Нови свет настраних

Објављено 20 септембар 2013

sodom i gomorОЛГА ЧЕТВЕРИКОВА

„НОВИ СВЕТ“ НАСТРАНИХ КАО СВЕТСКА СОДОМСКА АНТИЦРКВА


Поштовани читаоци,

Ево још једног одличног текста на тему хомосексуалности, овог пута из духовно-историјско-политичког угла.

Текст је на сајту ФСК објвљен из делова а ми га објављујемо у целини.


Који претворише истину Божју у лаж и веома поштоваше и  послужише твар уместо Творца који је благословен во век. Амин. Зато их предаде Бог у срамне сласти, јер жене њихове претворише путно употребљавање у беспутно; тако и људи, оставивши путно употребљавање женскога пола, распалише се жељом својом један на другог, и људи с људима чињаху срам, и плату која требаше за превару њихову примаху на себи.

(Рим 1, 25)

«…И градове Содому и Гомору сажеже и развали и осуди, и постави пример безбожницима који би постали;

2 Пет 2:6

Хомосексуалност: настрани полни нагон према лицима свог пола

(Руско-руски речник Ушакова)

 sodom i gomor

Последње две деценије   светско друштво се стрмоглавце утапа у стање древног многобоштва које је карактеристично за ону епоху када се свету још није био јавио Христос. Време као да се окренуло наопачке и народи, одлучно бришући  наслеђе вишевековног хришћанства, под паролом слободе и прогреса враћају се у прастара времена, трудећи се да у свему личе на наследнике Каина. Карактеристично је да управо када хришћани славе 1700-годишњицу од доношења Миланског едикта (313.г.) који је прогласио верску равноправност у Римској империји и који је означио почетак преласка државе у хришћанство, свуда на Западу се легализују содомски „бракови“. Ако су хришћански императори Констанције Други и Констант за  содомите  увели смртну казну, данашњи европски владари објављују да је злочиначка не само свака дискриминација  настраних, већ чак и њихово морално неприхватање.

Иако ово што се дешава личи на неки објективни процес, у суштини се ради о добро организованој свеопштој либертаријанској револуцији, коју бунтовници врше против Творца преко заједнице нељуди, и која је усмерена на промену саме суштине човека, на губљење његових људских духовних основа, природних биолошких коренова, уништење породице и традиционалних друштвених веза. Ради се о потпуном „ресетовању“ човека  како би му се омогућило да  добровољно приступи сатаниној антицркви.

 

Религијски извори содомизма

У већини древних многобожачких друштава није постојала морална забрана педерастије. Она је била општеприхваћена и често је значила не само полно задовољење, већ је имала карактер култа. То је било карактеристично како за Стари Исток, тако и за Стару Грчку, Стари Рим, келте и др.

Хомосексуални односи су били или део свете проституције у храмовима, или су значили део ритуала иницијације, у коме су дечаци постајали подчињени објекат одраслог хомосексуалца. Уз помоћ такве иницијације код њих је гушена слобода воље, и они су се слепо потчињавали племенским вођама-свештеницима. Сличан мистични ритуал је постојао и у Старој Грчкој, у Атини, где је хомосексуалност била институционализована која је  одраслијим дечацима из богатих породица обезбеђивала добијање положаја у управљању државом. Иницијацију је, по правилу, изводио будући таст. Млади мушкарац је   добијао улогу жене, а када је одрастао, за жену му је давана ћерка учитеља.[1] Пример такве социјалне организације хомосексуалности  био је и средњевековни Јапан у коме се политички живот налазио у рукама самураја, који су преко хомосексуалне љубави код младића васпитавали апсолутну оданост господару.

Обзиром да се хомосексуалност сматрала за ритуални начин потчињавања, она је коришћена и у односима међу социјално неједнаким људима, на пример, ради понижавања и претварања ратних затвореника у апсолутне робове, као што је то било у Старом Египту. Постојала је и комерцијална мушка проституција  када су робови сексуално опслуживали своје  власнике, као и искориштавање евнуха и кастрата у сексуалну сврху. У вези са тим, за највиши степен распуштености   сматран је живот римских богаташа, посебно у периоду прогона хришћана.[2]

Тако је историчар Арно Карлен, који је говорио да су од првих 15 римских императора њих 14 били содомити, писао: „Они су се бавили таквим култовима, да су њихове настраности сматране за најскандалозније могуће. Комодус, који је освојио престо 180.године, јавно се појављивао у женској одећи, а био је удављен  од стране свог хомосексуалног фаворита; Адриан је обожавао свог хомосексуалног љубавника Антонија. Али нико није могао да се упореди са Хелиохабалом који је почео да влада са 14 година - 218.године, а био је васпитаван у Сирији као свештеник Ваала. Он је у Рим ушао  у пратњи сиријских свештеника и евнуха,  обучен у свилу, са нарумењеним образима и нашминканим очима. Различити  историчари тврде да је он окупљао римске хомосексуалце и обраћао им се као дечак-проститутка; стављао је перику и куцао на врата бордела; покушавао да натера докторе да га претворе у жену; бавио се содомијом, у пантомими је играо улогу Венере, јавно је љубио гениталије својих фаворита и, као Неон, формално се оженио једним од њих. „Хелиохабал је у Риму установио гигантски ашрим (фалусни штап) од кога су јеврејски  цареви покушавали да очисте своје земље“.[3]

Како показује историја, извори содомског греха нису у грубим осећањима древних људи, већ у потпуном помрачењу њихове религиозне свести, у окултно-пантеистичком,  демонском карактеру паганског погледа на свет. На пример, зна се какву су улогу у развоју хомосексуализма у Старој Грчкој одиграли одговарајући ритуали Орфичких мистерија који су дошли са Истока, са култом Дионисија, у којима су добијали грубе, настране облике.[4] У Риму су они били познати под називом „баханалије“.

Управо се то демонско, окултно значење содомизма и раскрива у Књизи Постања, у којој се наведени грех, једини од свих, дефинише као «мерзость»  („гадост“), што представља  руски превод јеврејске речи  toevah, која у аутентичном тексту значи култску „прљавштину“.[5] „И рече Господ Мојсију: Ко би мушкарца облежао као жену, учинише гадну ствар обојица,  да се погубе – крв њихова на њих“. (3.књ.Мој. 20-13).

Стварно, читава библијска историја са градом Содомом сведочи да је он у ствари био сатанистичка заједница, која је  представљала оличење содомократије, у којој се одговарајућим поступцима  даје карактер култа (осим Содоме постојала су још 4 таква града, што значи да тај град није представљао изузетак). Када је Бог, пошто је сазнао за безбожничко понашање становника Содоме  и Гоморе, тамо послао два анђела, и Лот их позвао да преноће код њега, сви становници „од младог до старог“ су опколили његову кућу. Содомљани су од Лота захтевали: „Изведи их, ми ћемо им показати“, односно – силоваћемо их. Јасно је да они нису тражили чулно задовољство, њима је требало  да са дошљацима изведу ритуални акт, те да их баце на олтар свом божанству, односно сатани. Баш због тога је Господ спалио Содому  и сличне градове.[6]

Содомизам не представља једноставно ритуални акт, већ религију која је на себе преузимала одговорност  за богохулно искривљавање Божјег лика, приказујући ђавола као Бога.  То је најпотпуније приказано у кабали, тајном јеврејском учењу које је почело да се ствара у периоду боравка Јудеја у Вавилону, где су они били у тесним везама са халдејским жрецима, тако што су од њих узели пантеистички поглед на свет који је сједињавао божанство са природом и који је на божанство  преносио све законе природе.

