, који оснивају породицу уопште нису спремни за то - ни психолошки, нитина неком научном, нити било каквом плану. Просто се препуштају веома снажном привлачењу ка супротном полу, које постоји код свих сисара у одређеним периодима њиховог живота. Код људи, наравно, не мора тако да буде, јер нам је дат разум, ми имамо и традицију и религију. Увек ће постојати људи код којих можеш да затражиш савет, који су постали мудрији искуством живота. Уколико се млади буду ослањали само на себе, онда ће важити „господин случај“: имао сам среће/нисам имао среће. Тако се јављају изреке типа „немам среће са мушкарцима“. Однос према браку, као ка потрази за мушкарцем је чисто животињски однос. Наравно, ништа добро се не може бити од тога.

Човек се временом мења, а ми нисмо спремни да прихватимо то „ново“ у њему.

-              Оче, раширено је мишљење да свака породица у одређеном периоду - кроз годину дана, после четири године, после седам година... преживљава кризу. Да си се ви слажете са тим?

-              Не. Иако се на те податке можемо ослонити. Ради се о овоме: постоје одређени психолошки закони просечног совјетског човека. Током живота човек се мења, све те промене се таложе, и одједном људи у другом човеку виде нешто ново. Али већина није категорички спремна да прихвати нешто ново у другоме. Ако би постојала одређена традиција - васпитна, духовно-породично-образовна, онда би људи били спремни за такве промене  и превазилазили би „кризе“, издизали би се изнад тих ситуација довољно лако. А пошто људи код нас живе у потпуном мраку у вези са тим, они ни не знају шта да раде. Они апсолутно нису спремни за дечије кризе, на пример, не знају шта са њима да раде.

Савремени родитељи су способни само за једно: да пошаљу дете, да оно не би досађивало, било где: у дечије установе, за којима су „луди“ или код бака... А сами да се позабаве проблемом, да прочитају неку књигу о томе, да почну да се баве својим сопственим дететом, да сазнају шта му недостаје, који духовни витамин... О чему ви говорите! Недавно сам видео део једне емисије; мајка криви ћерку што је од осме године почела да краде. Било који човек који се бави педагогијом ће рећи: ако дете од осме године почне да краде, то није знак тога да  је оно лопов или тога  да ће у будућности постати лопов, ипак то говори о томе да детету недостаје нежности. Зато што деца која краду обично купују бомбоне, кекс, жваке и деле их вршњацима да би код њих задобили добар однос ка себи, који у неком степену компензују недостатком нежности. И та жудња за нежношћу је толико велика да су спремни да трпе од мајке вриску, батине. Зато што је жеља за нежношћу толико јака а на мајчине батине навикавају као што су навикли да зими пада снег.

-              Може ли човек који пре брака „није одрастао“ да у породичном животу одрасте, добије стимуланс за свој унутрашњи раст?

-              Дешава се, али врло ретко. Обично та неразвијеност - када нема ни вере, ни осећања, ни ума, ни срца, доводи до тога да се и веома стари људи, пензионери, свакодневно  свађају, ја то знам из исповести. То постаје њихов начин живота. Они на све реагују као деца у вртићу. Стално се „гризу“, за сваку грешку се окривљују и тако живе. Шта више, они мисле да то и јесте живот, навикавају на то.

Може се наравно „одрасти“, али под условом да је једно заволело друго, и да та љубав није просто чулна, „зато што добро свира гитару“, већ у том човеку постоји нешто што нас толико силно привлачи, да смо приморани да му служимо; а неко други има способност и да опрашта постепено, током десетине година, да утиче на карактер сапутника. Нека од осећања захвалности и тако доброг односа према себи почињу да се врло равномерно мењају. Али се не мењају принципијелно, већ  просто његови напади лудачког егоизма постају све ређи и ређи, тако да омогућавају да и онај, који је осудио себе на такво супружништво,живи.

-              Оче, ево врло честе ситуације данас:  двоје људи се забављају, живе заједно, о венчању код матичара још увек не размишљају, споља њихови односи изгледају складно, и сами су, рекло би се, пријатни људи, али чим донесу одлуку да озаконе своје односе, одједном све изненада почиње да се мења. Вама су вероватно овакви парови веома познати. Како се све то може објаснити?

