molitvoslovm

Прота Димитрије Смирнов: Најбоље за децу су њихови родитељи!

Објављено 29 јануар 2018

porodica 4ПРОТОЈЕРЕЈ ДИМИТРИЈЕ СМИРНОВ

НАЈБОЉЕ ЗА ДЕЦУ СУ ЊИХОВИ РОДИТЕЉИ!

Речи “Најбоље деци“ су давно постале показатељи квалитета васпитања. Али, зашто деца која су добила „све најбоље“ израстају у егоисте, неспособне за живот, безосећајне људе, у том смислу и у односу према самим својим родитељима. Да ли је уопште истинит овај принцип:„Најбоље деци“? И шта је заиста потребно нашој деци? Без чега она одрастају и духовно и психолошки, а сада и физички нездрава, ако не и оштећена? О овоме разговарамо са протојерејем Димитријем Смирновим...

 

-              Оче Димитрије, добар дан!

-              Христос воскресе!

-              Ваистину воскресе! Хвала вам што сте пристали да одговорите на питања читалаца портала „Православие.ру“. Тему нашег данашњег сусрета смо формирали у виду питања: „Да ли све најбоље дајемо деци?“. Оче Димитрије, зашто се данас деца налазе у центру породице? И да ли је то заиста тако?

-              Никако, напротив: деца се налазе на периферији породице. Толико далеко да она сама једва и осећају породицу.

-              Неки родитељи, у том смислу и психолози, су забринути што деца одрастају као велики егоисти.

-              То је разумљиво. Али то се не дешава због тога што се најбоље даје деци. Не. Ретке породице најбоље дају деци. Све, понекад и најпотребније ствари, слободно можемо тако да кажемо: храну, одмор, књиге, играчке - ето шта дају деци. Родитељи уопште о томе не размишљају. На пример: свакакве ликове хорора продају у дечијим радњама, и родитељи то купују, као, свиђају им се сви ти ужасни ликови. Тако да се не даје само најбоље деци, уопште није тако.

„Наша деца се не налазе у центру породице, већ на периферији“

А проблем егоизма деце потиче од малодетности, из немања жеље родитеља да се баве децом. Родитељи увек желе да дају децу некоме. Данас не постоје јаслице, али родитељи маштају да дечији вртић буде на неколико корака, да имају бабу која ће им помагати. Шта значи помагати? Бака треба да „гура“ дете, а сами мама и тата да се баве саморазвојем. Да иду на естрадне концерте, на фудбал, да прослављају јубилеје, прославе фирме. Родитељи се откупљују детету и дете већ буквално са две године почиње да манипулише родитељима. И зато оно одраста као егоиста, оно зна како да усмери одрасле да би добило жељено. А њему је потребан разговор, потребан му је разговор са оцем и разговор са мајком, али како му се то не пружа, оно ни не зна да постоји такав производ , зато и тежи ка сурогатима, који га од тога одвлаче, свакаквим цртаћима и сличним стварима... А уколико још постоји и вртић, он ће му дати одређену путању његовог саморазвоја, а родитељи ће наступати само у улози гледалаца, који долазе на дечије приредбе, тапшу и затим: „Крај, брзо се облачи... Колико ти можеш да одуговлачиш...“ Узели су га за руку и у превоз, да га што пре дају баби.

Дете је најнесрећније, заборављено биће. Оно не зна шта је то љубав ка човеку, шта је то када се једно жртвује за другога, шта значи поделити. И тај модел који је оно преузело од родитеља у детињству, оно преноси на сво друштво, на разред и на саме родитеље.

„Најдрагоценија ствар која се може дати деци је пажња. Из свих могућих пажњи најважнија је пажња према њиховој души“.

-              Да ли ја правилно разумем да је и сама фраза: „Дала сам детету све најбоље, а нисам добила  никакву захвалност!“, измишљена од стране самих родитеља?

-              Наравно! Најблажи израз који ми пада на памет да би се то означило је „лаж“. Најдрагоценија ствар која се може дати деци је пажња. Из свих могућих пажњи најважнија је пажња према његовој души, према његовим патњама и према његовој радости. Мајка и отац морају бити веома истанчано настројени на талас који испушта душа детета, то је онај камертон који одређује сав музички склад инструмента, који се назива „породични односи“.

