molitvoslovm

Пример за углед: Многодетна породица Адамовић

Објављено 07 јул 2016

adamoviciРАДМИЛА ГРУЈИЋ

ВИШЕДЕТНЕ ХРИШЋАНСКЕ ПОРОДИЦЕ – ПОРОДИЦА АДАМОВИЋ

У Eпархији бачкој, у Суботици, упознали смо младе људе, високообразоване, православно побожне, способне, одговорне, многодетне. У сваком погледу за похвалу. „Мало је таквих“ – поручује нам о. Августин из манастира Студеница, који их добро познаје. На основу његове препоруке, која је стигла у редакцију Православног мисионара, направили смо овај текст. А из Цркве Св. Вазнесења Господњег у Суботици, од њиховог парохијског свештеника, проте Драгана Стокина, такође стижу само похвале.

 

 

 

 

 

„МАЛО ЈЕ ТАКВИХ“ – ПОРУЧУЈЕ НАМ 0. АВГУСТИН ИЗ МАНАСТИРА СТУДЕНИЦА

Срђан (34) и Милијана (34) Адамовић, обоје стоматолози, имају седморо деце (данас осморо) : Димитрија (10), Јовану (9), Лазара(8), Aну(6), Недељка(5), Николу(3) и Ђурђију (6 месеци). Срђан каже да им је промисао Божија била путовођа. Намеравао је да студира у Новом Саду, а уписао се у Београду на Стоматолошки факултет, где се већ на првој години упознао са Милијаном, и њихова другарска љубав је на петој години добила другачију, вишу димензију, када су се и венчали. Он је дипломирао у року, а она годину дана касније, и дан након завршетка, родила је Лазара, њихово треће дете. Срђан је рођен у Суботици и има једног брата, а Милијана (Јањић, девојачко) је рођена у Бачкој Паланци и има две сестре. Били су добар пример својим родитељима да се и они венчају у цркви. Крсна слава им је Св. Алимпије Столпник.

Милијана је била наш ревноснији саговорник: – Срећни смо што се нисмо селили. Живимо у центру града у трособном стану од 75 квадрата, на осмом спрату. То је стан Срђанових родитеља. Кратко су живели са нама, а онда су се одселили у кућу на Палићу. Нашим малишанима, који још не иду у школу, много значи кад оду код њих да се истрче по дворишту, а и сви често викендом одемо код баке на ручак и на „бакине колаче“. И код нас се развила жеља да живимо на селу. Али, како нам је до сада бивало све по Божијој милости, волели бисмо да и то буде тако. Учимо се трпљењу и смирењу, за шта је стан на осмом спрату у центру града одлично место. Срђан ради седам година. До пре годину дана био је у државној служби, а онда смо одлучили да пређе у приватну праксу, јер то пуно значи и мени и деци, а њему омогућава да се посвети сваком пацијенту. Нажалост, у Србији не постоји материјална помоћ након четвртог детета. Живимо само од Срђанове зараде и то је довољно да платимо све комуналне дажбине, да купимо основно што је деци потребно, а кад год је постојала потреба да се реши неки већи финансијски проблем и новца је притицало таман толико. Дао је Бог и добре људе, наше пријатеље, кумове, који су нам помогли, кад год је било потребно, на чему смо им неизмерно захвални. У нашој приватној ординацији први пацијенти су били нама драги људи из Цркве. Мада по природи врло благ, Срђан је од њих добио надимак „мучитељ хришћана“, јер ономе на зубарској столици често изгледа тако. Али, то му не смета да има пуне руке посла. У почетку сам му, кад су то прилике дозвољавале, помагала по неколико сати, али кад сам након три месеца добила критику од Недељка (нашег петог детета) да од када ја радим он више нема ни тату ни маму, то ми је био јасан знак где ми је место. Никакав професионални успех не може да се мери са њиховом радошћу кад их испраћам у школу, дочекујем, слушам све проблеме, играмо се и певамо. Бити мајка је за жену највећи дар од Бога. Увек је то била огромна одговорност, а данас поготово, кад се породица уништава на све начине.

adamovici1

О. Јован са најмлађим Адамовићем

    Како други људи гледају на Вашу многодетну мисију?