-              Нема ничег простијег! Раније су живели као два пријатеља, свако својим животом, добијајући задовољство од забављања. Још да додамо да су то бића различитог пола, која пружају једно другом незаконите супружанске радости које им, заправо, ни не припадају. И све то до првог искушења: појаве трудноће или до показивања незадовољства од стране старијег поколења или, обично ово започиње жена објављујући жељу да пређе у други статус: из повремене љубавнице у закониту супругу, што је врло тешко, зато што када мушкарац воли жену, он хоће да се ожени са њом, хоће да јој служи, а ако хоће да је користи... Узгред, догађа се да неће само мушкарац да „користи“ жену. Ових дана ме је позвао један младић: „Оче Дмитрије, нетребе да ми тражите посао“, он је долазио да му помогнем са тим, „зато што ме је супруга истерала“. „Супругом“ називају сажитељницу да би прикрили везу као непостојећи грађански брак. Зато што је грађански брак онај који се закључује у државним органима, зато се и назива грађанским браком.

Тако да је у заједничком животу изречена жеља да се пређе у „други статус“ већ конфликт. Прво је све било врло лепо, зато што нису постојале никакве претензије, а жеља супружника је већ претензија. Претензија на тај начин живота који их је управо и спојио, кога прате овакве речи као што су „како ми је лепо с тобом“, „волим те“, „ти си моја то и то“, а у ствари нема никакве одговорности, нема жеље да се служи човеку, не постоји жеља да се он учини срећним. Ти односи су врло плитки. А због тога што су имитација породице, они разарају способност за породичан живот.

momak i devojka1

Ванбрачан заједнички живот убија способност за породичан живот, укрепљујући одређене стереотипе понашања.

-              Чак и за будући?

- Да, ван сваке сумње. Зато што се појављују, како психолози говоре, динамички стереотипи који потом утичу на човека и код њега се дешава некаква збуњеност. У стара времена, код свих народа, увек су и девојка и младић били орјентисани само на брак. Уз изузетак људи који су се тиме бавили као занатом, тада су они просто, као евнуси, раније осуђивали себе на то да никада неће бити никакве породице, већ ће имати професију, која ће доносити довољан приход да се живи, не обрађујући земљу, не ратујући, не градећи... моћи ће да живе од плате, али ће морати да жртвују свој живот. То је, наравно, за човека несрећа, зато што Бог има сасвим другачију намеру за човека.

Такав необавезан однос према браку, према породици врло јако утиче на душу човека. То је све штетно за душу. На пример, догађа се када је човек припит, да је врло весео и врло оштроуман, али то не вреди много зато што иза те веселости нема ничега, осим некакве причљивости. А за полупијано друштво је то пријатно. Он није пијан, већ полупијан - у руском језику чак постоји специјални термин: „припит“, то јест он је већ попио, али не толико да би био пијан. А у сваком селу пијани је различитог степена и другачије се према томе односе. Када са мотком јури жену је један стадијум, а када јури два суседа истовремено је други стадијум. Такав је и заједнички живот без брака, они су као припити.

Човек, изгубивши традиционалну озбиљност према браку, изгубивши своју религиозност, зато што је брак религиозна ствар, Богом створена, такав човек у неком делу постаје животиња. Са свом пратећим тешкоћама и последицама. Животиње се понекад и уједају а човек у таквом заједничком животу не може да достигне човечност, а да не говоримо о томе да постане хришћанин - он почиње да живи потпуно пасјим животом.

-              Оче, а шта бисте ви рекли мушкарцима који говоре својим женама: „Више ниси као пре, постоје много млађе и привлачније и ја одлазим од тебе...“

-              Па, постоје, наравно, млађе које су спремне да се дају на први звиждук. И мушкарац може да преживи још и следећи „грађански брак“, и тако једно пет, шест, седам у току живота. Али зашто све то одговара мушкарцима? Зато што не постоји никаква одговорност, практично су минимални трошкови, а нема ни деце. Али тај човек губи највећу драгоценост,која је породица. Зато што је његова „породица“ веома површинска. То је исто као кад би човек читав свој живот певао песмицу: “Некада је живео црни мачак та та та та“, иако постоји и другачија музика, Хајдн, на пример. Али он то не зна и неће ни знати као човек, који је цео свој живот јео само качамак и не зна да још постоје и грожђе и авокадо. Заиста, то је само један у низу начина „расчовечења“, претварања себе у веома непријатног сисара.

