molitvoslovm

romanoviplava

МОЛИТВА

Олге Николајевне Романове

Пошаљи нам, Господе, трпљења силе,

у години мрачних дана страшних

да поднесемо прогон гомиле

и сва мучења џелата наших.

Праведни Боже, снагу нам јави

зло ближњега да простити смемо

и крст свој тешки и крвави

с кротошћу Твојом да сретнемо.

У дане метежа, хаоса, туге,

када се мржњом врагови гласе,

увреде трпети и поруге

помози нам, о Христе Спасе!

Владико света, Боже свемира,

Ти благослови молитвама Нас,

а души даруј покоја, мира

у неподносиви, страшни час.

Крај двери гроба, крај могиле

надахни да се слуге Твоје,

кротко, уз помоћ надљудске силе,

за непријатеље моле своје.

+++

NASLOVNA3

liturgijam

nikodimbogosavlj1

poukeoptstaracam

propovedi-Filaretmsajtmm

16

 ДОБРОТОЉУБЉЕ

филарет вознесенски

филарет вознесенски

banerstaracnektarijem

Т. Шишова и И. Медведева: Колонијална Русија и независни Сингапур

Објављено 09 новембар 2017

kolonija1TAТЈАНА ШИШОВА И ИРИНА МЕДВЕДЕВА

КОЛОНИЈАЛНА РУСИЈА И НЕЗАВИСНИ СИНГАПУР

...Али се до  2006. године ситуација у западним земљама изменила. У структурама власти и међународним  организацијама  основан  је утицајан педофилски лоби коме је пошло за руком да озакони содомске „бракове“ и усвајање деце од стране содомита. Паралелно су злостављачи деце распалили, без преувеличавања, јувенални  терор против породице и, да би ослабили родитељски утицај, издејствовали су у  низу европских земаља забрану телесног кажњавања у породици. И, 2006. године изопаченици су већ, узимајући у обзир горепоменути низ, кренули да манипулативно тумаче Конвенцију за права детета...

 

Да је наша земља колонијализована 1990-те и 2000-те, говорило се само у строго патриотским круговима, али сада се о неопходности одбране државног суверенитета говори чак и на врхушки Олимпа власти. Испрва су се повели разговори о томе да је у Уставу 1993. године унет приоритет међународног права над националним законодавством. Пошто се многи наши грађани нису много занимали за правна питања, нити су читали Устав (а већина није ни гласала за њу, јер је призната после пуцања на ВрховниСавет и асоцирала  их је на  јељцинско безакоње, а никако на победу демократије), за њих је то било шокантно откриће.

Затим су предузети неки практични кораци ка правној суверенизацији. Уставни суд је 2015. године у одговору на покушај ЕСПЧ (Европског савета за права човека) да нам наметне своје решење по једном звучном питању, признао безуслован приоритет нашегУставау односу на Европску конвенцију  о заштити права човека и основних слобода. Председавајући Извршног комитета РФ, доктор правних наука, проф. Александар Бастрикин је отишао још даље, јавно рекавши да треба унети измене у члан 15. нашегУстава, назвавши приоритет међународног права над нашим, ни мање ни више него „правном диверзијом“.

Дословце ова диверзија гласи овако:

 „Општепризнати принципи и норме међународног права и међународни договори Руске Федерације јесу саставни делови њеног правног система. Ако су међународним договором са Руском Федерацијом установљена друга правила, од оних предвиђених законом, онда се примењују правила међународног договора“ (Устав РФ, чл.15).

Уствари, на ово увек апелују заговорници прозападних новотарија у нашој земљи. Рецимо, потписали смо ту или неку другу међународну конвенцију и сада, хтели не хтели, дужни смо да је испуњавамо. При том се некако срамно ћути да конвенције потписују људи непознати јавности и да они не мисле да јавност упознају са садржајем конвенција, а још мање  да доведу до расправе питање њене корисности за земљу. Али зашто се не би консултовали са широким кругом специјалиста и јавности, посебно у тим случајевима, када међународне норме иду насупрот нашем националном законодавству. У сличним случајевима,  посебно је важно пребројати све „за“ и „против“ и видети да ли те нове одлуке руше наше традиције, не противрече ли нашем погледу на свет и осећању света, није ли то   напад на наш  духовни, морали и политички суверенитет?

Али постоји још један интересантан аспект о коме се уопште не говори. Имамо низ случајева норми међународног права и међународних споразума који нас уопште не обавезују да радимо то што, кријући  се иза тих споразума, спроводе прозападни лобисти.

kolonija

„Тумачење се временом проширује“

Размотримо цео преварантски трик на примеру онога што нам је у доброј мери познато. Увођење  јувеналног система  у Русији је почело са  нападним позивањима  на Конвенцију о правима детета. Управо се на  њу  посебно позивају захтевајући забрану телесног кажњавања, јер Конвенција тобоже забрањује све њене облике.

