molitvoslovm

Искупљење греха - абортуса

Објављено 09 март 2019

odbacenadecaОЛГА

ИСКУПЉЕЊЕ ГРЕХА

Младост – то дивно време, када се заљубљујемо, слушамо заносне речи упућене нама, играмо, певамо, проводимо се до свитања и ни о чему не размишљамо... “Најбитнија сам ЈА, Моја осећања, да МЕНИ буде добро!“- тако размишљају многи од нас, док смо млади, а живот је прелеп и диван...

Напунила сам свега двадесет две године. Али, ја сам већ завршила факултет, имала стан и уопште нисам била наивна девојчица. Близу посла се налазила црква. Често сам желела да уђем у њу, али се нисам одлучивала. Највероватније због тога што просто нисам знала како да се понашам, шта да радим, а да питам нисам имала кога.

Али зато сам се у ресторанима са пријатељима осећала врло удобно, шта више моја спољашњост је привлачила младиће, и није ми представљало никакав проблем да будем „заводљива и привлачна“. Момак ме је носио на рукама, а јарко лето нас је обоје  заносило. Али... лето се завршило и ја сам се осетила лоше.

Трудноћа ме је запањила. Мог пријатеља такође. Не сећам се да је он инсистирао на абортусу, напротив, хтео је да ме ожени, али некако без посебне радости. И ја сам одједном остала сама, сама са собом, чак нисам могла никоме ништа да кажем.

Да родим? Али то је значило да ћу изгубити посао! И знала сам још да ће БИТИ ТЕШКО. „Добра“ другарица ми је посаветовала да тајно урадим абортус (у то време је то званично било јако тешко). И ја сам ПРОСТО пошла и ПРОСТО САМ УБИЛА своје дете.

Драги  ме је чекао у ходнику. Чини ми се да нисам ни схватала шта се догодило. А после три дана сам доспела у болницу и провела тамо месец дана. Имала сам времена да размислим...

Уосталом, ја о томе размишљам већ тридесет година! Размишљам о томе да нисам само убила своје дете, већ и унуке и праунуке... Питам се: „Господе, зашто сам то урадила?!“, али и сама знам одговор: хтела сам да живим за себе, хтела сам слободу и безбрижност. Егоизам, самољубље, распуштеност, неодговорност...

Бол у души и стид ме не остављају ни сада. Гледам на своје двоје деце и помишљам да би моје најстарије дете сада имало већ тридесет година. Какво би било: дечак - јак, добар, снажан мушкарац, девојчица - нежна, лепа, предана жена? Како и чиме се може искупити тако страшан грех?!

odbacenadeca

Пре неких петнаестак година, после исповести сам одлучила: ако је Господ хтео да имам троје деце, значи треба да их буде троје. Често ми се дешавало да посећујем дечије домове због посла, али временом сам почела да у њих одлазим сама, просто да бих помогла са проблемима у којима сам била компетентна. Једном сам угледала дечака од око осам година, који је лепо рецитовао стихове и играо.

Разговарала сам са њим. И... тако сам пожелела да постанем његова мама!  Мисао о усвојеном детету ме је просто измучила, да сам одлучила да о тој теми поразговарам са децом и мужем. Рођени су ме разумели. Тада сам позвала дечији дом и замолила да посетим дечака.

Његово презиме нисам запамтила, знала сам да се зове Коста и колико отприлике има година. Рекли су ми да му је управо тог дана рођендан. Брзо сам накуповала поклоне, слаткише и пошла. Примила ме је васпитачица и повела у собу. Тамо су се јурила, гурала, вриштала деца - око седморо-осморо њих. Поред стола је стајао дечак.

“Ево га“ - рекла је васпитачица, али погледавши га, схватила сам да је то друго дете!

Он се такође звао Коста. Стајао је мирно, разликујући се од свих и изгледом и погледом, и гледао ме је право у душу. „То није тај“ - промумлала сам. Пришла сам, честитала слављенику рођендан, поделила  поклоне, деца су се залепила за торте и бомбоне. А Коста се није ни мрднуо. Он је ћутке зурио у мене. Изашла сам, полако пошла по ходнику, зауставила се и наслонила на зид.