-              А може ли се ток свађе усмерити на ту страну, да би човек који има склоност да разрешава односе веома бурно, да „даје себи одушка“ то чинио са најмањом штетом и за друге и себе? Како то да се уради?

-              Ја  људима који  се налазе у таквој ситуацији, понекад саветујем да је доведу до апсурда. Постоји такво математичко правило: то је апсурдно, значи, није тачно. Ако се слична ситуација доведе до апсурда, онда  друга страна, ако код ње постоје и најмањи остаци ума, може да схвати ка чему то води и да пође на некакав компромис. Шта је то компромис? Ти -мени, а ја - теби. „Не вређај се псовкама, ја ти не разбијам тањире о главу.“ И то је све! „А ја сам, каже, навикао да се свађам“. „А ја сам навикла да разбијам тањире“. Нешто такво се, на пример, може посаветовати.

„Треба да се договарамо. Али ствара се утисак да људи више нису у стању да једно друго чују.

Најбоље од свега је када се два човека договарају. Ако су, наравно, способни за то. У шта ја понекад сумњам, када видим наше ток-шоуе, наравно, за њих посебно одабирају такве личности, али се ствара утисак да људи више уопште нису у стању да чују једно друго. Али, ако говоримо узбуђено, онда нећемо успети ни о чему да се договоримо. Тада треба покушати да се позове спокојан човек, који је добронамеран према обе завађене стране и у његовом присуству  као неког арбитражног човека, не судије, може се све расправити. Ко је у чему спреман да пође на уступке - да директно све и наброје.

На пример: мени се категорично не свиђа у мом супругу/мојој жени то и то. Да ли он/она може да то искључи из живота? Ако може, онда ће се живот одмах побољшати. То се врло лако постиже за 10 минута. Ако постоји жеља да се пође у сусрет, онда се тај проблем може решити. Под условом да је породица важна, да постоји љубав ка супругу/супрузи, да постоји брига о деци. Зато што се догађа да је једном супружнику свеједно шта деца једу, а други сматра да је потребно јести здраву храну, и он је спреман да ради тога  обилази радње, бира и да посебно спрема храну.

-              Реците, а шта да раде супрузи у ситуацији када је једно од њих преварило друго? Да ли је уопште могуће опростити превару и издају?

-              Шта значи да ли је могуће?! Дешава се да човек неће да опрости из принципа или, на пример, одавно му је досадио породичан живот и њему је драго што се на крају крајева нешто десило да би се све то завршило. Овде имамо десетине варијаната. Не хиљаде, већ десетине. А бива и да је човек толико везан за то што се назива породица, и спреман је да опрости ради породице, ради тога да настави да живи у породици - њему је то вредно. Нека нови начин живота и није тако традиционалан...

А какве могу да буду варијанте? Рецимо да је жена била удата 25 година и одједном сазнаје нешто. Она одмерава шта је за њу боље. Опет, из свог егоизма, а ретко из љубави... одлучује: „Правићу се да се ништа није десило, и све ће бити као пре“. А бива да је жена спремна да трпи и батине и све ради мужевљеве плате - толико је везана за новац. А бива и да је везана за кућу: све јој се свиђа –и цвеће и башта... Може да размишља и овако: „А он, са његовим финансијским могућностима, може да уреди да одем у затвор и још ћу морати да плаћам алиментацију деци...“ Јер судови нису тражење истине, већ само инструмент у рукама људи који су у њему: адвокати, тужиоци, судије... То је таква машинерија. Не говори без везе народна мудрост: “Не суди се са богатим“, то је такође народно искуство.

-              Често се дешава да једно од супруга, небитно да ли је то мушкарац или жена, доводи ситуацију до тога да други почиње да тражи најмањи повод не би ли нашао некакав „вентил“ за себе, некакву занимацију...

