molitvoslovm

Татјана Шишова, Ирина Медведева: Солидарност у злу

Објављено 28 септембар 2017

ТАТЈАНА ШИШОВА, ИРИНА МЕДВЕДЕВА

СОЛИДАРНОСТ У ЗЛУ

...31. децембра 2015. године, председник је подписао допуњени текст „Стратегије националне безбедности Руске Федерације“. Чување и умножавање духовно-моралних вредности признати су у том документу као стратегијски циљеви обезбеђивања националне безбедности наше државе. У те  вредности посебно спадају “породица, хуманизам, милосрђе, узајамна помоћ, колективизам“. Самим тим, поткопавање горепоменутих вредности представља претњу националној безбедности. Веома је добро што су они који раде на таквом животно важном документу напокон обратили пажњу на традиционални морал као суштински фактор безбедности државе. Сада је важно да са  речи пређемо  на дела...

 

„Само друштво повезано идеалом солидарности може да постане алтернатива хаосу и распаду“.

“Прошле године на Светском Руском народном сабору смо представили солидарност као снагу која повезује народ, обезбеђује јединство нације, њену целовитост и виталност. Окретање ка тој снази је помогло нашим прецима не само током Великог Отаџбинског рата. Оно је одиграло и одлучујућу улогу и у победи над Наполеоном, и у превазилажењу Смутног времена... Ту лекцију мора научити и данашња елита... само друштво повезано идејом солидарности моћи ће да постане алтернатива хаосу и распаду. Само такво друштво ће моћи да да нови подстицај конструктивном друштвеном узајамном односу људи... на основу „платформе моралне већине“, ове речи, као што сте вероватно погодили, припадају Патријарху Московском и целе Русије Кирилу.

Ево шта је на ту тему рекао В. В. Путин: „Време нам упорно поставља нове изазове, ставља на пробу издржљивост јединства, спремност да заједно штитимо  и заступамо националне интересе Русије. У таквим тренуцима нарочито јасно осећамо колику важност има поверење, солидарност, повезаност покољења, како је важно ослањати се на традиције братства, договора, који обједињавају наш многонационални народ… Данас нас управо јединство и једнодушје чине јачим.”. “Разједињене ће нас одмах уништити, - сетио се председник речи Д. И. Мендељејева - наша снага је у јединству.”

Ови позиви челника државе и поглавара Цркве постали су не само пароле различитих друштвених скупова, већ и стратешки вектор садашње унутрашње политике РФ. Што је потпуно оправдано, јер се народ Русије може изборити са агресивним нарастајућим  унутрашњим претњама само уз спремност људи да сарађују једни с другима и са влашћу. А та спремност се, треба рећи, буди у нашем народу врло брзо, пошто  дух саборности  и традиције узајамне помоћи, саосећања и саучесништва, спадају у наш национално-културни “кодекс части”, који је записан у нашем генетском сећању.

А сада, хајде да погледамо шта се у ствари догађа. Како се заправо остварује стратегија за уједињење народа у очекивању предстојећих искушења? Узећемо у разматрање ту сферу, која нам је добро позната и која се тиче практично свих: сферу породице и детињства. А у тој сфери се дешава нешто, што се благо говорећи, не поклапа са горепоменутом стратегијом.

Пуномоћје против поверења

Пре неколико година у Москви су Валерији Воротинцевој одузели деветомесечну бебу. Мајка је пошла да прикупи нека документа, оставивши дете да га причувају пријатељи. Неочекивано су у стан дошли радници социјалне службе старатељства тврдећи да је дете без надзора, то јест, да су Валеријини пријатељи, брачни пар, детету  нико и ништа, јер немају папире који им дају пуномоћје да чувају дете. Уосталом, бабу, која их је преко телефона молила да причекају њен скори повратак са посла, су такође  изигнорисали. Иако њу нису могли да осуде  да је „нико и ништа“ детету – она је сигурно могла да им покаже папире који потврђују сродство.

Тромесечног Родиона Тонких из Новоросијска одузели су када га је мајка, пошавши по ћерку у вртић, оставила са кумом. Према мишљењу чиновника, она му је опет била „нико“.  Мада је истина да би са тим „никим“ био жив и здрав, а када су га преместили у болницу, не на основу  медицинских извештаја, већ по општем правилу о односу према деци одузетој из породица - убрзо је умро од потреса мозга. Као што је и прихваћено у јувеналној стварности, ни један од „спасиоца“ детета од „лоших родитеља“ није сносио одговорност за његову смрт.

