molitvoslovm

romanoviplava

МОЛИТВА

Олге Николајевне Романове

Пошаљи нам, Господе, трпљења силе,

у години мрачних дана страшних

да поднесемо прогон гомиле

и сва мучења џелата наших.

Праведни Боже, снагу нам јави

зло ближњега да простити смемо

и крст свој тешки и крвави

с кротошћу Твојом да сретнемо.

У дане метежа, хаоса, туге,

када се мржњом врагови гласе,

увреде трпети и поруге

помози нам, о Христе Спасе!

Владико света, Боже свемира,

Ти благослови молитвама Нас,

а души даруј покоја, мира

у неподносиви, страшни час.

Крај двери гроба, крај могиле

надахни да се слуге Твоје,

кротко, уз помоћ надљудске силе,

за непријатеље моле своје.

+++

NASLOVNA3

liturgijam

nikodimbogosavlj1

poukeoptstaracam

propovedi-Filaretmsajtmm

16

 ДОБРОТОЉУБЉЕ

филарет вознесенски

филарет вознесенски

banerstaracnektarijem

Прот. Димитрије Смирнов: Најважнија служба данас је очинство!

Објављено 19 јун 2017

dimitrije smirnov2ПРОТОЈЕРЕЈ ДИМИТРИЈЕ СМИРНОВ

Најважнија служба  ДАНАС је очинство!

Разговор са протојерејем Димитријем Смирновим о очинству и проблемима везаним за очинство.

...Ја бих свим младићима посаветовао да почну да се баве неким спортом у коме се развијају особине  борца: боксом, борбом - у коме мораш победити супарника. Тако се развија воља. И још се развија витештво, правилан однос према жени...

 

Сматра се да никоме није потребно доказивати колико је отац важан за дете. Али, да ли је дете важно за оца? Ако погледамо број развода и број остављене деце од стране очева, изгледа да и није баш. Зашто је очинство престало да буде важно за мушкарца? Како васпитати себе као оца? Каква је улога оца у животу породице? И какав би требало да буде „прави отац“? О овоме разговарамо са протојерејем Димитријем Смирновим. 

-                     Мушкарце често оптужују за неодговорност, за  недостатак жеље да постану очеви. Шта је то уопште очинство? Како правилно разумети ову важну реч?

-                     Заиста, очинство је практично ишчезло. То је велики, болан проблем и ја не видим могућност да се он реши. Та либерална концепција породице, која се код нас стварала после 1917. године је дала свој резултат. Такво доследно рушење породице је имало неколико етапа, и свака етапа је била или основа за следећу, или је директно доводила до  ситуације о којој ми данас разговарамо.

Прво: увођење абортуса у нашој земљи. То је почело већ 1920. године, док се још није завршио грађански рат. А већ тада су људи, који су ''водили бал'' у нашој земљи и  који су, као што се показало, дошли из иностранства, морали да убијају бебе. Ради се о томе да је Русија била најмногодетнија земља у Европи. A руска жена је била најплоднија. Просечна породица је имала 8 деце, а 15-17 и чак до 20-оро је било отприлике као сада троје. И притиснута већина је, према законима нове власти, морала да има једно дете. И од почетка се то решавало абортусима.

Даље је ишла пропаганда да жена треба да иде на посао. То су биле додатне радне снаге. Жене су постајале шрафови индустрије.  Посебно је на покретној траци женски посао био ефективан. А децу ће утешити држава - деца су одрастала без родитеља. Чак и сада, иако смо ми већ у 21.веку, о чему машта мама? О дечијем вртићу и о томе када ће ићи на посао. Зашто? Зато што је васпитавати и гајити децу - најтежи посао на свету. И физички, зато што никако немаш времена за себе, и психички, зато што не можеш да се одмориш од детета, осим тренутака када оно спава. Притом, жена данас на све то гледа као на некакву њој наметнуту дисцплину. Женска психологија се променила. Жена данас зна да постоји могућност лакшег живота. Много лакши посао од васпитања десеторо деце је да ради за машином, да ради на фарми.

"Савремена жена се боји трудноће. А када дете није потребно мајци, онда оно није потребно ни оцу."

-                     Жена која жели да ради обично говори: има још времена за дете...