-              Следеће питање је управо о осећањима детета. Прва заљубљеност се понекад јавља врло рано: дечак или девојчица могу да је осете у првом, петом разреду... Како да родитељи разговарају о тако деликатној теми?

-              Деца и неће разговарати о томе са родитељима. Деца нису научена да било шта разматрају са родитељима. Деца се кувају у сопственој каши. Нажалост, она траже одговоре на своја питања у тако тамном извору, који је гори од септичке јаме - и та клоака се назива  интернетом. Ако су раније дечаци и неке девојчице добијали та сазнања „на прагу“, испред куће, сада је тај „праг“ место где се уместо асфалта налази септичка јама у коју се сливају свакакве нечистоће, при чему не само из те куће, већ из целог света. Тако да је ту све решено.

„Правилан развој породице почиње од петог детета

-              Оче, хајде да поразговарамо о оним породицама које имају једно, максимално двоје деце.

-              Данас обична совјетска породица има: 1,3 детета. Говоримо о већини руских породица, у које спадају и три процента многодетних. Породица са троје деце се код нас већ сматра многодетном, али, према мојим опажањима, то није сасвим многодетна породица. Наравно да је боља од једног или два детета, али правилан развој породице почиње од петог детета.

-              А правилно је како?

-              То је породица у којој постоје све улоге. Постоји позоришни комад „Деца Вањушина“, на коме многи режисери обучавају своје глумце, зато што у њему постоје сви ликови који обично бивају у позоришту, постоје све улоге. Тако је и у породици: сви узрасти су неопходни да би се стекло велико искуство породичног живота, друштвеног живота, међуодноса људи различитог пола. Од петоро деце у просеку имамо два дечака и три девојчице или две девојчице и три дечака, и чак четири дечака али ипак имамо једну девојчицу.

Наша породица ће још многе деценије бити совјетска а можда ће тако и нестати. Руска породица има у просеку осморо деце.

-              Дореволувионарна породица?

-              Да. Седморо, осморо деце. Тада је и 15-оро и 20-оро било обична појава. И не само у руској породици. На пример певачица Миреј Матје је била четрнаесто, тачније прво дете у својој породици, а затим се родило још тринаесторо браће и сестара.porodica 4

„Детињство, то је искреност и стваралаштво“

-              Полазећи од вашег пастирског искуства, оче Димитрије, реците, чему води тај претерани однос ка деци у малодетним породицама, када родитељи имају једно-двоје деце? “У девет кући!“, „Да ли си све урадио?“. Дешава се да разговараш са девојком или младићем и да га мама зове на телефон у девет увече: “Где си?“, и ти позиви су веома упорни...

-              Код нас у земљи не воле децу.

-              Ни родитељи?

-              Наравно. Бива да их воле баке. Не све, чешће се срећу баке које уопште не воле децу, никакву, зато што деца нарушавају њихов мир. Те баке су бивша најнесрећнија деца која су такође нарушавала нечији мир. Тако су их училе маме, тате, викали су на њих, нису им давали да живе, а деца, да би сачувала своје „ја“, своју слободу, морала су да безбожно лажу, што је у потпуности било у складу са васпитањем совјетског човека: једно мислимо, друго говоримо, треће радимо. И што извештаченијеми то радимо, то је боље. Обратите пажњу: на пример емисија, позивају неку девојчицу, дају јој микрофон и она одмах почиње да говори некаквим потпуно извештаченим гласом. Њу је позвала одрасла особа, нешто треба да каже, а она нам одмах говори то што желимо да чујемо, потпуно вештачким гласом. Томе уче у вртићу, у школи... И родитељима је драго.

„Дете је већ научило језик који од њега очекује одрасли. А реакција на тај језик ће бити поклон.“

-              Да, зар све приредбе, дечије представе, приредбе, не могу да прођу без тога?

