molitvoslovm

Разарање нашег школства 2: дуално образовање или шуварица се враћа?

Објављено 22 септембар 2017

aleksandar lipkovski pecatПРОФЕСОР ДР АЛЕКСАНДАР ЛИПКОВСКИ

РАЗАРАЊЕ НАШЕ ШКОЛЕ (2) - ДУАЛНО ОБРАЗОВАЊЕ ИЛИ ШУВАРИЦА СЕ ВРАЋА?

...Али, информатичка "мантра" је потребна ономе ко тргује компјутерском опремом и школским софтвером и има пролаз до државних институција које ту опрему набављају, те постоје изгледи да је иза свега опет новац. Могуће је да у ту финансијску категорију спада и електронски дневник и централна евиденција, који се у последње време веома популаришу од стране Шарчевића, иако их ни много богатије земље немају. Централна евиденција је чак нашла значајно место у Нацрту ЗОСОВ. Ваљда да би странци имали бољи увид у српску добру и паметну децу...

 

 - А шта ћемо са дуалним образовањем, које тако много личи на «усмерено» Стипе Шувара, када се школа у којој сам ја учио није звала Гимназија у Чачку него Основна организација удруженог рада мешовитих струка «Филип Филиповић» и када смо ми, гимназијалци, ишли у чачанске фирме, Ремонт и Фабрику хартије, на праксу?

 - Последњих годину дана се из врха српске власти стално прича о дуалном образовању као о чаробном штапићу за српску привреду и просвету. Старије генерације се свакако сећају школа ученика у привреди - ШУП - некадашњег "дуалног образовања". Кад је било привреде, било је потребе за мајсторима и шегртима, па је било и шегртских и мајсторских школа. Ако погледамо у којим је европским државама популаран систем дуалног образовања, видимо све високоразвијене богате индустријске земље: Немачка, Швајцарска, Белгија. Нису ове земље богате зато што имају дуално образовање, већ имају дуално образовање зато што су богате због развијене индустрије. А где је ту Србија? Како правити мајсторске тј. "дуалне" школе ако нема привреде? Како стара пословица каже, једна ласта - Бошова фабрика у Пећинцима - не чини пролеће. У протеклих годину ипо дана, Национални просветни савет је расправљао о неколико веома уско оријентисаних огледних дуалних програма средњег стручног образовања и одбио их. Главни разлог био је мањкав општеобразовни део програма, на пример историја се завршавала са Првим светским ратом. Убедљив додатни разлог представљали су проблеми у реализацији партнерства између школе и приватног предузетника. Један власник даје стипендије и школа креће са огледним профилом. Затим фирма мења власника, нови нема разумевање за школу и ђаке, и огледни профил пропада. Посебна је прича када предузетник попуни сва њему потребна радна места. И у том случају огледни профил нестаје. Понуђени законски оквир - Нацрт закона о дуалном образовању - је крајње незадовољавајући. Очигледно је да се овој врсти партнерства мора дати чвршћи законски оквир који би спречавао да деца која се школују у овим школама буду јефтина радна снага за послодавца који на крају нема обавезу да их запосли. Много је боље имати шире стручне профиле, који омогућују свршеним ђацима лакшу промену професионалне оријентације.

ШТО ВИШЕ ИНФОРМАТИКЕ

 - Немојте ми рећи да се, као математичар, противите култу информатике у нашем образовном систему. Јер, информатика је будућност, ако буде будућности. Доста је више табле и креде, хоћемо компјутере!

 - Још један волшебан рецепт за поправљање стања у српској просвети се често помиње од стране извршне власти: информатика. Наводно, Србији недостаје не знам колико информатичких кадрова и стога ћемо увести информатику у сваки разред основне и средње школе. Нема везе што школе изван великих центара немају добру везу са интернетом нити техничка средства - рачунаре новијих генерација, нема везе што нема довољно кадрова који ће те часове држати. Као озбиљно стручно тело, Национални просветни савет је одложио давање сагласности на једну такву одлуку, док се не провери да ли су услови испуњени. Уз велики притисак из Министарства просвете и (усмена) уверавања да ће сви предуслови бити обезбеђени до 1. септембра, Савет је уз одређене измене наставног плана и програма, прихватио увођење информатике од ове јесени. Ни много богатија друштва као што је рецимо америчко, а ни суседне ЕУ земље као што је Хрватска, нису увела информатику као обавезан школски предмет. Уместо тога, било је довољно појачати примену рачунара у свим осталим општеобразовним предметима у школи и посебно појачати алгоритамски део наставе математике. Али, информатичка "мантра" је потребна ономе ко тргује компјутерском опремом и школским софтвером и има пролаз до државних институција које ту опрему набављају, те постоје изгледи да је иза свега опет новац. Могуће је да у ту финансијску категорију спада и електронски дневник и централна евиденција, који се у последње време веома популаришу од стране Шарчевића, иако их ни много богатије земље немају. Централна евиденција је чак нашла значајно место у Нацрту ЗОСОВ. Ваљда да би странци имали бољи увид у српску добру и паметну децу.

