molitvoslovm

Др Влајко Пановић: До седме године код деце би требало изградити три табуа

Објављено 03 октобар 2017

vlajkopanovicКЛИНИЧКИ ПСИХОЛОГ ДР ВЛАЈКО ПАНОВИЋ

ДО 7. ГОДИНЕ КОД ДЕЦЕ ТРЕБА ИЗГРАДИТИ 3 ТАБУА

„Против Србије и, глобално гледано, малих народа Запад спроводи „стратегију контролисаног хаоса“ која подразумева држање неке земље у стању сталне напетости и неизвесности“ каже за „Вести“ специјалиста медицинске психологије Влајко Пановић, указујући како се умртвљује нација и утерује у слепу послушност.

- Како се манифестује та стратегија?

– У Србији, транзиција траје више од 20 година, с неизвесношћу када ће се завршити и ако се позовемо на западне стручњаке као што је Ноам Чомски, чија гледишта нису теорије завере, схватићемо да је то сценарио с континуитетом не само према Србији. Тај сценарио траје, а на делу је и тзв. црна пропаганда чије је једно од основних правила – ако желиш да умртвиш неки народ или групу, понуди им обиље контрадикторних информација.

- На који начин на људе утичу те контрадикторности?

– Већ површном анализом свакодневних вести, видећете да се у једном ТВ Дневнику о истој ствари говори на три начина. На пример, на питање да ли ће Србију примити у Европску унију, један каже „хоће“, други „да, али“, а трећи „највероватније неће“. Човек онда нема границу или оријентацију и не може да мобилише сопствену енергију. Тиме можемо објаснити и мук српске интелигенције која не види могућност, ни начин да дође до изражаја за оно што зна и што треба да уради.

- Да ли се тако успоставља контрола над људским умовима?

– Књижевник Олдос Хаксли је имао тезу да ће контрола човечанства ићи путем развијене потребе за сталном забавом. Ми заправо живимо у то време, а медији човеку у томе помажу, дајући свему призвук сензације и спектакла. Нема спонтаног као носиоца радости, па можемо да говоримо о диригованом инпуту који троши људске ресурсе за адаптацију, а самим тим умртвљује могућност да човек постане креативно биће. У будућности ће појединац бити све мање мисаон, а више реактиван јер се циљано иде ка томе да не размишља ни о чему.

Стручњак за породичне проблеме

Влајко Пановић је рођен у Селенцу код Љубовије. Завршио је Филозофски факултет у Београду, одсек психологија и специјализовао се за медицинску психологију на београдском Медицинском факултету. Радни век је провео на Војномедицинској академији. У последње време се бави проблемима савремене породице и води Школу родитељства о савременом васпитавању деце, с акцентом на проблемима одрастања, а посебно зависности од нових технологија. Одржао је више од 1.000 трибина.

- Може ли човек да се обликује као реактивно биће?

– Хаксли је указао и да књиге неће имати ко да чита јер ће пажња људи бити заузета на другој страни, а без књига нема развијене маште која их покреће на истраживање. Савременом човеку је убијена машта и, уместо ње, убачене голе истине или чињенице с којима не зна шта ће и доведен је у стање беспомоћности. Те информације се код деце таложе у искуство, почињу да доминирају и она нису у могућности да развију критичност и још као мала бића, остају на реактивном нивоу.

- Зашто је један од западних услова Србији био промена свести народа?

– Пред грађане Србије се постављају услови који треба их да учине послушнијим. На Западу су 1999. знали колико на Косову и Метохији имамо тенкова и оружја, али не и како функционише наш човек. Кад је Весли Кларк видео колико је оданде враћено ефективе, бесно лупајући о сто, изрекао је данас на делу препознатљиву реченицу: „Нећемо више бомбардовати српски народ, већ ћемо им васпитавати и школовати децу“. То се и дешава, реформа школства не иде у правцу креативности, а ритам деце је разбијен. Не зна се када једу, лежу и уче јер се форсира не само ноћни провод, већ и одлазак у музеје и библиотеке у ситне сате.

- Због чега је такав ритам опасан?

– Нарушава достојанство дана, када човек треба да буде функционалан, активан и продуктиван. Изгледа наивно а није јер деца су због ноћних излазака уморна, касне или не оду у школу, па какви ће једног дана бити радници. Родитељи их чекају да се врате и време убијају пред телевизором, престајући да буду господари свог времена.

- Да ли се на тај начин разбија породица?

– Савремена српска породица је претрпела велики губитак једног члана. Разводе се, а да се нису ни упознали јер брачни партнери у Србији данас по неким статистикама разговарају свега три до пет минута. А ако не размењују мишљења, не упознају се, не могу ни да се воле. Све мање је кохезионих фактора међу њима, што ствара кризу поштовања и поверења и унутар брака и породице.

- То, наравно, утиче и на децу?

– Дете не развија афирмативан однос према родитељском ауторитету, па ни вредностима. Млади су све депресивнији, склони самоубиству, а на прагу одрастања не воле ни себе, ни живот. Суштински драматично питање је зашто се родитељи и деца не разумеју, а то је последица чињенице да немају заједничко време. Без „заједничарења“ не развија се саосећајност, солидарност, ни позитиван родитељски ауторитет.

- Шта је узрок све присутнијој агресивности људи и вршњачком насиљу?