-              Све, почињући од сценарија, а завршавајући интонацијом глумаца. Ја сам се чак чудио: био сам на једној приредби у недељној школи, и видео исте гестове којима су нас учили у вртићу. Код савремене деце! Представе о томе, како је све то потребно урадити, кроз 50 година ће бити исте. Ја као да сам се нашао у вртићу од пре 50 година, извините, од пре 60 година. Ништа се није променило. Нема ни дечије непосредности, ни дечије искрености. Дете је већ научено сасвим другим стварима: научен је језику који од њега очекује одрасли. А реакција на тај језик ће бити аплаузи и наравно поклон. И за Ускрс, и за Нову годину, и за 1. мај - није битно. Због тога расте потрошач који зна шта се од њега очекује, одмах то даје и добија награду. А васпитање је сасвим нешто друго.

Једном сам био сведок овакве сцене. Дечак трчи до свештеника, узима благослов, а свештеник му даје бомбону и говори: „Иди подели је са мамом“. Он гледа овако... Њему је потребно да разуме те речи, потом да их постане свестан, а затим мора да се одигра нека борба у души, зато што он никада у животу није урадио ништа такво. Зато што је мама онај апарат из кога он добија бомбоне, како да је подели са њом? Све што је мама купила, минералну воду, на пример, да јој да половину? Јел тако? Али је он пошао и урадио тако: поделио са њом.

Ово је педагошки начин како треба учити децу: „Ви сте, децо, већ порасли, ми ћемо вас за породични празник ставити за одвојен сто, он је мањи, биће вам удобно, и имаћете пет различитих колача - потребно је да се послужите последњи са тих пет колача. Ако буде пет различитих парчића, одабери онај који је најмањи“. То је правилно.

„Не ослањај се лактовима о сто“, “Када ниси у шуми и када ниси сам, не смеш да вичеш. Обрати пажњу: ни тата, ни мама не вичу. Зашто ви тако вичете?“. И када тако десет хиљада пута поновиш, добија се васпитано дете. Улази у просторију и говори: “Добар дан“, при чему говори не тако јако да се зидови померају, већ како одговара његовом узрасту. Рекло је „Добар дан“ врло тихо, али да се чује.

-              И такво васпитање може да помогне деци да сачувају непосредност која је у њих првобтино усађена?

-              Не само непосредност. Потребно је обавезно изазивати не неко гесто-звучно-интонацијско подражавање, већ се треба трудити да се деца изазову на стваралаштво, на природну интонацију. А ми имамо да уче напамет гестове, интонацију, текстове, али то, на жалост, није потпуно исправан метод. Деца су изваредно стваралачка бића.

-              Сва?

-              Наравно. Треба им пружити могућност да остваре себе на тај начин, да би се њима својствено стваралаштво развило. А не да по трафарету цртају вишње са два листа, кућу са четири зида, једним прозором и са вратима са стране, на врху је оџак и из њега иде дим. Не знам где су они видели, али сва деца цртају једно те исто. А одакле то долази? Они цртају не то, што виде, не то што преживљавају, већ дечије хијероглифе. И ова фигура је хијероглиф речи „кућа“.

-              Када дете напуни пет година, већ је касно да се размишља о томе шта би могло да се промени у стратегији понашања према њему?

-              Прво, никада није касно, али је ипак много изгубљено, зато што се дете у основним својим цртама душе формира до четири године. Али се увек можемо потрудити да откријемо неке светове детету, и можда ће се оно заинтересовати... Зато ми видимо такве феномене у историји, као што су, на пример, Ломоносов. Михајло Васиљевич је као одрасли младић открио за себе свет науке, кога није познавао ни као дечак, ни као младић. Он је почео да учи када се од њега формирао врло млад мушкарац: у XVIII веку у том узрасту је већ требало да се ожени.

Савремена породица чак ни не спрема човека за живот. Девојку не спремају за будући породични живот, за материнство, зато што, уколико би она имала четворо или петоро или шесторо млађих браће и сестара, она би била већ готова мама. Она би их хранила и спремала им храну, прала суђе, мењала пелене и љуљала их и нимало се не би бојала многодетности, не би је се ужасавала. Напротив! Она би се трудила да огради децу од утицаја бабе и деде, хтела би сама да васпита своју децу.

