Смртоносна зависност - порнографија и серијске убице

Објављено 13 децембар 2017
tedbundy1РАЗГОВОР СА СЕРИЈСКИМ УБИЦОМ О УТИЦАЈУ ПОРНОГРАФИЈЕ НА ЊЕГА

После скоро десет година жалби и правног маневрисања, судија је дао указ у вези са извршењем смртне казне. Недељу дана пре извршења, Тед Банди је саопштио свом поверенику да хоће да да последњи интервју у коме би испричао о разлозима свог ужасног претварања у монструма.

Та молба о последњем интервју у затвору у Флориди, била је предата др. Џејмсу Добсону (Џејмс Клејтон Добсон – рођ 1936., дипл. психолог и консултант по питањима брака, породице и васпитања деце. Оснивач и председник организације ''Породица у фокусу'').

Тед Банди (Ted Bundy) био је серисјки убица који је признао убиство 29 жена и девојака, а сматра се да их је силовао и убио око 100.

 

 

Џејмс К. Добсон (JCD): Сада је oк o14:30. Ви ћете, како је планирано, бити погубљени сутра ујутро у 7:00, ако не добијете још једно одлагање извршења казне. Шта Вам долази на ум? О чему сте размишљали ових неколико дана до погубљења?

Тед Банди (Ted): Јако је тешко описати своја осећања, не могу рећи да потпуно контролишем своја осећања и да сам достигао усаглашеност са самим собом. Трен за треном све се мења. Некада се осећам сасвим спокојно, а у другом тренутку се не осећам спокојним уопште. Све што ми долази на ум сада, је то да треба да користим све минуте и сате које још имам онолико плодотворно колико је то могуће. Сазнање да то време користимо продуктивно, помаже ми да живим у овом тренутку истине. Сада се осећам спокојно, у значајној мери зато што сте Ви овде са мном.

JCD: За записник, Ви сте убили много жена и девојака...

Ted: Да, тачно.

JCD: Како се то догађало? Хајде да се вратимо у прошлост. Каква је била позадина Вашег понашања? Породицу у којој сте одрасли можемо сматрати нормалном. Вас нико није злостављао ни психички, ни физички, ни сексуално.

Ted: Није. У томе је део трагике целе ситуације. Ја сам одрастао у одличној породици. Имао сам пажљиве родитеље који су ме волели и још четворо браће и сестара. Ми, деца, били смо центар живота родитеља. Редовно смо ишли у цркву. Моји родитељи нису пили, нису пушили и нису се коцкали. У породици мене нико није тукао нити се свађао. Не кажем да је све било идеално али сам одрастао у јакој хришћанској породици. Надам се да нико неће покушати да просто окриви моју породицу за то что сам ја постао такав – то би било превише просто објашњење. Али ја знам шта се у ствари десило, и покушаћу да искрено испричам о томе.

Имао сам 12 или 13 година када сам почео да се срећем са ''лаком'' порнографијом у продавницама и апотекама. Дечаци обично копају по разним ћошковима у потрази за порно-материјалима које избацују људи. Са временом смо налазили све жешће часописе – откривеније и суровије. Такође смо налазили и детективске романе.

Хоћу то посебно да нагласим, зато што је најпогубнији вид порнографије - говорим из сопственог горког искуства- тај који у себе укључује физичко насиље и сексуално насиље. Комбинација та два – ја то знам, верујте ми – доводи до понашања које је и описати страшно.

JCD: Кажите нам подробније. Шта се догађалоу вашој глави у том тренутку?

Ted: Пре него што наставим, важно ми је да људи верују у моје речи. Ја не кривим порнографију. Ја не кажем да ме је порнографија натерала да радим све то. Ја потпуно сносим одговорност за све што сам урадио. Али то није питање. Питање је како је таква литература утицала на формирање мог понашања.

JCD: Она је распламсавала Ваше фантазије.

Ted: У почетку је хранила моје помисли. Затим им је у одређеном тренутку она помогла да се излију у одређени облик, тако да су оне практично постале одељена стварност унутар мене.

JCD: У својим фантазијама са штампаним материјалом, фотографијама и видео снимцима, ви сте исцрпели могућности порнографије, а затим се код Вас појавила жеља да пређете физички на дела?

Тед: Како постанете зависни, а ја гледам на порнографију као на зависност, све више тражите све јаче, отвореније материјале, који више узбуђују. Као у свакој зависности, тражите све јачи и јачи доживљај који ва доноси све више задовољства.