Бог (Ен-Соф), по учењу кабале, представља бесконачно ништа, које у себи садржи дух и материју, односно и женски и мушки принцип. Мушки принцип произилази из  његове десне стране, а женски – из леве. Први човек, Адам, такође је био духовно двополно биће – андрогин. Али, будући да је био саблажњен земним стварима, добио је  путено тело и, пошто је из себе издвојио женски принцип, поделио се на полове. Заједно са Адамом створен је велики број  душа, које су на небу такође биле андрогини, али се при рођењу   њихова целина цепа и они губе савршенство и хармонију. Тако кабала интерпретира падање у грех, а обзиром да је циљ живота ослобођење од путеног тела и повратак у некадашње целовито стање и сливање са божанством, онда се и подела на полове разматра као  привремена појава дисхармоније која води у космички хаос.

Тако је содомски бунт против Творца стекао исконско  религиозно образложење, пошто је иступио против библијског „И створи Бог човека по обличју свом, по обличју Божјем створи га; мушко и женско - створи их“. (1.Мој 1 27).

Са признањем и прихватањем хришћанства у Римској империји све до 19. века педерастија је на Западу посматрана као настраност која представља резултат свесног човековог избора. Такав однос је био условљен јасном позицијом Хришћанске Цркве, која је ту појаву оцењивала као смртни грех који у потпуности мења личност, као противприродни блуд („блуд, који се чини против природе“), као страст која је прешла у навику, односно: као болест душе. У складу са тим, и грађанско право је педерастију квалификовало као преступ против друштвеног морала и подвргавало је кривичном кажњавању.

Временом та пракса није нестала, она се сачувала у тајним окултним друштвима и сектама, где јој се даје онај исти сакрални смисао. Антихришћанске секте гностика и манихејаца, које су повезане са кабализмом, полазећи од дуалистичког погледа на свет (дух = добро, материја = зло) и сматрајући видљиви свет и чулност делом зла, а оне који носе „гносис“  за „изабране“, осећали су се  потпуно ослобођени од норми општеприхваћеног морала. Како је писао истраживач Пиеш  „још много више него критика и неслагање, овде се ради о побуни… против човечје судбине, против самог постојања, света, па чак и бога. И та побуна може да доведе… до нихилизма „гностика – либертанаца“ који крше све природне и моралне законе, злоупотребљавају своје тело и све на свету како би све понизили, истопили, одбацили и разрушили“.[7] Одбацујући љубав, гностици и манихејци су одбацивали и брак, брачну везу су сматрали да је само за најпримитивније. Гностик Маркион, на пример, изјављивао је да  уздржавањем од брака, одбијањем да продужи људски род, он љути Творца. Гностици су тврдили  да ће одузимање људима свете тајне брака и њено замењивање педерастијом избавити  човека од индивидуализма пара,  од егоизма љубави и породице.


[1]L'homosexualité au moyen age //http://moyen-age74.e-monsite.com/pages/l-hommosexualite-au-moyen-age.html

[2] http://gayglobe.us/blog/?p=988

[3] Цит. по: Абрамс К. Гомо-оккультизм // http://www.anarhvrn.ru/anarh/xaoc/gomooccult.html

[4] Шустер Г.: Историја тајних савеза, друштава и редова, М. Ваклер, 1996. Књ. 1. С. 13.

[5] Суровјагин С.П.: Духовно значење брака особа истог пола // Сибирскаја православнаја газета, Но 1-2, 2006. //http://www.ihtus.ru/012006/st7.shtml

[6] Исто.

[7] Цит. По Елиада М.: Историја вере и религиозних идеја у 3 књиге; М, Критерион, 2002. К. 1. С. 315 - 316.

 

Исто такво дуалистичко виђење света и однос према породици и браку наследно је предато и новоманихејским сектама – павликијанима и богумилима, који су доцније названи катари, а чију су праксу у народу називали дословно - спавање мушкарца са мушкарцем ( рус. мужеложество). Исти је грех био проширен и међу витезовима из реда темплара. После тајног посвећења за њих је заклетва на непорочност, сиромаштво и послушност губила сваки значај, и уместо смирења код њих су цветали разврат, раскалашност и религиозна равнодушност. Наследници и чувари учења темплара су постали шкотски франкмасони, који су одиграли главну улогу у формирању највиших звања у покрету слободних зидара.

Јачањем позиција масонства и развојем идејног покрета Просветитељства, који су масони и створили, у западној елити је почео да се мења однос према педерастији. Први трактат у њену заштиту, који се борио за њену декриминализацију, био је «Есеј о педерастији» који је 1785.године написао познати енглески «просветитељ» Јеремија Бентам, аутор теорије утилитаризма, која полази од тврдње да смисао људског живота представља тежња за уживањем. Бентам је позивао да се укину санкције због педерастије и содомије, које је називао «резултат ирационалних религиозних страхова, створеним старозаветним «рушењем Содоме» и појачаним «ирационалном антипатијом» друштва према уживању у било ком облику. Бантам је писао: «Очигледно је да она (педерастија) ни код кога не изазива никакву патњу. Напротив, она доноси задовољство… она не изазива никакву озбиљну опасност, јер шта има у томе такво, да би се бојали? Тиме се баве само они који су сами одлучили да буду такви, и који у томе налазе задовољство». (1)

На тај начин је Бантам потврђивао да содомизам не представља болест, већ добровољан, свестан избор човека, једино - он је ту појаву оцењивао као позитивну. Значај његовог трактата је у томе да је он први дао рационално образложење права на педерастију, које произилази из концепције природних права човека, и управо ће та аргументација бити прихваћена за основу одговарајућих правних аката у ново време.

Прво кривично гоњење содомита у Француској је било 1791.године укинуто, а имало је за последицу револуционарни масонски преврат и доношење Декларације о правима човека и грађанина. Затим, 1810. то је потврдио и Кривични кодекс Француске, према коме су кажњавани само насилни хомосексуални поступци. У 19.веку, под утицајем француског законодавства, долази до декриминализације содомизма и у другим државама (Холандији, Баварској, низу држава на простору Италије, а затим и у јединственој италијанској краљевини), али у ширим слојевима западног друштва она се и даље сматра за неморалну.

 

Претварање греха у болест

Због врло великог научно-рационалног прилаза проблемима развоја друштва, породице и човека ситуација се крајем 19. и почетком 20. века мења. То се најбоље видело у појављивању више нових «наука» – социологије, психологије, сексологије, еугенике и др, које се поклапало са ренесансом паганске окултне мистике. Дошло је до формирања и новог покрета – феминистичког, који је у центар пажње ставио односе међу половима. Одлучујућу улогу у његовом настанку су одиграли они исти, већ помињани масонски кругови, који су себи поставили задатак да жене убеде у антихришћанска либертаријанска схватања и да их одведу из крила Цркве. Како се говорило у једном од докумената Конвента «Великог Истока» 1929. године у Француској: «Једино протестујући против закона и хришћанског морала ми ћемо рашчистити место за нови морал, који је неопходно по сваку цену кодификовати». (2)

Пошто се појавио као покрет за једнака политичка права (сифражизам), феминизам се врло брзо сконцентрисао на захтевање да се промени положај жене у породици и да се њена социјална мисија у том свету преиспита. Пошто је прво истакнут захтев да се женама да право на коришћење контрацептивних средстава, па затим и на абортус, односно – чедоморство, радикални феминизам је прешао на пропаганду слободне љубави и негирање брака, временом стичући јасно изражен малтузијански карактер. Неомалтузијанство које пропагира еугеника је у то време јачало, и ради његове подршке основано је много одлично финансираних феминистичких група и асоцијација. Најтипичнији у том погледу је био рад америчке феминисткиње Маргарет Сангер која је 1914. основала журнал «Женска побуна» (уз паролу: «Ни богове, ни газде»), у коме је први пут коришћен термин «контрола рађања». Тај термин је нешто доцније постао део назива «Америчке лиге за контролу рађања» коју је такође основала ова дама. Доцније је «Америчка лига за контролу рађања» наставила да постоји као «Међународна асоцијација за планирање породице».