Одузели су и дечака, остављеног на одређено време током мајчиног одсуства, код деде Московљанина, јер деда није имао пуномоћје. А бака из Нижњег Новгорода је имала пуномоћје, али ни она није спасла бебу од одузумања. Будни заштитници деце су ухватили тренутак када је мајка пошла да купи храну за бебу у млечну кухињу, па ни присуство бабе у кући са пуномоћјем ни на који начин није заштитило дете од чиновничке отмице.

А сада ћемо поставити питање: „Шта све то значи?“ „Ко је то „нико?“, „има пуномоћје – нема пуномоћје“... Ми смо сви расли и децу смо подизали у држави, где није било потребно пуномоћје да се дете остави код бабе, суседа, пријатеља. Нас су код бабе и деде слали на цело лето, а пријатељи су могли да узму нашу децу на излет. То је био саставни део живота, пружање  управо те узајамне помоћи и помагања другом, која зближава људе и уједињује друштво. И тако није било само у СССР-у, већ и у постсовјетској Русији. Зар смо се  нашли  у некој другој, чудној земљи, где су такве природне појаве сродности и пријатељства забрањене без посебног пуномоћја? А је ли нас, грађане Русије, неко питао хоћемо ли да живимо по тим неприродним, чудним правилима? Да, знамо да постоји држава где се све ради на основу званично оверених  папира, и да људи, чак и најближи само што не трче да предају једни друге на суду, али то је нека друга земља, а не руска. Какве везе она има са „традициционалним друштвеним механизмима, заснованим на основу моралних императива“, са „традицијама братства“, „поверења“, „солидарности“, „везом покољења“? Само то  да она све то уништава.

"Мајка је мало закаснила по дете у вртић, а када је стигла, детета тамо већ није било."

Валерија Воротинцева са дететом.

„Радикалне реформе „ и „прописи међуресорне сарадње“

Али идемо даље. Пре неког  времена  на телевизији се расправљало  о одвећ чудној причи. Мајка је мало закаснила по дете у вртић, а када је стигла, детета већ није било тамо . Васпитачица је позвала полицију, па су га одвели у прихватилиште,  и  спремали су се да  мајку лише родитељских права. Како се и очекује од ток-шоуа, мишљења су била подељена. Пројувенални лоби је тражио сурову казну за „немарну маму“. Али, другом делу експерата (а надамо се и већини гледалаца) такав обрт се чинио оштрим и нису могли да схвате зашто се криминализује потпуно свакодневна животна ситуација. Јер то се може свакоме десити: догађа се да људе задржавају на послу, а могу и упасти у саобраћајну гужву. Мало ли је? Зашто нису позвали мајку и на крају је сачекали? Зашто је прва реакција – позив полицији?

Сећање на скорашња времена указује на сасвим друго решење сличне ситуације. Управо са ослањањем на традиционалан  за нашу културу осећај солидарности.  То се звало „ставити себе у туђи положај“, то јест, схватити колико је човеку тешко, и не кривити га, већ напротив, потрудити се да помогнемо. Дешавало се чак да у сличним случајевима васпитачице или учитељи воде дете код себе кући где је оно чекало да родитељи дођу по њега. Никоме није ни падало на памет да га предају полицији. И полицајци би били крајње изненађени, ако би их узнемиравали тако безначајним поводом.

Шта се променило? Променило се много тога. Притом, опет тако бесправним путем, без знања и сагласности притиснуте  већине грађана Русије. Када су у нашој земљи тек почели да спроводе јувеналну јустицију, често се чуло  да је то радикална реформа у области заштите права детета. 

-         Али у чеми се састоји радикалност? – питали су реформаторе.  – Ми већ имамо своју довољно разрађену и временом проверену заштиту малолетника.

"Устремили су се не на просто неке карактристике које се тичу деце, већ на урушавање традиционалног начина живота."

Реформатори су остајали неми и сада је јасно због чега: устремили су се не просто на неке карактеристике које се тичу деце, већ на урушавање традиционалног начина живота, на саму основу међуљудских односа, утврђених у руској култури. Започели су слом културног језгра. „Уска група лица“ је донела   такозвани  „Пропис међуресорних сарадњи у области појаве породичних проблема и организације рада са породицама које се налазе у социјално опасном положају или тешкој животној ситуацији“. Под породичним проблемима – цитирамо – се сматра „комплекс околности које су настале  у породици која има децу, због којих може доћи до стварања или могућности стварања околности поступањем или нечињењем родитеља (других правних заступника), које представљају опасност по живот или здравље деце, или сметњу њиховом нормалном васпитању и развоју и/или губитку родитељског старања.“ (курзив је наш – И.М., Т.Ш.)

