molitvoslovm

romanoviplava

МОЛИТВА

Олге Николајевне Романове

Пошаљи нам, Господе, трпљења силе,

у години мрачних дана страшних

да поднесемо прогон гомиле

и сва мучења џелата наших.

Праведни Боже, снагу нам јави

зло ближњега да простити смемо

и крст свој тешки и крвави

с кротошћу Твојом да сретнемо.

У дане метежа, хаоса, туге,

када се мржњом врагови гласе,

увреде трпети и поруге

помози нам, о Христе Спасе!

Владико света, Боже свемира,

Ти благослови молитвама Нас,

а души даруј покоја, мира

у неподносиви, страшни час.

Крај двери гроба, крај могиле

надахни да се слуге Твоје,

кротко, уз помоћ надљудске силе,

за непријатеље моле своје.

+++

NASLOVNA3

liturgijam

nikodimbogosavlj1

poukeoptstaracam

propovedi-Filaretmsajtmm

16

 ДОБРОТОЉУБЉЕ

филарет вознесенски

филарет вознесенски

banerstaracnektarijem

Психичко здравље није само медицински, већ и социјални проблем

Објављено 16 октобар 2017
psihaПСИХИЧКО ЗДРАВЉЕ НИЈЕ САМО МЕДИЦИНСКИ, ВЕЋ И СОЦИЈАЛНИ ПРОБЛЕМ

Разговор са дечијим психијатром Галином Козловском.

Морал и психа ... Како су повезани? До каквих последица по психичко здравље доводи преиспитивање традиционалних моралних вредности и како се то oдражава на живот друштва? Ова питања данас изазивају не само научно већ и практично интересовање, која се дотичу сваког човека, сваке породице. Разговор са изванредним дечијим психијатром, Галином Вјачеславном Козловском, која за собом има више од 50 година радног искуства у области очувања психичког здравља деце и младих, помаже нам да појаснимо ситуацију и скицирамо путеве изласка из кризе.

 

Разарањем психе – руши се и цивилизација.

-              Галина Вјачеславовна, реците нам, молим Вас, шта је то психичко здравље и како се оно односи према животу друштва?

-              Психичко здравље – једна је од најважнијих друштвених вредности, јер је управо она основ благостања и хармоније људске цивилизације. Практично све што се дешава у цивилизацији је повезано са психичким здрављем. Оно омогућава човечанству да иде напред, да открива своје потенцијале, стваралачке могућности, да се посвећује самоусавршавању. Све ово је могуће само при очувању психичког здравља. У противном случају почиње процес деградације. Разара се психа људи – разара се и цивилизација.

-              Историјске чињенице, а тиме и савремено доба упечатљиво сведоче о томе у шта се претварају људи разореног менталног склопа.

-              Да, њихово деловање је усмерено на стицање богатства и власти за себе по цену да убију, разоре, оскрнаве напоре и дела других. Данас се изражава мишљење, да слични рушиоци, наводно такође имају право па постулирају своје принципе насупрот ономе који чини подвиге и себе жртвује зарад добра свих. Међутим, ни са тачке гледишта Божијих заповести нити са тачке гледишта традиционалне моралности, ни у оквирима обичне, прагматичне, животне логике не могу се такви рушиоци назвати психички здравима. Људи који свесно одбацују нормалан, изграђујући и хармоничан живот и увуку се у криминалну средину, људи способни да ради неких својих угодности и богаћења својих заштитника краду и убијају, безусловно имају ментални поремећај. То, уосталом, са њих не скида одговорност за почињена злодела: судска процена их по правилу признаје. Могућност нескривене пропаганде њихових деструктивних „вредности“ природно уводи у криминализацију друштва, пораст броја преступа, наркоманију, проституцију, самоубиства и убиства, води у хаос и анархију. Очување психичког здравља становништва – важан је државни задатак. Чини се да то не изазива сумње. Међутим, ХХI век постао  је чувен по томе што је човечанство одступило од својих начела. Следи активно подривање психичког здравља.

-              У чему се то огледа?

-              Пре свега, у дискредитацији, а понекад чак и укидању установљених норми духовно-моралног здравља друштва. Проституцију, на пример, покушавају да прогласе часним делом и да је оправдају. Наводно, жена мора да има право да располаже споственим телом.