ДИКТАТОРСКИ ДО ДИРЕКТОРА

 - Неки се жале да се најновијом централизацијом просвете у рукама министра и избор директора у школама до краја политизује. Какви су Ваши увиди?

 - Свака школа је нераскидиво повезана са својим непосредним окружењем, општином у којој живе деца која у школу долазе и њихови родитељи. Природно је да директор школе буде упознат са свим проблемима локалне заједнице како би могао да их лакше решава. Сада директора на основу конкурса бира школски одбор, у саставу три представника наставног већа, три представника родитеља и три представника локалне заједнице. На овај начин се може доћи до доброг решења за конкретну школу. Наравно, увек су могуће разне спреге - "непринципијелне коалиције", али ипак овај механизам не може радити потпуно у супротности са интересима локалне заједнице. Међутим, диктаторски нацрт ЗОСОВ-а предвиђа да свих 2000 директора школа у Србији бира министар. Не именује, већ бира, на основу комисијског материјала који му се доставља из сваке школе. На тај начин, могуће је (и то се делимично већ дешава, што читамо у најновијим просветним вестима) да рецимо непокорна школа у Чачку добије за директора неког министровог човека из Београда који не познаје локалне проблеме, а пошто му и претходно радно место мирује, он уопште не мора да брине шта ће бити са том школом - њега може да интересује само министрово мишљење. Као и партије на власти која га је ту довела? И опет смо стигли до "морално-политичке" односно партијске подобности, страшног отрова који је већ затровао све поре српског друштва.

ФИНАНСИРАЊЕ ПРОСВЕТЕ

 - Шта је са новцем за све те генијално модернизаторске пројекте у образовању? Има ли га?

 - Удео средстава за просвету у БДП-у је једно од најважнијих мерила колико је држави до просвете стало. По извештају Европске комисије, у 2013. години је у Словенији и на Кипру тај удео био 6,5%, у Хрватској 5,3%, у Словачкој 5,0%, у Мађарској 4,7%, у Грчкој 4,5%. А у јадној Србији је само 3%. Министар изјављује да нема пара за повећање средстава за просвету онако како је зацртано у државној Стратегији развоја образовања до 2020. године, где је предвиђено годишње повећање од 0,5% до жељених 5,5-6%. Нема новца чак ни за исплату награде, обећане просветним радницима још пре више од годину дана. Обећање - лудом радовање, каже наш народ. Да ли смо сви луди?

Плате просветних радника су, ево, испод просечне зараде. Али зато држава Србија има новца за мигранте. Читамо о хиљадама мигрантске деце која су од ове јесени уписана у наше школе: страни држављанин и лице без држављанства уписују се у школу и остварују право на образовање и васпитање под истим условима као и држављани Републике Србије. За децу и ученике уписане на тај начин школа организује учење језика, припрему за наставу и допунску наставу. Када нам из Немачке буду враћали авганистанске избеглице, ми ћемо им бесплатно обезбедити учење српског језика и уписати их бесплатно и у средњу школу? А можда ћемо обезбедити и наставу паштунског језика, ко зна? Такву бригу за избеглице може и треба да показује богата земља као Немачка или Шведска. А ми нисмо умели да обезбедимо ни сопствени народ избегао из Хрватске или "расељен" са Косова и Метохије. Нема бесплатних уџбеника нити топлог оброка за хиљаде сиромашне српске деце широм Србије. А и многе школске зграде су у јадном стању.

СТРАТЕГИЈА РАЗВОЈА ОБРАЗОВАЊА У СРБИЈИ ДО 2020. ГОДИНЕ И ПРИВАТНЕ ШКОЛЕ        

 - Поменули сте Стратегију развоја образовања у Србији до 2020. године. Колико је остварено од онога што је овом начелном документу предвиђено?  Својевремено, овај документ који је 2012. године усвојила Влада Републике Србије изазивао је бурне реакције и дискусије у просветној јавности. На њему је радило много врхунских стручњака из разних области образовања. Нисмо сви били задовољни целином, али многи детаљи су веома добри. Оно што међутим запањује и додатно указује на "протестантски", двоструки морал наших властодржаца, је тумачење овог документа. Кад министру треба да, на пример, реформише гимназију, он се позива на Стратегију. А кад му се указује на друге делове Стратегије, на пример, јачање природно-научних и математичких способности ђака или константно годишње повећање издвајања за просвету за 0,5% БДП, прави се да то не примећује. Згодно, нема шта! Толико о доследности. А шта ако је нашим следбеницима неолиберализма циљ да се државно образовање деградира да би тријумфовало приватно, као на Западу, где у приватним школама учи елита, а у државним они које је Орвел звао «проли»?