-                     Људи ће се увек оправдавати. Али ми се нећемо обазирати на то. Говорићемо о ситуацији која је настала у нашој земљи. Ако дете није потребно мајци, онда оно није потребно ни оцу. Дете се данас поима као нешто што нервира родитеље. Зато што, ако се човек орјентише на рађање деце, ако он зна да сви око њега имају по 8-10 деце, онда ће и он имати толико.  Притом, он све то зна од малих ногу. Зато што са 13 година дечак свесно посматра како све то иде. Он размишља: свидеће ми се девојка, пристаће да се уда за мене (а не да просто живимо у грађанском браку ради свог задовољства, зато што таква појава уопште није постојала до рата), оженићу се, и онда ћу морати да целу породицу, целу такву инфраструктуру, издржавам. Како што ју је издржавао мој отац. Као што су радили мој деда и стари прадеда који сада лежи и одмара на пећи. Такав је био живот.

Жену су ослободили а мушкарац се ослободио сам. Некада је читао новине а сада гледа фудбал на телевизији, пије пиво и вотку, а на селу домаћу ракију. Од тога становништво пропада, а сва непотребна деца се убијају, зато што држава пропагира абортусе. Једино средство против зачећа је било абортус беба. Жене су на то гледале као на приморану операцију, понекад и три пута годишње. И убили су око десетак милиона људи. И сада уместо 700 милиона, становници наше земље једва достижу цифру од 145 милиона. И то ће се наставити тако.

Тако да, у ситуацији, када мали дечак нигде не види очинску одговорност, она се неће пројавити ни код њега. Код њега ће се јавити биолошке потребе за другим полом, које ће он задовољити без икакве одговорности.

"Зато што трудноћа изазива код жене страх, јер води ка одговорности."

И управо имамо и трећу етапу - распрострањење контрацептивних средстава, и њихову пропаганду.

Људи су обманути што се тиче штетних/нештетних, абортивних/неабортивних средстава. А ова средства ослобађају жену од страха од трудноће. Зато што трудноћа изазива код жене страх, јер води ка одговорности. Па како ћу дојити дете?! Зар морам да се одрекнем планова везаних  за разноразне факултете, туристичке туре?! Шта, морам да будем са дететом?! Савремена жена се највише од свега боји да се веже за дете. Оно јој није потребно од првог дана трудноће. Због тога овакву ситуацију већина жена решава убиством свога детета. Али, не можеш рећи људима: убијам дете зато што ми смета да живим. Има искрених, отворених жена које и тако говоре. Али већина говори другачије: „Немам довољно средстава да га достојно васпитам, да му пружим образовање...“, које ни она, узгред, нема. Она сама никада није учила, нити је хтела да учи, већ је желела да се проводи, а детету је потребно образовање. Тако говоре на телевизији и она се тога наслушала и сада шири то даље.

У целини гледано, у нашем народу деца никоме нису потребна. Зато се и јављају такви случајеви као на Самојезеру (када се неколико деце удавило на излету – прим.прев.). То је директна последица немарности. То је унутрашња неодговорност. Нико не одговара ни за кога. Због тога министар шаље људе у рудник у коме се дешавају обрушавања и петоро одмах гине; генерал наређује пилотима да полете, иако су му говорили: „Не смемо да летимо при оваквој облачности, опасно је“. Али он наређује да се лети и авион пада. Затим авион тражи велики број људи, ризикујући своје животе. Зашто? Неодговорност. Одговорност постоји само пред шефовима. Тако је и код жене – и она има одговорност само према послу.

Ево сада приказују детективски филм, у коме је муж све време на послу а жена жели да се разведе, зато што не разуме зашто је код њега посао сав смисао живота. „Живот, то је посао“- овако говоре певачи, овако говоре глумци, они буквално то наглашавају. Али, Бог није створио човека као глумца, као математичара, космонаута, председника. Бог је створио човека као оца. Одговорног! А ако се он при том запослио као премијер или обичан министар, или милиционер, онда је тај посао само средство да се обезбеди храна за породицу. Наравно, као одговоран човек, он ће и свој посао радити одговорно, а не траљаво.

Очинство се учи у породици. Ако дечак не види пример, како ће онда он постати одговоран отац?

Ми имамно тону закона који проверавају разне ствари, зашто?  - Неодговорност. А одговорност се рађа у породици. Када петогодишњем дечаку дајеш одговорност за двогодишњу девојчицу, он са потпуном одговорношћу „подноси рапорт“ тати: „Тата, све је у реду. Испустила је лажу, и ја сам је опрао и поново јој ставио у уста“. Тога нема код нас. Овоме нас нигде не уче. А чему нас уче? Демагогији. Да говоримо лепе речи, као што треба. А реч „одговорност“ се најчешће чује. При чему је она сасвим изгубила вредност. А заједно са њом је изгубила вредност и најважнија служба у народу - очинство.