Шта је еутаназија, ако не индиректно самоубиство? Човек не диже руку сам на себе, али даје сагласност за убијање себе.

-              У неким земљама постоје синдикати „секс-радница“ ...

-              Чак и све млађи узраст људи који се баве проституцијом – оба пола, и код дечака и код девојчица! – не прима се у одређеним круговима као трагедија. То је, видите, такође, право избора...

А проблем самоубистава?! Шта је еутаназија, ако не индиректно самоубиство? Не диже човек руку сам на себе, али даје пристанак за убијање себе. У многим случајевима у испуњавању такве одлуке учествују и рођаци. То јест, убиство се проглашава потпуно пуноправним, законитим, и више од тога, хуманим чином.

А такве страшне појаве, као трговина људима, узимање органа онима који још нису ни стигли да умру, али којима су одредили да немају право да живе?! На пример, рањени на бојном пољу. Таква зверства се практикују у савременим облицима вођења ратова. Рањенога лишавају животно важних органа и прослеђују их болеснима, којима су потребни на пресађивању. А средства масовног информисања нас убеђују да ти којима су потребни не само да имају право на сличне операције, но да смо и дужни да се сажалимо на њих, уколико им западне да неко време чекају жртву, од које су отели тај орган. И многе пацијенте не дотиче то, коме је одузет орган за пресађивање: од мртвог или још живог човека. Важно је да је сам пацијент добио још некакав комадић живота.

Практично озакоњена наркоманија, посебно употреба тзв, „лаких“ наркотика, који наводно не стварају зависност, а показују се веома способним да само побољшају расположење. Трговина „лаким“ наркотицима се веома мало кажњава, иако је честа међу школарцима.

Осим тога, у друштву се шире такви пороци као што су педофилија и хомосексуализам, који су, ма шта причали заштници права мањина, противприродне појаве. У природи постоје два пола, мушки и женски, који предодређују могућност продужетка рода. А хомосексуализам пред своје субјекте не поставља такав задатак. Овде је други циљ – хедонизам, добити задовољство по сваку цену, између осталог и на тако противприродан начин. И то се такође сматра потпуно прихватљивим и законитим у савременом друштву. И више од тога, многе државе се чак мире са тим што хомосексуалци агресивно намећу свој начин живота, увлачећи у то и људе који немају полну дезоријентацију. Ту спадају и деца! И што је млађе дете, тиме је лакше утицати на њега и привући га на своју страну.

Хомосексуализам је противприродна појава. Његов циљ је добити задовољство по сваку цену, између осталог и на тако противприродан начин.

-              На Западу је, не без разлога, крајње незадовољство изазвала забрана геј-пропаганде међу децом у Русији. Колико је политичара и разних познатих људи осудило ову меру учињену ради заштите моралности младог покољења! И Комитет за права детета при УН, који је, рекло би се, позван да штити „све мале“, снажно препоручује Русији да уклони забрану.

-              Могуће је навести још много примера који сведоче о томе да духовно-морално здравље савременог друштва стрмоглаво деградира, али мислим, да је све и тако јасно, пошто горенабројани фактори воде безусловном подривању психичког здравља. Стати на пут педофилији, наркоманији и проституцији је лако, при чему се у први мах може учинити да се ништа посебно, страшно не дешава. Али хођење путем порока неизбежно одводи у социјалну и психичку деградацију, а на крају крајева у распад психе. Са жалошћу можемо констатовати да је ХХI век на себе преузео јасне претње психичком здрављу. Не јача га и подрива породицу – основну ћелију друштва. Упорна пропаганда индивидуалне слободе, као најузвишеније вредности живота, доводи до отуђења, атомизације чланова породице. Старије покољење се све више клони од помоћи при васпитању унучића, настојећи да остатак година проживи „за себе“. Вештачки се подгрева конфликт између очева и деце, и иако је та ситуација у значајној мери смишљена, утолико у уравнотеженим породицама таквог сукоба или уопште нема или се пројављује у веома благој форми. Ако су односи између родитеља и деце засновани на узајманој љубави и разумевању, нико неће задирати у слободу избора чланова породице.