Одједном је неки дечко дотрчао и упитао: „Како се зовете? А зар не желите да попричате са Костом? Хоћете да га позовем?“ „Позови“- одговорила сам, и остала да стојим у ходнику. Коста је изашао, неко време смо стајали и ћутећи посматрали једно друго. „Хвала вам за поклоне и честитке“- декао је дечак - још увек ми нико није долазио на рођендан. Чак ни не знам како се он заиста слави “.

Вероватно је „заиста“ значило за њега - са родитељима, гостима, тортом, свећицама и поклонима, о којима је маштао. „Хоћеш да дођеш код нас за распуст?“ - питала сам и... требало је видети његову радост!

Зимски распуст је Коста провео у нашој породици, спријатељио се  са децом. Када смо га вратили у дом за децу, обећали смо да ћемо га узети за викенд. После два дана је сам дошао...

Прошло је пет година од тада. Добила сам треће дете - сина. Управо тако, пошла сам да узмем једног дечака, а Господ ми је подарио другог: доброг, вредног, упорног. Сада има све „четворке“ и „петице“ у школи, бави се спортом, црта, свира гитару, машта да упише факултет.

Наравно, не могу да кажем да је све ишло глатко. Сам Коста је толико желео да живи у кући, да има своју породицу, да се трудио из све снаге! Увек ме слуша без поговора. Моја деца су старија и помажу му у учењу, воде га са собом на концерте, у спортску салу, на сноуборд, на базен. Помогли су му да научи да ради на компјутеру, да научи енглески.

Летос смо сви породично зидали викендицу. А када се појавио код нас, имао је 10 година, и није умео чак ни да скува чај! Губио је новац, заборављао свеске и оловке, није желео да се тушира сваки дан и говорио је да „је просто немогуће“ да буде врло добар у школи. Прао је само свој тањир, распремао је само свој кревет и могао је да пође у школу у томе у чему је био код куће.

Једном је Коста видео на телевизору девојчицу коју је мајка оставила зато што се родила као инвалид. Њу су узели усвојитељи, захваљујући њима почела је да се бави спортом, освојила је златну медаљу на параолимпијским играма и добила огромну суму новца. Одмах се ту појавила њена рођена мајка и остали рођаци. Коста је то посматрао као скамењен а онда са гађењем рекао:

- ''Мама, како су они подли, њима је само потребан новац, а не девојчица, гадови!''

- ''Коста, треба да их сажаљевамо, они су несрећни људи, замисли како они живе - у тами, злоби, похлепи... Њихове душе су јадне!'' - покушала сам да објасним.

- ''Али они се нису сажалили на своју ћерку! Добро је што су је усвојили. Код нас у дому скоро нико не узима старије од девет година. Само малу...'', тужно је рекао.

Затим се замислио и упитао:

- ''А зашто мајке остављају своју децу? Зар им није жао?''

- ''Различите су околности, многи пију, неко нема могућности да издржава децу, неко одлази у затвор...''

- ''А мене су оставили у песку за децу. Имао сам три године... Сећам се да је пао мрак, плакао сам, а затим су ме узеле чике и одвеле у дечији дом. То је било то... Увек сам знао да ћеш ме наћи, замишљао сам те...''

И поћутавши додао је:

- ''А могу ли са тобом да живим цео живот?''

- ''А ти не намераваш да се жениш?! Па ја хоћу да будем бака твојој деци.''

- ''А, да...тако је! Али ипак ћу бити са тобом!'' - инсистирао је Коста.

Загрлила сам га, пољубила и умирила:

- ''Па са мном, са мном, шта ћеш ти без мене!''

- ''Саградићемо кућу и сви ћемо заједно живети, може тако?''

Из друге собе се зачуо глас мог старијег сина:

- ''Са нашом мамицом се све може! А чији је ред да распрема? Мој је да перем судове!''

Сви су се разгаламили, развикали, пустили музику и почели да се занимају својим пословима. Муж ме је погледао и рекао: „Добро је што смо узели Косту, а можда да узмемо и девојчицу? А?“

Олга

Извор: Москва Трећи Рим

Превод: Душка Здравковић, Православна породица, март 2016.