-              И то се дешава, и то потиче из детињства, наравно. Зар се из школског живота не сећате таквог глагола кога употребљавају деца, ученици: „довести“? Искусна деца, почевши од три године, прекрасно доводе до „лудила“ и баку, и тату, и маму, и васпитачицу у вртићу, зато што су они главни, умеју да манипулишу, они прекрасно знају на какав звук да реагују, на какву лаж. Сам је ударио дршком од лопате Васу а потом је завриштао: „Јао, ударио ме Васа!“ и посматра, како одрасли вичу на Васу, шаљу га у ћошак, и док га вуку у ћошак још га ударају по затиљку и њему се то јако свиђа.

-              Оче, а како правилно да се понаша жена или девојка, којом на сличан начин манипулише мушкарац?

-              Није ми јасно, зашто јој је таква карикатура потребна. Да, постоји инстинкт о коме је у Библији речено: имаћеш стремљење према свом мужу. Али се ипак претпоставља да је у свему присутна „глава“, при свакој радњи. За веома велики број младих девојака аутомобил, накићен цвећем, балонима, прстење са каменом и остале глупости имају велико значење, зато што, када се Машка удавала имала је лимузину од пет метара, а код мене је 5,5м! Код ње је била бела, а код мене љубичаста, нико није имао такву! Све се превратило у тај потпуно вештачки и ни са чиме повезани ритуал. Он ништа не значи, као што ни Нова година ништа не значи. Као ни Први мај. Не постоји никаква солидарност радника. Дај бонус десетом делу колектива и видећеш каква ће бити солидарност. То је све комунистичка глупост. Као и сва та „фарса“ око брака, све је то лажно, нема никаквих корена, они су као вештачко цвеће, све је то копија и имитација и води до копирања и имитације породичног живота.

-              Каква је улога родитеља? Да ли су они дужни да се мешају у конфликт?

-              Да се мешају? Родитељи уопште морају свиме да управљају, целим васпитним процесом своје деце.

-              Чак и у браку?

-              Ако је брак тек склопљен, обавезно.

-              Ви сада говорите о томе да многи нису навикли да слушају. Данас су сви самостални...

-              Да, ја не говорим о томе на шта су многи навикли. Навикли су на абортусе, разводе, ја не говорим о томе. Мој задатак је другачији: да људи погледају на себе кроз призму Божијег промисла. Као што се човек иначе храни протеинима, мастима, угљеним хидратима, микроелементима и витаминима, али ако једе разбијено стакло, пије сону  киселину, онда ће морати да кроз одређено време има операцију желуца. Тако и овде, у овакој врло важној духовној сфери човековог живота, као што су породица и брак, ако он буде радио све супротно, уколико све буде испуњено митовима, идиотизмима и тиме шта ће ме разведена другарица посаветовати... па све ће водити до истог развода, као и код те другарице. Ако ти стремиш томе, зашто онда све измишљаш и трошиш новац на глупе лимузине? И управо је у томе мој задатак, као старог деде - да их упозорим на ту глупост. И да им кажем: врло пажљиво се бира породица и младожења.

-              Колико мора да прође времена, према вашем мишљењу, од првог састанка до одлуке да се ступи у брак?

-              Отац Јован (Крестјанкин) је говорио: годину-две. Ја према мом искуству видим, да је то добар рок. Али не треба да томе прилазимо формално. Јер дешава се ово: „Оче, ево, мој син је напунио седам година и довела сам га на исповест.“ – „Добро. Да ли си разговарала са њим о исповести?“. – „Не“. – „Да ли си му некад читала Јеванђење?“ - „Не“. - „Да ли он зна бар једну молитву?“ – „Не“. – „Да ли си са њим некада постила?“ - „Не“. И какве везе има што је он напунио седам година и што су га довели на исповест? Да, има седам година, а по узрасту хришћанског живота има четири. Чист формализам.

-              Често за време конфликта супруг наводи овакав аргумент: „Ја сам мушкарац, ја сам главни“. Жена одговара: „Ја сам слабија, треба да слушамо мене“. Да ли је уопште у породици умесно питање ко је главни - мушкарац или жена?

-              Према замислу Божијем, добро би било да главни буде мушкарац. Тако је посебно изграђена његова психа и његов ум. Због тога у тешким тренуцима, када то ко је главни игра неку улогу, мушкарац постаје командир, на пример. Жена може бити начелник, али неког микроавиационог звања, била би старији по звању, али командир ескадриле је веома тешко да буде жена. У тенковској бригади је потпуно немогуће. Жена, која командује на фронту, је бесмисао, то никада није било и не може никада ни да буде. О томе се ради.