90% разведених очева не плаћа алиментацију. А код нас вичу да Руси своје не остављају. Руси остављају своју децу!

Ми ни за шта не одговарамо - ни за породицу, ни за шта. Само у случају да постоји жеља и човек сам одреди шта може да уради за своју децу. Или да уопште ништа не уради. Не жале се тек тако судски извршитељи да 90% разведених очева не плаћа алиментацију. То је показатељ. А после тога вичу да Руси своје не остављају. Руси остављају своју децу! Тако их је васпитала власт. Они људи који су освојили ту власт на нелегалан начин 1917-те.

-                     Како да се у таквој ситуацији, када нам се у глави налази потпуна „магла“, да васпитамо у себи осећај очинства? Да ли је то уопште могуће? Имате ли неке примере?

-                     Наравно да има примера. Али, како гласи руска пословица каснијег времена: „На врби се не рађа грожђе“. Уколико се мушкарац осећа као отац, значи да је он негде видео пример тога. Или је код њега пронађен ген посебне љубави за своју децу. Или се уместо заљубљености рађа некаква посебна љубав код жене. Зато што је заљубљеност почетак осећања, она је врло плитка, а потом израста у снажно дрво љубави.

dimitrije smirnov2

-                     Данас су врло популарни курсеви за очинство, посебно у великим градовима: Петроград, Москва...

-                     То је врло добро, али појава таквих курсева говори о губитку очинства, да људи желе нешто да  науче, да нешто о томе сазнају... Они осећају, као бића саздана Богом, да је од њих нешто отпало због неупотребе. То вам је исто као када не ходате - мишићи  ногу се опуштају и приморани сте да идете на штакама. Тако је и овде. Ја никада нисам био на таквим курсевима, али се надам да је на њима све правилно организовано. Барем теоретски.

Потребно је да се предмет „Породица“ уведе у школе, зато што већина деце не зна шта је то правилна породица.

-                     Честе су ситуације када муж говори својој жени: „Знаш, ја још нисам спреман да постанем отац... боље да абортираш“. У чему се огледа та спремност?...

-                     Ни у чему! То је изговор. Ради се о томе што је због контрацептивних средстава функција рађања код човека нарушена. Она сада, укључујући и жену, не предвиђа рађање детета. Чак су из енглеског језика позајмили реч „секс“. И када је нека жена говорила да у Совјетском Савезу „нема секса“, она је говорила сасвим правилно, зато што је тада однос ка жени био другачији. А Бог је све уредио тако, цео тај наш апарат за рађање, све до природне радости коју човек добија од коитуса, и врх те радости је рађање, дојење, васпитање и образовање детета. Свадба - то је први корак, а последњи корак је када твоје дете добија потврду зрелости: постало је човек. Овде свуда имамо нераскидиву везу, коју су прекинули на најжалоснији начин.

-                     Оче Димитрије, ви се већ 40 година бавите васпитањем деце - и у најширем смислу те речи, и у најужем смислу - васпитали сте свога сина. Испричајте нам, молим вас, о најбитинијим елементима васпитања. То ће посебно бити корисно да чују млади родитељи, који тек што почињу да осећају укус материнства и очинства.

-                     Најважније је волети Бога више од живота. А затим своју породицу, укључујући свако дете.

Деца дарују срећу таквог ''укуса'', какву ништа не даје. Ни музика, ни архитектура, ни наука, ништа. То је стваралаштво - гајити децу, када се може десити да је сваки минут потребно решавати некакве задатке, глава све време ради. То је таква игра! Посебно када говоримо деци. Једна је ствар када се говори са трогодишњим дететом а друга са четворогодишњим. Видиш како дечија душа расте, зри. Видиш да га као малог интересује оно што је опасно и трудиш се да га упозориш. А оно не разуме, и ти ступаш у такву педагошку борбу и на крају побеђујеш. Јер дете је са 13 година обично потпуно потчињено дечијем колективу и за њега су родитељи само сметња, све време га терају да нешто ради. И пред родитељима се јавља питање: ''Како да га не испусте?'' Постоји овакав израз: „Испустио је дете“. Има доста људи, који су достигли некакве висине на социјалној лествици, а чији је однос са децом - катастрофа. Толико велика да би се људи пристали да дете буде добро по цену њихових успеха на тој истој лествици.