    – Врло различито. Старији људи су углавном одушевљени и изненађени да данас ико још рађа више од двоје. Они, средњих година не крију, ни у речима ни на лицима, шок кад нас виде заједно, често питају да ли су сва деца наша или је то приватни вртић, а људи наших година мисле да смо у секти или да нас нека организација финансира. Наравно да тако не мисле они који нас знају. Они не крију одушевљење, питају нас како издржавамо, чак од нас траже савете. За многодетну мисију потребно је имати љубави, храбрости, а данас више него икад, имати вере у Бога да је Он тај који неће дозволити да пропадну они које је Сам створио. Зато каже у Светом Писму: Иштите најпре царство Небеско, а остало ће вам се придодати. И заиста је тако. Зар Он, који брине о птицама, о трави и цвећу, неће још већма бринути о нама?! Људи који не желе да имају више деце најчешће то одлучују из свог егоцентризма, бриге о материјалном, и зато никад не нађу срећу. Још као студенти, осетили смо шта значи све предати у руке Божије. Од студентског новца, што би нам послали родитељи, али трудећи се да испуњавамо савете нашег духовног оца, живели смо као подстанари, рађали децу и полагали испите. Дешавало се да останемо без новца, онда дође неко у бабине и остави таман толико да премостимо беспарицу. Касније, у Суботици, добили смо и четврто дете и примали нешто дечијег додатка, и опет нисмо бринули како ћемо. Кад је било најмање изгледа за стално запослење, опет милошћу Божијом и молитвама нашег духовника, муж је добио посао. А кад смо „узели ствар у своје руке“, осетили смо муку данашње потрошачке, безбожничке цивилизације: имаш све више, и све ти још фали, увек ти је мало, па кад преовладају такве мисли, почнеш Бога све ређе да се сећаш, и ако се брзо не дозовеш памети и ако не стражиш над својом душом благодат се удаљи и ти тада заиста видиш да је живот без Бога бесмислен.

    Ко је утицао на вас да се вратите вери?

    – На мом путу до вере највећи значај имала је моја драга мајка. Њени родитељи нису славили славу, али нису дозвољавали да се хули на Бога. Њена је била жеља да се све три крстимо заједно са њом, и крштење је обављено у кући. Имала сам 15 година.

Отац је крштен као дете. Моја мајка је рано оболела од мултипле склерозе, али захваљујући вери у Бога она је и данас на својим ногама и пресрећна што може да се радује унуцима. Оно што никад нећу заборавити то је њена молитва Оче наш, коју је увек изговарала кад нас је увече испраћала на починак. Све што ме је касније молила, док сам била на студијама: да идем у цркву, да почнем да постим, да посећујем манастир у Раковици, трудила сам се да испуним и, благодарећи том послушању према мајци, ја сам у православном браку, средња сестра служи Богу обављајући позив бабице, а најмлађа је монахиња Гликерија у манастиру Ћириловац.

 

НЕМА ТЕ КЊИГЕ НИ НАУКЕ КОЈА БИ ОТКРИЛА И ПРОНИКЛА У ТАЈНЕ ВАСПИТАЊА ДЕЦЕ. НАЈВАЖНИЈА ЈЕ МОЛИТВА РОДИТЕЉА ЗА ДЕЦУ; А НАМА, МАЈКАМА, И ДА НЕ ПРОЧИТАМО НИКАКВУ ЛИТЕРАТУРУ; ПРЕСВЕТА ВЛАДИЧИЦА ОТКРИВА КАКО ДА ПОСТУПАМО У ВАСПИТАЊУ, КАД ГОД ЈОЈ ИСКРЕНО У МОЛИТВИ ЗАВАПИМО

 