Али, рецимо да имамо овакву породицу: жена је 15 година старија, има два виша образовања, троје васпитане деце из првог брака, удовица је; мушкарац, видећи њену лепоту, ум, честитост, заљубио се до ушију; она га је две године проверавала, затим му је показала наклоност и рекла „да“. Ако је он паметан човек, наравно да ће она бити глава породице. Она ће му предавати неке функције из свог првенства а он ће их усрдно испуњавати и расти. И видиш, после 12-20 година, он ће постати прави мушкарац. И када она због старости буде слабила, он ће је потпуно заменити и постаће глава породице и са великим пијететом ће се односити ка њој, зато што га је она васпитала као друга мајка. И шта је у томе лоше?

„Какав је циљ брака? Мушкарац мора жену учинити срећном, а жена мужа.

Треба да урадимо оно што је потребно. А који је циљ? Мушкарац мора жену учинити срећном, а жена мужа. То је угодно Богу. А не просто: „Ћути, глупачо, ја сам главни“. Да ли је то љубав?

- Рекли сте: „ Када младић постане мушкарац“. Ово је врло важно. А шта да се ради, ако девојка сматра да њен изабраник још увек није постао мушкарац? Како да он стекне те особине и да постане заиста прави мушкарац?

- Па, како... Тиме треба да се бави његов отац.

- А не жена?

- Наравно. То би било идеално.

-  Како да се научимо да слушамо и да чујемо једно друго у породици?

- Увек треба да памтимо циљ и смисао постојања породице, зашто смо је основали. Не да бисмо се извежбали у самољубљу, у властољубљу, већ да бисмо служили једно другом, дајући тако пример својој деци.  Да их научимо љубави, послушању, смирењу, вредноћи, вери, молитви.

„Од двоје увек је једно увек више криво. И то најчешће мушкарац.“

- Често пастири када им дођу двоје који су посвађани, говоре: „Обоје сте криви.Да ли су увек обоје криви? Или је ипак неко од њих двоје, да кажемо, више крив?

-              Не, од двоје је увек једно више криво. И то најчешће мушкарац.

-              Зашто мушкарац?

-              Зато што је то његова одговорност. Ти си глава породице, онда и реши проблем! Замислите: бунт на броду. И шта, треба да обесе кувара? Командиру брода се дају све претензије. Шта, ти не можеш да заведеш ред на броду? Па, онда ће те избацити са брода и све је решено! Зато што си неспособан да будеш капетан.

-              Да, све је врло просто.

-              Необично просто.

momak i devojka

-              А шта да се ради, када се конфликти појављују на религиозној основи? Када је мушкарац против тога да његова супруга иде у храм, или када је жена препрека црквеном животу мужа, не разуме га и показује своје неразумевање у минимално коректном облику? 

-              Ја нисам тек тако рекао у почетку разговора, да посматрам брак само као домаћу Цркву. По канонима Цркве, са човеком који припада другој конфесији или другој религији, брак се не може благословити, управо због тога што се ми са превише поштовања односимо према вери другог човека. А често бива овако: „Муж ми је, истина, муслиман и брани ми да крстим децу“. И правилно поступа! А шта могу ја да кажем? То су његова деца. Ти си његова жена, муслиману је допуштено да се жени са хришћанком. И ако је за тебе закон твоје религије ништа, онда какве ти претензије можеш да имаш? У таквој ситуацији нема помоћи. Или ћеш постати муслиманка, или ћеш разрушити своју породицу и живећеш сама. Притом није сигурно ни да ће ти доделити децу, зато што су тамо други обичаји. Пре него што пођемо у другу земљу, морамо да сазнамо какви су тамо обичаји. Ако идеш у државу под називом Породица и Брак, извини, треба овде све да научимо напамет. И да ли се ти слажеш са тим? Шта, он је симпатичан и привлачан мушкарац? Да, тако је. Али то није основа за брак.

-              Врло је раширена ситуација о којој су написане многе књиге: двоје живе заједно много година, васпитавају децу, и чим деца порасту, одселе се у други град - породица почиње да се распада и има се осећај да је дом опустео, муж и жена не налазе више ништа заједничко. Зашто се то догађа? И како да се поправи оваква ситуација?