– Деца би до поласка у школу требало да усвоје забране агресије, аутоагресије и инцеста. Та три табуа су им некада помагала да се оријентишу и према себи и другима, да ником не наносе штету и да поштују себе и своје тело. Зато нису улазили рано у алкохолизам, наркоманију, промискуитет, а данас када се та оријентација изгубила, ризична понашања су видна већ у шестом и седмом разреду. Греше и родитељи препуштајући улогу васпитања медијима и интернету, па деца до поласка у школу у просеку у ум приме око 10.000 виртуелних убистава или жестоких агресивних радњи кроз гласну музику, јако светло, брзе смене слика или вожње. То ствара образац немира, онемогућава развој три табуа, па је агресивно понашање видно већ у првим разредима основне школе.

- Постоји ли формула спаса нације?

– Наравно, она подразумева повратак достојанства животу. У васпитању деце и у школи треба да култивишемо доброту и здрав и позитиван однос према себи и другима, природи и Господу. Ако имамо ту вертикалу, имаћемо оријентацију и добијаћемо добре људе. Данас, првенствено на Западу, имамо наопаку сцену, где најбоље научнике, а лоше људе добро плате и они сваке недеље на тржиште избаце по један наркотик, радећи против човечанства. Цивилизација тако не прави добре индивидуе, већ успешне, агресивне и моћне. Постаје важније имати него бити, па је преображај ка бити, оно што треба да нам помогне да будемо бољи.

Европска подвала

– ЕУ у Србији финансирала неколико стотина пројеката ненасиља у школама и, без намере да промовишем насиље, морам да укажем да се десила обрнута ситуација јер ако се свакодневно бавите тим лошим, промовишете га. ЕУ нам је у ствари понудила подвалу покушавајући да оправда геноцидност према српском народу коју нам је наменила кроз Хаг и остало.

vlajkopanovic

Клинички психолог ВМА др Влајко Пановић: До седме године код деце би требало изградити три табуа

Савремена породица заправо је скуп појединаца који живе паралелне животе у истом стамбеном простору. У њој нема разговора какве памте наши стари из времена сакупљања око огњишта када се, након радног дана, причало о свему животно важном, младеж поучавала, хвалила, укоревала…

Институција брака је у озбиљној кризи. Олако се у њега улази, али још брже излази. Почетак свега је, чини се, у „свадбеним надметањима“ породица младенаца- усклику „згази га“ младиних пред олтаром и племенском ликовању младожењених на невестино узимање презимена. Супружници често развијају такмичарске уместо партнерских односа, а Бог нас је створио различите како бисмо ми створили породицу, оцењује специјалиста медицинске психологије др Влајко Пановић, клинички психолог Војно- медицинске академије у Београду.

Говорећи о теми „Криза савремене породице“, на трибини коју је Светосавска омладинска заједница приредила у конференцијској сали Вишег јавног тужилаштва, др Пановић је истакао да се данас кроз разне New age филозофије форсира индивидуализам, медитативно спајање са „универзалном интелигенцијом“ које даје илузију моћи и чини човека потпуно немоћним за осећање емпатије, отупелог на бол и солидарност. Насупрот New age моделу стоји хришћански модел васпитања, који остварење човекове личности види у контакту са природом и другим људима. Данашњем човеку живот је технички олакшан, али истовремено човек је техником заробљен, усамљен и несрећан.

– Имам све више деце зависника од друштвених мрежа и видео-игрица са којима радим. Не желим ни да покушам да зауставим точак историје, али морамо наћи начина да се одредимо према садржајима савременог доба, а да сачувамо оно што је традиционално добро. Одрастао сам у вишечланој породици у којој је деда организовао обавезе нама деци, а ми безусловно прихватали. Данас имамо породице у којима децу не могу да науче да избаце смеће, ручају на време… Тешко се прихватају улоге што отежава усвајање радних навика. Такође, постоје тешкоће у постављању граница… Деца се одгајају као божанства што онемогућава њихову припрему за реалан свет. Родитељи их штите од обавеза и онда упадају у сопствене замке јер деца постају тешка за комуникацију. Недостаје заједничко време и спонтани породични изласци. Савремене породице све теже налазе место и време за то, а тиме недостају разговори, такт и стрпљење у међусобним односима – део је богатог терапеутског искуства др Влајка Пановића.

Деца се морају научити рационалном коришћењу мобилних телефона и компјутера. Морамо бити обазриви и водити их ка ономе што ће им помоћи да себе дефинишу као људска бића. Да их усмеримо да освајају перцепцију лепоте и доброте, развијају толеранцију и не исмевају различите од себе, саветује искусни лекар.

Све је мање радости у људским животима. Данашњи човек је све више адаптиран, а све мање господар свог времена за разговор и спонтано мишљење. Поред родитељских, деца усвајају и поруке преко телевизије и интернета. Умови су им препуни слика што ремети машту, неопходну за креацију. Виртуелни свет се меша са реалним, а губитак теста реалности је први критеријум лудила. Не треба паничити, али замислити се морамо, указује др Влајко Пановић.

До седме године код деце би требало изградити три табуа: агресију, аутоагресију и инцест. Данас, истиче др Пановић, дешава се да деца прекрше неки од табуа и пре изграђивања. Важно је да у животима деце сви ми одрасли будемо активно присутни, помогнемо им при одабиру садржаја који ће им бити на спасење, а не на подстицај адреналина, узбуђење какве махом нуди спољни свет, закључио је др Влајко Пановић.

Ј. Ј.

Извор: Епахија ваљевска / "ЦАРСА"