Али, долази тренутак када сте исцрпли све могућности порнографије. Онда почнете да мислите о томе да, ако то урадите у стварности, добићете неупоредиво више доживљаја, него при читању или гледању.

JCD: Колико дуго сте стајали испред те црте, пре него што сте почели да нападате?

Ted: Пар година. Нисам могао да одолим силној унутрашњој забрани на преступно понашање, која је била заложена у мени у породици, цркви и у школи.

Знао сам, да је неправилно чак и помислити о томе, да не причам о томе да се то уради. Стајао сам на крају и последње нити које ме је задржавале, постепено су се истезале под утиском мојих фантазија, постојано храњених порнографијом.

JCD: Ви се сећате шта Вас је гурнуло ка тим делима? Да ли се сећате када сте решили да одете и урадите то? Сећате ли се како сте решили да заборавите на опрез?

Ted: То је јако тешко описати. Био је то такав осећај, као да сам достигао границу и више не могу да контролишем своје жеље. Границе, којима сам научен у дечјем узрасту, показале су се недовољнима, да ме зауставе од насиља.

JCD: Можемо ли назвати то стање сексуалном распомамљеношћу?

Ted:То се може назвати принудом, акумулацијом рушилачке енергије. Такође, нисам напоменуо улогу алкохола. У садејству са пристрашћем ка порнографији, алкохол је уклањао унутрашње забране а порнографија их је рушила даље, слично ерозији.

JCD: После извршеног првог убиства, какво је било твоје емоционално стање? Шта се догађало следећих дана?

Ted: Прошло је много година али мени је и даље тешко да говорим о томе. Рећи да је мени тешко да се сећам, значи не рећи ништа, али ја хоћу да Ви схватите, шта се догађало.

Ја као да сам са будио из неког страшног транса или сна. То може да се упореди само са ђавоиманошћу, поседнутошћу нечим ужасним, када, пробудивши се следеће јутро и сећајући се шта се десило, ти схваташ да си у очима закона и тим пре у очима Бога – ти крив. Када би се пробудио, био сам у ужасу од тога што сам урадио при здравом разуму и при свим својим моралним основама и етичким принципима.

JCD: Значи, пре тога Ви нисте знали да сте способни за такво нешто?

Ted: Немогуће је описати дивљу жељу да се то уради, али када би то било урађено и енергија би спласнула, ја бих поново постао ја. У принципу, био сам нормалан човек.

Нисам био једн од оних који обилазе барове, или бескућник. Нисам био отпадник у том смислу, да су људи могли да погледају на мене и да кажу: ''Знам да нешто с њим није у реду''. Био сам нормалан човек. Имао сам добре другове. Водио сам нормалан живот, са изузетком једне мале али веома моћне и рушилачке ствари, коју сам држао дубоко у тајности.

Људи на које су јако утицале сцене насиља на телевизији, нарочито порнографског насиља, нсиу били монструми од рођења. Ми смо ваши синови и мужеви. Ми смо расли у обичним породицама. Данас порнографија може да уђе у сваки дом и да зграби свако дете.

Пре дватесет или тридесет година, она је из моје куће узела и мене. Ја сам имао брижне родитеље, и они су се бринули о томе да заштите своју децу, али ма како да је добра хришћанска породица, нема никакве заштите од тог утицаја који друштво толерише...

JCD: Иза зидина овог затвора стоји неколико стотина репортера који би хтели да разговарају са Вама, али Ви сте хтели да дођем ја да бисте ми нешто рекли.

Ви сматрате да тешка порнографија са елементима насиља и лака порнографија која је степеница ка њој, чине неописиво зло људима и бивају разлог силовања и убијања жена?

Ted: Ја нисам социолог и нисам вршио истраживање и не правим се да знам шта Џон Ситизен мисли о овоме, али сам провео у затовру дуго време и овде срео много мушкараца који су били насилници, баш као ја.

И сви они су, без изузетка, сваки од њих, били дубоко увучени у порнографију – били су дубоко зависни, без изузетка, без сумње. Истраживање ФБИ дела серијских убица показује да је њихов најчешћи заједнички интерес порнографија. То је истина.

JCD: Какав би био Ваш живот без тог утицаја?

Ted: Ја сам сигуран да би он био много бољи и не само за мене, већ и за друге људе – моје жртве и њихове породице. Нема никакве сумње да би мој живот био бољи. Ја тачно знам да до таквог насиља не би ни дошло.