Све то време су окултно-масонски кругови, остајући у сенци, контролисали покрет, усмеравајући га онако, како је то одговарало њима. С времена на време би «бљеснули», тек да би лидере револуционарног друштва које се управо формирало подсете о његовој главној улози. Један од таквих светионика је била позната представница теозофије, масонка 33. нивоа Ани Безант, која је на конгресу слободних мислилаца у Бриселу 1880.године изговорила: «Прво треба победити Рим и његове пророке, изборити се против хришћанства и да са небеса отерати Бога». (3)

Теозофија, као најпопуларније мистичко учење тог периода, је у ширењу либертаријанских идеја одиграла важну улогу. То учење је осмислила позната окултисткиња Е.Блавацка, и оно је представљало смесу и генерализацију наслеђа кабале, гностицизма, херметизе, манихејства, будизма и хиндуизма. На бази свега побрајаног формулисани су догмати савременог окултизма. Уз сву стрпљивост за друге религије и философије - теозофија се хранила мржњом према монотеистичким религијама, а највише према Православљу. Главна «заслуга» Блавацке је била у формулисању идеје о шестој раси, која се по њој управо ствара. А та раса ће започети «припрему» за седму расу коју ће представљати потпуно чисте душе и чијом ће појавом човечанство да заврши циклус свог земаљског развоја, када ће се преселити на другу планету како би на земљи почео нови циклус. Теозофија се на крају претворила у огроман «левак» у области културе, кроз који су се знања старине и Истока преносили савременој западној цивилизацији и која је омогућила стварање много окултних покрета и секти, које су омогућиле масовну експлозију окултизма у другој половини 20.века.

У таквим условима је дошло до формирања новог дефинисања педерастије, на које су утицали покушаји да се она представи као «природно стање». Мада заштитници настраних нису успели да се изборе за оно, што су желели, општи однос према педерастији је постао блажи: ако су је раније сматрали за морални порок, који је кажњаван, сада је она прешла у психичке болести које треба да се лече. 1869.године је зато смишљен нови термин – «хомосексуалност», и педерастија је 1886. године од стране психијатра Рихарда Крафта - Ебинга окарактерисана као «дегенеративна болест», што је прихваћено и све до средине 20.века било преовлађујуће. Нови статус хомосексуалности је дозволио његовим представницима да себе прикажу као жртве и да се ограде од агресије друштва (болесни се не смеју осуђивати, са њима мора да се саосећа).

Међутим, стално ширење хомосексуалности у највишим слојевима западног друштва, посебно међу интелектуалном и културном елитом, допринело је да су међу сексолозима и психолозима који су се бавили проучавањем сексуалних аномалија почели да се предузимају покушаји рехабилитације оних који су имали тај порок. Значајан допринос је дао Сигмунд Шломо Фројд, члан јеврејске масонске ложе «Бнај Брит», захваљујући којој је његова теорија психоанализе почела да се шири и популарише у читавом свету. Познато је да Фројд није само био заинтересован за практичну магију и окултизам, он је у ствари направио сопствени тајни масонски ред са тајним састанцима и сопственим језиком. (4) На његове погледе су јако утицали такви познати људи, као што је био «највећи јудејски пророк», кабалиста Адолф Желинек, и доктор Вилхелм Флис који је развио идеју и концепцију бисексуалности, коју је проглашавао за «владарку над свим живим». (5) Како су писали истраживачи фројдизма, он је представљао не научни, већ религиозни систем, «утеловљења јудејске мистике», «психолошко истраживање Старог завета» тако да нису тек тако Фројда називали «светским рабином».

Фројд је активно критиковао гледиште на хомосексуалност као на резултат дегенерације. Он га је представљао као облик психосексуалне оријентације која зависи од «избора објекта», који се врши према сопственом лику. Врло је важан за доцнију декриминализацију хомосексуалности где су постојали његови закључци да су «сви људи способни да бирају објекат истог пола и да тај избор врше у свом несвесном делу бића» и да психоанализа дозвољава да се код свакога испољи «елемент хомосексуалног избора објекта». (6)

Други заштитник настраних је био члан Фабијанског друштва, велики поштовалац Бернарда Шоа, руководилац евгенијског Галтоновог института и председник Светске лиге за сексуалне реформе, енглески научник Хевлок Елис, ожењен сифражисткињом и лезбејком Едит Лис. У својим радовима («Сексуална инверзија», «Истраживања психологије полова») и он је одбацивао представу о хомосексуалцима као настраним, приказујући их као нормалне људе који се од других разликују по ономе, што им се у сексу чини као најважније. Радикалност његових погледа је предвидела будућу «сексуалну револуцију».

(1) http://www.columbia.edu/cu/lweb/eresources/exhibitions/sw25/bentham/index.html#02
(2) Цит. по: Toulza A. Le meilleur des mondes sexuels. Le nouvel ordre mondial de la sexualité. Tom 1. Paris, 2008. P. 27.
(3) Ibid. P.30.
(4) Ratier E. Mystères et secrets du B’nai B’rïth. Pris, FACTA. P.141.
(5) https://sites.google.com/site/psychoanalysisbiography/Home/f/fliess
(6) http://vocabulary.ru/dictionary/881/word/gomoseksualnost

 

Болест постаје нормална ствар

Одлучујуће промене у духовном  животу западног друштва почеле су да се дешавају  већ у другој половини 20.века, што  је било повезано  са „културном и сексуалном револуцијом“  која се појавила у САД и која је објавила отворени рат свим традиционалним вредностима, нормама и принципима. А то се, са своје стране,  поклопило са новим, сада много јачим таласом окултизма, који је представио покрет „Њу ејџ“, наследник  некадашњих езотеричних учења. Он  претендује да буде стваралац последње светске синтетске религије, која је позвана да замени хришћанство. Осмислила га је настављачица идеја Е.Блавацке  Елис Бејли, пророчица „Нове ере“ –  ере Водолије или „новог светског поретка“.  А објашњавањем циљева и ширењем његових идеја  кроз  широке слојеве интелигенције се бавила Мерилин Фергусон, ауторка програмске књиге „Завера Водолије“ која проглашава нову парадигму у култури – савремену религију човекобожја. Циљ „Њу ејџа“ је потпуна промена светског поретка,  преко духовне  перестројке човека, са циљем да он    постиже стање „божанске свемоћи“ које ће му  омогућити  да управља светом. То  учење је  истовремено  дало и најразвијеније религиозно образложење хомосексуалности тиме, што је предложило свој пут спасења  човека.

„Њу ејџ“, који сасвим обнавља учење кабале о првом човеку као о богу сличном духовном андрогину, са целовитошћу која се распада на две половине због његове материјализације. Тако објашњен пол представља ограниченост која се полако губи, подељеност  која човека води ка смрти и труљењу. Да би се спасао, човек треба да се врати у претходно духовно стање целовитости и да се споји са божанством. Он почиње потрагу за том целовитошћу већ у садашњем животу. Пошто се Адам спојио са Евом преко брака, он не може да се са њом на прави начин споји у целину и зато остаје  непотпуни мушкарац, као што она остаје непотпуна жена. Односно: док мушкарац тежи мушкости – он не може да стекне хармонију,  баш као и жена која тежи женствености. Зато и божански поредак брака остаје омрзнут. Како би се обновило андрогино јединство мушкарац мора да врати себи женске принципе, а жена – мушке. Та „целовитост“, како учи „Њу ејџ“, формира се излажењем ван  граница пола у коме је особа рођена, а то се  постиже хомосексуалним и лезбијским везама.[1]

То у ствари представља „теологију обнове“ коју проповеда „њу ејџ“: да бисмо се вратили у стање првоствореног хармоничног андрогина неопходно је да се постане мушко-жена – преко хомосексуалности и лезбејства. Шта више – андрогинизација ће довести  до стварања једне нове врсте, сличне анђелу, баш оне „седме расе“  Блаватске, која ће се састојати само из духова. Зато за „пророке“ „њу ејџа“  хермафродит представља једино нормално, и његов симбол је нераскидиво сливање супротности – ина и јана. А подела на полове ја аномалија и све што је повезано са породицом,  што намеће културна ограничења за самоизражавање људи мора да буде укинуто.