- Значи да није било љубави - све су то биле некакве другостепене обавезе. Деца су другостепена обавеза. Он је морао да учини своју жену срећном. Још је В.Г.Бјелински говорио: „Када се будеш женио, мораш бити спреман да волиш жену и као старицу.“ Али ако је овако: прво ћемо саградити кућу, онда викендицу, затим гаражу са спаваћом собом, онда ћемо ово, потом оно, онда ће деца отићи тамо, затим у институт... А када се све то заврши, шта је остало? Само да уједамо једно друго. Зато што се то, чиме смо ми живели, завршило. А зар муж и жена не живе једно другим? А на другом месту су деца. На трећем месту се налазе њихови сопствени родитељи, то је таква позиција. Затим рођена браћа и сестре, то је следећа позиција. „Извини драга, хтео бих да одем код брата да му помогнем, нећеш се бунити? Он је веома болестан, има четворо деце, и жена не успева“...

„Деца су била на првом месту: „Целу сам себе дала деци“. Пишем одговор: „Непромишљено.“

-              Изгледа да су деца била на првом месту...

- Деца су била на првом месту: „Целу сам себе дала деци“. Пишем одговор: „Непромишљено.“ Не треба целог себе давати ни деци, ни послу, ни уметности. У браку је потребно да муж даје себе жени, а жена да се даје мужу. Али то не значи да не треба да радимо. Већ постоји хијерархија вредности и њу поставља супруг. Породица постоји, иако у њој нема деце. Децу можемо узети из дечијег дома, можемо узети нећаке од оних који имају много деце и васпитати их – и у Русији, и у свим хришћанским земљама је била таква традиција. На пример, виконти и маркизи имају децу, а рецимо грофови и херцеги немају, онда ће гроф узети од сиромашне маркизе дете, васпитаће га као лорда, још ће му дати и титулу, замак, земљу и све...

-              Примећује се да је за последњих 10-15 година значајно порастао проценат развода, чији су иницијатори биле жене. Шта ви мислите, са чиме је то повезано? Да ли мушкарци постају мекушци?

-              Постају. Она се удала ивиди: то није ни ротвајлер, ни доберман, ни бернадинац. Баш је крупан, воли да једе, да се шета, све време цвили, стално му нешто треба, још и лаје на тебе. И јавља јој се мисао: „Добро, ако га сад оставим, биће мање прашине?“– „Мање.“ – „Нико неће прљати?“ – „Неће.“ – „Нико неће тражити да се шета?“ – „Неће.“„Затим ћемо уштедети и на храни: он једе више него обичан човек...“ Како ми је једна жена у селу рекла, Царство јој небеско, Ниница: „Сада се не исплати имати мужа. Боље је имати прасе“ , рекла је. Он је своје испунио, мислим да она има троје деце. Овако, шта ће јој?

-              А како да се уреди тако, да би код људи који су тек ступили у брак и који су тек почели да долазе Богу, Бог био на првом месту?

-              Тад је већ касно. Религија се развија у породици. О томе су морали да се брину отац и мајка.

„И уцрквовивши се, ми остајемо обични совјетски људи зато што смо сви из једнодетних породица.

-              Постоје примери, када двоје налазе једно друго, мислећи да су уцрковљени, а у ствари...