    Срђан: – Моја породица није била ни побожна ни црквена, али су ми родитељи учени моралу, у ком су се неговале јеванђелске врлине: доброта, милосрђе, гостољубље и патријархалност. Из такве позиције пут до Бога био ми је трновит, јер сам се суочавао са свакодневицом која је неговала сасвим другачије и наопаке вредности. Често сам од друтова трпео исмевање, ударце, био искључиван из друштва. Питање које ме је често одводило у самоћу било је: „Зашто баш мени све ово мора да се догађа?“ Моменат који је мој живот почео да окреће према Цркви био је у средњој школи када смо на часовима историје учили о Немањићима, о њиховим врлинама, одговорном животу према држави и свом народу, о ктиторству. Касније, на студијама у Београду, некрштен, одлазио сам у Храм Св. Саве да бих упалио свећу пред испит. Пресудну улогу на моје крштење и црквеност имали су моје колеге, а сада кумови, Александар Чивовић и Борислав Новаков. Најпре сам, уз Александра, почео да постим, а онда су ме 2002. у последњој седмици Великог поста, из Врњачке Бање са „медицинијаде“ одвели у Студеницу, где нас је дочекао о. Тимотеј, тадашњи игуман, који је рекао да морам да останем да се крстим, што сам радо прихватио. Ту сам крштен у својој 23. години. Још на студијама, са Милијаном сам редовно одлазио на предавања на Бановом Брду, која је организовао старешина цркве Св. Трифуна на Топчидерском гробљу, о. Дејан Дејановић, која се и данас одржавају на Вождовцу. Тада је гостовао монах, а сада Архимандрит Јован (Јеленков), који је на нас оставио тако снажан утисак да је Милијана пожелела да га упознамо. Растужила се јер је он са Косова и Метохије и помислила да га више нећемо видети. Али, драги Бог види сваку жељу и најтајнију мисао, те ми већ за десет дана дођосмо у манастир посвећен Усековању главе Св. Јована Крститеља у Сочаници, код Лепосавића. Тамо смо са њим разговарали и од њега добили благослов да се венчамо. Након припреме у Божићном посту, 2003. он нас је венчао у том манастиру. Тако од Бога тада добисмо предивног и брижног духовног оца Јована (Јеленкова).

adamovici3

Адамовићи са духовником, о. Јованом Јеленковим

    Колико Вам је професија помогла на путу до праве вере? Могу ли заједно медицина и хришћанска вера?

    Срђан: – Нашу струку доживљавам као Божији талант, као хумани посао ради помоћи људима, а не ради личне зараде. Ту је вера на делу: Љуби ближњег свог као самог себе. Зато ми најтеже пада кад наплаћујем, а свестан сам да морам због своје породице и због знатних државних дажбина.

    Да ли Ви себе сматрате правом хришћанском породицом? Шта је најважније у хришћанском животу?

    Милијана: – Православни јесмо, али да ли смо права хришћанска породица то није на нама да кажемо, но свакако да томе тежимо. Наш о.Јован нам је још давно говорио да што пре схватимо да је живот на земљи стална духовна борба са силама поднебесја, биће нам лакше да се носимо и боримо са разним свакодневним провокацијама, које нам смешта непријатељ људског рода. Трудимо се да стално испитујемо наше поступке, речи, дела, како би се исправљали, а ко тражи и куца њему се врата и отварају. Исповедамо се код нашег проте Драгана, који има десеторо деце и дупли брачни стаж, и који нам је увек, драгоценим саветима и конкретним примерима из сопственог искуства, помагао да што безболније прођемо кроз искушења која су нас сналазила. Обоје сматрамо да је љубав најбитнија у браку. Кад се супружници воле безрезервно и безусловно, онда дају једно другом максимум свог бића не размишљајући о личним интересима. Где је љубав, ту је разумевање, праштање, међусобно помагање, у обавезама нема мушких и женских послова, трпљење. Ту се на делу остварује оно што се чита у чину црквеног венчања: жена жели да буде послушна мужу а муж се брине и труди око своје жене. И тада је сасвим природно да као плод такве љубави буде рођено више деце. За такве супружнике деца су дар од Бога, а не терет, а они се, како одмичу године брака, све више воле.

    Може ли домаћа црква без молитвене заједнице, да би Христос увек био посреди вас. Држите се поуке Старца Пајсија Светогорца: „Супружници морају имати истог духовника… Да би две кладице потпуно личиле једна на другу, морају се истесати на истом стругу“. Да ли сте читали његове поуке, као и Старца Порфирија Кавсокаливита, који је недавно прибројан Диптиху Светих?