„За децу је живот и рад родитеља природни извор познавања света.

Деца и родитељи: заједно или одвојено?

-              Оче Димитрије, на пример младић хоће стално да помаже својим родитељима, да буде укључен у њихов живот, да буде у току шта се код њих догађа, како живе, ако живе далеко. Да ли то доказује да је он сам несамосталан?

-              Ако је он нормално дете, живот родитеља је за њега природни извор познавања света. Пре сто година 84% становништва су били сељаци. Сељаци нису давали деци никакве дидактичке задатке. Ишао је живот и свако дете, почевши од три године, укључивало се у тај живот. Са три године дечак или девојчица могу  потпуно самостално да прутићем напасају гуске. Тамо где су постојали рибњаци и где су имали гуске, дете је извршавало тај задатак. Даље је ишло према узрасту и до 15. године, детету су хиљаду и по сеоских послова били познати: башта, поље, врт, живина, животиње. Оно је све то хиљаду пута видело и постепено је напредовало, постепено су га пуштали ка све сложенијим пословима. И оно је расло у свом достојанству, са разумевањем, све док не порасте до младића од 16-17 година, када су почињали у суседним селима, а можда чак и у свом, да му траже невесту. И он је знао да ће му одабрати најбољу.  Из добре породице и да није болесна, да буде вредна и све остало. И на лепоту су гледали, иако је код сељака њихов појам о лепоти, био секундаран. Племићке девојке су падале у несвест, такву сељак не би ни позвао за свога сина.

То је био живот. И свако детенце је било у њега укључено. Врло је важно да су деца укључена у живот. И данас се то понекад среће: када родитељи држе неку тезгу дете пуно може тамо да помогне. Из тога затим израстају Серафими Саровски. Почињући од тезге, завршавају као јеромонах и духовник хиљадама људи.

porodica svestenik

„Постоје разни путеви, али све почиње од породице.

-              Данас психолози саветују младима да живе одвојено од родитеља, сматрајући то показивањем самосталности. Али то је нормална потреба - желети да помажемо једно другом, у том смислу и финансијски, и да подржавамо и морално. Хтео бих да сазнам ваше мишљење о томе где мора бити та граница независности деце и родитеља једних од других. Очигледно је да је таква помоћ умесна, али зашто слушамо све време позиве да мислимо само на себе? Зашто је та парола толико популарна?

-              Шта све не раде неки људи! Зашто бисмо ми то разматрали? Са њима чак не треба ступати ни у полемику, зато што би то значило стављати бисер пред свиње. Човек је створен од Бога управо за то да би служио другима. Учење о том служењу потиче из породице. У почетку мама пере посуду а дете је брише, затим дете пере посуду, мама брише; а потом само дете пере посуду и брише је друго дете, а мама се одмара или, рецимо, везе. То ја наводим као прост пример.  А старије девојчицегледају како се то ради, почињу да везу крстом а затим прелазе на други вез. Данас нема потребе да се везу украси, постоје машине за то. Тако можеш да правиш цртеже за машину.

„Савремени совјетски човек је врло горд. Он је сам себи апсолутни ауторитет.

-              На пример, ситуација је оваква: младић има вереницу, али родитељи те девојке га не прихватају. Шта ту да се ради?

-              А шта све не ради савремени совјетски човек! Он је, под један, превише горд. То се испољава у томе што је он за самог себе апсолутни несумњиви ауторитет. Тако су га васпитали у породици. Његова реч је закон. Хоћу - дајте. Иначе ћу се бацати по поду. Хоћу белу пудлицу и ви ми је донесите. Тако ће одрасти жена од 50 година, бираће мужа за своју кћерку методом као што је јапански акварел: од 20.000 акварела, 19.999 се спаљује и остаје само један који је ремек дело.Али ако га самообично осликамо, неће испасти ремек дело. Бира се методом елиминације. Показују јој и не свиђа јој се. Она као да бира себе. Другачије и не може. Са таквим татама и мамама... иако је тата обично као зечић - седи и не чује се, зато што је тати такође најбитнији мир. Зашто да ступа у расправу са тим моћним човеком, који не жели да иде у пензију у 55 година? Зашто да нарушава спокојни ток свог живота? Зато он седи тако мирно, гледа телевизију или ће, што је још боље, поћи код „момака“ у гаражу, а „момци“ такође имају око 60 година. Тамо ће они мало попити, али не толико да не могу да се врате кући. Он ће се добро провести што даље од свега што се назива породица. А на периферији он гради нешто своје.