-              Не, сама црквеност није лоша ствар. Али није толико важна, колико то народ мисли. Црквеност је таква поткултура у којој људи брзо препознају једно друго. Они могу да се нашале са неким речима Псалтира, да знају све свештенике, све епископе, знају све манастире, могу да прочитају Часове у храму. Али, они не знају како да воле, не знају како да се моле. Они не знају, како своје груди да поставе под метак, да они, ти меткови, не би доспели у груди другог човека чије име ти ни не знаш. Они не знају шта значи посећивати болесне. Хришћанство је још увек веома плитко. Може бити да ће доћи време и оно ће сазрети. Али са оваквом црквеношћу они остају обични совјетски људи и мисле да ће све доћи само. Зато што су сви они из једнодетних породица и навикли су: отвори уста и мама ће ти све ту ставити. Ја хоћу тамо - мама је већ позвала педагоге, уче за пријемни испит. Хоће да се уда - и ево веома доброг момка, ми волимо једно друго, одавно се знамо, већ је други месец како смо заједно... И долази младић. Мама му је купила кошуљу, мама му је испеглала сако, мама му је очистила ципеле... истина је да мама не може да га натера да оде код фризера, али у крајњем случају, мама ће му шампоном “Сила ждребета“ опрати косу. И он је тако добар, мирише лепо, и тако је повучен - прави младожења. А онда почиње! Ено га седи на кревету, а нема га да заради, да купи кобасицу, донесе је кући, исече је, да баци стару из фрижидера, да провери да се није покварила. Испада да у кући има још седморо људи... А он ништа и не зна о томе. Он зна само када да отвори уста и када треба да изговори „Трисвјатоје“ и „Оче наш“, он то зна, али не разуме ништа од тога. На томе се не може направити породица.

„А није познато где је тата уопште: не знам, не видим га.“

-              Али, при томе сте рекли да мама може и тата може, чак и морају, ако су сами верујући, да утичу на ту малу Цркву...

-              Па како, то је главно. Јер искрени хришћанин, назовимо га овако, мора одговорити на позив Божији и саградити домаћу Цркву – „Ево, Господе!“То је уопште најбитније дело на земљи. Родити, одгајити и научити своју децу хришћанству. Како ми је један дечко пришао: „Оче Димитрије, а да ли могу не идем у храм?“ И ево, он мени поставља задатак: шта ја морам да урадим као човек, који му замењује тату, деду, маму, да он пожели да иде у храм и схвати шта се тамо догађа?! И зашто ја идем, није потребно да ме терају, чак ни када се не осећам сасвим добро, а он се осећа добро, млад је, има седам година, али он неће, зато што тамо не разуме ништа! И већина такозваних црквених људи ништа не разуме. Они знају да треба причешћивати децу. А дете: донели су га да га причесте, а оно вришти да сви чују. А ако га ставе на под, негде ће потрчати: бум-бум-бум и ударати ногама, јер му се тако свиђа! Ради шта хоће , јер је потпуно погубљено. И уопште не зна где је тата: не зна, не види га. А да васпита дете - то је после тога како да жену учини срећном, главни задатак оца. Он мора о томе да размишља, он мора о томе да чита, он мора да нађе пут за то.

„Васпитање детета почиње од... избора будућег супруга.“

-              А шта да се ради када жена није задовољна својим изабраником, тиме како он издржава породицу? Врло често се на тој основи појављују конфликти...

-              Уколико је она незадовољна... Рецимо, дешава се ово: купила је бунду, донела је кући, обукла је и није задовољна. За то постоје одређени дани када се купљена роба може мењати. У браку се тако нешто не догађа. Због тога се морамо смирити, морамо некако на њега утицати, морамо направити целу стратегију живота, а то је веома тежак посао. Због тога, да се то не би десило, треба све унапред договорити. Васпитавати дете такође треба почети чим је оно зачето, чак и раније. Од кога је зачето? Од мушкарца. Јер мушкарац не може бити само, како се то данас говори, „биолошки отац“ - одлично! То је недовољно. Тај човек мора бити хришћанин, мора бити уман, племенит, јак, одважан, довољно богат (ко ће куповати бунде, зар жена, радећи на два посла?).И ево када треба почети тај процес васпитања деце: избором супруга.

-              То је обострани процес јер и супруга бира, и супруг бира.

-              Наравно. Нико вас неће на силу вући у брак. Овде се можете посаветовати са родитељима, са дедовима.

-              Шта бисте ви посаветовали тим породицама које још увек због ових или оних разлога не могу да реше неке конфликтне ситуације?

-              Да разговарају. Треба све да се договоре. Да се наоружамо трпљењем, да би се чаша воде могла охладити. Само тако. И са поштовањем да се понашамо једно према другом, то се подразумева.

С протојерејем Дмитријем Смирновим разговарао Никита Филатов.

Извор: ПРАВОСЛАВНИ МИСИОНАР, (Мултимедијални блог протојереја Дмитрија Смирнова, http://www.pravoslavie.ru/92401.html), 15. април 2016.

Превод: Душка Здравковић, Православна породица.