    – Веома смо се обрадовали што је Старац Порфирије прибројан Светима, јер смо читали његове поуке, а посебно од Старца Пајсија смо пуно читали. Молитва и послушање су основа и монашке и брачне заједнице. Трудимо се да и ујутро и увече заблагодаримо Господу, нарочито деца, јер сад и сами активно учествују. Старији умеју да читају, а млађи знају по једну малу молитву напамет, па једва чекају да дође њихов ред. Једино имамо мало потешкоћа око тога ко ће упалити кадионицу и окадити кућу. Кадионица је попут свештеничке, али дечија, најдражи поклон који им је тата донео из Свете Земље. Сви постимо све постове, деца на уљу и риби. Могу одговорно да тврдим да су дани поста време кад се наша деца најздравије и најумереније хране, јер су сви мали сладокусци. Имали смо и оваквих ситуација: Дођу из вртића и питамо их шта је било за ручак (ретко буде посни оброк), а наш највећи сладокусац каже: „Све посно, као дукат – гулаш са месом. Извадио сам месо и појео чорбу“. А наш првенац је ишао у другу крајност: није хтео да једе ни супу од поврћа док не испита куварице да ли су резанци без јаја. За нас су значајни дани дечији имендани, у част Светога и његовог молитвеног покровитељства, а прослава рођендана је мода овога света, нарочито по играоницама.

    Да ли су о вама писале новине или сте гостовали на Радију и Телевизији?

    – Једне године за Божић Срђан је гостовао на Радију Славословље Српске Православне Црквене општине суботичке, причајући како наша породица прославља празник Рођења Христовог. Било је најава да ће нас пријавити за ТВ емисију „Време је за бебе“, а било је и понуда за интервјуе у неким дневним новинама, но препорука оца Августина за Православни мисионар нас је посебно обрадовала.

    Патријарх Павле каже: „Будимо људи“. Ко може остварити идеал „доброг“ човека? Има добрих људи и ван Цркве и у Цркви, али је значајна разлика у њиховој „доброти“. Да ли ту разлику осећате на себи и како?

    Срђан: – Само хришћанин може остварити тај идеал, јер је њему ауторитет Бог, а неверујућем је ауторитет људски морал, који се у многоме коси са хришћанским моралом. И сами смо прошли кроз то искуство: похвале те – погордиш се, казне те – гневиш се, и то је исправно по људском моралу. Човек не може бити добар сам по себи, а кад верује у Бога, онда му Бог и у свему помаже и открива тајне које су неверујућем сакривене.

    Да ли је васпитање деце посебна наука? Је ли данас теже отхранити и васпитати децу него што је било раније?

    – Срђан ради по цео дан, а ја се борим са седам малишана. Хвала Богу, слатка је то борба, али је целодневна. Нема те књиге ни науке која би открила и проникла у тајне васпитања деце. Најважнија је молитва родитеља за децу, а остало је оно што си их научио док су мали, док се још могу савијати и обликовати. Нама, мајкама, и да не прочитамо никакву литературу, Пресвета Владичица открива како да поступамо у васпитању, кад год јој искрено у молитви завапимо. Једном ми је монахиња Ј. рекла: „Твоје је да се молиш, и у молитви да будеш истрајна, и по цену да ти деца страдају, ти трпи и моли се да им све буде на корист и спасење душе“. Тад сам се помало плашила тих речи, а како време одмиче и деца расту, а у корак са тим расту и проблеми и бриге, све сам више свесна смисла и истинитости тих речи. Уосталом, читајући Житија и Пролог, видимо да је и онда и сада једнако тешко било подизати децу, увек су времена била тешка, и онда су децу на очиглед мајки и очева убијали, мучили, живе спаљивали, разапињали, а данас деца умиру од разних тешких болести, неретко се годинама муче, и што би наш о. Јован рекао: „И кад те живог секу, кад имаш вере у живот вечни, знаћеш да је то тренутно“. За васпитање је потребно пуно стрпљења, разумевања, и пре свега, пуно љубави, јер кад деца осете неизмерну родитељску љубав, онда и повремене казне и оштар тон имају смисао и оправдање. И кад мајка, понекад, у физичкој или духовној немоћи, пусти сузу, њих то дубоко дотакне јер су свесни, о томе им пуно причамо, да ми као родитељи имамо велику одговорност пред Богом, да су они Божији дар и да је јако битно чему ћемо их научити, какве им смернице дати, да би одрасли у добре и честите људе. Стално им напомињемо да треба да буду добар пример другој деци, а они се слажу и кажу да ће тако још неко од њихових другара заволети Бога и почети да долази у цркву.