Пропаганда индивидуалне слободе доводи до отуђења, атомизације чланова породице.

-              Према томе, млади у таквим породицама не бирају асоцијалне облике понашања, против којих родитељи тако често приговарају.

-              Наравно! Ако млади не бирају по себе опасна настројења, ко ће их онда ограничавати? Када дете има нормалне замисли за будућност, када хоће да заснује јаку породицу и постигне нешто значајно, труди се да за то стекне знања и да ојача своје здравље – родитељи му се тада неће супротстављати. Они ће, напротив, бити срећни, што дете има тако добре тежње.

psiha

Психичка болест напада једну од главних особина човекових – тежњу да ради.

-              Постоје мишљења да је таленат без лудила немогућ, јер су сви талентовани људи психички ненормални. Или, напротив, талентовани стоје насупрот психичком обољевању?

-              Сасвим је тачно да геније није средња вредност. Генији су људи, наравно, свеобухватни. Рецимо, за Ајнштајна говоре да је у детињству био аутистичан. Достојевски је имао ретке нападе епилепсије. Многи познати глумци су остајали сами, не заснивајући породицу, јер су се потпуно посветили глуми у позоришту или на филму. Али, наравно, из тога не следи закључак да је сваки изванредан човек психички болестан. Напротив, он је здрав, јер психички болестан човек, пре свега, губи вољу. Психичка болест напада једну од главних особина човекових – тежњу да ради. Код оболелог се јавља  карактерно-емоционално упрошћавање, које доводи до тога да човек постаје веома егоистичан, живи у својој шкољки, често ружној по садржају, правећи велике тешкоће онима који га окружују. Губи се његова воља. Он се може дуго бавити неком наводном делатношћу, али му је крајњи циљ да испуни своје замисли, научне, професионалне дужности. Он може да прави колосалне планове, који се касније, природно, не остваре. Психички болестан човек постепено деградира, личност осиромашује. Оштећује се памћење, смањује се психичка активност, комбинаторика, домишљатост, нестаје благост душе, саосећање, способност да се солидарише. Уз то такође и стваралачка активност страда. Друга је ствар што у предворју болести, док она још није прешла у тежи облик, може чак да се појави неки вид стваралачког надахнућа. Тако је било, на пример, са Виктором Кандинским, једним од два рођена брата познатог сликара Кандинског. Виктор је боловао од психичког обољења и у једном од напада је извршио самоубиство. Док се то обољење није развило, бавио се интроспекцијом и написао књигу интересантну са научне тачке гледишта, у којој је по први пут описан психички аутоматизам, тзв.синдром Кандински-Клерамбо, који је посматрао код себе. Али када је болест почела да напредује, његове стваралачке способности су ишчезле.

Никакав знак једнакости се не може поставити између генијалности и поремећености. У суштини, не постоји психоза стваралачке делатности.

-              Значи да не треба у себи култивисати „лудило“. Млади понекад томе стреме, утолико пре што тако желе да се покажу као стваралачке личности?

Наравно да не треба. То су црте хистеричности. Душевна болест не ствара никакав стваралачки порив. Има таквих случајева, који у нади да ће повећати своју стваралачку активност, примењују препарате, који изазивају психозе. На пример ЛСД, халуциногене печурке или неке друге наркотике. Могиће је да у неколико наврата и добију жељене резулате, али на даље ће мозак под утицајем психостимуланаса почети да се разара а стваралачке способности да се гасе. Геније је безусловно таленат уз труд. Тада настају креативни подухвати. Никакв знак једнакости се не може поставити између генијалности и поремећености. У суштини, не постоји психоза стваралачке делатности.

-              Чује се  мишљење да је Пушкин боловао од манијакално-депресивне психозе.

-              Тешко да је. Пре свега и више од свега то је била пројава циклотомије: током јесени емотивно стање је боље, а у пролеће лошије. Али то није душевна болест, већ специфичност карактера. Да је наш генијални песник боловао од душевне болести, онда он не би био способан на тако велика дела.

-              Тим пре, он је с годинама постајао све зрелији, дубљи и озбиљнији писац...

-              Да, никакво згаснуће у његовом стваралаштву се не примећује. Напротив, постојао је очигледан напредак.

