molitvoslovm

Протојереј Димитриј Смирнов: Каиш. Боље плетени

Објављено 06 фебруар 2018

dimitrije-smirnov

ПРОТОЈЕРЕЈ ДИМИТРИЈЕ СМИРНОВ

„КАИШ. БОЉЕ ПЛЕТЕНИ“

Протојереј Димитриј Смирнов о томе како кажњавати децу.

У Руској Православној Цркви су забринути новом редакцијом Кривичног законика који забрањује телесно кажњавање деце. Као аргумент, представници РПЦ се позивају на Свето Писмо које „разматра могућност разумног коришћења физичке казне из љубави, као неодвојивог дела права родитеља, која су установљена Богом“. Сагласно изјави Патријаршијске комисије за питања породице, заштите материнства и деце, због тога могу да настрадају и добросавесни родитељи који кажњавају своју децу „умерено и разумно“. «Лента.ру» је говорила са председником те комисије, протојерејем Димитријем Смирновим о томе како треба правилно васпитавати децу.

Из изјаве Патријаршијске комисије за питања породице може се извући закључак да Православна  Црква одобрава физичко кажњавање деце?

Потребно је да правилно прочитамо руске текстове. Уопште не одобрава, већ прихвата као крајњу меру. Изјава је дата поводом нове редакције члана 116 Кривичног законика, „Батине“. У народу су га чак прогласили „Законом о забрани васпитања“. Бојимо се да све то може довести до кривичног поступка против добросавесних родитеља, који воле своју децу. За обичну шљапку по гузи или чак подвикивање, којезаштитници права детета сада могу да сматрају психолошким насиљем и могу да вас пошаљу на служење затворске казне до две године. Дугачко одвајање са мамом или татом ће нанети детету много већу штету него умерен и разуман ударац по гузи, који ће дете заборавити до вечери.

Појам „умерен“ је различит за све. Можда би требало да се законодавно одреди граница „разумности“, да не бисмо пали у искушење?

Код нас у Кривичном законику не постоји појам „крава“. И како онда ја сада да једем говедину? А жабљи батаци? Са овим такође имамо велики проблем. И замислите, сунце код нас сија. Требало би и то такође описати у закону. По овом питању ми можемо да дођемо до лудила. Ако ми не схватамо шта значи разумно кажњавање- значи потврђујемо свој потпуни идиотизам. Тада би требало да нас ограде жичаном оградом и лопатом хране пшеницом.

Заштитници права који се баве проблемом насиља говоре о томе да све породичне трагедије управо и потичу од тих ћушки.

Заштитнике права издржавају специјалне западне агентуре. Где су заштитници права када убијају децу у Сирији или Украјини? Нема их. Они штите нашу децу. Зашто? Зато што их воле? На грчком оне који воле децу називају педофилима. Треба гледати ситуацију. Видите, на пример:прелазим врло прометан аутопут. У левој руци држим кофер. У десној дете. Мој малиша почиње да се отима. Шта мислите да треба да се уради? Да клекнем пред њим, ставим руке на груди: „Васа, то није лепо?“ А све време око нас јуре кола. Да се брзо заустави малиша који не разуме опасност, зато што још увек има расејану свест, може се урадити само  ћушком. А нама наша вољена држава у оваквом случају прети затвором, а заштитници права ће то да истражују, пишу извештаје. Патријаршијска комисија је против прекомерне умешаности државе у дела породице. Држава - то је чиновник, а чиновник никада не може да воли дете више од родитеља.

Зашто се ви бојите да ће нови закон бити обавезно искоришћен против родитеља?

Сваки човек има оне који га не воле. Ја сам уверен у једно: било који закон мора бити разуман и праведан. А тога овде нема. Ја сам уверен да ће наш председник, Владимир Владимирович Путин, пре него што потпише овај предлог закона, да се пажљиво упозна са њим. Ми нисмо мислили да ће овакав закон тако брзо прихватити. Мислили смо да ће он до јесени да чека, и да ће друштво још моћи да да своје мишљење.

Практично у свим земљама су уведене казне за домаће насиље. Ове недеље је у Француској усвојен закон по коме за шљапке и шамаре детету могу да вас осуде на три године.

Ми живимо у Русији са својом традицијом и културом. Руским родитељима прети озбиљна опасност са Запада. И овако је код нас у кризи породица, имамо врло много развода, деца су непослушна, развраћују се кинематографијом, естрадом, медијима, посебно интернетом. Ако погледамо какве речи размењују петаци у „Вконтакте“ (руски Фејсбук, прим.прев.) можемо да оседимо. А овде још имамо-не смеш да их зауставиш!

Да ли су и вас кажњавали у детињству?

Само једном ме је истукао отац. И сада се сећам тога, колико сам био крив.

Зашто?

Био сам безобразан.

И ви се на њега не љутите?

Не, наравно. Захвалан сам му. Зашто не ударити дечака, ако је рецимо, он опсовао баку? Сећам се једног од својих парохијана, говорио је да је врло захвалан своме оцу који га је некада истукао. „Зашто?“, питам. „Зато што сам дошао из школе где сам пушио“. Обећао ми је, ако нађе још једну цигарету, да ће ме убити. Од тада он не пуши. И отац му је управо сачувао здравље. Тај мушкарац сада има 45 година. Апсолутно би могао да оболи од рака. Али он се сада тога сећа са љубављу према покојном оцу. Ево, тако се то одразило на његову психу.

Да ли су други методи васпитања мање ефектни?

Нико не говори да су шљапке начин васпитања. Не, то је крајња мера. Као доживотна казна у Кривичном законику, на пример. Тако је и овде. Отац и мајка би могли да му укажу на то: „Твоје понашање превазилази све границе. Немој да будеш сурово кажњен“.

А колико се може примењивати крајна мера, а да она не постане навика?

Мислим, да у току живота, не више од три пута. При чему у врло кратком периоду. Моје четрдесетогодишње педагошко искуство говори да је то ефективно само од 9 до 12 година. Пре тог узраста или после је само штета. Ово се односи само на дечаке.

Због чега?

Код млађих не наилази на разумевање. Код њих се јавља осећај да су се понели према њима престрого. Као резултат родитељи могу да добију супротну реакцију: дете може да постане лажљивац, издајник и кукавица.  А шеснаестогодишњи дечко ће, насупрот овоме, рећи: „Боље да ме и удариш, него да ми све то говориш“. Он ће много лакше преживети каиш од неког тамо „поповања“. На овом делу одрастања нека друга средства постају виша мера. Од 9 до 12 година је најосетљивији узраст, почетак одрастања. Тада и почињу дечије крађе, пушење. У овом узрасту крајња мера, једном годишње, потпуно може да заустави малог човека. Јер се памти.

Сирочиће и девојчице не треба дирати. Девојчице имају нежну душу, и телесне казне се памте цео живот и поистовећују се са увредом-а то је штетно за душу. Не смемо никада никога тући руком, ногом, или неким јаким предметом. За то се одувек код нас на Руси употребљавао витамин «К».

Метла од прућа?

Метла је сувишна, пошто може да остави трагове. Каиш. Боље плетени, јер је мек. И више утиче психолошки него што причињава стваран бол. Ударити ћушку и тући су потпуно различити појмови. Сада свако почиње да се подсмева и руга томе што Црква позива да се бију деца. Црква позива да се децаволе, да се крсте. Родитеље да се венчају, све да опраштају и држе постове.

Разговарала Наталија Грањина

Извор: Православни Мисионар 

Превод: Душка Здравковић, Православна породица, мај 2017.