adamovici4

Мали Адамовићи

   Да ли су сва деца здрава? Које школе уче? Како уче? Иду ли на веронауку? У чему су посебно талентовани? Колико читају?

    – Здрава су, хвала Богу. Једино је Јована, петог дана по рођењу, добила епилептичне нападе. Лечена је у суботичкој болници две недеље, а онда пребачена у Београд на „Институт за мајку и дете“, где је болест ублажена. По савету нашег духовника Јована, одмах смо је крстили и однели у Сопоћане и ту је исцељена над моштима Св. Козме и Дамјана молитвом о. Макарија. Кад смо је потом однели на лекарски преглед, лекари су констатовали да нема ни трага од болести. И заиста се никад више то није поновило. Три ђака су у ОШ „Иван Горан Ковачић“ у 4,3. и 2. разреду. Музички су талентовани и желе у музичку школу. Иду на веронауку и учествују на свим црквеним и школским приредбама за Божић, Светог Саву, Васкрс. Ова је настава данас српској деци и омладини више него потребна, јер не знају ко су им преци, где су им корени, за Косово и Метохију су „чули“, често не знају ни крсни знак исправно да начине. Наша деца имају заиста добре вероучитеље. Дешава се да деца са грађанског васпитања, па чак и римокатоличке веронауке, пређу на часове православне веронауке. Њихова највећа радост је одлазак на Литургију недељом, и молим Бога да тако заувек остане. Дечаци помажу у олтару, а девојчице воле да обуку своје хаљине за цркву и да у првом реду учествују у одговарању на Литургији. Једно време је дечији хор појао суботом, па отуд и љубав према црквеном појању. Водила га је Исидора Стокин, најстарија ћерка нашег проте Драгана, која је својим ентузијазмом, ведрином и љубављу вршила и мисију вероучитеља. Њен топао однос са децом имао је за резултат прегршт дечијих осмеха, главица пуних информација о нашој историји, о нашој вери. Сви воле да певају, а и ми са њима, тако да по цео дан неко пева песме са хорских проба или из песмарица или са Литургије. Лазар каже да би волео да буде свештеник, јер често помаже у олтару. Немамо телевизор па им ја пуштам на лаптопу изабране филмове. Мислили смо да ће то за децу бити проблем, али, на нашу радост, њима је најважнија игра и немају жељу за њим. Јако воле филм „Косовски бој“, монтирају на све столице кајасе, као на коње, ставе зимске капе, уместо шлемова, варјаче у руке па у бој. Остала занимација су лего коцке, гумене животиње, пазле и две лутке-бебе, као и судићи за кување. Воле приче и песме из Светосавског звонца.

 

НАШУ СТРУКУ ДОЖИВЉАВАМ КАО БОЖИЈИ ТАЛАНТ, КАО ХУМАНИ ПОСАО РАДИ ПОМОЋИ ЉУДИМА, А НЕ РАДИ ЛИЧНЕ ЗАРАДЕ.ТУ ЈЕ ВЕРА НА ДЕЛУ: ЉУБИ БЛИЖЊЕГ СВОГ КАО САМОГ СЕБЕ. ЗАТО МИ НАЈТЕЖЕ ПАДА КАД НАПЛАЋУЈЕМ, А СВЕСТАН САМ ДА МОРАМ ЗБОГ СВОЈЕ ПОРОДИЦЕ И ЗБОГ ЗНАТНИХ ДРЖАВНИХ ДАЖБИНА

 

    Да ли за Вашу породицу постоје летовања и зимовања и како то остварујете? Посебно, поклоничка путовања?