 - Велики проблем образовања у Србији представљају приватне школе свих нивоа. Саме по себи оне не би биле лоше када би функционисале онако како то функционише у другим земљама са јаким социјалним системом у области образовања и здравства, као што је то Немачка. Поставите високе стандарде, па ако их прескоче, у реду је. Обично људи заборављају да се у посао приватног образовања, као у сваки други посао уосталом, улази због профита, а не из добре воље. За разлику од приватног, државни образовни систем представља - и треба да представља - буџетско оптерећење. Под притиском окупатора у лику ММФ и његових идеја о штедњи, већ дуже време је у Србији на делу спрега извршне власти и приватног образовања. Ово страховито оптерећује и урушава државни систем образовања. Уосталом, прве приватне школе је још у ЈУЛ-овска времена оснивао управо садашњи министар, прво  у Србији, а затим у Црној Гори. Чији ли је капитал стајао иза њих? У то доба, Мило Ђукановић је лепо сарађивао са Мирјаном Марковић. Када сам својевремено на месту помоћника министра за високо образовање тражио да на конкурсима у државним институцијама као што је полиција предност имају кандидати са дипломама државних факултета, моја је идеја била одбачена од стране државног секретара. Као епилог имамо процват приватних високих школа правног и економског профила и поплаву њихових диплома у полицији. Наравно, свако ће у циљу напредовања у служби изабрати лакши пут. А тај пут доводи до деградације државног система високог образовања. На крају крајева, држава Србија је своју Велику школу, данашњи Универзитет у Београду, и основала да би обезбедила стручни кадар за државне службе.

БУДИ ЧОВЕК, МАКАР И НЕ БИО МИНИСТАР (ВЛАДИКА НИКОЛАЈ)

 - Министар просвете, господин Шарчевић, тврди да има само добре намере у реформисању нашег «демоде» школства. Зашто изгледа да сте Ви превише оштри према господину Министру?

 - Средњошколски наставник и успешни директор приватне школе постао је министар просвете. У кратком периоду од августа 2016. до данас врло активан у промени законског оквира. Као што смо видели, многе одлуке Националног просветног савета му нису биле по вољи па је одлучио да укине НПС. Више пута у кратком времену је мењао мишљење: час ћемо француски учити од првог разреда, па сутрадан нема пара за француски од првог разреда. Час, треба нам једносменска настава, па онда нема пара за једносменску наставу. НПС му је сметао од првог дана, али је сваљивао на новинаре своју изјаву против НПС-а "Нису ме добро пренели". Две суштински важне одлуке НПС-а, о неприхватању стандарда за босански језик и о неприхватању Оквира националног курикулума преиначио је без размишљања. Данас, Шарчевић покушава да целом српском просветом управља као својом приватном школом, да не буде ограничен мишљењем шире стручне јавности, да може да прима и отпушта, награђује и кажњава. Он усваја национални "курикулум", просветне стандарде, наставне планове и наставне програме. Он бира директоре, разрешава чланове Савета, кажњава директоре завода. А и родитеље. То се одвија без икакве контроле од стране аутономног, независног просветног органа. То није радио ни Доситеј Обрадовић као први министар просвете у модерној Србији, иако би он по ширини и снази свога ума то можда и могао. Али му сигурно, као просветитељу, то не би било ни на крај памети.

ЕПИЛОГ ИЛИ ГЛОБАЛНА СЛИКА

 - Што би рекао Шекспиров Полоније, у овом лудилу има методе. Или нема? Можда сте Ви само «теоретичар завере»? Ипак, куда, по Вашем  мишљењу, плови просветни брод Србије?

 - Нажалост, ово што се у Србији око просвете дешава последњих двадесетак година, део је глобалног процеса урушавања националних и државних система образовања у оквиру Новог светског поретка. Проблеми које имамо ми са ПЕПСИ реформама, смањењем нивоа образованости ученика, "школи по мери ђака", снижавањем дисциплине, повећањем насиља, обесправљивањем наставника, присутни су у мањој или већој мери у многим високоразвијеним државама тзв. Запада.

Главни видљиви протагониста ових процеса је Џорџ Сорос (како се на енглеском чита његово мађарско презиме Шорош). НСП преко урушавања школе и образовања посредно врши напад на суверенитет и национални идентитет свих држава. Лакше је, наравно, са осиромашеном и пониженом Србијом. Докле тако? Неки се већ буне, примере видимо у "новоевропејским" државама Источне Европе. Можемо ли њиховим трагом, уз наш поглед на Исток, или ћемо и даље бити заробљеници "протестантизма"?

РАЗГОВОР ВОДИО ВЛАДИМИР ДИМИТРИЈЕВИЋ

Извор: ПЕЧАТ, 15. СЕПТЕМБАР 2017.

Подвлачење наше, Православна породица