"Отац је за дете идол. Правилно очинство је када дете жели да буде „као тата“."

-                     Ја бих хтео да поразговарамо о правилним међусобним односима оца и сина, оца и ћерке. Како дете треба да схвати оца? Као друга, као страшног учитеља или као доброг наставника?

-                     Отац је за дете све. Он је идол. Правилно очинство је када дете жели да буде „као тата“. Хоћу да будем свештеник као тата; хоћу да будем полицајац као тата; хоћу да будем камионџија као тата. Значи да је тата ауторитет за дете. То је правилно. Иако касније дете може да промени своје планове и да постане хирург или учитељ.

Код детета се појављују склоности ка нечему и тата му омогућава да се оне развију. Даје га у оне секције које могу да развију потребне способности, и препоручује му тај коледж или факултет где ће те способности доћи до изражаја.

-                     Да ли мама може да ту замени тату?

-                     Наравно, мама много може. Жене, уопштено говорећи, имају све што је потребно детету, али дете се, када нема тату, осећа лишеним нечега. Затим, према психичким карактеристикама, мушкарци су много далековидији. Посматрајући како дете пушта брод од папира, тата може да у њему види адмирала. А мама - не. Мама ће само видети да је син поквасио панталоне или доколенице. А адмирала неће видети. Тата ће одмах приметити да син не воли да вози аутиће, да га привлачи вода. Тада ће му он куповати и одговарајуће играчке. Онда ће га послати у камп у коме се вежу морски чворови. Затим ће му читати о руским генијима морских ратова. И срце ће заиграти код дечака: „Хоћу да будем као Лазарев! Хоћу да будем као Нахимов! Хоћу да будем као Фјодор Фјодорович Ушаков...“

-                     Тако се појављују династије лекара, учитеља...?

-                     Наравно! Управо када се тата налази на челу породице. Да је мама  официр и да деца такође пожеле да постану официри - ја тако нешто нисам срео  свом животу. А три покољења официра сам видео.

-                     Недавно сам прочитао врло интересантан чланак о школи Рачинскога, у којој је васпитавано неколико покољења деце. То су била сеоска деца, која су знала чак и  латиницу. Школу је организовао мушкарац, и у њој су оглавном предавали мушкарци... А сада је код нас сво образовање и васпитање у дечијим вртићима и школама - женско.

-                     То је један од резултата порочног совјетског система васпитања.

-                     И тај систем је спремао држави верне слуге?

-                     Да. Најбитнија је била држава, њој јебило  потребно да дајеш и свој живот и свој посао. И још да умеш да говориш свакакве ''исправне'' речи. Резултат је разрушена породица. Свуда. Тако се и јављају такве појаве као што је женско образовање. Пре сто година сви педагози су били мушкарци - и у гимназијама, и у другим школама. А сада ако мушкарац иде у школу... Постоје педагози - мушкарци, понекад их пуштају и на телевизији... То су такви несрећници. Или су ентузијасти. Али сличних онаквом каквог је у филму „Преживећемо до понедељка“ одиграо наш драги Вјачеслав Тихонов - нема. То су све маштања...

"Ја бих свим младићима посаветовао да почну да се баве неким спортом у коме се развијају особине  борца: боксом, борбом - у коме мораш победити супарника. Тако се развија воља. И још се развија витештво, правилан однос према жени."

-                     Многи се боје да буду многодетни - многодетни отац или многодетна мајка, боје се да имају више од једног - два детета. Као последицу тога имамо изгубљену културу породице, породичног мишљења. Мало је ко свестан себе у улози оца или мајке.

-                     Узрок није само у томе. Врло је важан овај тренутак: човек је друштвена животиња и он се јако боји да буде бела врана. Тим пре што друштво све време наглашава ту белину. Друштво хоће да он буде црна врана. Скоро сам посматрао како су две вране до смрти убијале трећу. То је симбол нашег друштва. Свака породица живи убиством сопствене деце. Зато што су деца препрека ка слободи, препрека томе да би жена купила себи још једне чарапе и остало. Деца једу слободно време.

