Aбортус - надгробни споменик србског народа

Објављено 12 фебруар 2014

baner, abortus ili SrbijaАРХИМАНДРИТ РАФАИЛ КАРЕЛИН

КЛЕТВА СРПСКОГ ПАТРИЈАРХА

Многи говоре да ће економски проблеми пред породицу поставити задатке који ће се показати тешко решивима. Има у томе и део истине, али само део. За позивање на то да народ изумире због сиромаштва не постоје чињенични докази кроз историју. Напротив, можемо извести потпуно другачије примере из нашег доба.

 

Албанци који су се населили на територију која је кроз историју била део Србије, налазили су се у тежим економским приликама од Срба, посебно емигранти који су бежали из Албаније у време комунистичког терора 50-60 година прошлог века. И шта се догодило? Без обзира на сиромаштво, породице Албанаца су биле много бројније од српских. Тако су дошљаци постепено почели да потискују староседеоце. Резултат тога је то што је Србија изгубила Косово, један од својих најважнијих духовних центара с којим је повезана цела историја земље. Треба рећи да је српски патријарх Павле показао духовну и грађанску храброст и анатемисао, то јест проклео и од Цркве одлучио оне докторе који врше абортусе и све оне који пропагирају абортус.

,,Картлис Цховреба“ (буквално ,,Живот Грузије“- зборник грузинских летописа) говори о страшним временима када је пред Грузијом био избор: или да се одрекне хришћанства, своје етничке културе и језика, или пак да се нађе пред реалном претњом уништења. За време освајачких похода Тамерлана и Шаха Абаза, целе области Грузије су опустошене, градови порушени, усеви спаљени, воћњаци и виногради исечени и мноштво људи побијено и заробљено. Зар је тада материјални положај људи био бољи него ли данас? Но Грузија је преживела и ко зна колико пута се обнављала, као Феникс из пепела. Шах Абаз је кренуо у поход усред зиме да би људе оставио без хране тако да своју глад не би могли да утоле травама и шумским плодовима. И поред тога, било би страшно чути од предака који су се у то време скривали по шумама и градовима, да се било ко усудио да женама саветује да убијају своју децу у утроби и тако ослободе породицу сувишних уста. Мислимо да би таквог ,,саветника“ на месту убили као бесно псето. Ех, шта су све претрпели ти људи лишени свега, па ипак се нигде не помиње случај да је неко одлучио да своју судбину олакша убијањем сопствене деце.

Предање је сачувало једну епизоду из живота народа. За време цара Ираклија Лезгинци су извршили напад на Кахетију, на Алаверди и на оближња села. Радници рудника сребра су се сакрили у тајним одајама алаверске саборне цркве. У то доба су занатлије били веома цењени људи па су Лезгинци све одреда претраживали како би их заробили, али нису успели никога да пронађу. Изненада је једно дојенче почело да плаче на мајчиним рукама. Пошто никако није могла да га умири, рекла је: ,,Нека моје дете умре. Не желим да због њега будете сви заробљени и да постанете робови!'' Но онда је један изузетно поштован старац, којега су сви гледали као оца, рекао: ,,Не, то се не сме догодити! Крв детета као проклетство пада на нас и на наше потомке. Боље је да сви паднемо у руке разбојника, него ли да се упрљамо тако страшним и срамним злочином!'' Лезгинци су чули дечији плач, пронашли те људе и одвели их у ропство.

За време Тамерлана је скоро половина житеља равничарског дела источне Грузије била побијена. Тамерлан је имао обичај да поред градова које поруши и спали подигне брег од људских глава.

Такве приче изазивају код нас осећај ужаса и згражавања. Чини нам се да таква злодела може чинити само демон у човечијем обличју. Но, ако би се сакупиле главе деце коју су побиле њихове мајке, добили би смо не брежуљке, већ целе планине.

Зар ће заиста тела деце коју су убили њихови родитељи постати надгробни споменик наше земље?

На Страшном суду ћемо одговарати пред Богом, али одговараћемо и пред својим прецима, онима који су својим грудима штитили народ и земљу. Шта ћемо им одговорити? Зар да смо убијали домовину коју су они за нас сачували? Шта ћемо рећи онима који су за време највећих невоља чували живот своје деце као највећу драгоценост, стискајући се у земуницама?

Зар то да смо абортусе правдали тешким материјалним условима, високим рачунима за струју или тиме да деци не бисмо могли пружити високо образвање и купити им исту онакву одећу какву носе њихови богати вршњаци? Да ли ће нас наши преци примити код себе овако испрскане људском крвљу, али не крвљу освајача коју смо пролили у борби, већ крвљу своје деце коју смо тако подмукло и покварено побили? Неће ли нам тада рећи речи које пеку попут огња: ,,Идите од нас, ми вас не познајемо!''

 

Извор: Архимандрит Рафаил Карелин, ,,Светост брака“

,,Дабар“ бр.41, 2010.