Желимо одмах да приметимо да је Совјетски Савез ратификовао Конвенцију 1990. године. Од тад је прошло 26 година и за то време у наше законодавство није унета забрана о телесном кажњавању деце. И то не случајно. Ствар је у томе што у Конвенцији баш ништа није речено о телесном кажњавању у породици. То се јавно потврђује званичним документом Комитета УН за права детета “Општи коментар бр.8“ који је издат 2006.године, 16 година после ратификовања Конвенције. Двадесета тачка ових Коментара гласи: „Ток рада  за  припрему Конвенције не садржи доказе било каквих расправа по питању телесних кажњавања, које бби се вршиле за време припремних седница“.

Као што вам је јасно, припремне седнице се зато и зову припремнe, јер се  се на њима расправља о концепцији документа који ће бити усвојени, или неких његових  одредби. И природно, спорна питања. Ако се тема о којој се разговара без ранијег претресања изнесе на основно заседање, неизбежно ће се појавити оштра полемика, највероватније и скандал. Али пошто се о теми забране родитељског кажњавања није расправљало на прелиминарним састанцима, она се даље није ни чула. Иначе би са разних страна осули приговоре, јер се пре 26 година у већинском броју земаља није водила реч о телесном кажњавању деце у породици. И Совјетски Савез би се безусловно успротивио. Код нас су после револуције  у школама забранили кажњавање шибом, али у породицу нису дирали. Шта више, веома распрострањен савет, упућен родитељима хулигана, звучао је као „показати каишом“, „добро испрашити“ . Никоме није ни падало на памет да сличне васпитне мере изједначи са злочином.

 

Лобисти Содома су покренули терор против породице и, да би ослабили родитељски утицај, увели су забрану телесног кажњавања у породици.

 

Али се до  2006. године ситуација у западним земљама изменила. У структурама власти и међународним  организацијама  основан  је утицајан педофилски лоби коме је пошло за руком да озакони содомске „бракове“ и усвајање деце од стране содомита. Паралелно су злостављачи деце распалили, без преувеличавања, јувенални  терор против породице и, да би ослабили родитељски утицај, издејствовали су у  низу европских земаља забрану телесног кажњавања у породици. И, 2006. године изопаченици су већ, узимајући у обзир горепоменути низ, кренули да манипулативно тумаче Конвенцију за права детета. Пре свега, Члан 19, став 1:

„Државе-учеснице спроводе све неопходне законодавне, административне, социјалне и просветне мере с циљем да заштите дете од свих облика физичког или психичког насиља, понижења или злоупотребе, небриге и непажљивог опхођења, грубог обраћања и експлоатације, укључујући и сексуалне злоупотребе, од стране родитеља, законских старатеља или било ког другог лица које се брине о детету.“

При том  сам Комитет УН за права детета у “Општем коментару бр.8“ тврди  да се не  само за време припремних седница није  расправљало питање  телесног кажњавања, него и – цитирамо! – „у члану 19 се директно не говори  о телесном кажњавању“(ми издвајамо – И. М., Т. Ш.).

Чини се да је све јасно. Каквих би ту спорова могло бити? Међутим, чланови комитета су смислили како да се измигоље. “Конвенцију – пишу они у Општим коментарима – треба посматрати као живи документ чије се тумачење развија временом.“. Наводно, протеклих година „постало је очигледнија учесталост кажњавања деце код куће, у школи и у другим установама.“. Рекоше они, чланови Комитета, да сазнања о том кошмару нису имали, али су извештаји, истраживања, као  и „активност националних првозаштитника и невладиних организација (НВО)“, расветлили ово питање. (Па,активност НВО, које код нас скраћено зову НКО и друге "организације за људска права" су савременим руским грађанима, како каже Достојевски, „исувише добро познате“ , зато нећемо коментарисати). И сада када су истински љубитељи  деце отворили очи клановима Комитета за размере родитељске ненаклоности, постало је очигледно: телесно кажњавање је  у директној  супротности са једнаким и неотуђивим правима деце на поштовање њиховог људског достојанства и физичког интегритета.". Даље следи закључак, због кога су и почели сви ти преварантски трикови и жонглерства:

 „Комитет наглашава да је  укидање насилних и понижавајућих кажњавања деце уз помоћ реформи закона и примене других неопходних мера  директна и безусловна обавеза држава-чланица“ (издвојиле И. М., Т.Ш.)