Деградација религиозних вредности даје човеку необузданост и изазива жудњу за смрћу. Човек нема више за шта да живи.

-              У целом свету, посебно у тзв. развијеним земљама, у последњој декади јасно се испољава пораст оболелих на пољу психе. Није ли то повезано са тим да људи  масовно све више одлазе од Бога, од испуњавања религиозних савета и норми традиционалног морала?

-              Психа је савршени механизам, али је у исто време и веома осетљив. Заповести су упутства од Бога нам дата како бисмо живели правилно, у миру и слози једни са другима. Ако се не придржавамо тих закона, ступамо на пут самоуништења. Зато распад одређених религијских вредности, безусловно, даје човеку необузданост, апсурд, и изазива жудњу за смрћу. Човек нема за шта да живи. Брзо се разочарава у свом раскалашном начину живота, пада све ниже и ниже, да би на крају био осуђен на жалосно умирање. Баш о томе сведоче позната књижевна дела као што је Гогољев „Портрет“ или „Слика Доријана Греја“ Оскара Вајлда. Када се човек одвраћа од Божијих заповести, крај је само један.

-              Колико се погоршало психичко здравље деце и младих последњих година у нашој земљи?

-              Веома значајно. Током 1980-их болести дечије психе од 0 до 3 године нису прелазиле 8–9% удела, да би у 2000. години чиниле 20%. Међу предшколском децом старијом од 3 године ове бројке настављају да расту достижући у узрасту 5-6 година 70–80%. Према сведочењу педијатара само седморо од сто деце није потребна психолошка помоћ. Број психосоматских поремећаја типа: полиартритиса, дијабетеса, астме и осталог, за последње три године се утростручио. Код 80% деце која су пацијенти педријатријског стационара, пројављују се нервно-психички поремећаји. Свим неуспешним и захтевним младим људима потребан је психијатар. За последњих десет година број инвалида у дечијем делу становништва се повећао за десет пута! 

-              За десет пута?

-              Да, а уз то 25% њих чине деца са менталним здравственим проблемима, која су проглашена инвалидима због психичког обољења. Од 50% младих, процењених као неспособних за војну службу, 10%  - тачније једна петина – од комисије су добили оцену као психички оболели.  А због таквог психичког обољења, које је потпуно очигледно надлежној комисији, ослобађају од служења војног рока. Реч је о очигледним абнормалностима, те нема изузетака. А отприлике исти број регрута има скривене менталне поремећаје и када дођу у војску само допуњују статистике насилника, самоубица, намерних рањавања себе, одбеглих и других несрећних појава, које се, нажалост, не дају сасвим искоренити. Овакво је стање сада: друштвом влада, може се рећи, епидемија психичких обољења. Мећу њима наравно има и искривљења карактера. Уосталом, то нам не чини живот лакшим, јер људи таквог карактера живе међу нама: нетолерантни, лако се узбуђују, вређају ближње, лоше управљају собом, не умеју да потрпе и одоле тешкоћама. Али има и много тежих обољења, за које је потребно право психијатријско лечење. На пример, невероватно је порастао број аутистичних. Према страним подацима, раније је било 30 случајева на 100 хиљада становника. А сада – 60.  А говоре да су ти подаци умањени тако што су многим болесницима постављене друге дијагнозе. Али када је ситуација са аутизмом прешла све могуће границе у свету, о томе је почело нашироко да се говори. Неколицина специјалиста тврди да је већ 3 детета од 100 поражено овом страшном болешћу.

Последњих година, на психијатријском пријему код деце се уочава буквално талас аутистичних обољења. О томе је немогуће ћутати.

-              Јесам ли добро чула? Не од 100 хиљада, него од 100?

-              Да. Замислите за колико се пута повећао број оболелих?! То су, да напоменемо, амерички подаци. У Русији поуздане статистике за аутизам нема, те зато можемо да се ослонимо само на стране изворе. Али то што се последњих година код нас на психијатријском пријему уочава буквално талас аутистичних поремећаја, о томе је такође немогуће ћутати.

-              Шта онда радити?