Нормална породица је саграђена другачије. Отац је и капетан и хранитељ и наредник, он свим потребним обезбеђује породицу. Жена му је у свему помоћница а посебно са малом децом. То је њено поље, она све то организује: њихово учење музике, секцију бокса, фудбала, карате, алгебре, геометрије... А отац говори: „Добро, децо, када ћете завршити учење? За сат времена? За сат времена ћу вас сачекати: потребно је да се то и то уради. Да стари орман раставимо и изнесемо до контејнера. Већ сам уплатио нови у радњи... Поћи ћете са мном. Вас двоје ћете са мном утоварати у кола и привезати за гепек његове даске, а затим ћемо сви заједно да склапамо нови орман... Ти држи ово, а ти оно“. И потом тај дечко неће бити неспособан младожења, који не зна са које стране нешто да дода, већ ће урадити све брзо и просто зато што је „са татом“. Све тата. Дечак вози и кола и тротинет... Та деца и пите пеку и једу их и за собом склањају посуђе, и постељина је увек затегнута, и гаћице су им чисте. Све је у реду.

„Наше совјетско васпитање је антипородично. Оно је колективно. По инерцији ће се још дуго ширити.

-              Све су лепо по полицама разместили...

-              А чему ми тежимо? Да направимо човека који апсолутно није способан за породични живот и тако га се боји, да чека да му нека жена око 15 година старија од њега буде друга мама? Он ће од једне маме прећи другој и управо ће такву инстинктивно тражити. Зашто траже такве? Не траже подвиг у изградњи породичног живота и домаће Цркве, већ траже спокој. Младић, који још није успео да постане мушкарац, већ је духовно остарио. Он губи своја ипостасна својства. Онје, иако млад, духовни инвалид. Стари Кинези су својим девојчицама замотавали ноге, и када би одрасле, имале би „пилеће ноге“. То је било модерно. Модерно, али болно и неудобно.

Наше совјетско васпитање је антипородично. Оно је колективно. У колективу човек може да живи. У њему постоји начелник, постоји каријера. У колективу постоје одређени односи: где може да се поседи, где да се оговара, где да се подметне. Такви закони постоје свуда, почињући од било какве администрације и завршавајући са војском. Свуда је једно исто. Од дечијег вртића до било којег министарства - све су то колективи. Зато се жене спремају за посао. У колективу им је удобно. Да попричају и покажу нову хаљину пред колегиницама. Можеш је показати и мужу, али он неће ништа у томе схватити! Њему ни на памет неће пасти да каже да му се свиђа хаљина. Никада није чуо да је његов тата делио комплименте његовој мами. По томе су то потпуно дивљи људи.

О тренинзима и природном знању

-              Оче Дмитриј, рекли сте да је петоро деце ситуација када је деци у породици удобно. А шта морају да знају родитељи који желе да направе многодетну породицу?

-              Не треба ништа да знају. Да ли обичан човек који живи у граду мора да зна да је потребно да користи тоалетни папир? Да ли мора то да зна? Не. Иако се ствара утисак да већина наших грађана не зна да користи wc-шољу у јавним тоалетима, и када улазиш у тоалет осећаш се непријатно и неудобно. А зар у свим становима не влада савршена чистоћа, просто савршена, само јој фали блештећи кристал, а у свим јавним тоалетима шта имамо? То је због тога што људи не знају да се тиме користе. А ево у маленом Монаку, сасвим малецкој држави, умеју све! А код нас не умеју.

-              Није њихово, зато им и није жао.