А друштвено мишљење је познато: „Накотили сте се!“; „А зашто да ја пропустим вас ако имате 10 деце? И ако крмача дође са 12 деце, морам и њу да пропустим?“... Друштво је изграђено на свом животу, својим абортусима, својом зависти - а она постоји код људи против многодетних. И неће се сваки човек усудити да плива узводно! Иако постоје и они који воле да пливају узводно. Али то су појединци на 100 хиљада! Они су предводници науке, медицине, уметности, зато што, да бисте достигли одређени друштвени положај, морате да пливате узводно. Таквих је увек мало.

Зато, да би васпитао себе као ова ''бела врана'', враћам се на ваше питање, ја бих свим младићима посаветовао да почну да се баве неким спортом у коме се развијају особине  борца: боксом, борбом - у коме мораш победити супарника. Тако се развија воља. И још се развија витештво, правилан однос према жени. Да се не свађају са женом, већ да се договарају. Да би целог себе давао за то да њен живот учиниш предивним, да би јој служио. Као твојој жени, као мајци твоје деце, као баки, као прабаки... Ово је улога мушкарца! И она је предивна! Највећа срећа је бити међу унуцима и праунуцима којих има стотину.

"Женидба је преузети на себе одгоборност за ту жену пред Богом и пред њеним родитељима. Они су се двадесет и нешто година мучили да је одгаје - не за то да би се ти над њом исмевао."

-                     Често се мушкарци жене разведеним женама које већ имају децу из првог брака, понекад не тако малу...

-                     Било какве аномалије су увек додатне компликације. Једном сам се у електричном возу упознао са женом без обе ноге. А она се возила са двоје деце. Наравно да је њеном мужу теже него осталим мужевима. Зато што му је, на пример, теже да оде са њом у биоскоп: потребно је да је гура у колицима...

Други брак је такође аномалија. Ако се ти жениш женом са децом, онда се твој задатак отежава. Али све се може решити ако ти схватиш тај задатак као лично свој. И као обавезу пред Богом. Шта је то женидба? Женидба је преузети на себе одгоборност за ту жену пред Богом и пред њеним родитељима. Они су се двадесет и нешто година мучили да је одгаје - не за то да би се ти над њом исмевао.

-                     Имам доброг друга, новинара, породичног човека, који већ има два сина. Када се виђам са њим он просто сија говорећи о деци. Говори: то је тако диван свет!...

-                     Он је окусио очинство. Зато што је то блаженство. Зар се може упоредити  однос са својом децом и некаква журналистика? Њој је само 300 година, а деца се рађају већ много хиљада година - још од Адамовог времена.

-                     Знате, њега веома брине проблем одговарајуће литературе која би му помогла да васпита своју децу. Сада чита: „Књигу о очинству“ протојереја Андреја Лоргуса. Он све време тражи књиге које би му помогле, све време је у тражењу... Шта бисте могли да препоручите очевима да прочитају?

"Главна књига за оца је Библија. Али она није лака, потребно је да знамо да извучемо оно што је важно."

-                     Постоји таква књига, зове се Библија. Одлична књига. Рембрант ван Рејн ју је читао цели живот. Али није лака, потребно је да знамо да извучемо оно што је важно. То је вишеслојна књига. Писало ју је много људи. Али је главни, наравно, Господ - диригент, који је тај оркестар аутора водио ка једном циљу. Испред нас се налази партитура, а већ како ћемо ми одсвирати ту музику зависи од нашег искуства, уметности, молитве. То је довољно.  Можете чак да повадите из ње све о деци и потрудите се да то разумете. Зато што је једна ствар древни човек који је то писао а потпуно друга - савремени, нови човек.

А то што он тражи је добро: он је у детињству видео пример добрих родитеља. Породично сазнање се предаје органски. Породица је наслеђе, породично предање, у којем је стопљено и народно предање, оплођено Предањем Цркве. Зато што је наш народ 700 година васпитавала само Црква. Није било никаквих других васпитних технологија. Свештеник је на служби читао Јеванђеље, тумачења Јеванђеља Светих Отаца - најумнјих људи: Василија Великог, Григорија Богослова, Јована Златоуста... Читао је Пролог. Људи су били несвакидашње образовани у духовним  питањима. И дете, када је расло, на сваком новом степену свог умног развоја слушало је духовне речи - довољно је било само да иде у цркву.

Са протојерејем Дмитријем Смирновим разговарао Никита Филатов

Извор: Мултимедијални блог протојереја Димитрија Смирнова, 14 јул 2016.

Превод: Душка Здравковић, Православна породица, новембар 2016.

Извор: Православни мисионар, бр. 354, јануар-фебруар 2017.