-              Питање, како избећи надолазећу катастрофу, је категорично. При чему верујем да још увек не познајемо њене размере до краја и могуће последице. Одговор ће многима звучити парадоксално. За почетак, обратимо пажњу на такву научну дисциплину као што је психијатрија, која се поново, као и у епохи перестројке, подвргава клевети. У сваком случају, у току је постепено рушење психијатријске службе и основа психијатрије. Предузимају се покушаји ревидирања радова изванредних научника, оснивача психијатрије, коју бих ја назвала науком над наукама.

-              Зашто?

-              Зато што се она тиче свих других медицинских наука, утолико што у основи сваке соматске болести лежи психичка дисфункција. Рецимо, пре лечења инфаркта миокарда или опасност од инфаркта миокарда, треба обратити пажњу на психичко здравље пацијента. Није човечанство случајно смислило таква чудесна средства као што су корвалол, валокордин и валидол, чија је основа при справљању валеријана. Ови препарати, пре свега, умирују нервни систем. А као друго, могу раширити крвне судове и спречити развој срчаног удара.

-              У чему се огледају покушаји ревизије напора познатих психијатара?

-              У томе што ове ауторитете склањају у други план, чак их потпуно заборављају, измишљају нове критеријуме, прегледају саме дијагнозе, само приказ те или друге болести. Шизофренија, на пример. У последњој медицинској класификацији – а треба рећи, да она већ неколико пута долази од америчких специјалиста – је избрисана са листе.

Избрисати болест са листе класификатора није решење проблема. Треба болеснима дати могућност рехабилитације у другим областима људске делатности.

-              Као да те болести уопште нема?

-              Да. Или, ако и постоји, а оно у неким посебно ретким случајевима. А код огромне већине болесника то није наводно болест, већ особеност карактера или реакција у понашању. Иако је шизофренија у суштини веома незгодно обољење коме је потребан постојан медицински надзор и озбиљно лечење. Оно доводи до видљивог погоршања психичког здравља и одумирања личности као такве. Игнорисати тако страшну болест и лишити човека лечења је противчовечно. То никако није остварење његових људских права која наводно заговарају противници психијатрије. Наводно, ако се шизофреном не постави дијагноза, значи да нема социјалних ограничења. Тако је он ограничен у својим социјалним правима не зато што му је лекар поставио такву дијагнозу, већ зато што има ту болест! Она га ограничава у његовим социјалним правима. Рецимо, болесни који има поремећај прогањања не сме да ради као хирург. Или човек који има епилептичне нападе, не сме да седа за волан, да ради на висини. Избрисати болест са листе није решење проблема. Треба, напротив, дати болеснима могућност рехабилитације у другим областима људске делатности. На свету има много професија у којима они могу у потпуности успети, не излажући себе и друге опасности.

-              Да, и лечити такве људе је просто неопходно...

-              Безусловно, треба тражити средства лечења. Не сужавати програме у потрази за леком, већ, напротив, проширити их, јер медицина већ сада располаже довољно великим арсеналом средстава, која у многоме ублажавају психозе. И човек, посебно у почетним етапама шизофреније, у потпуности може доћи у нормално стање, вратити се активном професионалном раду. На пример, истраживачком раду, у ком он може да достигне веома добре резултате.

-              Ревизија дијагноза тиче се само шизофреније?

-              Не. Шире се и критеријуми  утврђивања умне заосталости, а такође и педагошког занемаривања. Уколико има много објективних критеријума који ограничавају степен интелекта, тада људима с ограниченим интелектуалним способностима није могуће дозволити приступ одређеним професијама уколико би то могло да угрози друштво. А затварати очи на проблем, снизити критеријум и на сличан начин решити проблем умне заосталости значи само погоршати ситуацију.

-              Сада већ говоре да неурозе више не постоје.

-              Да, говоре да то није болест, већ више каприц... Али ти „каприци“ не дају човеку, а ни друштву да нормално живи. Без лечења опсесивних стања, када се човек сатима бави испуњавањем неких ритуала: скаче на једном месту, врти конопац, помера предмете, поново проверава оно што је већ урадио, неретко терајући и своје да у томе учествују – живот болесног и његове породице постаје крајње отежан. Од тога што ћемо то назвати не болешћу, већ каприцима, неће ни болесном нити његовим ближњима бити лакше.