-              Али човек може да се научи свему. Он није медвед у циркусу, иако се тамо и медведи возе на моторима. То код човека мора бити тако као што пере зубе, или се чешља свако јутро. Као што се не иде у одећи са флекама или ако си и приметио флеку, треба да се потрудиш да је уклониш, ако не, бар да је смањиш. Шта ми треба да знамо у нашој клими? Да бар два пута дневно погледамо у своје чизме, да ли треба да се очисте. Ето шта треба да знамо. Ујутру си их обуо, биле су чисте, у 16 сати погледаш опет треба да се очисте. Добро би било када би човек размишљао о таквој могућности. Ето то треба знати, а остало... Да ли човек треба да зна да мора да пере зубе? Не треба ништа да зна. То је део нашег живота. Не треба да знаш да прелазећи улицу треба да се окренеш на леву страну, а доспевши до средине-на десну страну. Потребно је да то знамо, као мачка која ће пре него што нешто поједе, то  омирисати, а неће се одмах бацити на јело.

-              Данас постоји врло много тренинга и програма који уче материнству и очинству. Они су јако тражени. То доказује да људи имају потребу за таквим знањима. Или их,у крајњој мери, убеђују да је потребно да знају како правилно да васпитају своју децу, а многи то не знају. Наши читаоци су се интересовали да ли су уопште потребни такви курсеви? Зар људи неће успети да на природан начин васпитају своју децу? Управо се ради о томе, о чему сте ви управо говорили. Ако је човек нормалан тата, и ако је она добра мама, да ли ће код њих испасти све  природно?

-              Испашће, ако знају.

-              Ако знају шта?

-              Да. Сећам се да су ме моја мајка и медицинска сестра, која нам је долазила из дечијег дома здравља, училе да мењам пелене, из другог пута сам некако успео, за тројку, зато што сам се бојаода то урадим својим рукама, тада сам био много снажнији. Бојиш се да не повредиш детенце. А шта имамо овде? Нека им и тренинга.

Наравно, ако постоји тренинг, треба погледати: ко га води? Да не постоји некаква гнусност, што би рекао Набоков? Да не постоје некакве окултне ствари које ти људи гурају? Зато што сви ти пакосни људи гурају у оваквим курсевима своје идеје.

„Мама и тата - ево шта је за децу најбоље“

Ни мама, ни тата се не могу заменити

-              Оче Димитрије, завршавајући наш разговор, да подвучемо црту: како се показало, „све најбоље деци“ није потпуно тачна формулација.

-              Најбоље за децу су њихови родитељи. Ја сам за то да сви родитељи и буду деци родитељи. Да деца имају правог тату и праву маму. То је за њих најбоље. Зато што ја то чак и у нашем дечијем дому видим. Нека наша деца имају такве маме, да, опрости ми Господе, пожелим да их убијем. А њима дај маму! Зато се ни мама, ни тата не могу заменити.

И за крај ћу испричати овакав случај. Једна жена, врло добра, верујућа, узела је на старатељство дечкића, и видела је, а она није удата, да он има два телефона, видела је да је дечак оба броја телефона записао, али је један записао као „мама“ (он је већ зове мамом, иако га је узела веома скоро), а други је записао као „тата“, иако никаквог тате нема. Њему је потребан тата! А он га никада није имао. Мама припада онима које је убити мало. Иако је бескорисно убијати. Дете хоће тату. И њему је важно да има и мамин и татин телефон. Да ли можете да замислите? Зато сам ја за све најбоље деци, тако мора бити, али то најбоље нису кинеске играчке, обојене некаквим штетним бојама и то нису цртани фимови који су прави отров, као алкохол, већ апсолутно добри, здрави, паметни тата, који воли своју децу, и мама.

-              Оче, велико вам хвала за веома корисну беседу.

С протојерејем Димитријем Смирновим разговарао Никита Филатов.

Извор: ПРАВОСЛАВНИ МИСИОНАР (http://www.pravoslavie.ru/93597.html, мултимедијални блог протојереја Дмитрија Смирнова)

Превод: Душка Здравковић, Православна породица, мај 2017.