    -Шта рећи о зимовањима и летовањима? Кад падне снег, треба нам око 45 минута да се сви обучемо, а онда имамо пар феноменалних локација које је открио наш драги брат у Христу, Мирко, на које се упутимо нас неколико породица. Он нас је снабдео и најразличитијим справама за санкање да бисмо уживали у зимским радостима. Деци не смета санкање ни на минус десет степени. Лето проводимо код мојих родитеља у Бачкој Паланци, а Срђан долази викендом. Опет деца уживају. Ту је Дунав и купање, пецање… Баба, деда и тетка им угађају. Нарочито се радују кад идемо у манастире: Црну Реку, Студеницу, Бођане. Хвала Господу и Пресветој Богородици те мој Срђан виде Свету Земљу и Свету Гору, и то захваљујући милости Божијој и добром срцу наших пријатеља, који су му новчано помогли. Срђан: – Недавно сам био на Светој Гори и чуо сам да су у манастиру Григоријат двојица мојих колега: јеромонах Димитрије, Грк, лекар и зубар, и искушеник Лаврентије, Румун, зубар, који добро говори српски. Било ми је веома драго, иако их нисам лично упознао.

adamovici

 Да ли је сваки порођај био исти? Је ли било страха од порођаја? Какав став, као лекари, имате о вантелесној оплодњи? Православна Црква још није дала свој званични став, а Римокатоличка је изричито против.

    -Стварно сам Богу захвална што ми је једна сестра бабица, друга монахиња а муж зубар. Сви моји порођаји су били готово исти, природни, чак лаки. Увек ме је порађала сестра уз присуство др Мирјане Жупански, побожне докторке и дивне жене. Било је помало и страха од сваког наредног порођаја, јер знам да нешто може да се искомпликује, али, хвала Богу, није. Срђан: – Према вантелесној оплодњи немамо јасан став, али не прихватамо чињеницу да се већ унапред неки ембриони жртвују.

    Руска пословица каже: Кад је у породици слога, не треба и богатство. Слога је највеће богатство, а ослобађа и од егзистенцијалног страха, нарочито када се у свему уздате у Бога. Имате ли Вашу поруку охрабрења породицама које избегавају многодетство?

    Милијана: – Да, слога је мир са Богом и људима, а то је право богатство које одгони страх. Можда ова наша прича охрабри многе младе људе. Сви са којима се дружимо имају многодетне породице или би то волели. Прота Драган (десеторо), кум Миленко (петоро), кум Игор (четворо), Медићи (петоро), Јовановићи (четворо), Ђачићи (четворо), Савићи (троје)…

    Ваши незаборавни породични догађаји или анегдоте?

    – Наш најдражи догађај је седмодневни боравак претпрошлог лета на Старој планини, у родном селу нашег духовника Јована. Село се налази на самој граници са Бугарском, у њему живи свега десетак становника. Прави је лек за душу: мир, тишина, цвркут птица, дивна природа, далеко од градске вреве. Били смо одушевљени, и ми и деца, и тада смо схватили да бисмо волели да живимо на селу. Кад питамо децу где би волели да оду или да живе, сви углас кажу – Петарлаш, Стара планина. Жеља им је да имају сибирске хаскије (пси за рад), овце, и, ако је могуће, да им је живот сличан као оној деци у филму „Вук самотњак“.

    Кад смо, за растанак, замолили децу да нам отпевају неку од песама које певају у цркви, једва су дочекали. Звонким и умилним гласићима отпевали су песму о Св. Врачима, Козми и Дамјану. Поред крсне славе, Адамовићи их посебно поштују, јер су им у тешким ситуацијама били брзи помоћници. Нарочито им се Милијана молила за време студија због болести њене мајке и пред полагање испита. Било је право задовољство слушати их. Веома талентована деца.

Извор: Часопис ''ПРАВОСЛАВНИ МИСИОНАР'' ЈАНУАР/ФЕБРУАР 2014

Овде се објављује са благословом Главног уредника.