molitvoslovm

Шта је умела 10-годишња девојчица пре 100 година на Руси?

Објављено 06 октобар 2016

devojcica1СВЕТЛАНА ГОЛИЦИНА

ШТА ЈЕ УМЕЛА 10-ГОДИШЊА ДЕВОЈЧИЦА ПРЕ СТО ГОДИНА НА РУСИ?

Наш народ је одувек говорио: „мали рад је бољи од великог нерада“. Овога принципа су се строго држали и у васпитању деце. До десет година и дечаци, и девојчице су у сеоским породицама већ постајали самостална „ домаћа  јединица“ и имали су много обавеза.

Девојчице су врло рано учили лаком послу, чак раније него дечаке. Тако да су већ од 5-6 година оне већ морале да знају да преду, помажу по кући и у башти, да се брину за млађу браћу и сестре, за кокошке и животиње.

devojcica1

Константин Маковски ”Деца, бежећи од олује» (1872)

Како се вршио процес обучавања?

Једино на личном примеру: обично би мајка током домаћих или пољских радова показивала и објашњавала ћерци како и шта она ради, затим би јој давала да уради најлакши део посла. По мери усвајања нових навика, посао који је радила девојчица, се усложњавао. Ако је у 5-6 година мала домаћица била у обавези да се брине за пилиће, онда је у 10-12 година већ водила краву на испашу и музла је. Та поступност и трајање процеса гарантовали су високе резултате обуке.

Зар се млади нису бунили против таквог начина живота? Наравно да не. С једне стране, радне навике, стечене од самог раног детињства, омогућавале су им да преживе у веома тешким социјалним условима, и није тек тако настала у народу изрека: „Са занатом ћеш цео свет проћи и нећеш пропасти“. А са друге- у околини простих људи је била веома јака хришћанска традиција, при чему баш у том њеном делу који се тицао Старог Завета. Према њему, служење оцу и мајци се сматрало служењем Богу, а вређање родитеља и непослушање се изједначавало са вређањем виших сила. Децу су од малог узраста учили таквим појмовима као што су дуг сина/ћерке, поштовање у старости и сазнавање тога да је породица најбитнија у животу, и било какав рад у њену корист је био поштован.

А шта је конкретно морала да зна сеоска девојчица до своје десете године? Њени задаци су били веома различити, без обзира на спољну простоту сеоског живота.

„Женски угао“.

То је „женско царство“ поред пећи. Обично се делио од остале избе завесом, и јачи пол се трудио да без крајње нужде у њега на залази. Шта више, појава мушкарца у „женском куту“ се сматрала  увредом. Овде је домћица проводила већи део свога времена: спремала  храну, држала ред у „креденцу“(орману, где су се држале кухињске ствари), на полицама дуж зида на којима су стајале глинене посуде за млеко, глинене и дрвене чиније, сланици, котлићи у дрвеним креденцима са вратима и брезовим чабровима, у којима су се чували  производи. Десетогодишња девојчица је активно помагала мајци у свим тим пословима: прала је судове, распремала, могла је сама да спреми лаку, али здраву сељачку храну.

Распремање у кући.

У обавезе девојчице спадало је да одржава чистоћу у кући. Морала је да риба под, да пере и чисти клупе, прибијене уз зидове и/или покретне клупе; да истреса или чисти ћилиме; чисти душеке, истреса их, мења луче, свеће, чисти петролејске лампе. Често су се десетогодишње девојчице имале и још једну обавезу- прале су и испирале рубље на реци, а затим би га качиле на сушило. И ако је то током топлог времена године било скоро као забава, прање у пробушеним рупама леда зими је био довољно суров изазов.

Брига о деци.

У многодетним породицама „чување“млађе деце од стране старијих је било сурова потребност, јер су родитељи много и тешко радили у пољу. Због тога се девојчица често могла видети поред колевке, која се качила на круг на централном делу плафона („матице“). Старија сестра, седећи на клупи, стављала је ногу у петљу и љуљала колевку, а сама се бавила ручним радом.

Осим љуљања бебе, у десетој  години млада дадиља је могла сама да му мења пелене, направи кашу од поквашеног хлеба, да га нахрани са флашицом. И наравно да умири уплакану бебу, забави га песмама, „дечијим песмицама“ и причама. Уколико је било потребе, онда су девојчицу од 10-12 година могли да дају у „дадиље“. Током лета она би зарађивала од три до пет рубаља -износ не тако мали за дете. Понекад би, према договору са родитељима, дадиљу плаћали производима: брашном, кромпиром, јабукама, другим поврћем и воћем, тканином.

devojcica2

 Алексеј Венецианов „ Први кораци“(почетак 1830-их)

Ткање.

Веома важан елеменат сеоске културе. Јер су сву тканину за одећу, пешкире, стољњаке и друге предмете покућства сељаци сами правили, због тога су је и називали кућна израда. Упочетку су девојку учили да намотава нити на вретено (брезове цевчице), затим да набија лан, и преде из њега кудељу (нити). У јужним губернијама још су и чесале вуну. Обично би се свим тим бавиле током дуге зиме у великом „женском“ друштву.

Већ у 5-7 година девојчица би стицала основне навике, и отац би јој правио личну преслицу или вретено- мање него код одраслих. Узгред, сматрало се да је имати сопствени инструмент веома важна ствар. Своја преслица се није смела давати другарицама јер ће је „поломити“, и није се могла користити туђа преслица, јер „добар мајстор ради само са својим инструментом“. Затим би девојку обучавали да ради на ткачком разбоју, и у својих 10 година многе су могле да саме изаткају појас или украсни пешкир. Први „hand-made“ су обавезно остављали малој мајсторици, а на следећем етапу она је почињала да спрема свој мираз.

Осим набројаног, десетогодишња девојчица је помагала одраслима у пољу: везала је снопове, сакупљала клипове кукуруза, вршила сено. Још је радила и у башти, магла је да напаса краву, козе, гуске, патке; чистила је балегу и животиње. Уопште, младалачка криза је пролетала неприметно, јер одрасла девојчица просто за то није имала времена. Зато је вредна помоћница увек добијала подршку и похвалу од старијих, који су живели по принципу: „Рођена ћерка није она која бежи што даље од посла, већ она која се може видети у сваком послу“.

devojcica3

Алексеј Венецианов „Сеоска деца у пољу“(1810-е)

Ипак, не треба мислити да су сеоска деца на Руси била потпуно лишена обичних дечијих радости. Млађе девојчице су се играле “ћерки-мајки“ крпеним луткама, саме су плеле за њих косе, шиле одећу и смишљале наките. Узгред, сматрало се, да уколико се девојчица зането игра са луткама, онда ће она бити одлична домаћица и мајка. Старије девојчице су се окупљале на поселима, где су причале, певале, везле, кројиле и шиле. Сву децу - од малих до великих - су често слали у шуму да беру јагоде, печурке, траве, суве гране, или на реку - да пецају рибу. И то је такође била весела забава, која их је, у исто време, навикавала на обавезе одраслих.

О писцу: Светлана Голицина завршила је Педагошки универзитет у име А.И. Херцена у Петрограду. Жена и мајка. Искрено сматра да не постоји туђа несрећа и зато ради са децом и адолесцентима које сматрају ''тешкима''. Драги родитељи, децу просто треба волети и тада ће све бити добро! 

Превод: Душка Здравковић, Православна породица, септембар 2016.

Извор: https://deti.mail.ru/teenager/sto-let-nazad-na-rusi-chto-dolzhny-byli-umet-10-le/