 

Комитет за права деце покушава да обавеже државе, подписнице  Конвенције, да испуне оно што нису потписале.

 
Узурпација сопствених овлашћења

Наведени закључак је без преседана у својој дрскости да оставља без речи. Али се ми нећемо лишити тог корисног дара, већ ћемо се побринути да објаснимо зашто смо дали такву дефиницију: „дрскост без преседана“. Као прво, Комитет покушава да обавеже државе, које које су потписале Конвенцију за права детета, да испуне оно што нису потписале. Као друго, Комитет нема право да намеће земљама-чланицама своје тумачење одредаба Конвенције и да тим пре под маском тумачења уводи нови облик међународног права (у датом случају – забрану телесног кажњавања) и да захтева да државе у складу са тим измене своје национално законодавство. Другим речима, видимо покушај узурпирања сопствених овлашћења и претварања у неку наддржавну структуру која диктира своју вољу сувереним државама.

 

Пред нашим очима покушавају да створе део глобалне  државе.

 

У ствари - и Конвенција јасно формулише у чл. 43 - Комитет за права детета је заједница стручњака „високих моралних квалитета и признате компетентности“. У ствари, стручњаци комитета раде у своје име , пошто  не представљају своју државу и нису у обавези према њој (чл. 43). Државе су дужне да поднесу извештај Комитету о мерама за спровођење Конвенције, а Комитет може затражити додатне информације (чл. 44, 45). Комитет такође може да даје сугестије и препоруке, али државе-чланице уопште нису обавезне да „преузму савете“ и имају пуно право да се не сложе са Комитетом. То јест  стручњаци тако ни у  једној мери не поседују овлашћења власти. Међутим, за последњих десет година сами су себи дали овлашћења  покушавајући да препоруке протуре као директиве. На тај начин се на наше очи одиграва покушај да се изгради најважнији део глобалне државе који ће образовати једну породичну политику. То је озбиљна претња, ако узмемо у обзир антипородични вектор такве политике и сетимо се историје покрета за укидање родитељског кажњавања деце.

Као што смо већ писале, ту тему су током 70-их ХХ века увели у дискурс јавности енглески педофили (а нарочито организација „Размена информација о педофилији“ – ПИЕ (Pedophile information exchange)), који  су постали први покретачи борбе  за права деце у Великој Британији.) И, јасно к'о дан, били су веома забринути за права  детета на сексуалну слободу. Управо је секретар ПИЕ (видети аналитички материјал „Покрет за забрану телесног кажњавања у породици: Извори, методе и резултати“. НВО „За права породице“, 2011)  објавио прве новине „Права детињства“. У принципу, на почетку су педофили наступали отворено, не кријући се. Али,  1977. године, три године након формирања ПИЕ, почели су разговори  о стратегији и тактици за легализацију педофилије под параваном борбе за права деце, при чему разговори нису вођени само иза кулиса, већ и у штампи. Тако је према извештајима педофилске публикације „СВРАКА“ (енг. 'MAGPIE') Томи Сајт, геј активиста и истовремено шеф Националног савета за грађанске слободе, изнео  мишљење да „ПИЕ тешко да је идеалан тим за победу у борби за права детета“. Превише очигледна, па чак и врло специфичана заинтересованост за децу. Али коме онда поверити ову незанемарљиву тему?

Уредник „Свраке“ Ворен Мидлтон је изразио идеју да иницијатива „мора да дође од просвећених напредних људи, од групе научника-истраживача ", то јест, од стручњака, који не могу бити оптужени за сопствение интересе. Аутор је указао на важан квалитет који такви стручњаци морају да поседују. Будући да је циљ - промоција педофилије, морају "имати храбрости да призову на себе гнев народа, отрованог хришћанским погледом на  секс". (издвајају – И.М., Т.С.).

 

Комитет за права детета  инсистира на укидању забране геј пропаганде међу децом и адолесцентима, на увођењу у наставни план и програм сексуалног образовања и, наравно, захтева забрану казне. Тако да питање о „високим моралним  вредностима“ УН-ових стручњака захтева озбиљну проверу.

kolonija1

 „Тај кловновски Комитет...“

Рећи ћете да је Комитет за права деце при УН међународна, а не енглеска организација, и да сада нису 1970-е, већ средина друге деценије ХХI века. Да, наравно. Осим тога, ми немамо конкретне информације о тренутним стручњацима Комитета (мада би можда то и било интересантно). Ипак нам је познато шта заправо они траже од наше земље и ти захтеви се на изненађујући начин поклапају са оним о чему су сањали „љубитељи деце“ у магловитом Албиону (древни назив за британска острва) далеких 1970-их. Комитет за права детета  инсистира на укидању забране геј пропаганде међу децом и адолесцентима, на увођењу у наставни план и програм сексуалног образовања и, наравно, захтева забрану казне. Тако да питање о „високим моралним  вредностима“ УН-ових стручњака захтева озбиљну проверу. Напоменућемо да су ти достојни људи 2006. године у опсег кажњавања уврстили не само кажњавање, већ и било какву „употребу претњи и исмевање детета.“. А у документима из 2011. године не говори се више само о физичком, већ и о психичком интегритету детета. То јест, шта год да дете уради, не смемо га укоравати, чак ни погледати га с неодобравањем.