Тако хомосексуалност, према тумачењу „Њу ејџа“ , није само изазов савременом друштву и његовом традиционалном моралу, то је припрема за проглашавање и консолидацију  „религије содомизма“ која као нова, екуменска религија треће хиљадугодишњице треба да замени хришћанство. Смртни грех „Њу ејџ“ проглашава  за највишу, божанску, обнављајућу љубав, иако се на тај начин човеку  заувек затвара пут према истинском спасењу. Судбина содомита је страшна – одбијањем пола он одбија и судбину коју даје Бог, он себе  осуђује на другу смрт. Његова душа коју је анђео напустио трпи духовну мутацију и иде само онако како је замислио сатана.

Сакривајући прави,  духовни смисао свог програма, њуејџевци су искористили могућности нових праваца у социологији и психологији, који су у време   формирања „њу ејџа“ тек јачали, њихове идеје су представили уоблику научних концепција и теорија које су потпуно у складу са духом времена. Међу њима је најзначајнија била концепција гендера,  која је разрађена крајем 60.година од стране америчких психолога. Концепцију гендера је први формулисао сексолог Џон Мани,  специјалиста за интерсексуалност  и транссексуалност. Он је био тај, који је увео појам „гендер“ и „улога гендера“ како би означио „социјални пол“  човека који се схвата као социјално одређујући идентитет, и који он разликује у односу на „биолошки пол“ који човеку даје природа.

Врло брзо су социолози и психолози почели да   користе те појмове. Они су се брзо раширили по  феминистичком покрету које је,  борећи се против власти мушкарца, своју анализу померио са критике „биолошког“ идентитета на „социјални“. То   је феминизму омогућило да пол разматра као чисто социјалну појаву  која не зависи од природе, већ од васпитања. У резултату, у новој конструкцији,  „гендер“  постаје кључна концепција. Велики допринос за њен развој  је дао француски фолозоф Мишел Фуко, апологет грчке педерастије коју он види као праву љубав.

У условима „културне револуције“ која се ослања на снажни научно-религиозни фундамент, радикално расположени первертити почињу политичку борбу за признавање хомосексуалности као  нормалног, алтернативног начина живота. Фронт за ослобођење гејева, који је у том циљу формиран у САД, увео је нови социјални појам „лезбејке, гејеви, бисексуалци и трансгендери“  (ЛГБТ) како би их издвојио као носиоце посебне самосвести и нове субкултуре. 1969.године се разбуктала такозвана Стоунволдска побуна која представља почетак устанка сада већ уједињене ЛГБТ заједнице. У САД и у другим земљама Запада формирају се многобројне организације које, после изјављивања да имају право да буду „посебни“  као главно политичко средство притиска користећи „геј-параде“ прелазе у свеобухватну офанзиву под паролом да штите „људска права“. Застава у дугиним бојама, коју је за „геј-параде“ осмислио Гилберт Бејкер, амерички уметник-активиста, претворила се у симбол читавог покрета. У ствари, он је помоћу дуге ископирао један од симбола „Њу-ејџа“,и осликао мост између индивудуалне човечје душе и „свеопште над-свести“, односно Луцифера.[2]

Најважније што је успела ЛГТБ-заједница је то, да је друштво из основа променило свој однос према хомосексуалности. У америчкој социологији и психологији су престали да је разматрају као патологију или одступање и почели су да је сматрају као један од облика „сексуалне оријентације“,  уз хетеросексуални и бисексуални. За дискредитовање оних који су критиковали или једноставно нису прихватали ту аномалну појаву, амерички психијатар Џорџ Вајнберг је 1972.године увео појам „хомофобија“ која значи „ирационални страх“. У ствари – он је поновио Јеремију Бентама, за кога  је осмишљена морална позиција представљала „ирационални религиозни страх“. Најзад, када је припремљена база,  1973.године под утицајем чисто политичких фактора, због претње да ће бити организовани нереди, Америчка асоцијација психијатара (АПА) без обзира на научни медицински прилаз, престала је хомосексуалност да сматра за психичку болест,[3] и о њој је престало да се говори на научним конференцијама и симпозијумима. Та дијагноза је проглашена  за „дискриминирајућу“, а почета је дискриминација оних који су желели да се ослободе тог порока.

Главни продор ЛГТБ-заједница  је направила већ у време када је растуран Совјетски Савез, а свет који је имао два пола се распадао, и када је западна концепција „људских права“  потврђена као једини могући систем вредности. 17.маја 1990, оријентишући се на АПА и налазећи се под најјачим могућим политичким притиском, Светска здравствена организација  је искључила хомосексуалност  из Међународне класификације болести. Тај дан ЛГТБ-заједница слави каоМеђународни дан борбе са хомофобијом.

На тај начин је настраност легитимизована и почела је да се разматра као   варијанта физиолошке и моралне нормалности, односно као алтернативни начин живота. Врата су отворена широм, и патолошка појава је на Западу почела да продире  невероватном брзином. ЛГБТ-заједница је за свој главни задатак поставила „скидање маркера  патологије или девијације са хомосексуалности“ у свим националним државама, што је и почело да се дешава 90.година. Паралелно са тим дошло је до процеса општег укидања кажњавања  због педерастије, за које се у овом тренутку кажњава  још само у неколико земаља Африке и Азије. У Русији је одговарајући члан кривичног  законика укинут 1993.године, када се земља припремала за пријем у Савет Европе.

[2] Toulza A. Opt.cit. P.47

[3] http://www.overcoming-x.ru/site/book/export/html/148

 

„Квир“ – револуција: од једнакости полова ка њиховом укидању

Крај осамдесетих и почетак 90. година  је истовремено означио озбиљне промене у самом содомитском друштву, у коме су се појавиле две струје. Једна је уједињавала гејеве и лезбејке, који признају мушки и женски пол, и успевају да прихвате избор, док друга категорично негира сам принцип различитости полова и хетеросексуалност као такву. И ако прва представља такозвану „уличну хомосексуалност“  која постиже извесне правне и социјалне резултате, друга доминира у интелектуалним, универзитетским круговима и чини активну  научно-окултну срж, која се преко уништења разлике међу половима бави разрадом дуготрајне стратегије рушења природног реда ствари. 

Јачање друге струје представља последицу активирања женске хомосексуалности која га је, пошто се спојила са широким феминистичким покретом и постала његова идејна база, усмерила у одређеном правцу. Феминисткиње-лезбејке су биле те које су формирале такозвани „квир-правац“ (од речи queer– чудан) који се нашао код изворишта нове интерпретације појма „гендер“. Тај термин, „квир – идентитет“, који је затим широко коришћен, прва је користила професор Калифорнијског унивезитета, лезбејка Тереза де Лауретис. Затим су почели да га користе у описивању не само содомита, већ и других „идентитета“ који се не уклапају у оквире традиционалне гендерске дихотомије. [1] Тако је појам „квир“  означио прелазак од феминистичке теорије хомосексуалности ка гендерској теорији, која говори о различитим типовима „гендерског идентитета“.