-              Скоро ми је причала мајка једног дечака да он, изашавши из воза, обавезно мора поново да се врати баш у тај вагон, још једном да уђе и изађе. Понекад се дешава да се присети, када се већ удаљио од платформе, и тражи да се врати. Ако се воз већ померио, или је заборавио из ког је вагона изашао, овај дванаестогодишњак запада у тежак немир до хистерије. Може ли се такво стање назвати просто каприцом?

-              Не, наравно. Тако се може говорити при лакомисленом, непрофесионалном односу према медицини и занемаривању болесних.

-              А како су наши либерали оклеветали професора Снежинског за дијагнозу „споро напредујуће шизофреније“! Наводно, нема тога, то је само ради совјетске власти било измишњено, да би дисиденте закључали у психијатријску болницу!

-              Снежињски је био велики научник. Што се тиче дијагнозе, то свако обољење може да протиче у акутном облику, а може да има и споро напредовање. Узмимо на пример туберкулозу. Она се јавља у виду дуготрајне болести или чак само као примарни комплекс, који сви ми подносимо у раном детињству у додиру са туберкулозном инфекцијом, после чега нам остаје мали ожиљак у плућима. А може бити и акутни облик туберкулозе. Тако и шизофренија има спор развој, а повремено задобија тешки  облик отровног психичког растројства. Апсурдно је расправљати се о очигледним стварима – то говори о потпуној непрофесионалности, о томе да се спор води на нивоу грађана.

-              Вратимо се на питање о томе како спречити катастрофу. Дакле, прво, шта је неопходно учинити што ће обновити положај психијатрије...

-              Да, али то је мало. Потребно је обновити те структуре, које су чиниле медицинску основу психијатрије: стационаре, амбулантну службу, дневне болнице, медицинске радионице и много других рехабилитационих центара, који су омогућавали човеку са менталним поремећајем да нађе своје место у друштву. Када није имао тежи облик обољења, могао је да се лечи у дневној болници.

-              Како је то изгледало?

-              Он је долазио на неколико сати или би преспавао у тој болничкој институцији, а ујутру би ишао на посао. Људи који су као последицу психичког обољења изгубили способност рада, успешно су се проналазили у медицинским радионицама. Наравно да су тамо занимања била одвећ једноставна: болесници су лепили кутије и обављали низ других најједноставнијих функција. Али, укинути под тим изговором тако важну рехабилитациону институцију сасвим је неисправно! Молим вас, проширите видове рада, учините то савременијим. У Кемеровом, на пример, те радионице су биле тако модернизоване да су помагале да се одржава болница, пластеници, омогућавале снабдевање поврћем и воћем, одећом. Рад болесних дао је могућност да се уреде одељења, посебно санаторијумска, која су постала праве правцате цветне баште. Јер, све је у човековим рукама, све зависи од односа према свом занимању и људима.

Стање ствари у дечијој психијатрији је још тужније него код одраслих.

-              Какво је стање у дечијој психијатрији?

-              Још је тужније него код одраслих. Дечија популација предмет је посебно жестоког напада од стране бораца против психијатрије. Број стационара се смањио. А одговарајуће замене затворених стационара амбулантним службама  нема. Смањио се број психијатара. Ограничене су могућности обучавања дечијих психијатара. Чак и сама специјалност „дечји психијатар“ скинута је са списка медицинске специјализације супервизора за дечији узраст! Нема ни такве специјалности као што је „дечији нарколог“, јер деце која пате од наркотичке зависности има много код нас, посебно малих зависника. Нема психолошке службе, која је дужна да у некој мери буде претходница пре ступања дечије популације психијатру. У освит перестројке у поликлиникама су уведена седишта психолога, али су их сада укинули. Уклањају психологе и из школа, иако би напротив требало, ојачати кадар школских психолога, јер је оптерећење тих специјалиста у школи било прекомерно – више од 500 деце. А психолог не треба само да испита популацију, већ и да ради са онима којима је потребна помоћ. Све ове чињенице говоре о негативном односу према психичком здрављу, психијатрима и психолозима. Наводно је потреба за таквим специјалистима одстрањена. И последњи удар на психијатрију је укидање психолошких центара подршке. Својевремено је у Москви било више од 50 отворених, али их је већина или елиминисана или им је измењен профил. Из њих су уклоњени лекари, иако су ти центри радили најважнији посао. Ту су доводили децу која још нису имала озбиљне поремећаје, него су се назирали проблеми. Ту су могли да добију квалификовану психијатријску, психотерапеутску, неуролошку и психолошку помоћ, при том потпуно бесплатно!