Према логици прописа, васпитачица која је дала дете у полицију, поступила је потпуно исправно. Извућићемо из компликоване дефиниције породичних проблема оно што се односи на ситуацију коју смо изабрали.  Па се тако „под породичним проблемима схвата комплекс околности, чија последица може бити могућност губитка родитељског старања над дететом“. Мајка је једном закаснила по дете у вртић. Могуће је да ће закаснити још једном. И да потом уопште неће доћи! Тако да се ради о очигледном породичном проблему.

А шта налаже пропис да у у тим случајевима  раде предшколске установе тј. вртићи? Тачка 2.4.1 московског прописа говори да при откривању „околности које сведоче о присуству породичних проблема“, следује „неизоставно (што је васпитачица и урадила!) јавити надлежном органу МУП-а Русије на нивоу округа према месту у коме се налази образовна установа.“. Зар се само нама чини да је уместо братства и солидарности одједном замирисало на полицијску државу? Или и Ви на то сумњате?

Родитељи као потенцијални  преступници

Само не треба мислити да су ово појединачни испади, да кажемо савременије „бисери“. У Навашину, близу Нижњег Новгорода, после  два минута (!) после завршетка радног времена вртића васпитачице су такође послале  шестогодишњу Вику у прихватилиште као да је без надзора. И исто нису позвали мајку, Жану Коченкову. Слични случајеви се догађају и у другим областима где се примењују јувенални Међуресорни прописи.

Друштво веома чудно спаја и упутство Међуресорног прописа да ће се свакодневно спроводити „визуелно прегледање“ деце у вртићима и школама према  предмету „пројаве фактора злостављања и других околности које указују на породичне проблеме“. Први пут смо чули о таквој пракси пре неколико година од васпитачица из Скандинавије и, сећам  се, да смо се најежиле, замишљајући како деца покорно подижу мајце, а васпитачице их испитују одкале им огреботине или модрице и постављају наводна питања типа: „Да те није тукла мама, или ударио тата?“.

"Када је на помолу одузимање детета, реч је у правом смислу о опстанку породице."

Чак иако код нас та процедура није још увек посебно спроведена, сама чињеница да  убацивање таквих прегледања са пристрасношћу у инструкцију, која је обавезна за испуњавање, сведочи о томе да педагоге приучавају да виде у родитељима – у свима, пошто прегледи немају одабирну особину! - потенцијалне преступнике. Притом посебно сурове и изопачене, који чак ни своју рођену децу не штеде. С тим у складу, и родитељи, чим схвате да су им припремили нова подзаконска акта, ће видети у васпитачима и учитељима, а такође и у државним службеницима, који спроводе антипородичну политику, своје љуте непријатеље. Оних којих се треба бојати, треба избегавати, са којима се треба борити, јер када је на помолу одузимање детета, ради се  у правом смислу о опстанку породице.

Па како се онда то може довести у везу са поверењем, о чијој посебној важности говори председник државе?

Услужне комшије

У животу сваког друштва веома су важни добросуседски односи. Посебна важност тога се види у тешким периодима, када људи и држава осећају повећану потребу једног за другим. Погледајмо колико томе доприноси преобликовање живота на основама јувеналне јустиције. Ево неколико примера.

Многодетна породица у предграђу Москве. Деца се друже са комшијском децом, често иду код њих и понекад остављају незакључана улазна врата. Једном је млађа девојчица од три године неприметно од родитеља изашла и спустила се  степеницама неколико спратова ниже где ју је приметила власница једног од станова. Опет имамо потпуно обичну животну ситуацију.  Свако ће се сетити тако нечег из своје прошлости, или из  живота  деце и унука. Једно дете  се изгубило у продавници. Друго је кад је мама скренула пажњу побегло за угао куће, треће је одлучило да се нашали у шетњи са родитељима и сакрило се тако да после није ни оно само није могло да их нађе... Шта су увек радили одрасли, нашавши „изгубљенка“? Потрудили би се да помогну детету да нађе родитеље и само би  у крајњим случајевима , исцрпвши сопствене могућности, прибегавали помоћи полицајца. Али тако је било раније, а сада сусетка (која већ објашњава, како треба правилно одреаговати на „занемаривање“) одмах зове полицију. Иако је мало вероватно да није знала ону породицу која живи поред, на два спрата од ње,  која има шесторо деце тј. ону која се упадљиво  издваја од свих суседа и упада у очи. Па чак и да није знала, зар је било тешко позвонити на  неколико врата и питати власнике да није њихова малецка. Ако такву безначајну помоћ људи пребацују на леђа „компетентних органа“ , шта онда да очекујемо када нам не буде потребна ситница, већ право пожртвовање?

"Уместо јединства ово води ка отуђењу, уместо мира и сагласности – ка мржњи и завади."