Прави оснивач квир-теорије је Јудит Батлер (њен рад има назив „Гендерски немир“, 1990.) која је дала револуционарану дефиницију концепције „гендер“ тиме што је максимално критиковала појам „полнаједнакост“. Пошто  је коначно поделила појмове „биолошки пол“ и „социјални пол“ (гендер) она је изјавила да ово друго уопште не зависи од првог, да   све  зависи искључиво од слободног човековог избора, у зависности од оног гендера који човек себи даје. Суштина новине може да се изрази појмом „скуп квирова“, чија консолидација проглашава нестанак разлике између мушког и женског пола и категорија које су са тим повезане. Потврђује  се „мултисексуалност“ која је карактеристична  и за хомосексуалце, и за андрогине,  и бисексуалце, и хермафодите, и травестите, и хетеросексуалце, при чему може сасвим мирно да се прелази из једног у други облик. Како учи Батлер, човека не одређује природа која му је дата, већ се она структурира или форматизује: „полног понашања нема у нашем дубинском „ја“. Оно се ствара из искуства, из наших односа са другима, под утицајем сложених психичких механизама“.[2]

Тако се нова концепција „гендера“, која представља плод квир-теорије, бори за потпуно мешање полова и за неутрално одређење пола, које одговара средњем роду „оно“ (енгл. „it“). Ако се тако прилази, ако се сви облици  који су у вези са биолошким разликама мушкарца и жене проглашавају само за некакву бајку, хетеросексуалност постаје само један од могућих облика понашања.  Гендер се одређује само личним избором човека, и он може да се мења у зависности од привлачења  –  ето то су и почели да називају „гендерски идентитет“ (на енглеском се то зове: „performance“).

Све те теорије су се нашле као база за пројект потпуне светске сексуалне револуције,   усмерене према „отуђењу“ појединца од његовог пола. Међутим, од   пута који изаберу за своју реализацију,  поборници ове теорије се могу поделити у две групе. Једна се залаже за скривено рушење културног и социјалног поретка, преко поделе по полном одређењу, а друга је изабрала максималистичку варијанту која одбија чак и физиолошку природу поделе на полове и која се бори за потпуну сексуалну анархију. На пример, шпански квир-филозоф Беатрис Пресиадо инсистира на таквим „политичким стратегијама“ какве су „губитак идентитета, промена технологије тела, промена анатомске медицине која ће производити тела „нормална“ и тела „са маном“, и сл, и сл. Један други писац – настрана Моник Витинг, представница радикалног крила лезбејског покрета и ауторка модне теорије straight (што значи: „сексуално ваљан“) тврди да не постоје „мушкарци“ и „жене“. Он  те категорије назива „језичким смицалицама“, уз помоћ којих је саграђена комплетна хетеросексуална заједница, и позива на ослобађање и смишљање новог језика и нове граматике  и замену свих термина који имају везе с полом (мајка, отац, муж, жена) новим – „гендерски неутралним“ појмовима. Још један квир-филозоф, Жак Дорида своја размишљања   своди у следеће: „А зашто да се не измисли нешто друго, другачије тело? Друга историја? Другачија интерпретација?“

Као  резултат  је тај добро уједињени квир-правац успео да се појмови „гендер“ и „гендерски идентитет“ устале не само у социологији, већ и у правној сфери, тако што су се под термином „сексуална оријентација“ претворили у темељни елемент новог светског сексуалног поретка који се управо ствара.

А то је, опет, омогућило потпуно кршење. Ради се о томе  да, мада се појам „сексуална оријентација“ сматра за   параван  за хомосексуалност,  њега не конкретизује ни један међународни и национални документ, што омогућује да свака сексуална оријентација добије статус норме. То значи да за социјално легитиман може правно да се сматра сваки сексуални акт, чак и онај који се данас сматра за злочин, само ако је учињен добровољно. То се односи и на полигамију, и на полиандрију  (више мушкараца), и на сексуално мултипартнерство, на бисексуалност, на инцест, и најзад, и на педофилију и зоофилију (ту немају права да се умешају чак ни заштитници животиња).  Све зависи од степена „еманципације“оних из највиших слојева друштва, који су или лично чланови светске содомистичке мафије, или су под њеним снажним притиском.

 

Правно признање содомистичке мафије

Рехабилитација  хомосексуалности, која се већ догодила, довела је не само до наглог пораста бројности настраних, већ и до даље консолидације те агресивне заједнице, чији је циљ прелазак у нове облике експанзије. Како је један од истраживача тачно рекао, хомосексуалци су слични ћелијама канцера. Обзиром да  имунолошки систем организма пребројава и уништава поједине ћелије тумора, оне се групишу како би преживеле, односно заварале ћелије за праћење имунитета. „Толико се развијају да горњи слојеви ћелија почињу да притискају доње, те их тако уништавају. У резултату се добија трула жижа која трује организам, развија се такозвана карциномска интоксикација. То је директна аналогија са „плавом мафијом“[3].

Јер заиста, настрани, који се не задовољавају легализацијом, делујући по правилима мафије, за себе захтевају специјални статус и специјална права, која ће им дати јединствен положај и која ће им омогућити да отворено пропагирају и натурају свој поглед на свет и свој начин живота. Ето у чему је смисао права за која се они боре. Јер појам „сексуална мањина“  који се сада користи у правним документима, они су данас почели  да користе  не само ради   директног подсећања на себе у  антидискриминационим  законима, већ и ради доношења појединачних закона о „сексуалним мањинама“, па чак и за директно подсећање на „сексуалну оријентацију и гендерски идентитет“ кроз чланове  устава. 

Пошто је у међународним организацијама оформила утицајан лоби, ЛГТБ-заједница је успела да се преко Међународне  асоцијације  хомосексуалаца и лезбејки 1993.године укључи у организације, које су акредитоване при УН. Та организација врши мониторинг ситуације и 17.маја сваке године објављује карту која приказује положај поштовања права сексуалних мањина у свету. Исте године је Управа Високог комесара  УН за избеглице (УНХЦР)  у својим консултативним закључцима почела хомосексуалце да третира као „посебну социјалну г рупу“, а 1995.године су УН  у списак кршења основних људских права унела и кршење права сексуалних мањина.

Најдоследнији и најбескомпромиснији заштитник права настраних је Европска унија. Принципи њене активне позиције по том питању су били постављени 1994.године  када је Комитет Европског парламента за грађанске слободе и унутрашње послове сачинио и прихватио извештај „Иста права за хомосексуалце и лезбејке у ЕУ“, чији је аутор   Клаудија  Рот, представник Партије зелених СРН. Према резултатима заседања, Парламент је донео резолуцију о препорукама  Савету министара да се забране сви облици  дискриминације према сексуалној оријентацији (укључујући и област закона о партнерству и усвајању деце), али Уговор ЕУ који је тада постојао није обезбеђивао за то одговарајућу законодавну базу.

Како би таква ситуација била исправљена ЛГТБ-заједница је заједно са другим групама  које се боре за равноправност, почела да лобира владе европских држава да се у наведени уговор унесу исправке. Као резултат је у нови Амстердамски уговор из 1997г. (ступио је на снагу 1999г.)  унета  исправка која је Европској унији дала правну основу да може се бори са дискриминацијом због сексуалне оријентације. О томе говори члан 13 Уговора који представља  први међународни документ који је отворено проговорио о сексуалној оријентацији. Забрана  те врсте дискриминације фиксирана је и 2000.године у Повељи ЕУ о основним правима грађана ЕУ.