-              Ти центри су били основани ван психијатријске службе, али су при том могли да побољшају психичко здравље деце и младих?

-              Да. Основани су као спој психологије, медицине и социјалне помоћи и звали су се психолошко-медицинско-социјални центри. То је било намерно учињено, пошто се многи људи боје да се обрате психијатрима. Постоје митови да психијатри могу да од здравог човека направе лудака...

-              „Залечити“...

-              Управо тако! Залечити, закључати иза гвоздених решетака, обући лудачку кошуљу... Иако су психијатри у суштини, вероватно, најхуманији од свих лекара, ипак им сада долазе веома тешки, одвећ опасни пацијенти, који се према лекару не односе са поштовањем, већ управо обрнуто. Тим не мање психијатар подноси њихове испаде, понекад веома увредљиве, и труди се да помогне. А потом, када изађе из психозе, пацијент схвата из какве пропасти су га извлачили и почиње да упознаје осећање захвалности. Због тога смо се, основавши центре за помоћ  породицама и деци (а моје колеге и ја смо били покретачи њиховог оснивања у Москви), потрудили да умањимо страх многих људи пред психијатријом. Вредност тих центара је била у томе што тамо није ни било психијатара. То је био неки међупростор између праве психијатрије и обичне амбулантне службе. Центри су имали велику групу специјалиста са којима се могло поразговарати о личним проблемима, посетити часове психолога, логопеда, терапеута игре. Указивана помоћ је била сложена, дубоко промишљена, међусобно усклађена и што је најважније – анонимна. И опет су сви ти центри затворени!

-              А број психички оболеле деце се у међувремену повећао?

-              Није се просто повећао, већ је постао опасно велик! Неопходно је обновити те изгубљене структуре. Тим пре што оне нису тек тако никле. Проистекле су из колосалног искуства, накупљеног у нашој земљи за последњих 100 година.

-              Рекли сте да сте били део покретача настанка тих центара у Москви...

-              Да. Године 1995. Центар очувања психичког здравља, тачније – одељење психијатрије раног узраста, на чијем сам челу била ја, изашло је са предлогом тадашњем градоначелнику Москве Ј. М. Лупкову да направи такве центре. На крају крајева, пошло нам је за руком да постигнемо договор са администрацијом града и психолошко-медицинско-социјални центри су отворени у свим московским окрузима. И опет су их сада из неког разлога позатварали. Веома узнемирава и затварање специјализованих предшколских установа, као и курс за инклузивно школско образовање.

-              Имате ли у виду затварање поправних група у вртићима?

-              Не. Поправне групе још увек опстају, али поправни вртићи су практично ликвидирани. У сваком случају, њихов број је опасно смањен. Помоћ која се деци увек указивала бесплатно, одједном је почела да се наплаћује. На пример, ако би дете имало говорне сметње – буди добар па плати логопеду. Све те тенденције у последње време изазивају веома велику узбуну. То је некаква тиха, прикривена пракса, управљена да разруши психичко здравље човека.

Инклузивно образовање: присуство психички болесног инвалида на часу не омогућава хармонизацију односа мећу децом.

-              Појасните, молим Вас, које су мане инклузивног образовања.

-              Присуство тешко психички оболелог инвалида на обичном часу никако неће допринети хармонизацији односа међу децом. А и за његово оспособљавање то је далеко од добрих услова. Какав је смисао што ће присуствовати часу, кад слабо разуме шта се тамо догађа? Њему је потребан сасвим други приступ и другачији тренинг.

-              У Москви сада затварају школе здравља које су биле основане посебно за децу-инвалиде, школе са малим фондом часова, са једноставнијим програмом и учитељима, који су добро разумели посебност те деце. Родитељи су неспокојни и скупљају потписе. Они мисле да је то кршење права деце-инвалида, којима је потребан посебан приступ и нега.