Други сиже постаје све распрострањенији и распрострањенији. Схвативши да јувенална јустиција (које код нас наводно нема) дозвољава  да се с лакоћом узимају деца из породице, људи су  почели да се служе тиме за равнање рачуна, из освете, из зависти. А и једноставно „из љубави према уметности“. Цинкарење брзо постаје ново правило. Није тешко предвидети да ово уместо јединства води ка отуђењу, уместо мира и сагласности – ка мржњи и завади.

Суседи су пушили на степеништу. Жена их је опоменула.

-         Ах,тако? – расрдили су се они. – Па, причекај, видећеш шта ћемо ти урадити!

И пријавили су у полицији да се она наводно истресала на деци. Сад мајка трчи  по институцијама и доказује да није било никаквог суровог понашања, троши  последњи новац на адвоката. Пушачи ће јој јетко добацити: „Шта, јеси добила? Побуниш ли се – још ћеш добити.“

А понекад људи  цинкаре чак не из мржње, већ само да би прекинули нешто што их иритира. На пример, плач детета. Пре двадесет година колегиница, која је неко време радила у Француској, причала је да тамо да би избегли непријатности, бебе кљукају лековима за спавање. Не дај Боже да суседи „откуцају“ да са друге стране зида често плаче дете! Сада такво “откуцавање“ имамо и код нас. У Москви су на пример, из породице Терновских одузели  петогодишњег дечака, јер је суседе раздраживао његов плач. Хтели су да спавају, а дечак им је сметао. Сада они мирно спавају, а Аљоша, кога су насилно одвојили од мајке, је изгубио говор. Погађајте три пута, хоће ли почети људи, оптерећени такви хипертрофираним егоизмом, да трпе лишавање, које нам највероватније, спремају наши „западни партнери“? И да ли ће родитељи дечака пожелети да штите државу, која је нанела такав бол њиховом детету?

У складу са „Стратегијом националне безбедности“...

31. децембра 2015. године, председник је подписао допуњени текст „Стратегије националне безбедности Руске Федерације“. Чување и умножавање духовно-моралних вредности признати су у том документу као стратегијски циљеви обезбеђивања националне безбедности наше државе. У те  вредности посебно спадају “породица, хуманизам, милосрђе, узајамна помоћ, колективизам“. Самим тим, поткопавање горепоменутих вредности представља претњу националној безбедности.

Веома је добро што су они који раде на таквом животно важном документу напокон обратили пажњу на традиционални морал као суштински фактор безбедности државе. Сада је важно да са  речи пређемо  на дела.

Пре свега је неопходно да се реално, а не само на речима, како поступају многи чиновници, одступи од антипородичних јувеналних приступа и технологија. Да заиста, а не само на речима,  изменимо вектор породичне политике. Да напокон, донесемо закон о одговорности чиновника и одговорних лица за бесправно одузимање деце из породица. Тај законски пројекат  је већ одавно ушао у Државну Думу, али стоји тамо управо због тога што се јувенални вектор политике уопште није променио. Чак супротно томе, нечовечни  фашистички систем јувеналне јустиције наставља да се изграђује!

Такође је важно да се не разматрају анонимна „цинкарења“ и да се уведе одговорност за лажна. Тада ће се број доушника нагло смањити. То ће под лажном осудом бољшевистичких репресија, створити нешто још горе – тло за настанак  најгорих особина у људима: подлости, зависти, егоизма, освете и окрутности. Неопходно је да се радикално размотре (а можда и откажу) међуресорни прописи који омогућавају да се успостави надзор буквално над сваком  породицом. Не може остати без измене и понижавајућа дефиниција породичних проблема, под коју се могу убројити  практично сви људи који имају децу. Треба обезбедити стварну помоћ породицама у тешкој животној ситуацији, а не само бесрамно претурати по ормарима и фрижидерима, издавати грозна наређења и одузимати децу. Сматрате да је потребан ремонт – издвојте новац. Видите да је мајци тешко са неколико деце – обезбедите бесплатну дадиљу. А ако за то немате материјалних средстава (а сада их, према речима чиновника, нема), оставите породицу на миру!

Укратко, неопходно је да без одлагања, све док део људи није потпуно подивљао, а остали нису пали у очајање, преузети мере за ојачање поверења у друштву, међусобне помоћи, солидарности и осталих пројава братства на које су позивали и председник и Патријарх. За то и није потребно тако много: политичка воља и контрола над испуњавањем те воље на лицу места. И тада можете бити уверени: у тренутку опасности показаће се солидарност народа и у подршци држави, којој „наши партнери“ упорно покушавају да подметну ногу.

 

Татјана Шишова, Ирина Медведева

14. јуна 2016. године.

Извор: http://www.pravoslavie.ru/93944.html

Превод: Православна породица, септембар 2017.