Најзад, 2006.године  Европски парламент  је донео резолуцију „Хомофобија у Европи“ у којој се неприхватање настраних  сматра према раније помињаној  Бентамовој формули за „ирационални страх и одвратност према хомосексуалности, лезбејкама и гејевима, бисексуалцима и трансвеститима, који је заснован на предрасудама,  а близак је расизму, ксенофобији, антисемитизму и сексизму“.[4]  При  чему су међу облицима  у којима може да се пројави хомофобија побројани не само праћење и убиства, већ и исказивање мржње помоћу речи, подсмехом и увредом речју. Дошло се дотле да неки експерти предлажу да се хомофобија класификује као «несношљиво растројство личности». Заједно са расизмом и сексизмом  у скорој будућности због таквих ствари ће можда људе да смештају у психијатријске болнице.

2010.године одговарајућу резолуцију («Дискриминација због сексуалне оријентације и гендерског идентитета») прихватио је и Савет Европе. У њој се подвлачи посебна одговорност парламентараца за   иницирање и помоћ  у промени закона у тој области.

[2] Toulza A. Opt.cit. P.162.

[3] http://www.realisti.ru/main/homosexualism/gomoseksualizm-bolezn-smi.htm

[4] europarl.europa.eu

 

Содомитски „бракови“ као средство уништења породице

Главно средство за санкционисање посебног положаја содомита у друштву постало је њихово истицање идеје о потпуном одбацивању институције породице, коју они називају заосталом појавом која је своје одживела. Међутим, пошто су схватили да тај захтев неће лако проћи они су променили тактику и почели активно да се залажу за озакоњивање „бракова“  особа истог пола, са циљем да изнутра униште институцију брака. То је постало кључна етапа сексуалне револуције, усмерена и против човековог бића, и против многохваљеног западног права.

Што се тиче суштине, законско - званично ступање у супружанске односе између мужа и жене представља  наставак оног брака  за који је Бог благословио Адама и Еву, које је сам створио. Тим благословом Бог је доказао природу људске суштине, каквом ју је он створио. Како је Јован Златоусти писао у „Књизи о девству“, „брак је дат да би се рађала деца, а још више ради гашења природног пламена… најзад, када су се појавили и земља, и море, и васељена, остало је још само једно – да се искорене неуздржавање и блудничење“.[1] Тако да, идући против човечје природе, одричући разлику међу половима и супружански чин, содомити не могу да захтевају за себе оно, за шта је Бог благословио мушкарца и жену.

Што се тиче европског права, савез између особа  истог пола захтева одбацивање из законодавства појма пола, односно мушкарца и жене као основе људског друштва. Уместо њих треба да буду поменута нека бесполна бића – „жени се А“, „жени се Б“, „родитељ А“, „родитељ Б“, „партнер А“, „партнер Б“, који се уводе не само у грађански кодекс, већ и у правна документа, којима се регулишу питања рада, социјалног осигурања и осталог. На тај начин ишчезавају као субјекти права „мушарац“ и „жена“, „муж“ и „жена“. Као резултат се у оквиру правног поља мења структура породице као такве. Обзиром да бракови истог пола претпостављају и право да усвајају децу, то мења и карактер рођаштва, и поставља крст на везе са биолошким родитељима, а децу оставља без корена. Односно – покушава се да се законодавним актом измени биолошка реалност и да се формира нови људски род.[2]

Одлучујући корак на путу према содомитској револуцији су направиле међународне конференције у Каиру 1994. и  Пекингу 1995.године, које су биле посвећене питањима насељености у свету и положају жена. На њима су донете одлуке које су означиле почетак политике прихватања  хомосексуалних парова и ширења технике медицинске помоћи за њих. Ради се о томе, да је у документима те две конференције дефиниција породице  дата у тако расплинутим терминима да    то дозвољава да се она тумачи врло произвољно. Тако у извештају конференције у Каиру, у одељку „Породица, њене функције, права, састав и структура“ каже се следеће: „Мада су за различите социјалне, културне, правне и политичке системе битни различити типови породица, породица представља основну ћелију друштва и као таква има право на сву могућу заштиту и подршку.“ „Породица заузима различите облике у зависности од културних,  политичких и социјалних система“.[3]

Овакве формулације су у то време изазвале озбиљан скандал и многи правници су одмах констатовали да ће оне неизбежно довести до признања противприродних веза. Међутим у завршном документу је уведен општи појам „парови“, после кога се подразумевало „урођена права“. Конкретно, указивана је неопходност да се „помогне појединцима и индивидуама да имају децу“, а у ствари је усвајана техника in vitro

Тако је проблем легализације хомосексуалних бракова и ширења коришћења помоћних репродуктивних технологија за хомосексуална  лица правно решен у оквиру УН, после чега је Европска унија приступила ратификацији такве политике и на „простору Европе“.[4]

У резолуцији од 8.02 1994. Европски парламент је јасно захтевао од чланица да стану на крај забрани хомосексуалцима да формирају породицу, препоручио је гарантовање низа права и предности брачног живота, дозвољавање регистрација партнерства и уклањање ограничења за хомосексуалце да усвајају или васпитавају децу. У својој Повељи о људским правима из 2000г. ЕУ је одбила да се позове на пол када је одређивала појам брака и потврђивала права детета (говори се о једнакости родитеља, а да се не спомену мајка и отац). У Резолуцији од 5.07 2001. Европски парламент је чланицама препоручио да измене своје законодавство у вези са давањем једнаких права хомосексуалцима и да на разматрање у ЕУ поставе питање признања   законитих односа међу  хомосексуалцима.

У извештају од 2002. Европски парламент је препоручио да се хомосексуалцима признају једнака права која произилазе из живота у браку. Најзад, у резолуцији из 2003. Европски парламент је поновио свој захтев да се уклоне сви облици дискриминације хомосексуалаца (правни и фактички), конкретно они који се односе на брак и усвајање деце. Затим је у резолуцији 2006.године земљама препоручено да донесу нове мере легализације бракова лица истог пола уз позивање земаља да измене своје законодавство и да га учине  „пријатељскијим“ у односу на хомосексуалце, као  и да сачине мере против земаља у којима се не предузимају кораци за борбу са различитим испадима против жеље хомосексуалаца да озакоњују своје везе.

Друга врло битна структура којом се наведена политика спроводи је Европски суд за људска права Савета  Европе, који је сачинио право на недискриминацију. То право се заснива на сексуалној оријентацији, и по њему је потребан посебно озбиљан повод како би се оправдала разлика између парова истог или различитог пола. У вези са тим Суд не оставља никакву могућност да то процењује држава.[5]

Тако, видимо да је у прихватању бракова особа истог пола врло  јасно заступан  политички курс ЕУ и Савета Европе, који ће имати далекосежне последице и широк избор одговарајућих правних инструмената.

Да се не би изазвале тренутне оштре протестне реакције код Европљана, као прелазни корак европски руководиоци су предложили облик који би био алтернатива браку – регистровани бракови особа истог пола, захваљујући чему су настрани добијали пореске олакшице и право на наслеђивање. Први такав закон је донет у Данској 1989.године, а сада он постоји и у Андори, Аустралији, Аустрији, Бразилу, Великој Британији, Мађарској, Немачкој, Израелу, Ирској, Исланду, Колумбији, Лихтенштајну, Луксембургу, Словенији, Финској, Хрватској. Чешкој, Швајцарској, Еквадору и неким државама САД-а. И у Италији има градова у којима хомосексуалци могу своје односе да региструју званично. У различитим земљама ти „савези“ се називају различито, разликује се и списак права која они могу да користе, али се суштина не мења – то је први облик озакоњења њиховог „брака“. Алгоритам борбе је одрађен и   делује онако, како је то замишљено.