-              И они су потпуно у праву. То је једно од кључних урушавања социјалне структуре. Имали смо веома развијену социјалну структуру помоћи деци са психичким сметњама. При чему је то структура великог степена градације: од дубоке умне заосталости до лаке, и неких пограничних психичких растројстава. Било је и научних завода за практично здраву децу којој је био потребан корекцијски програм. Све је то било смишљено, на изради је радило много специјалиста, радило се на размјени искустава. И опет тај систем сада пролази кроз реорганизацију. И то раде људи чија компетентност код мене изазива велику сумњу. Њихови потези противрече елементарној логици и професионалном искуству. Још један упечатљив пример те некомпетентности: својевремено је у педијатријским клиникама покренут велики посао на отварању психосоматских одељења. Сада су психијатри уклоњени. Чак и консултанти – и њих намеравају да уклоне! Отварање психосоматских одељења се уопште не планира, али, како смо већ говорили, 80% болесних у дечијим клиникама има потребу за помоћи од стране психијатара! Без лечења психе немогуће је потпуно поправити здравље те деце! Са друге стране, психијатрима гурају прст у око, стално смањујући списак лекова дозвољених за лечење деце. Веома је жалосно говорити о томе …

-              Али је свеједно неопходно! Људи морају да знају шта их може снаћи ако се, не дај Боже, код детета појаве некакви психички проблеми.

-              У праву сте. Имам више од педесет година лекарског искуства. Већ сам радила у области дечије психијатрије, када су тек почели да се појављују психоактивни лекови, који су направили прави заокрет у лечењу неуротичних стања, психоза и других обољења; који су омогућили да се резултати лечења знатно побољшају. Ови лекови коришћени су код деце свих узраста, разлика је била само у дози.

И одједном, сада су чак и ти препарати које смо раније користили, избрисани са листе. На располагању нам остају средства која су коришћена пре више од 50 година уназад. То су најотровније, најскупље и најтеже дроге. Али њих је, сагласно новим инструкцијама Министарства здравља, могуће користити, а савременије и јефтиније – никако не може. Сада су дозвољени само у употреби код деце од 12 до 18 година. А у ранијем узрасту, када им многоструко можемо стварно помоћи, нама су ефектно забранили да лечимо децу. То је чисто америчка директива пошто се код њих деца признају психички оболелима после 12-15 године или више.

-              А до тада?

-              До тада их болеснима неће признавати, сматраће их просто „посебнима“ и говорити да они морају да уче и да посећују посебне курсеве прилагођавања. Да, а онда, у САД постоји директива да друштво мора да се у то уклапа. Зато у школи може да не буде оцењивања, учитељима се може обраћати као пријатељима, мангупирати се, претити ... Краће речено, психијатријско лечење болесне деце у нашој земљи је у последње време неверованто закомпликовано. Сада лекари само на свој страх и ризик преписују лекове болесницима, које су они деценијама узимали, али који су се одједном, једним потезом чиновничког пера, нашли под забраном. Питамо се, због чега морамо да се одрекнемо опробаних препарата, који, како је показало вишегодишње искуство, имају позитиван ефекат? Зашто нас приморавају да преводимо пацијенте на скупље лекове? Инструкције чиновника дају се без сагласности специјалиста. Управо супротно – специјалистима се диригује како треба да живе.

-              Да, крајње је чудно што се у атмосфери погоршавања психичког здравља деце дешава тако системско ограничавање психијатријске помоћи...

-              Авај, ситуација је до данашњег дана веома узнемирујућа. И на крају крајева, како кажу, живот узима своје. Има много ентузијаста, који отварају центре за психолошку помоћ, центре рехабилитације наркомана, лечења проблематичних младих и мале деце са проблемима. Веома велику улогу у томе има Православна Црква. Друштво даје свој одговор на изазове времена. Али, наравно, само на тај начин се проблеми не решавају. Потребна је веома озбиљна државна политика, усмерена на обустављање непромишљене, а, можда, у некој мери и рушилачке реформе медицинске помоћи.

Са Галином Козловском је разговарала Татјана Шишова.

9. децембра 2014. године.

Извор: Православие.ру, http://www.pravoslavie.ru/75711.html

Превод и подвлачење: Православна породица, редактура превода Биљана Бабић, октобар 2017.