Незаконити покушај Комитета да задире у независност земаља-учесница и да им наметне неке нове облике међународног права, подвргава се жестокој критици оних који схватају да је таква узурпација власти превршила сваку меру. „Можда ће вам бити интересантно да знате само то да је улазак у те комитете невероватно недемократски и да у њима преовладава утицај земаља од којих не бисте прихватали никакве моралне савете – пише аустралијски професор права  Џејмс Алан («Australian». 18 јуна 2010 г.) – али и то што Комитет за права детета упорно тврди да телесно кажњавање у породици крши Конвенцију, не обазирући се на њену правну основаност, нити на намере земаља, које су је потписале. Хоћемо ли се ослањати на тај кловновски комитет УН?“.  А доктор Кристина Морваи, која је и сама била члан једног од УН-ових комитета, говорећи на конференцији за новинаре у УН изразила је крајњу  забринутост због чињенице да сви ови комитети  заправо стварају нова правила закона, која нико није донео нити разматрао.

 

„Република Сингапур сматра, са члан 19 и тачка 37 Конвенције не забрањују благоразумно примењивање телесног кажњавања у најбољем интересу детета“.

 

Угледање на Сингапур!

Постоји још једна околност, коју треба напоменути. Из тога што смо горе описали проистиче да је тумачење Конвенције о правима детета крајеугаони камен по питању забране родитељског кажњавања. На срећу, проблем тумачења је регулисан знатно раније пре него што је настао Комитет УН за права детета. А нарочито Бечка конвенција о уговорном праву (1969) у члану 31 тачка 2 указује да „ради циљева тумачења договора контекст покрива... сваки документ који је сачинио један или неколико учесника у вези са закључивањем договора и који је признат од стране других учесника као документ који је саставни део уговора“. Другим речима, државе-чланице могу да улажу приговоре и замерке на  неке одредбе договора које они не прихватају или схватају на свој начин.  У слаучају да се други учесници не буне, онда се такво схватање укључује у општи контекст и на даље се узима у обзир при тумачењу договора.

Сингапур се придружио Међународној Конвенцији о правима детета 1995. године. При том је сачињена изјава: „Република Сингапур сматра, са члан 19 и тачка 37 Конвенције не забрањују благоразумно примењивање телесног кажњавања у најбољем интересу детета“. Значи да су и друге земље-учесницекоје нису приговориле овоме, такође признале, да Конвенција не поставља забрану на „благоразумно примењивање телесног кажњавања у најбољем интересу детета.“. По тумачењу Конвенције следи да се то мора узимати у обзир.

Када љубитељи омаловажавања наших рушилачких закона, реформи и осталих „иницијатива“ за колонијалну зависност Русије поново покрену своју причу, било би корисно навести им пример града-државе Сингапура са око 5 милиона становника (колико их је у једном Санкт-Петербургу). Можда је колонијална зависност удобна димна завеса, а у ствари корупција и кукавичлук сметају руским чиновницима да бране интересе свог народа, уместо групе задртих изопаченика који су устоличени у међународним  структурама?

Тим пре што у таквој структури,  као што је Комитет за права детета при УН, не само да немају  права нити су   опуномоћени да намећу  своју вољу Русији, већ су и механизми деловања, осим, опет,  кукавичлука и корумпираности локалних „слуга народа“.

---

То је превара под слоганом испуњавања међународних обавеза.

 

Бандити са широког пута немају ни права ни овашћења да приморавају људе да испуњавају бандитске захтеве, али имају силу. Ма ту ни силе никакве нема, само једно дрско насиље. Тај Комитет постоји само на основу сагласности држава-чланица (као и, уосталом, цела организација УН) и њиховог финансирања. Тако да, са које год стране да посматраш збрку око забране родитељског кажњавања – то је чиста превара под слоганом испуњавања међународних обавеза.

Ирина Медведева, Татјана Шишова

16. септембар 2016.

Извор: Православие.ру, http://www.pravoslavie.ru/97022.html

Превод: Православна породица, редактура Душка Здравковић, новембар 2017.