Пошто је припремљена база, најнапреднији руководиоци су кренули даље и хомосексуалцима су омогућили сада већ пуноснажно право на брак. Прва држава, то се одавно зна, постала је Холандија (2001.), а за њом су пошли Белгија (2003.), Шпанија, Канада, Јужноафричка Република, Норвешка, Шведска, Португалија, Исланд, Аргентина, Данска и неке државе САД и Мексика. У априлу 2013. придружили су им се Уругвај и Нови Зеланд, 18.маја Француска, а 21.маја Дом општина британског парламента је одобрио нацрт закона којим се у Енглеској и Велсу легализују бракови особа истог пола. Сада су слични нацрти закона на усвајању у Луксембургу, Непалу и Парагвају.

Јавност ту политику такође прихвата на различите начине. Па ако је у једним земљама друштво   већ толико зомбирано да је његов имунитет изгубљен, у другим   изазива врло жесток отпор. Пример за прво је Швајцарска, где закон „О регистрованом партнерству“, као и већина других федералних  закона  ступа на снагу вољом народа преко референдума: 58% бирача је 5.06 2005. признало право хомосексуалним паровима да региструју заједнички живот.[6] Пример за друго гледање је Француска где се жестина борбе стално појачава.

Француска представља добар пример тога, како настрани поступају лукаво. Обзиром да је 1998.године легализација њихових веза била још незамислива за француско друштво, као и за Скупштину,  па чак и Владу, дискусија о браковима истог пола се кретала у ситним корацима, како би се припремили потребни услови.[7] Прво су 1999. почели да протурају Грађански пакт солидарности (PASC), који је  представљао нешто између заједничког живота и брака. То је био договор између два физичка лица, укључујући и хомосексуална,  који желе да своје односе озваниче, а да при том не ступају у брак, који је гарантовао одређена минимална лична и имовинска права. При  том партнери нису добијали неке озбиљне обавезе, а договор се раскидао аутоматски, на молбу једног од партнера. Било је јасно, да PASC представља смицалицу уз чију помоћ се припремала легализација бракова истог пола, и зато је дискусија о њему изазвала жестоке врло дуге расправе, а отпор је био ништа мање чврст, него што је сада.

Међутим, на крају је PASC ипак прихваћен.  Истина, испоставило се да су резултати заиста неочекивани, јер је 94% оних који су били за PASC били партнери супротном полу, а само 6% је било хомосексуалаца. Али је оно што се хтело – учињено је:  питање хомосексуалних бракова је унето у поље информација, постало је уобичајена тема за дискусију, почела је све јача обрада законодавства, после чега, када је на власт ступио Оланд, постало је могуће и даље протурање закона о таквом браку.

Не толико драматично, али исто тако жестоко, пролазила је дискусија о том питању у британском парламенту. Како је описао посланик Европског парламента из Партије за независност Велике Британије Најџел Фараџ, у стварности је све решавао не енглески парламент, већ Европски суд за људска права. Премијер Кемерон је тај нацрт закона натурио мимо воље своје партије и свог народа, по налогу из Стразбура. Тако да није чудно што се о том закону решавало истовремено у Француској и Великој Британији.

Међутим, Фараџ је открио и притајене идеје Европске уније које имају везе са такозваним Стокхолмским програмом, који претпоставља унификацију права у земљама Европе у периоду 2010. – 2014. Начини да би се то постигло су дати у извештају Берлингера 2010.године  који, како претпоставља Фараџ, треба да буду прихваћени у новембру ове године. Према њему грађански пакт или брак који се закључи у било којој чланици Европске уније биће признат за законит у свим чланицама ЕУ. Односно, ако пар нема права да брак оформи у својој земљи, он то може да учини у некој другој земљи ЕУ  и када се врати у своју земљу његов брак ће се сматрати за легалан.[8] Јасно је да ће такво „право на брак“ допринети развоју „туризма хомосексуалних бракова“, терајући све који су против прихватања содомитских бракова да их ипак признају.

[1] http://www.paraklit.ru/otvety/2.Nravstvenost_Asketika/Brak.Telegoniya.htm

[2] Европа: похищение семьи. Зачем в Евросоюзе уничтожают основы общества? // http://www.rg.ru/2012/12/10/evropa.html  (Европа: отмица породице. Зашто Европска унија уништава основу друштва?)

[3] Извештај Међународне конференције за  насељеност и развој, Каиро, 5 – 13.09 1994. //http://www.unfpa.org/webdav/site/global/shared/documents/publications/2004/icpd_rus.pdf

[4] http://www.observatoiredumariagepourtous.com/la-loi/l-impulsion-de-l-union-europ%C3%A9enne/

[5] http://www.franceonu.org/la-france-a-l-onu/dossiers-thematiques/droits-de-l-homme-etat-de-droit/orientation-sexuelle-et-identite/la-france-a-l-onu/dossiers-thematiques/droits-de-l-homme-etat-de-droit/orientation-sexuelle-et-identite/article/orientation-sexuelle-et-identite

[6] http://www.nashagazeta.ch/node/8095

[7] http://www.observatoiredumariagepourtous.com/pour-ou-contre/en-faveur-du-mariage-pour-tous/

[8] http://federation-pro-europa-christiana.org/wordpress/promotion-totalitaire-du-mariage-homosexuel-par-le-parlement-europeen/

 

„Права Анти-човека“ уместо „права Човека“

Са почетком светске кризе 2008. и отвореним проглашавањем од стране светске елите да је „нови светски поредак“ неопходан, политика учвршћивања „права“ содомита је прешла на виши ниво. Прво – достигла је светске сразмере, друго – под  оправдањем да се води борба са хомофобијом она је добила облик агресивног гушења и истискивања традиционалних вредности.

2008.године први пут у историји УН, на иницијативу Француске, Холандије и још низа земаља, на 63. Заседању Генералне скупштине, донета је Декларација о људским  правима, сексуалној оријентацији  и гендерском идентитету, коју је потписала трећина држава: на данашњи дан њу је потписало 68 земаља (Албанија, Немачка, Андора, Аргентина, Јерменија, Аустралија, Аустрија, Белгија, Боливија, Босна и Херцеговина, Бразил, Бугарска, Канада, Зеленортска острва, Чиле, Кипар, Колумбија, Костарика (придружила се у марту 2010 г.), Хрватска, Куба, Данска, Еквадор, САД (придружиле су се у јануару 2009 г.), Шпанија, Естонија, Македонија, Финска, Француска, Габон, Грузија, Грчка, Гвинеја-Бисао, Мађарска, Ирска, Исланд, Израел, Италија, Јапан, Латвија, Литванија, Лихтенштајн, Луксембург, Малта, Маурицијус, Мексико, Црна Гора, Непал, Никарагва, Норвешка, Нови Зеланд, Парагвај, Холандија, Пољска, Португалија, Централноафричка Република, Чешка, Румунија, Велика Британија, Сан-Марино, Сао Томе-и-Принципе, Србија, Словачка, Словенија, Шведска, Швајцарска, Источни Тимор, Уругвај и Венецуела).

Као последица доношења наведене Декларације дошло је до јачања заштите права содомита. Оно  се испољило у доношењу нових закона, којима се предвиђа кажњавање  за злочине, почињене због хомофобије; ти  закони  признају полне односе припадника истог пола и њима се поједностављује добијање званичних докумената  у којима се наводи пол који  трансгендер жели. За сараднике полиције, затвора, учитеље, социјалне раднике и остали персонал су урађени посебни програми за обуку. У многим школама су спроведене иницијативе које су водиле искорењивању праксе заплашивања.

15.06 2011. Савет УН за људска права је донео Резолуцију 17/19, која је потврдила једнакост међу људима, без обзира на њихову сексуалну оријентацију или њихов гендерски идентитет. Текст који је предложила Јужна Африка, а који је подржало 39 земаља и потписало 86, потврдио је универзалност људских права и захтевао да се до краја 2011.  сачини извештај  о дискриминационој пракси према сексуалним мањинама[1]. После тога се појавио први званичан извештај УН о одговарајућем питању, који је припремила Управа Високог комесара за људска права (ОХЦХР)   који је послужио као база за експертску дискусију у Савету у марту 2012  и  представљао прву дискусију у оквиру међувладиног органа УН на ту тему.