JCD: Ако бих могао да Вам задам обична питања у тој ситуацији, ја бих хтео да знам, да ли ви размишљате о својим жртвама и њиховим породицама, којима сте нанели толико боли? Прошло је много година, али њихови животи се нису вратили у нормални ток. Да ли имате грижу савести?

Ted: Ја знам да људи мисле да ја мислим само на себе, али с Божјом помоћи, научио сам се, иако прекасно, да осећам бол који сам нанео другим људима. Да, тако је!

Последњих дана истражитељи су говорили са мном о неразјашњеним убиствима које сам починио. Мени је тешко да говорим о томе после толико година зато што поново преживљавам сва ужасна осећања и мисли са којима сам се дуго и успешно борио. Сада се опет све разоткрива и ја поново осећам бол и ужас онога што се десило.

Надам се да ће они којима сам нанео бол, чак и ако не поверују мојем покајању, поверовати у оно што говорим сада. У њиховим градовима и селима на слободи живе људи, слични мени, чији се опасни импулси распаљују сценама насиља које показују на кабловској телевизији, нарочито сексуалног насиља. Мене ужасава шта се пушта на кабловској ТВ. Насиље у филмовима који се данас гледају по кућама, пре 30 година не би показали ни у ХХХ биоскопима за одрасле.

JCD: Такозвани слешери – филмови са сечењем?

Ted: То је најужасније насиље на екрану, нарочито ако деца код куће остају без надзора и не сумњају да и они такође могу да постану Тед Банди то јест, да имају основу за такво понашање.

JCD: Једно од последњих убистава које сте извршили, је убиство дванаестогодишње Кимберли Лич. Мислим да је друштвено негодовање нарочито јако у том случају, зато што је дете украдено право из парка за играње. Шта сте осећали у том случају? Да ли су Ваше емоције биле нормалне?

Ted: Не могу да говорим о томе, сувише је болно. Хтео бих да Вам пренесем на шта личи тај осећај, али не могу да говорим о томе. Не могу да схватим ту бол коју осећају родитељи те деце и младих жена. И ниште овде не могу да исправим. Не очекујем да ће ми опростити. И не молим за то. Такав опроштај долази само од Бога. Ако га имају, имају га, ако не, можда ће га некад стећи.

JCD: Да ли Ви заслужујете казне које Вам је одредио суд?

Ted: То је јако добро питање. Не умире ми се, нећу да лажем. Природно, заслужујем најстрожу могућу казну у друштву. мислим да друштво треба да се штити од мене и мени сличних. То је тако. Али опет, надам се да ће из нашег разговора бити јасно да друштво треба да се штити од себе самог. Како смо већ говорили, у овој земљи се слободно пропагирају порнографија и насиље, и људи, са једне стране, осуђују дела Теда Банди али при том, пролазе поред киоска са часописима због којих њихова деца постају као Тед Банди. У томе и јесте иронија.

Ја говорим о томе да људи треба не просто да ме казне. Моја казна неће вратити родитељима децу, нити да им олакша бол. Али данас се на улици игра мноштво друге деце, која ће сутра или прекосутра бити мртва због онога што други млади људи данас читају или гледају на телевизији.

JCD: Данас се према Вама односе веома цинично, претпистављам, са разлогом. Нисам уверен да ће Вам људи поверовати, ма шта говорили, иако сте ми Ви рекли (а чуо сам то и од нашег заједничког друга Џона Тенера), да сте примили опроштај од Исуса Христа и да сте постали Његов следбеник. Црпите ли Ви из тога снагу у својим последњим тренуцима?

Ted: Несумњиво. Не могу да кажем да сам се помирио са пребивањем у долини смртне сени, да сам јак и да ме ништа не узнемирава. То није забава. Усамљен сам али напомињем себи да то некада предстоји свакоме од нас.

JCD: Таква је судбина свих људи.

Ted: Безбројно мноштво људи који су живели на земљи пре нас, прошли су кроз то, тако да је смрт – нешто опште за све нас.

---

Тед Банди био је погубљен у 7:15, дан после тог разговора (24. јануара 1989. године).

Извор: Моска Третии Рим

http://3rm.info/41155-rokovoe-vlechenie-ili-k-chemu-privodit-pornografiya-intervyu-s-seksualnym-manyakom-za-den-do-kazni-video.html

Превод: Православна породица,  децембар 2013.