Било би добро да се обрати пажња да је међу мерама које је планирао  ОХЦХР ради постизања опште декриминализације хомосексуализма, предвиђено конкретно   сачињавање препорука о вршењу реформи: преко дијалога са владама, учествовањем у јавној пропаганди ради декриминализације преко јавних наступа, чланака у штампи и видео-снимака,  сарадње са партнерима УН у циљу реализације одговарајућих образовних иницијатива, обезбеђења подршке  за специјалне процедуре којима се одређују чињенице дискриминације и успостављају конфиденцијалне везе са владама. Како видимо, планови ОХЦХР су огромни, и њима  координира штаб који је смештен у Њујорку.

Истовремено се шири финансијска база међународне  „помоћи“   настраним.  Први пут у историји Француска, Холандија и Норвешка формирају 2009.године  Фонд за међународну подршку „људским правима, сексуалној оријентацији и гендерском идентитету“ -  за борбу против хомо- и трансфобије којим заједно управљају државе – донори и невладине организације које су специјализоване за заштиту људских права. Тај Фонд  се бави финансирањем акција за заштиту права содомита. Интересантно је да административно и финансијско управљање Фондом врши француско Министарство иностраних послова[2].  У јулу 2010. формиран је први комитет  за управљање, чији су чланови  представници спонзора тог фонда (амбасаде Норвешке, Холандије, француског МИП-а) и невладине организације (Амнестија Француске, Међународна федерација за људска права и специјализоване невладине организације ЛГБТ заједнице).

У фебруару 2011. Комитет је разрадио три пилот-пројекта који су у две године реализовани. Први је био усмерен ка постизању толеранције на свим нивоима, до које се долазило   помоћу медијских кампања, притиска на законодавце (откривањем  противуречности   које постоје између националних законодавстава  и међународних конвенција) и непосредном заштитом хомосексуалаца. Циљ другог  пројекта је био непосредан рад са становништвом како би се оно усмерило према ЛГБТ – заједници: приказивани су документарни филмови, одржавани су одговарајући фестивали филмова при чему је посебна пажња посвећивана универзитетима. Трећи пројект је посвећен постизању правног признања асоцијација хомосексуалаца који се боре против дискриминације[3]. Фонд активно финансира  невладине организације, синдикате, универзитете, медије, националне институције за људска права.

Почетком 2013. (фебруар – март), како би се дошло до опште  стратегије за борбу против хомофобије и координацију напора држава три континента, одржане су одговарајуће конференције за људска права, сексуалну оријентацију и гендерски идентитет у Бразилији (Америка), Катмандуу (Азија) и Паризу (Европа)[4].  А 15. и 16. априла на међународној конференцији у Ослу, на којој се сакупило 200 представника из 86 земаља, направљени су закључци  дотадашњег рада и размотрени су следећи кораци који би водили јачању позиција   ЛГБТ-заједнице[5].

Како видимо, содомска мафија се данас претворила у снажну идејно-политичку снагу која, стичући све агресивније облике, почиње да контролише најбитније сфере културно-друштвеног живота. Њено напредовање ка висинама светске политике вршено је неприметно, дуго   није озбиљно схватана јер је посматрана  као једну од мањина. На крају  када је, пошто је сакупила потенцијал и формирала разгранату мрежу  организација и покрета  који су јој били потчињени, изашла на светску арену, испоставило се да у структурама које држе власт „сексуална мањина“  још одавно представља „сексуалну већину“ која чврсто диктира своје норме и законе. Делујући под видом борбе против дискриминације и хомофобије (који се тумаче врло широко и произвољно) они активно јачају своја искључива права, постепено се претварајући у касту недодирљивих.

У стварности, дајући својим правима верски карактер, содомска мафија почиње да стиче црте религиозне заједнице. Стављајући у прве редове  „уличну  хомосексуалност“  и прикривајући то научно-гендерском  реториком њена окултна њу-ејџовска суштина за сада се не открива, али јасно иде ка своме циљу. Делујући  према сатанитској логици она упорно врши замену смисла и појмова, како би увукла у своје мреже што шири круг  људи који, обзиром да су већ толерантни, немају снаге да разликују истину од лажи. А што је друштво толерантније, то содомити имају мање стрпљења за њега.

Делујући као вампири, они користе социјалну организацију и законе тог друштва да би, пошто га подрију и разложе изнутра  на тим рушевинама саградили своју содомску антицркву, која у ствари   представља сатанину антицркву. Прикривајући се „правима човека“  они тог човека ликвидирају и уместо њега стварају бесполно биће – анти-човека. Стварајући „бракове“ особа истог пола  они ликвидирају прави брак који представља једини савез између мушкарца и жене, који они негирају. Стварајући своје „породице“ они у ствари ликвидирају породицу у којој деца представљају плод љубави између мушкарца и жене, а  деци  коју одузимају од родитеља  остављају без порекла – без рода и племена.  Под изговором да се „воле“ они уништавају праву љубав, јер уместо породице  као „мале цркве“ која представља савез људи  различитог пола који се воле, и који се уједињују вером у Бога, они формирају  „малу антицркву“ која представља савез  настраних – савез нељуди које уједињује смртни грех и који служе сатани.

Они усисавају сокове тог система, док им је он потребан. Чим  та „заједница“  достигне критичну масу она ће формирати тада већ светску содомократију, и њихова револуција ће се завршити: содома ће постати једина норма, а све остало ће представљати патологију. Исви пороци и перверзије ће постати норма, установиће се свеопшта сексуална анархија када озакоњење брака неће имати никакву важност јер ће га заменити најпротивприродније форме конкубината. Оно што се данас дешава у Норвешкој је само скица платна које они сликају, али  чију руку води лично сатана.

+ + +

Содомски грех све више јача као злоћудни рак, са којим договора нема, нема ни тражења компромиса или постизања консензуса. Метастазе су стигле и до наше земље. Али Русија има свој пут, своју судбину и своју веру коју ми никада нећемо напустити. Она остаје последња и једина брана православне духовности која једина и може да се супротстави тој гадости која се све више шири. Претње које су се нашле пред нама захтевају да  се јасно и чврсто одреди наша морална позиција која ће, са своје стране, омогућити да се прихвате неопходне законодавне, политичке и социјалне одлуке, без којих би неминовно настао потпуни распад  друштва.

 

[1] http://www.franceonu.org/la-france-a-l-onu/dossiers-thematiques/droits-de-l-homme-etat-de-droit/orientation-sexuelle-et-identite/la-france-a-l-onu/dossiers-thematiques/droits-de-l-homme-etat-de-droit/orientation-sexuelle-et-identite/article/orientation-sexuelle-et-identite

[2] http://www.fei.gouv.fr/fr/nos-projets/focus-sur/projet-d.html

[3] http://www.fei.gouv.fr/fr/nos-projets/focus-sur/projet-d.html

[4] http://www.diplomatie.gouv.fr/fr/politique-etrangere-de-la-france/droits-de-l-homme/actualites-et-evenements-sur-le/actualites-2013-sur-le-theme-des/article/conference-sur-les-droits-des

[5] http://www.dirco.gov.za/docs/2013/human-rights0417.html

http://www.najat-vallaud-belkacem.com/2013/04/18/conference-doslo-pour-les-droits-fondamentaux-des-personnes-lgbt/

07.06.2013

Извор: Фонд стратешке културе

http://srb.fondsk.ru/news/2013/06/07/novi-svet-nastranih-kao-svetska-sodomska-anticrkva-prvi-deo.html